Američki lovci ne mogu bez užičke municije :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

„Novosti“ istražuju - Može li namenska industrija da bude zamajac srpske privrede i koliko država pomaže oružare (2): Samo sa tržišta SAD Užičani ubiraju 45 miliona dolara

TRI smene i sve subote nisu nam dovoljne da proizvedemo svu municiju koju traže naši kupci. Do kraja godine očekujemo izvoz od 70 miliona dolara. Time obaramo sve naše rekorde, kaže za „Novosti“ Dobrosav Andrić, generalni direktor „Prvog partizana“ iz Užica. I dodaje:

- Imamo obezbeđenu potpunu uposlenost za celu godinu, ali i više godina unapred. Takvim uspehom retko ko danas se može pohvaliti!

„Prvi partizan“ radi udarnički u tri smene, šest dana u nedelji, obara proizvodne rekorde i izvozi po celom svetu. Najviše na američko tržište.

- Kriza koja je žestoko pogodila namensku industriju nije nas slomila. Naprotiv, vojne kapacitete delom smo usmerili na sportsku i lovačku municiju. Samo u prošloj godini proizveli smo 220 miliona komada ove municije i od izvoza zaradili 60 miliona dolara. I ova godina bila je berićetna, naročito u SAD gde smo brend - kaže Andrić.

Polovinu proizvodnje Užičani su plasirali u Ameriku. Sa godišnjom prodajom od 100 miliona komada metaka, od koje su prihodovali 30 miliona dolara, važe za našeg najvećeg izvoznika u tu zemlju.

- Nema ravne našoj streljačkoj i sportskoj municiji - kaže Andrić. - Interesovanje Amerikanaca je ogromno. Stali smo rame uz rame sa najvećim svetskim proizvođačima.

Od početnih 2,5 miliona dolara profita koje su ostvarivali 2004. godine, na američkom tržištu danas ubiraju 45 miliona dolara. I naredne dve godine, 60 odsto od ukupne proizvodnje, namenjeno je američkom kupcu. Najviše traže karabinsku i municiju za revolvere.

Užička municija uspešno se prodaje i u zemljama Evropske unije, na tržištima Srednje i Južne Amerike, Afrike, Azije, Australije. Na „nišanu“ im je ceo svet, osim Rusije i Kine. Najveći evropski kupac je Belgija.

A kad ima posla, raste i proizvodnja. Zna to i svih 1.400 zaposlenih (od kojih je 550 za stalno, 300 na određeno, ostali su po ugovoru). Nažalost, postojeći proizvodni kapaciteti su limitirani i fabrici je potrebno da se modernizuje i širi. Zato, u četvorogodišnjem planu (koji teče od 2011) najvažniji zadatak je kompletno izmeštanje nadzemnih pogona u nove hale za proizvodnju zrna.

- Da bismo dosegli cilj - 250 miliona jedinica sa radom pet dana u dve smene, potrebni su nam novi fabrički pogoni - kaže Andrić. - Na novoj lokaciji, u selu Trešnjica, nadomak Užica, na proleće počinje izgradnja fabrike za kompletiranje i pakovanje municije. Očekujemo da 2015. bude puštena u rad.

U jeku je i rekonstrukcija 6.000 kvadratnih metara pogona u Krčagovu za prizvodnju čaura i zrna.

Za osnaživanje proizvodnje nisu, međutim, dovoljni samo novi objekti, pa polovina planirane sume od 25 miliona evra ide na novu opremu. Deo kupuju iz uvoza, a ostalo sami proizvode zahvaljujući veštim rukama majstora i inženjera.

Otkud „Prvom partizanu“ 25 miliona evra?

- Do sada je realizovano osam miliona evra, od kojih 2,5 miliona iz Fonda za razvoj, a 5,5 iz sopstvenih sredstava - kaže Andrić.

- Po našim proračunima, u naredne dve godine, obezbedićemo još pet miliona evra iz tekućeg poslovanja, a ostalo kroz dugoročne investicione kredite poslovnih banaka.

Najveći deo sirovina i materijala kupuju u Srbiji, tek manji deo uvoze i to samo ako partneri traže. Uglavnom barut.

Država im je pomogla da uđu u restrukturiranje ne samo finansijsko (kroz pretvaranje dugova državi u kapital fabrike) nego i socijalno. Od tada posluju na ekonomskim principima, sačuvali su stara, otvarili nova tržišta, otarasili se viška radne snage.

- Preživeli smo nekoliko sudbinskih događaja, i na svetskom i domaćem terenu - kaže Andrić. - Zabranom izvoza, u vreme sankcija i blokade, sasečena su nam krila. Nismo imali komunikaciju sa stranim partnerima, radili smo u izuzetno teškim uslovina. Snalazio se ko je kako umeo, samo da opstane. Naša mesta u međuvremenu zauzeli su drugi, pa nam je sledila nova, duga i teška borba. Ali, kvalitet i tradicija učinili su svoje.

Nova hala za proizvodnju pištoljskog i puščanog zrna počela je sa radom 12. avgusta, ali će njeno svečano otvaranje biti 22. novembra za dan firme. Za fabriku ovo je veliki događaj jer je deo proizvodnje izmešten iz podzemlja u kojem je većina radnika u izuzetno teškim uslovima radila trideset i više godina.

Milivoje Gavrlović (60), mašinbravar i vodeći regler, u „podzemnoj“ je proveo 33 godine. Kroz njegove ruke prošli su milioni zrna, brdo municije.

- Sa svim se čovek saživi, pa i sa strahom - kaže. - Ali veče u kojem se desila eksplozija se ne zaboravlja. U trenu, izginulo je sedam kolega, njih 13 teško povređeno.

Tog 3. septembra 2009, Milivoje je radio prvu, a njegov sin Milinko (28) drugu smenu.

- Povezao sam ženu u treću smenu - kaže. - Na ulazu u fabriku čula se eksplozija. Dim je kuljao. Nismo znali šta nam je sa detetom.

Sin, mašinbravar, javio se roditeljima, požurio da ih prigrli. Ali, njih sedmoro nije izašlo iz smene

Ova tragedija upisana je crnim slovima u istoriju užičke oružare. Porodicama nastradalih radnika firma pomaže, brine o deci, njihovom školovanju, zapošljavanju. Bezbednost je podignuta na najviši nivio, ugrađen je najsavremeniji video-nadzor. Ali s municijom se nikada ne zna.

To kaže i radnik Slobodan Stanić, iz pogona za proizvodnju pištoljske i revolverske municije.

- Ali, znamo i da se ovde ne peče hleb nego pravi oružje!

A od tog teško zarađenog hleba živi i porodica Jovana Vukotića (47), mašinbravara. U fabrici je 25 godina. Pre njega ovde je radio i njegov otac.

- Kao što su oni nama ostavili fabriku u amanet, tako ćemo i mi našoj deci - kaže. - Nije lako. Teško se živi, kriza je, pa malo pomoći od poljoprivrede i malina dobro dođe.

U pogonu za pištoljsku municiju zatičemo Olgu Savić (51). U fabrici je 33 godine. Radnik je na kapisliranju. Suprug ostao bez posla, sin Darko, metaloglodač, radi u drugoj smeni. Svakodnevno se sretnu na ulazu u fabriku, jedno drugom požele sreću.

U pogonu mašinskog punjenja bruje alati ali Zoran Perišić (46), mašinbravar, priznaje da ne nosi zaštitu za uši. Kaže, ne može da čuje mašinu. Poznaje je u dušu, zna kako „peva“. Ovde je 25 godina.

„Prvi partizan“ uvek je bio poznat po dobrim majstorima. Svoja znanja i veštine nastavljaju da prenose mladima. Svake godine obnavlja se tehnički (majstorski i inženjerski) kadar a konkurs za mlade inženjere mašinske struke je otvoren.

U fabrici pravila su vrlo jasna: sve što je do čoveka, mora da se uradi. Da grešaka ne bude. I sitna nepažnja može da dovede do katastrofe. Jer ovo je opasna zona i nikada se ne zna kakav vanredan događaj može da se desi. Zato je nivo zaštite podignut na najviši nivo i mnogo se ulaže u ličnu bezbednost i bezbednosne tehnologije. Nesreće su pratile i „Prvi partizan“ ali udarnici su se uvek vraćali u njene pogone. Ali slike posle stravične eksplozije i strepnja još žive u njihovom sećanju.

POMOĆ

„PRVI partizan“, najveći izvoznik među šest fabrika naše odbrambene industrije, imao je značajnu podršku države. Najpre u efikasnosti kod obezbeđenja izvoznih dozvola, zatim u dobijanju subvencionisanih kredita u iznosu od 600 miliona dinara.

- Ta injekcija znači svakom privredniku - kaže Andrić. - Mnogi od države očekuju pare. Ali, realni smo, znamo gde živimo. Zato od države ne tražimo novac, već bolji privredni ambijent. Ministarstvo odbrane pregovara sa komercijalnim bankama kako bi se oružarima obezbedili bolji uslovi za investiranje. Država će biti garant da će naši krediti biti vraćeni.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:456964-Americki-lovci-ne-mogu-bez-uzicke-municije