prvo ja tvoja drugarica nisam
drugo austrijanka nisam
trece bosanci i bosnjaci nisu jedno te isto

cetvrto ... ti sa 69 postova ne mozes da znas o meni ... nemas pojma da li sam srpkinja, bosanka ili albanka ... jel tako?
peto ... ako vec zelis da pises o nekome nesto, prvo se raspitaj o toj osobi, pa onda pisi ... 



@Asmir_ZG

znaci tebi je svejedno hoces li sutra biti musliman, jer sam tvoj post shvatila da si hrvat, katolik danas.

a ni sa ovim se ne slazem: sta su srbi? isto geografska odrednica!!! ili?

onda je on bosanac pravoslavne ili katolicke veroispovesti, a ne srbin 

Иако виђено и доживљено небројено пута, чудо се ипак понавља сваког дана, али увек ново и увек другачије.
Јутро је, и један седмогодишњи дечак, тиши и уреднији од остале деце, полази у школу. Његова густа, тамна коса се сјаји и беспрекорно је почешљана, на раздељак. Испред приземне камене куће, с баштом у којој доцветавају руже, тетка Ана му пажљиво намешта белу крагну кошуље, љубећи га у бледуњав образ:
- Сине Иво, не нагињи се преко ограде ћуприје и не гледај у Дрину да ти се не заманта!
Одсутног погледа, малишан ћутке клима главом. Али, ускоро сасвим заборавља теткино брижно упозорење: пред његовим широм отвореним очима указује се у измаглици и тишини он, везиров мост, у својој задивљујућој величини, складу, чврстини и лепоти, „као чудна арабеска на зеленој води међу тамним брдима”. Приближава му се без даха, поново опчињен свиме што та величанствена грађевина изазива у његовом телу, мислима и машти.
На средини моста дечак прилази огради „широкој свега три педља”. Срце му куца све јаче. Не чује дозивање другова да пожури. Наслања се длановима на глатки камен и надноси главу над омамљујући понор испод себе.
Занемео, полуотворених уста, загледа се у смарагдну воду која тајновито шуми и пени се дубоко испод непокретних стопала. И опет осећа ону чудесну, чак пријатну језу дуж кичме. Неколико тренутака касније чини му се да непомично стоје и река, и њене обале, и околна брда, а да он језди на мосту као на палуби огромне лађе, све брже и све заносније. Тргне се, схватајући да је то само слатка и опасна варка. Потрчи за друговима. У то јесење јутро 1899. године његове увек чисте ципеле звонко одјекују по древном камену ћуприје.

„Последњи сам ја”...
Пет година раније, после напорног путовања, стиже из Сарајева у Вишеград двадесетдвогодишња удовица Катарина Андрић. Са собом доводи двогодишњег јединца Ивана. (Одрастајући, тај замишљени дечак ће безуспешно покушавати да се сети оног непоновљивог часа кад је први пут угледао ћуприју и кад је њом прешао од једне до друге обале застрашујуће Дрине. Такође, у осами, узалуд призива очев незнани лик...)
Из прича о породици, највише од тетке Ане и мајке Кате, а доцније и из оскудних докумената, он полако спознаје опору истину о себи и својим прецима. Сазнаје да, сем ове скрајнуте вишеградске касабе, постоје, у некој магловитој даљини, и вароши по имену Травник и Сарајево.
У Матици рођених травничке жупе стоји уредно записано да је 9. октобра 1892. године, као законито дете Антуна и Катарине Андрић, девојачко Перић, рођен син Иван. Истог дана дете је и крштено. Мање је познато да се овај судбоносни догађај збио управо у Травнику готово случајно. Наиме, Ката Андрић је, највероватније, била у посети својој родбини у Доцу, надомак Травника, и ту је родила будућег писца по коме ће се овај град везира и конзула прочути диљем света. (Много година касније, захвални Травничани су кућу у којој је, наводно, рођен, преуредили у спомен-музеј. Кад су га питали да ли би ТО могла да буде његова родна кућа, тада осамдесетогодишњи Андрић је одговорио на свој начин, мудро и речито с мало речи: „Човек мора негде да се роди.”)
Стицајем околности, а и по својој жељи, он никада није имао сопствени стан или кућу. Међутим, као гимназијалац, сироче и подстанар, често би стајао замишљен пред великом кућом старе босанске градње у центру Сарајева, недалеко од дрвеног моста Ћумурија на Миљацки. Као и свака времешна кућа, кад увелико надживи многе који су се давно рађали, живели и умирали под њеним оронулим кровом, и она је својим црвоточним вратима занавек затворила повест о једној некада бројној и познатој породици. Били су то Андрићи.


Иво Андрић (1892–1975)

Старином Сарајлије, они се дуго баве израдом млинова за кафу, оном фином рукотворином која захтева и вешту кујунџијску руку и око склоно лепоти. Занат се преноси из нараштаја у нараштај, али то поштовано наслеђе има и опаког пратиоца - туберкулозу. Моћнија до сваког тада познатог лека, сушица, јевтика или грудобоља, како народ ту болест још назива, хара овом породицом упорно и немилосрдно: вену деца и девојке, мушкарци умиру у најбољим годинама. Сушица 1894. године односи и Ивиног оца Антуна, у тридесет другој години. Од његове петорице браће и исто толико сестара, лоза Андрића своди се само на поменуту Ану. И, наравно, малог Иву. (Ова породична зла коб неће у младости мимоићи ни њега, поготово у тамници. „То је последњи члан наше породице”, каже он у једном писму из Марсеља у зиму 1927. године поводом смрти вољене тетке Ане. „Т.ј. управо последњи сам ја. Више немам никог од својих. Ни куда ни коме.”)
Поред туберкулозе наилазе и друге недаће: Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину, устаљено друштво и односи у њему драматично се мењају, занати замиру, добростојеће занатлије нагло пропадају. Антун Андрић, и сам кујунџија, с муком налази ухлебље као „подворник код правосуђа”. Породица је „доласком Аустроугарске (1879) осиромашила и убрзо изумрла”, штуро ће записати Иво Андрић. Слична судбина погађа ионако сиромашне Пејиће, његову родбину по мајци, дрводеље из сарајевског насеља Бистрик.
Породична кућа у Сарајеву продата је још 1886. године, шест година пре Андрићевог рођења. Самохрана удовица Катарина Андрић, без игде икога и с маленим дететом, упућује се на мужевљеву сестру Ану у Вишеграду која није имала деце. Тетка Ана с пуно љубави прихвата „свог Иву”, мајка се враћа у Сарајево да ради заморни посао ткаље у фабрици ћилима, а дечак остаје у сени везирове ћуприје, на својим „вишеградским стазама”.
А слика о Вишеграду Андрићевог раног детињства је туробна и сива као његови дрвени кровови испод којих једнолично животари свега хиљаду и по становника. То је једна од многих и међусобно тако сличних турских касаба: у чаршији уских и прљавих сокака чуче неугледне куће и мрачни дућани с ћепенцима, све трошно и несигурне грађе. Радости је мало, зебње и бриге много више. Увесељава их једнооки и јадни Ћоркан, кога ће Андрић добро запамтити и касније оживети у свом делу. Четворогодишњи дечак је очевидац и страшног поводња, поплаве, у новембру 1896. године кад набујала и подивљала Дрина односи готово сву чаршију. После неких пола века он ће у чувеном роману о Вишеграду и везировој ћуприји написати и ово:
„Тада су први и последњи пут у животу видели и своју касабу без моста. Површина воде дигла се за читавих десетак метара, тако да су се широки и високи лукови запушили и вода се преливала преко моста који је ишчезао под њом.”
Река се ускоро повлачи, остављајући за собом невиђену пустош, која запањеном дечаку изгледа још ужаснија.
Тих, знатижељан и бистрог ума, мали Иво целог детињства прислушкује и памти разговоре старијих: у теткиној кући, на чаршијским сокацима, испред дућана и, наравно, на самом мосту. Тако заувек крочи у свет приповедања и легенде, разних веровања и колективног сећања. Детињства су оскудна у забаченој, пограничној касаби која силном бечком царству служи и за то да у њену глувоћу и мртвило протера немирне и непокорне, преступнике и пустолове.
Слушајући, дакле, озбиљне разговоре, повремено би чуо узречицу да нешто трајно и остварено с много напора „остаде као на Дрини ћуприја”. Њен други део постаће наслов романа у коме пише:
„Тако се на капији, између неба, реке и брда, нараштај за нараштајем учио да не жали преко мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна филозофија касабе: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто ‘као на Дрини ћуприја’.”
Те слике с путовања по вишеградским стазама, виђене очима зачуђеног дечака који нема ни десет година, настављају у сећању своје живо и дуго трајање. Замишљен над тајном лепоте, дуговечности и значења што је у себи носе мостови, Андрић 1933. године објављује у „Политици” истоимени текст, напомињући да „од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова”.

Само да се не занесе!
Својеврсне мостове топлине и љубави изградиће у Андрићевом детињству и тетка Ана, кућна помоћница Хајкуна Хрељић, први учитељ Љубомир Поповић и, наравно, мајка Катарина.
Присећајући се тих далеких година на размеђи 19. и 20. века, Хајкуна је казивала да се њен мали и мили штићеник често повлачио у собу и да је, кад је време било лепо, излазио у башту с књигом. Она га је сачекивала у близини школе, поштујући упутство тетке Ане: „Узми га, Хајко, за руку и не пуштај га док не пређете мост!” Иво, тврдила је, никако није могао да му се начуди и надиви.
Више од обичног дивљења дечак је осећао према једној личности која ће такође обележити не само вишеградске године његовог детињства. То је учитељ Љубомир Поповић.
Ти летњи дани или они око празника кад је мајка с њим у Вишеграду, за Иву су другачији, свечанији од осталих. У међувремену, теше га њена писма невешто исписана руком ткаље ћилима... Заједно ће да буду од 1903. године кад једанаестогодишњи Иво завршава основну школу и уписује Велику сарајевску гимназију, једину установу те врсте у целој Босни. Напустиће Вишеград, ушушкану кућу тетке Ане и тече Ивана, Дрину и ћуприју, учитеља Љубомира, школске другове... Али, и даље ће, годинама, чак и кад буде дипломата у европским метрополама, често долазити у варош свог детињства, све до смрти тече Ивана 1924. и тетке Ане 1927. године, која ће доживети да „њен Иво” постане академик. Он ће да им подигне и надгробне споменике, називајући их у епитафима „помајком” и „поочимом”. И неку годину касније записаће: „Целог века се после лечимо од тог детињства.”

Утеха за лоше ђаке
Иако је од тада прошао један век, школски дневник са оценама гимназијалца Иве Андрића је сачуван. Оно што је у њему записано о овом ученику, најславнијем у више од 120 година дугој историји те школе, може да послужи као утеха и оправдање лошијим ђацима: ето, и један ТАКАВ уметник, интелектуалац и човек, изузетно савестан и уредан како у стварању, тако у личном животу, који је непрестано стремио ка савршенству делања и постојања, није, како би се по свему очекивало, био онај сјајни, свезнајући одликаш, пример за све, ђак генерације. Напротив, његове гимназијске оцене клизе ка граници пуке пролазности: из српскохрватског, латинског и немачког језика најчешће има оцене „добар”, а из грчког, историје, математике и физике „довољан”. Владање се описује као „добро” или „прилично”, а у рубрици „марљивост” стоји „нестална”. И не само то: Андрић је био и понављач.




Предмет који му нарочито загорчава гимназијске дане је математика. Чак четири пута пада на поправни из тог предмета, да би због њега понављао шести разред у школској 1908/9. години. И опет поправни, опет математика.
„У то доба”, сећао се, „пустио сам косу, читао песме и нисам превише марио за школу. Тако сам на крају изгубио годину. Када сам дошао на распуст у Вишеград и рекао течи шта ми се десило, он ме упитао: ‘Па зар си ти гори од свих?’ То ме највише погодило...”
Добри теча Иван! Јер, пошто Иво због лошег успеха сасвим губи тако драгоцену стипендију, бригу о њему до краја школовања води Иван Матковшик који се у дневнику наводи као „старатељ”.
Следећи своја занимања и немире, у по свему тешком и неизвесном времену, упорни Андрић сасвим самостално стиче изузетно знање, нарочито страних језика и књижевности, неупоредиво веће него што показују осредње оцене. (Туберкулоза, то погубно и једино породично наслеђе, јавља се већ у четвртом разреду, у четрнаестој години. Прати је 119 изостанака из школе. Оскудица... Драма насилног припајања Босне и Херцеговине и њене последице бурно захвата управо његов нараштај.)
Већ на почетку гимназије, с 12-13 година, чита „Дон Кихота” на немачком, три године касније Виктора Игоа у оригиналу, а потом и дела на словеначком, грчком и латинском. Ако би га строги професор немачког, који је од ђака захтевао да напамет знају Гетеа и Хајнеа, питао за неку реч, Иво би понудио чак пет синонима, али не и тражену! (Андрић је био истински полиглота: мање или више течно, знао је десетак језика. Док 1914. и 1915. године робија у мариборској тамници, помно изучава граматику енглеског и - финског. Некадашњи „двојкаш” из историје стиче у Грацу 1924. године, са одличним успехом, звање доктора управо из те науке.)
Година 1911. нарочито је значајна не само за Иву Андрића, већ и за нашу књижевност. Тада се у утицајном часопису „Босанска вила” појављују две његове лирске песме и то су први објављени радови будућег нобеловца. Већ тада се међу сарајевским литератама име деветнаестогодишњег гимназијалца изговара с поштовањем.
Међутим, тих узаврелих година пред Први светски рат његово име је незаобилазно и у другим, не само лирским круговима. Као ученик седмог разреда, те, 1911, године, Андрић постаје вођа уједињене Југословенске напредне омладине. И он и његови другови свесни су да улазе у историју. У фебруару 1912. године уследиле су дводневне крваве демонстрације због мађаризације Хрватске: спаљује се мађарска застава, пева „Хеј, Словени”, полиција на коњима насрће сабљама на голобраде демонстранте, пуца. „...Као гимназиста бомбардовах, с хиљадама, камењем магистарске прозоре и у један незабораван сумрак придржавах, док нада мном звиждаху жандарски меци, младог радника, који је умирао без гласа и с крвавом пеном на уснама”, записаће Андрић.


Нобелова награда за књижевност уручена му је 26. октобра 1961. године у Стокхолму, у Шведској

Због учествовања у овим догађајима власт неке ђаке искључује из школе. (Међу њима је и осамнаестогодишњи Гаврило Принцип, ученик шестог разреда.) Да би наставили школовање, расуће се на разне стране. Али, пре растанка, 29. маја 1912. године, како бележе сарајевске новине, „један друг је на железничкој станици одржао дирљив говор”. Слушајући га, многи од тих стотинак младих интелектуалаца и будућих револуционара разних вера, плачу. Говорник је Иво Андрић.
Два дана после он завршава четврти разред: успех „довољан”, владање „прилично”. Матуру, онај званични „испит зрелости”, полаже 24. јуна 1912. године. Две године и четири дана касније одјекнуће са обале Миљацке пуцњи Гаврила Принципа.
„Бледолик и нежан као девојка, пријатан и духовит, увек укусно обучен, финог, готово отменог понашања, образован и зналац језика тако да га неки већ виде као дипломату”, то је, према сведочењу пријатеља савременика двадесетогодишњи Иво Андрић кад у лето 1912. године напушта Сарајево.
Вест о атентату на Франца Фердинанда затећи ће га далеко, у Пољској, где студира филологију на славном Јагелонском универзитету у Кракову. Истог поподнева путује у земљу, чак без докумената, новца, најнужнијих ствари. Болестан и изнемогао, стиже пред поноћ средином јула 1914. године из Ријеке у Сплит бродом на чијем прамцу пише - „ВИШЕГРАД”. Полиција одмах почиње да га прати. Мучни и неизвесни дани пред рат: хапсе све сумњиве. На сам дан аустроугарске објаве рата Србији, 28. јула 1914. године, затворен је и Андрић. После двонедељног ужаса у мраку, смраду и влази злогласне сплитске тамнице, одведен је, опет бродом „ВИШЕГРАД”, до Ријеке, па у мариборску робијашницу. (Потписује се са „Иво Андрић сасвим биједан човјек”.) Без истраге и пресуде, а оптужен за велеиздају по закону из чак 1852. године, ту ће провести следећих седам месеци који ће обележити и његов живот и стваралаштво. Потом је, туберкулозан и с мишљу о скором крају, прогнан у - ТРАВНИК...


***
И после свега магловит новембарски дан над Сарајевом. Година 1945: свуда и на свему свежи трагови рата. Један човек, уредно зачешљане тек проседе косе, с наочарима, стоји загледан у оронулу босанску кућу у центру града надомак моста Ћумурија. Он је у сивомаслинастом мантилу. Испод свиленог шала назире се лептир-машна. У руци држи фини шешир. Његове црне ципеле су сјајне. Ускоро елегантним покретом ставља шешир на главу, потом руке у џепове. Благо погнуте главе полако се упућује ка насељу Бистрик. Нестаје у магли.

Иван Лончар

Izvor: Politikin Zabavnik

Вечити календар

Иво Андрић је, по сопственом казивању, већ у осамнаестој години почео да записује своја размишљања у џепну бележницу. Много година касније сакупио их је у „Знакове поред пута”, књигу која открива пишчеву стваралачку радионицу и њега самог, онако како би га открили дневници или мемоари које није волео. Други део ове своје интимне књиге Андрић није стигао да заврши. „Знакови поред пута” подељени су у пет целина. Последња и најмлађа је „Вечити календар матерњег језика”, занимљива и плодна идеја коју није успео да оствари. Један део написан је још 1950, а највећи део 1973. године




„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум
и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује
не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”
Увод у ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА требало би да буде отприлике ово:
Овде ће - то је моја намера - на десетинама и десетинама страница бити говора о стотинама речи, можда и више, али боље да то оставимо срећи и случају, јер од њих и тако све највише зависи.
Можда ће се некоме овај мој покушај да изразим оно што сам осетио или помислио у сусрету и ближем додиру са неким речима учинити јаловим и произвољним послом доконог писца; можда. Можда се читаочева осећања и мишљења о речима које сам изабрао неће подударати са мојима. Можда ће асоцијације које су оне изазвале у мени бити читаоцу несхватљиве и изгледати неосноване. Бојим се да је то не само могућно него и вероватно. Али, све ако и буде тако, ја не сматрам овај посао потпуно изгубљеним ни узалудним, или бар не више него што су то остали моји радови. Уколико ове речи у вама не изазову иста или слична осећања, ви можете потражити друге речи са којима ћете моћи играти своју игру. Главно је да се покаже да је игра могућа.
У сваком случају, молим читаоца да овде не тражи ни лингвистике ни филозофије; ништа до записе једног песника о његовим сусретима са речима.
БЕО, БЕЛА, БЕЛО - лепа и тајанствена реч са више значења. Пун је народни говор те речи у разним значењима, као и митологија, поезија, географија, и ботаника и зоологија. Бели свет, бели дан, бели цар, беле пчеле, бела застава, бела магија, на белом хлебу, бели удовац, „белорука Јунона”, бела врана, белоушка, бели бор, бели слез, Белић, Бељански, Белогрлић, Белобрк, Белостенец, Бјелопавлић, Бели Нил, Бела Црква, Бијело Поље, Бела Паланка и можда стотине таквих места у свету, све до овог нашег Београда који је нашао места и у Прешерновој поезији. („Ни близу, ни близу до беле Турчије кјер в Донаво Сава се бистра излије.”)
Реч вишеструког смисла и великог домашаја испунила је, ево, целу једну белу страницу и испунила би можда још много простора, а не би могла да обухвати ни приближно све варијанте, ни да објасни своје вишеструко значење, ни означи свој крајњи домашај. Стајала би и даље пред нама, светла, моћна, звучна и блештава, а нејасна и тешко објашњива: бео, бела, бело. Али сећања и асоцијације иду даље и у неочекиваном правцу.
По чудној логици нашег сећања, мени се у овом тренутку, у вези са овом речју, јавља лик прецветале лепотице Циганке са Чубуре. Било је то пре много година, а као да је сада гледам пред собом.
Седимо у полумрачној крчми поред кафе и ракије. Она је малко нагнута, загледана у своју чашицу. Остарела је пре времена; једино што је на њој остало неокрњено, то су бели чврсти зуби који повремено блесну док ми са заносом и сузама прича о свом првом љубавнику и о трагедији у којој га је изгубила.
- А волела сам га, господине! Јаооо, волела сам га као белог бога!
Ту се негде, као на заталасаном биоскопском платну, губи и гасне и ова чудна реч са свим својим значењима.
Уранила Косовка девојка,
уранила рано у недељу,
у недељу прије јарка сунца
засукала бијеле рукаве,
засукала до бијели лаката
на плећима носи леба бела
у рукама два златна кондира.
Овде све сија и блешти од белина разних тонова и различитог порекла. Нису бели само рукави, лакти ни хлебац, него неки бели сјај као да се шири од „девојке”, од „недеље”, „јарког сунца” и „златних кондира”. Та белина није само физичке природе, она као да избија из целог овог свечаног девојачког похода на узвишену хуманитарну мисију спасавања рањеника.
Забележи и запамти реч чудесног смисла и богатог звука дангуба.
Да ли и вама, као мени, изгледа занимљива, звучна и лепа реч дангуба - дангубити?
У њој има, како се мени чини, и нечег моралистички прекорног и мргодног и, у исто време, нечег ведрог, насмејаног и прпошног, нечег романтичног.


Опет сам забележио једну од оних дивних и ређих речи које нас изненаде и обрадују као необичан минерал или редак цвет поред пута.
Неки дан је то била дангуба, а данас је реч: скрасити се, богата и многострука смислом и звуком, и лепа као и она прва.
Али поред речи које ме тако повремено озаре, обрадују и надахну, има и таквих које ме погоде као ударац из таме, забрину и растуже, и одведу моје мисли на зла беспућа која ником не желим. Такве су, на пример, речи: смицалица, колега, промашај. Наводим само три, али то не значи да их нема још приличан број.


Разгалити (се), разгалина - код тих речи увек угледам површине модрог неба међу размакнутим белим облацима.
За спарних летњих дана, на вашарима у Босни, орила се вика бозаџија: „Ево ладна, разгаљује!”
Добра реч.


Од једног новинара у Сарајеву.
- Шта има од Сарајева до Илиџе, пет-шест километара. Препишај хода!


„У Великој Британији пропала акција антипушења.”
(„Ослобођење”, Сарајево 26. јун 1973.)
Партизани траже од сељака да их у зимској ноћи проведе кроз забачен крај и да им покаже пут. Он се брани и моли да га не крећу од куће.
- Немојте мене, молим вас!
Не смијем се ја у то упуштати и нисам ја за тог посла.
Ја сам један испрепадан човјек.


хистерисати - „он се љути, он праска, хистерише...”
(Прочитао у тексту једног синопсиса у Београду)


ватрирати - „... кад он скочи и ватрира на њега”, у значењу напасти кога, осути ватру на кога, наравно речима.
(Чуо у Бањој Луци 1959. год.)


тањич - кажу за празно зрно у Бијелом Пољу.


блећак - за блесава човека (Столац).


провладин - антивладин - две наказне речи кованице из наше штампе „Провладин лист ‘Насион’ објавио је...”
„...учинити своје честитанце”
(Аница, сестра Руђера Бошковића)


„Битка може сваког часа поново избити”
(„Ослобођење”, Сарајево, 28. новембар 1973.)


На изложби одгајивача птица у Сарајеву, у новембру 1973. године, били су изложени и „голубови превртанери” тј. превртачи или како се каже у Београду, превртанци.


„У вријеме када је белгијска каравела ударила у бријег код Тангера, над читавим подручјем владало је невријеме.”
(„Ослобођење”, 24. децембар 1973.)


„Широм царства, упоредо, требало је да о везиру, великом узалуднику, сведоче не само његове грађевине, за вечност зидане, него и задужбинска добра...”
(Р. Самарџић, „Мехмед Соколовић”, стр. 527)


„Родило је, вала, родило, да се унијети неће моћи”, каже један сељак из Босне.


У старом Београду, око 1852. године, тзв. „цубок” звао се нашом речју домерак, а додавати такав комадић кости или лошијег меса звало се „намеравати”.
У Лици се то звало привага.
(В. П. Скок, „Речник”)


Аутомобил-дизалица за дизање непрописно паркираних кола народ у Београду прозвао „паук”, а шатровци га зову „дизајнери”.


Алица - према Вуковом „Рјечнику” зове се рана трешња у Мостару.
Ал (тур.-перс.) = јаркоцрвен
Ова звучна реч источњачког порекла, а са нашим наставком, подсећа на неочекивану велику радост која је једног пролећа, у предвечерје, истрчала пред нас на сеоски пут кад смо је најмање очекивали.


мирник („а чинићу као мирник, а не као акузатор...”) означава човека који умирује, а не оптужује никог.
(Руђер Бошковић)


Ни узми ни подај... У БиХ тако означавају велику сличност.


Снебивати се. Ето једне речи са којом човек може сатима, данима да се дружи и разговара, да је окреће и обрће, да је испитује и преиспитује, а да ипак не буде у могућности да из свега тога изведе неки стваран и паметан закључак.
У питању је овде предметак (префикс). Ево како:
Нису сви наши људи ни гори ни бољи од осталог света, али невоља је у томе што се у међусобним односима и пословима недовољно договарају, што више разговарају него што преговарају и уговарају, а после, кад виде да им договорени посао не одговара и када међу њима настану неспоразуми и спорови, превише поговарају, приговарају и оговарају; изговарају се или настоје да једни друге подговоре или надговоре. Па онда није чудо што о чистим и разумним односима не може бити говора.
Верујем да овде нису набројани сви префикси који могу да дају или да одузму смисао глаголу говорити.
Постоји, на пример, глагол разговорити у значењу: утешити кога разговором у његовој невољи или жалости. Затим заговарати (неку ствар, неку идеју) итд.


Чуваркућа - „...прадеда Тодор Младеновић, поодавно замакао у осму деценију и зато одређен за чуваркућу”.
(Биљку Sempevevirum tectorum L.{Dachhauswurz}, која се сади на улазу у кућу, на крову или на капији, јер се верује да чува ту кућу од сваког зла, у Босни и у другим нашим крајевима народ назива чуваркућа - чувакућа.)


Одахнути, добра реч, богата вишеструким значењем као и све сличне сложенице истог корена. На пример предахнути, што за мене врло често означава зелену и златну а осветљену површину за одмор између два појаса таме. Или уздахнути, необична и неодређена, а тако добро позната функција људских плућа у вези са несталним током наших осећања и променљивом судбином која нас прати. Она није само сталан реквизит старинских лирских излива него и неизбежан пратилац свих који жале за нечим што је било па неповратно прошло, или није никад било ни могло бити, а ипак је предмет жеља појединаца и нараштаја. Или чудесни двопрег од речи: удахнути - издахнути које означавају процес дисања, основ и погонску снагу нашег и сваког другог живота живих бића. А затим оно друго, судбоносно издахнути, са трагичним значењем, које мења све из основа и означава крај свега што сада јесмо и што, као такви, можемо да осетимо, видимо, предвидимо, знамо или наслутимо.

Izvor: Politikin Zabavnik

ivo andric je srbin koliko i ciro blazewic...nesumnjiwo da je to jedan od wecih intelektualnih akademskih umova i pisaca svog vremena, ali kao historicar i poznawalac bosnjaka muslimana je jedan obican laik...

Tesko je tu bilo sta puno reci. Sa tri rijeci mozes iskazati citavu istoriju danasnjih Muslimana u BiH. Turci, islam, mrznja.

ma ne bi pisao o njoj da se to u 3 rjeci moze iskazati...te 3 stwari su prisutne jedino u njegowim djelima i usmjerene su uprawo protiw bosnjaka...

pa pročitaj na drini ćupriju,pa ćeš vidjeti da čovjek uopšte nije pristrasan

rece dobitnik svemirske nobelove nagrade zemomak ...tenkre

ivo andric laik...ti si toliko retardiran i zatucan da je to neverovatno...nije ni cudo sto zivite u 15 veku...

Prorok je jos za zivota zabranio citanje kaurskih spisa