moj stari, tvoj stari, cijela generacija koja nas je odvela u sranje u kojem smo bili...a i zapadnjaci naravno...mada, glupo je pricat "ko je kriv" kad se tragedija desi - ostanu samo suze koje ne moze izbrisat bas nista...

To je siroko obuhvatanje uzrocnosti...

изгледа да овде нема криваца,
тако је морало бити;

"Судбина мјеша карте - ми играмо"

(Schopenhauer)

I sam si sebi dao odgovor poturice, da srpska humanost nije imala granice, dok su vaše paravojne jedinice svjesno zatvarale obruč oko Banjalučke regije sa namjerom da se primora srspki živalj na kapitulaciju! Jer kako objasniti da poslije Koridora, sve se vraća na svoje! Ne dati humanitarnom avionu da poleti nisu bili odgovorni Srbi! Poslije smrti banjalučkih beba nije bilo istraga i provjera , jer je stvar bila jasna i žalosna!

Petnaest godina od smrti 12 beba u banjalučkom porodilištu


DANAS bi im bilo 15 godina...

Iza sebe bi imali nestašna djetinjstva, mnoštvo uspomena, još više drugara, a ispred sebe - život. Bili bi srednjoškolci sa imenom.


Umjesto toga, bili su i ostali bezimeni junaci, kojima su dželati presudili već kod prvog plača. Ostale su neprebolne rane njihovih majki, koje nikad neće znati zašto su njihova nevina novorođenčad morala udahnuti smrt, prije nego što su udahnula život.

Navršilo se 15 godina od rođenja i smrti 12 banjolučkih beba, 12 zvjezdica, koje su zbog nedostatka kiseonika sa našeg neba padale od 22. maja do 19. juna 1992. godine. Decenija i po jedne od najtužnijih priča proteklog rata, na koju se svijet nije ni osvrnuo, a kamoli udostojio da je zapamti.

Tog kobnog ljeta, Klinika za dječije bolesti u Banjoj Luci ispisivala je najcrnje stranice svoje istorije. Ratna dejstva u okruženju potpuno su odvojila najveći dio tadašnje Bosanske Krajine i Banju Luku, kao njen centar, od ostatka svijeta. Sankcije koje je Savjet bezbjednosti Ujedinjenih nacija uveo juna 1992. godine posebno su zabranile uvoz nafte i gasa kao osnovnih energenata. Dozvoljeni uvoz samo za humanitarne potrebe je na razne načine izmanipulisan, čime je ometen dovoz lijekova za djecu i onog što je za preživljavanje novorođenčadi bilo neophodno - kiseonika.

Zbog prekida "koridora" prema Srbiji kroz Posavinu, bila je onemogućena dostava kiseonika kopnenim putem, kako je bolnica ranije bila snabdijevana. Jedini način da se kiseonik dopremi bio je vazdušni put, ali Savjet bezbjednosti zabranio je avionske letove u BiH. Milost je bila jedini spas, ali milosti nije bilo.

Svjedoci drame u banjolučkom porodilištu danas je se sjećaju kao velikog poraza čovječanstva, zločina demokratije, sramote savremenog društva.

Tadašnji načelnik dječije hirurške klinike prof. dr Dragan Danelišen priča da su tada ljekari prvi put doživljavali poraz svoje profesije.

- Mi, hirurzi, po prirodi ne odustajemo do posljednjeg trena, a tada smo već na početku bili nemoćni. Mogli smo samo čekati i moliti za humanost. Humanost nismo dobili, a iščekivanje nam je iz dana u dan donosilo samo smrt novorođenčadi - sjeća se dr Danelišen, danas direktor Panevropskog univerziteta "Apeiron".

Mnogi apeli za pomoć, kazuje on, upućivani su putem radija, televizije, "Glasa srpskog". Pismeno su obaviješteni Savezni zavod za socijalnu politiku Savezne Republike Jugoslavije, predstavnik UNICEF-a za Jugoslaviju Alen Kord...

Televizija Beograd objavila je intervju sa tadašnjim generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Butrosom Galijem, u kojem je on upoznat sa stanjem u banjolučkom porodilištu. Uprkos svim apelima, avion sa bocama kiseonika, koji je nekoliko dana čekao dozvolu za polijetanje na batajničkom aerodromu, nije dobio odobrenje.

- Bilo je mnogo čestitih ljudi u Banjoj Luci i okolini, limara, bravara i drugih zanatlija, koji su nam donosili vještački kiseonik, sa kojim su oni radili, ali sve je to bilo nedovoljno. Među umrlom djecom bilo je sedmoro srpske i petoro muslimanske nacionalnosti. Ali, zar je bitno koje su nacije bili kad nisu poživjeli ni toliko da imena dobiju - rekao je dr Danelišen.

Šest godina poslije, o agoniji u porodilištu, u specijalnom izdanju lista "Krajiški vojnik", pisao je i tadašnji direktor Kliničko-medicinskog centra Dragutin Ilić, koji je naveo da je to bila "grčevita i dramatična bitka sa vremenom".

"Pokušavam sve, pa i nemoguće. Zovem aerodrom na Surčinu, potom vojni aerodrom u Batajnici, pitam da li je stiglo odobrenje UN-a za let. Dobijam negativan odgovor. Odlučujem se da zovem generala Stevanovića, komandanta vazduhoplovstva JNA, i molim ga da bez odobrenja UN-a uputi transportni avion koji danima čeka natovaren bocama kiseonika i ugljen-dioksida, te kantama sa tečnošću za hemodijalizu. Kaže da ne smije bez dozvole. A onda, pilot Popov na svoju ruku prosto otima jedan natovareni avion i dovozi ga na banjolučki aerodrom. Količine koje je dovezao dovoljne su, uz maksimalnu štednju, za desetak dana. Pilot Popov za mene je heroj, koji je shvatio dramu i reagovao kako se jedino moglo u tim trenucima. Drama se pojačava, svijet bezosjećajno ne reaguje. Sa Dječije klinike mi saopštavaju da su, ako ne obezbijedimo kiseonik, prijevremeno rođene bebe u inkubatorima osuđene na smrt. U očajanju zovem Butrosa Galija i molim ga, mješavinom engleskog i srpskog. Na engleskom molim, a na srpskom kunem i psujem. Ništa ne pomaže...

Sa Radio Beograda šaljemo vijesti u svijet. Govorim da je, zbog nedostataka kiseonika, umrlo pet beba. Da li će ova vijest smekšati kamena srca birokrata na Ist Riveru? ... Umrla je i dvanaesta beba. Hoće li tu biti kraj?", zapisao je tada Dragutin Ilić.

Nažalost, tu nije bio kraj. Trinaesta rođena zvjezdica tog kobnog ljeta nije pala sa svojim malim drugarima. Preživjela je hrabra Prijedorčanka Slađana Kobas i poživjela 13 godina. Nedostatak kiseonika oštetio je njen mali organizam, pa se svih tih godina mučila sa mnogobrojnim bolestima, od kojih je svaka naredna bila teža od prethodne. Najtežu, zlokobni rak kostiju nije izdržala. Umrla je 9. februara prošle godine.

KNjIGA I DEJTON

Tri godine poslije, dr Dragan Danelišen objavio je knjigu pod nazivom "Ko njih pita", o stradanju djece u ratu i o drami u banjolučkom porodilištu.

- Jedan primjerak te knjige poslali smo u Dejton, u vrijeme potpisivanja mirovnog sporazuma za BiH. Korice smo posuli sjajnim zvjezdicama, kako bi svi oni koji su se ogriješili o smrt te djece ponijeli trag na svojim rukama. Da znaju da im djecu nećemo oprostiti. Primjerci knjige danas se nalaze u svim većim svjetskim bibliotekama - naglasio je dr Danelišen.

MAJKE

Od kraja maja do sredine juna 1992. godine, zbog nedostatka kiseonika, u banjolučkom porodilištu umrle su kćeri Zilhe Delić, Milene Sandić, Safete Medić, Nađe Puškar, Dragice Komljenović i sinovi Živke Knežić, Svjetlane Živanić, Željke Tubić, Fatime Dedić, Dušanke Đukić, Majde Ćuran i Grozde Rauš.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
TOG kobnog ljeta 1992. godine svijet je zatvorio oči pred stravičnim zločinom. Skrštenih ruku slušao je vapaje za pomoć iz banjolučkog porodilišta, gdje je svaki dan zbog nedostataka kiseonika umiralo po jedno tek rođeno dijete.

Svjetski moćnici, humanisti, vlastodršci... tako su lako okretali leđa pred kricima majki koje su nemoćno gledale kako se smrt približava njihovim kolijevkama.

Majda i Nazif Ćuran iz prnjavorskog sela Konjuhovci roditelji su prve rođene bebe tog paklenog ljeta 1992. godine.

Dobili su sina, koji nije poživio ni toliko dugo da ga majka uzme u naručje.

- Ponekad pomislim da se to nije ni desilo, jer je strašno poput najcrnjeg sna. A onda vidim sina naših prijatelja, rođenog isti dan kao i naša beba i pitam se zašto je mom najmilijem uskraćen život, a meni majčina radost - kazuje Majda.

Prnjavorčanka Milena Sandić rodila je 15. juna djevojčicu. LJekari su joj istog dana rekli da je jedino kisik može održati na životu i ako boce stignu, sve će biti u redu. Boce, nažalost, nisu stigle. Djevojčica je umrla poslije 34 časa.

- Nikad mi se te scene neće izbrisati iz sjećanja. To mi je bila prva trudnoća i imala sam težak porod, a neizvjesnost zbog kiseonika kao da je trajala vječno. Žao mi je što se nikad nisam srela sa drugim majkama, jer sigurna sam da jedino nas 12 možemo da razumijemo jedna drugu - rekla je Milena.

Godinu dana poslije smrti njene zvjezdice, Milena je rodila još jednu curicu.

- To dijete je odraslo zdravo, bez ikakvih problema. Kad pomislim kako je malo trebalo da mi poživi i prva djevojčica, užasno se rastužim - priča Milena.

Najbolniji joj je, sjeća se, bio izlazak iz bolnice. Neke srećnije majke držale su svoju djecu u naručju, a ona je morala kući sama.

Milena Sandić je danas samohrana majka dvoje djece, jer je njen muž poginuo na ratištu na Ozrenu godinu-dvije nakon smrti kćerkice. Svake godine u maju posjećuje spomen-kosturnicu na Novom groblju u Banjoj Luci, gdje je sahranjen njen muž, i spomenik zvjezdicama, među kojima je i njena prerano ugašena.

Među prvom rođenom djecom bio je sin Željke Tubić iz Prijedora, koji je na svijet došao 19. maja. Poživio je toliko dugo da ga je mama mogla pozvati imenom - Bojan. Umro je poslije deset dana.

- Imala sam dvogodišnjeg sina kada sam rodila Bojana, ali poslije njega više nisam rađala. Takav bol razori čovjeka i nisam se više usudila da razmišljam o trudnoći. Nije prošao dan da mi ta 1992. godina nije prošla kroz glavu, da nisam razmišljala o bolu koji nas je snašao. Ne može se to nikad zaboraviti - rekla je Željka.

Dani kad je Željka sa djetetom iz prijedorske prešla u banjolučku bolnicu bili su stravični. Prava agonija.

- Sve mi majke smo znale da se sprema veliko zlo, ali nijedna se nije usudila da povjeruje da se to dešava baš nama. Nisam mogla povjerovati da sam dio te priče i da je taj pakao stvarnost. Niko ništa nije znao. A loše vijesti su stizale bez prestanka. Samo smo iščekivale kad će nesreća stići do nas - sjeća se Željka.

Svjetlana Živanić iz Prnjavora je 5. juna rodila muško dijete. Porod je bio na vrijeme, njoj majci drugi. Ali, odmah po rođenju javili su joj da dijete ima problema sa disanjem i da mu je neophodan kiseonik, kojeg nije bilo. Njen sin je umro 9. juna.

Nije ni pokušavala da preboli, jer majčino srce zna da to nije moguće. Rana i danas zaboli kao i prije 15 godina.

Dragica i Jovan Komljenović iz Kneževa dobili su 24. maja djevojčicu, rođenu na vrijeme, ali nedovoljno jaku da bi već prvih dana mogla sama disati svojim malim plućima. Kiseonik je i za nju bio prijeko potreban.

Dragica je tih dana proživljavala pakao. Bila je spremna dati sve da zaštiti svoju djevojčicu, ali nije imala načina da se bori sa nesrećom. Kao i svih njenih 11 majki sapatnica, Dragica je nemoćno iščekivala milost moćnika da se sažale i poštede nevine živote. Ali, nisu se sažalili. Njena malena umrla je 7. juna.

- Tih dana sam znala da bebe umiru i da se tom paklu ne vidi kraj, ali nikad nisam srela nijednu drugu majku, jer mnoge od nas nisu mogle ni biti u bolnici pored djece, jer je bolnica bila prepuna ranjenika. Ne može se opisati osjećaj kada izgubite dijete. To je nešto što nije prirodno i što majku obilježava za cijeli život - priča Dragica.

Prije pokojne djevojčice, Dragica je imala sina, a poslije nje rodila je još kćerku. Bol za malenom zvjezdicom nije izblijedio. Godine tu ranu nisu mogle da izliječe. A Banja Luka Dragici Komljenović i danas budi tugu.

- Ne mogu da uđem u bolnicu, čak ni nekome u posjetu, jer uspomene ožive i razdiru me. Stalno su mi pred očima te slike, dijete koje u trenutku vidim i više je nema - rekla je Dragica.

Molila se, kaže, mnogo puta da ljudi ne zaborave njenu i žrtvu svih drugih majki, koje se nisu mogle boriti za svoje najdraže, da ne zaborave njihove male anđele.

Kćerke Safete Medić, Zilhe Delić, Nađe Puškar, kao i sinovi Fatime Dedić, Živke Knežić i Dušanke Ђukelić - šest je banjolučkih zvjezdica čije majke nismo mogli pronaći. Vihor rata odveo ih je na različite strane svijeta.


VLADIMIR

Banjolučanka Grozda Rauš rodila je sina, koji je od svih zvjezdica najduže poživio - 23 dana. Dobio je i ime - Vladimir. Rođen je prvi, a umro posljednji. Grozda je svaki dan slušala jecaje drugih majki kojima su javljali najcrnje vijesti i nadala se da će nju zla kob zaobići i da će kiseonik ipak stići. Nikad neće zaboraviti predvečerje 19. juna kad su joj ljekari saopštili da njenog sina više nema.

ZAHVALNOST

Majke 12 zvjezdica nikad se nisu srele, da podijele bol i jedna drugu utješe. Zbog toga sve žale, jer vjeruju da bi zajedno lakše prošle kroz najteže trenutke. Tužno je, kazuju, što ih za sve ove godine nikad niko od vlasti nije pozvao, okupio na jednom mjestu i zahvalio im što su izdržale bol za svojim malim herojima, što su dale najvrednije od sebe. Nikad ih se niko nije sjetio i to je ono što ih najviše boli.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
MODRIČA - NJegovo preosveštenstvo vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije služio je na Dugim NJivana svetu arhijerejsku liturgiju i pomen za 300 boraca Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine poginulim u operaciji "Koridor", vojnoj akciji u kojoj je 28. juna 1992. godine probijen obruč muslimansko-hrvatskih snaga i oslobođena putna komunikacija zapadnog dela RS i RSK sa ostatkom RS i Srbije, nazvana "Koridor života".

U prisustvu više hiljada građana iz cele Republike Srpske, predsednika Republike Srpske Milana Jelića, predstavnika Vlade RS, Boračke organizacije, Srpskog puka Armije Bosne i Hercegovine, privrednih i kulturnih institucija RS, vladika Vasilije osveštao je memorijalni kompleks na kome će se u narednom periodu obnoviti manastir Svetog Ilije, zadužbina kralja Dragutina, porušen osvajanjem ovih prostora od otomanske imperije.

Muškom manastiru, koji će biti posvećen caru Lazaru, za prvog kuma slave izabran je Milan Jelić, predsednik RS. Obraćajući se prisutnima, nakon liturgije i molitvenog pomena, svim Srbima stradalim od Kosova do današnjeg dana, vladika Vasilije je pozvao srpski narod na slogu i jedinstvo, a političke vođe naroda da sačuvaju srpske svetinje Kosovo i Republiku Srpsku.

- Obeležavamo 28. juni, Vidovdan, kada je slavna srpska vojska probila koridor i omogućila zapadnom delu otečestva našega da udiše kiseonik usled čijeg nestanka je 1992. godine umrlo 12 banjalučkih beba. NJih ćemo kanonizovati kao mučenike - rekao je Vladika i istakao da ove i sve druge žrtve kojima su Srbi kroz istoriju plaćali svoju slobodo, opominju i obavezuju na slogu i jedinstvo.

Na centralnoj manifestaciji obeležavanja petnaestogodišnjice proboja koridora, predsednik Jelić je izjavio da je Republike Srpske trajna kategorije i ustavno-pravni deo Bosne i Hercegovine potvrđena Dejtonskim mirovnim sporazumom, međunarodnim pravnim aktom koji garantuje njen ostanak bez obzira na svakodnevne pozive političara iz Federacije BiH da se pod plaštom reformi ukinu institucije RS i na kraju i ovaj entitet.

Prema Jelićevim rečima, zbog srpskih žrtava u poslednjem građanskom ratu u BiH, među kojima i blizu 300 poginulih boraca i civila u operaciji "Koridor" 1992. godine, nijedan političar ne sme i neće pristati na ukidanje Republike Srpske.

- Jasno poručujem da smo za reforme koje će ubrzati put BiH u evropske integracije, ali reforme do kojih će se doći na osnovu koncenzusa sva tri naroda i dva entiteta u BiH - rekao je Jelić i izrazio uverenje da će ovu poruku shvatiti političari iz Federacije BiH koji zapaljivom retorikom obmanjuju svoj narod.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

A tebe Lafčino iskreno se nadam da će te neko od moderatora propisno opomenuti, jer si baš istrajan u tome i ideš na to da se ova tema zaključa!

to ti mene nazva poturice decko? i nemoj bit glup, zivio sam u sarajevu, gdje se pokazala ta "srspa humanost srpskog zivlja" (zatvoreni srpski navodnici) sa okolnih (srpskih, naravno) brda...

Будите јако пажљиви шта ћете следеће рећи. Сви!

Ma Dino ta provokacija nije bila usmjerena prema tebi već prema Lafčini, ali pošto je njegov post izbrisan ispalo je da sam tebi rekao! A što se tiče tvog SA i ja sam živio tu, ali onom Srpskom Sarajevu, prošao sam sve što i većina naroda!
A o takvim humanostima je suvišno govoriti, jer bio je rat! A ovo je bio početak rata!

Досиjе "Гласа Српске": Петнаест година од смрти 12 беба у бањолучком породилишту



ДВAДЕСЕТ ПРВОГ jуна 1992. године на свиjет jе дошао дjечак Марко Медаковић, за кога би његова мама Сњежана рекла "слаткиш коjег су сви жељно ишчекивали".

Рођен у вриjеме када jе бањолучким породилиштем кружио плач маjки, коjе су немоћно гледале празне боце кисеоника и чекале да чудо спаси њихову тек рођену дjецу.

На пут маjчином наjљепшем сну, сањаном девет мjесеци, стале су санкциjе Савjета безбjедности Уjедињених нациjа уведене БиХ, коjе су забраниле и допрему кисеоника, неопходног новорођенчадима.

За Маркове родитеље, Сњежану и Ратка из Бање Луке, наступили су дани наjвећег пакла, ишчекивања да ли ће се свиjет смиловати и оставити дjечака у њиховом наручjу или га заувиjек одниjети.

Присjећаjу се да су као избезумљени ходали по болници, слушаjући виjести, надаjући се да ће авион натоварен боцама кисеоника полетjети са Батаjничког аеродрома. Сваки дан пристизале су само црње виjести.

Aли, Марково срце ниjе размишљало да се преда. Без кисеоника jе био десет минута, док су га превозили од порођаjне сале до интензивне његе. Да jе имао кисеоник за само два, три удисаjа његов живот био би потпуно другачиjи.

Међутим, ти уздисаjи тек рођеног дjетета наниjели су малом тиjелу тешке посљедице. Марко од тада дише само трећином плућа, на коjи се накупља бронхиjални секрет. Оног тренутка када Марко легне, циjела породица почиње да страхуjе да га уjутро неће затећи живог.

Посљедица недостатка кисеоника су и хематоми на мозгу, као и церебрална парализа и кривљење кичме од неправилног држања тиjела.

Од рођења до данас, Марко jе потпуно зависан од своjе маjке. Са задовољством му jе посветила сваки тренутак свог живота, а за узврат jе добила неописиво много љубави, какву само диjете може да пружи.

- Кад jе Марко болестан, сви смо болесни. Руши нам се циjели свиjет. Тешко jе видjети диjете, коjе jе немоћно да каже шта га боли. Кад Марко иде на спавање, читава кућа престаjе да живи - прича маjка Сњежана, коjа осим Марка има jош два сина Огњена и Aљошу.

Маркове крупне црне очи његова су комуникациjа са свиjетом. У њима jе сакривена сва дjечиjа радост, љубав према маjци, оцу, браћи, своjим другарима... Оваj весели дjечак велика jе срећа не само његове породице, него и свих коjи га познаjу.

Као и сви његови вршњаци, Марко посjећуjе дjечиjе представе, концерте, воли да слуша Мирослава Илића, одлази на рођендане, маскенбале... Наjвише времена проводи у вртићу за дjецу с посебним потребама, гдjе ради и његова мама.

Породици Медаковић наjвећи поклон на свиjету jе Марков осмиjех, а он оне наjвеће и наjљепше чува за своjу маjку.

Марко добро види, чуjе, али не може било шта да каже. Његова маjка, ипак, разумиjе све његове потребе.

Због свог бола нанесеног приjе 15 година и Сњежанино здравље jе озбиљно нарушено. Међутим, ова храбра жена ни на тренутак ниjе помислила да одустане од свог наjважниjег циља - да Марку живот учини што љепшим.

- Понекад сам уморна од свега тога, али то jе моj живот. Такав какав jе. И jа га волим - казуjе Маркова мама.

Било гдjе да иде, и Марко иде с њом. Увиjек има времена и за приjатеље и за породицу, али све то усклађуjе с Марковим потребама.

Маркови родитељи никад немаjу миран сан, како би увиjек могли да га чуjу. Устаjу током ноћи, само да ослушну да ли дише и да га окрену на другу страну, jер се он сам не може помjерити.

Aли, никад им, кажу, ништа ниjе било тешко. Jер њихова звjездица сjаjниjа jе од сваког бола и невоље. Причаjу да jе Марко диjете вриjедно сваке бриге, труда, патње. Диjете коjе jе побиjедило и наjтеже санкциjе, коjе jе било jаче од свих свjетских џелата. (Краj)

Сњежана МИЛAНКОВИЋ

(У понедjељак нови досиjе: Самоубиства у Републици Српскоj)

ДОКУМЕНТAРНИ ФИЛМ

Студент друге године режиjе на Aкадемиjи умjетности у Бањоj Луци Сњежана Брезо снимила jе почетком године документарни филм о jедноj од бањолучких звjездица Марку Медаковићу, коjи ће бити приказан на Берлинском филмском фестивалу.

Прича о Марку, казала jе Сњежана, промиjенила jоj jе живот, jер никад у jедном дjетету ниjе срела толико храбрости и снаге с jедне и радости с друге стране.

- Никад нисам упознала особу као што jе Маркова мама, коjа толико зрачи позитивном енергиjом. Познавати такве људе велики jе дар у животу - рекла jе Сњежана Брезо.

ЖРТВA

Марко Медаковић jедина jе од бањолучких звjездица коjа jе проглашена цивилном жртвом рата, jедина звjездица коjа jе остала да сиjа послиjе љета 1992. године када jе због недостатка кисеоника умрло 12 његових вршњака.

За смрт дjеце на бањолучком породилишту никад нико ниjе одговарао.

Glas Srpske

Ako Majke Srebrenice mogua da tuže UN , takođe i tih 14 majki iz toge vremena mogu da tuže UN, jer su direktno odgovorne za smrt tih beba i invalidnost ovog hrabrog dječaka!