12 banjaluckih beba :: Srpski Nacionalisticki forum

СЛAЂAНA Кобас из Приjедора рођена jе 18. jуна 1992. године, као jедна од звjездица коjа jе тог љета засjала изнад бањолучког породилишта. Десет њених малих другара већ jе било умрло.

Први jу jе видио њен отац Стоjан, коме jе дежурна сестра показала малену дjевоjчицу у инкубатору тешку килограм и 950 грама. Већ тада му jе рекла да jе не уписуjе у матичну књигу рођених, jер наде да ће дjеца коjа су тад дошла на свиjет преживjети, бивало jе све мање.

- Било jе стравично гледати њу, онако сићушну, поред толико празних инкубатора. Стрепио сам сваки час и молио Бога да авион, коjи jе на Батаjничком аеродрому у Београду чекао натоварен кисеоником, коначно полети - сjећа се Стоjан Кобас.

Aли, Слађино срце се ни тада, као ни много пута послиjе, ниjе предавало. Преживjела jе и поживjела 13 година. Довољно тек да у свиjету остави трага као велики борац и велики мученик.

Као такву ће jе многи памтити, jер Слађина бол и невоља, постали су симбол дjечиjег страдања.

- Из болнице су ме 7. jула обавиjестили да jоj дам име, jер се изборила за живот. Слађа jе из болнице отпуштена са оштећењем плућа, мозга и тешким оштећењем вида. Њена борба jе започела истог трена. До десете године, Слађа jе имала пет операциjа очиjу у Калуги, у Русиjи. Почетком 2002. године Слађана jе први пут jасно видjела свиjет у коjем одраста - прича њен отац Стоjан.

Додаjе да се уз Слађу борио сав наш народ, jер новац за све њене операциjе прикупљан jе у хуманитарним акциjама и захваљуjући добрим људима.

Слађин велик бол, коjи никад ниjе залиjечен, био jе таj што jу jе као малену дjевоjчицу напустила маjка, коjа до њене смрти ниjе дошла да jе обиђе, упита како jе, подиjели с њом бар тренутак њежности. Стоjан jоj jе био и отац и маjка. И то добар и пожртвован отац, коjи jе њоj посветио циjелог себе и све друго у животу ставио у други план.

У октобру 2004. године на Дjечиjоj клиници у Тиршовоj, у Београду, љекари су открили да ова дjевоjчица болуjе од рака костиjу, чиjе лиjечење jе Слађа започела у болници Гензвил, на Флориди. Злоћудни рак костиjу метастазирао jе на плућа. Стручњаци са Националног института за здравље у Вашингтону, гдjе jе млада Приjедорчанка била на лиjечењу, давали су све од себе да jоj спасу живот. Aли, за ту болест нису имали лиjека.

Броjне хемотерапиjе, експериментална лиjечења... ништа ниjе помогло. Слађана Кобас умрла jе 9. фебруара 2006. године у своjоj кући, у Приjедору, у загрљаjу свог оца Стоjана.

За све године бола, коjи jе понекад био изузетно тежак, многима и неиздржив, Слађа никад ниjе заплакала и пожалила се своjим наjближим. Увиjек jе вjеровала да ће бити jача од сваког зла.

Споменик своjим малим другарима редовно jе обилазила, носила им цвиjеће, палила свиjеће, жалила што нису преживjели с њом. Свако писмо коjе jе написала и цртеж коjи jе нацртала, Слађа jе украшавала звjездицама.

Све вриjеме лиjечења у Aмерици, уз Слађу jе био и њен стриц, Милош Кобас, коjи прича да jе своjе посљедње дане ова дjевоjчица провела у страшним боловима и мукама.

- Наjгоре од свега jе то што jе Слађа преживjела кад ниjе имала кисеоника. A сада, када jе имала кисеоника, више ниjе имала плућа... Ниjе имала чиме да дише - рекао jе Милош, послиjе Слађине смрти.

На годишњицу њене смрти обjављена jе књига "Дневник Слађене Кобас", аутора Виолете Божовић из Београда. Ова књига ниjе само зборник Слађиних мисли, жеља, диjелова њеног дневника, сjећања, него и свjедочење о страдању све дjеце на бањолучком породилишту од краjа маjа до краjа jуна 1992. године.

"Гдjе jе то jутро коjе ће ми рећи да сам побиjедила ово зло коjе ме немоћну растаче, убиjа и односи? Носимо ли око врата своjу судбину, своj крст и да ли су на њему исписани догађаjи по сценариjу, унаприjед датом од оног ко jе креатор времена, прошлости и будућности? Кад толико волим да живим, зашто морам умриjети?", упитала се Слађа у књизи Виолете Божовић.

- Увиjек jе она мене тjешила, говорила да се не бринем. Требало ми jе годину дана да прочитам сва писма коjа jе оставила за собом. У jедном, написаном приjе двиjе године, спомиње како осjећа да ће се придружити звjездицама. Тада сам схватио колико jе она била храбра и у исто вриjеме свjесна да jе осуђена на смрт - навео jе њен отац Стоjан.

За свако од умрле дjеце, испричао jе Стоjан, она jе поживjела по годину дана.

- Ових 13 година с њом наjљепши су ми поклон у животу, jер она jе била диjете какво се само jедном рађа. Кад jе умрла, циjели Приjедор jе плакао. Сви коjи су jе срели, памтиће jе као веселу дjевоjчицу, коjа се никад не предаjе и коjа увиjек настоjи да усрећи све људе око себе - рекао jе Стоjан Кобас.

И данас се пита зашто jе све морало да буде тако како jе било и хоће ли ико икад одговарати за злочине над дjецом рођеном тог љета у бањолучком породилишту.

Сњежана МИЛAНКОВИЋ

(у петак: Jедина преживjела звjездица Марко Медаковић)

ПJЕСМA

Jа Слађана Кобас/Заклињем се сунчевом зраку/Првоj капи росе и речном таласу/Да ћу говорити истину и само истину/О томе/Како jе краj светла живети у мраку/И како кад небом звезде ћутећ зборе jедну таjну/Заблесну па падну/У неповрат падну.

Jа Слађана Кобас/Коjа нема маjку/Замољавам изворе да jоj ход украду/Да jе негде кад jоj очи сретну/Испишу на длану/Сузу моjу тугом боловану/Песму моjу сунцем даровану/Сваком њеном/Пробуђеном дану...

(Пjесма из књиге Виолете Божовић "Дневник Слађане Кобас")
Glas Srpske