Новоименована врста ихтиосауруса, откривена на шкотском острву Скај и дуга 4,3 метра, била је страх и трепет у топлим морима у доба Јуре.

Шкотска има свог праисторијског поморског рептила, али није реч о Неси, митском чудовишту из Лох Неса.

Научници су саопштили да су истражили фосилне остатке поморског рептила налик делфину на шкотском острву Скај. Животиња је живела пре 170 милиона година и била је дуга 4,3 метра, пише Ројтерс




Створење названо Dearcmhara shawcrossi припада групи ихтиосауруса који су били доминантни водени рептили у време када су диносауруси владали светом. Ихтиосауруси су живели 150 милиона година пре него што су нестали пре око 95 милиона година.

Рептил је живео у топлим, плитким морима током Јуре, хранећи се рибом. Остаци су непотпуни, али облик костију на предњим перајима показује да је, иако средње величине, био изузетно јак и брз пливач, кажу научници.

„Из Шкотске је и то је први, искључиво шкотски водени рептил који је откривен и проучен“, навео је палеонтолог Стив Брусати са Универзитета у Единбургу у студији објављеној у листу Scottish Journal of Geology.

„Многи други фосили поморских рептила пронађени су у шкотској, али је већина нестала у приватним колекцијама или је продата. Овај узорак коначно разбија тај циклус: пронашао га је приватни колекционар који је урадио сјајну ствар – поклонио га је музеју и сарађивао са научницима.“

Аматерски ловац на фосиле Брајан Шоукрос пронашао је фосиле на плажи на острву Скај 1959. и поклонио их деведесетих година глазговском Музеју лова.

Створење је добило име "Dearcmhara" (изговара се џарк вара) по галском изразу за „воденог гуштера“ и Шокуросу коме су научници желели да одају признање.

Откриће рептила баца ново светло на период Јуре који се сматра црном рупом када је реч о фосилима поморских рептила и шкотска је једна од ретких земаља која има фосиле из тог периода.

Други фосили указују на то да је „водени гуштер“ живео са другим воденим рептилима попут плесиосауруса, а чувена, неухватљива Неси, митско чудовиште из језера Нес, најчешће се описује као плесиосаурус, са дугим вратом и перајима попут весла.

Извор:РТС

Непријатно изненађење је задесило Канађанина Керија Вилка. Као фотограф по занимању, заједно са групом ронилаца снимао је уљешуре код Доминике, када је огроман кит обавио велику нужду по њима.

Рониоци кажу да је у питању редак одбрамбени механизам, који се ретко виђа. Велику уљешуру су спазили близу обале Доминике, па су кренули да је изблиза фотографишу.




Извор:РТС

---

Што рече неко... сере ко фока 

Skoti i cudovista 





(ja to samo da bi mi iskakala tema jer me interesuje, a nemam sta pametno da napisem.  Odlicno je sto pravis ovakve teme  )

Лефтире, хвала лепо 

Ево један текст који ћу ставити овде због ових пар теорија на крају.

---

Сто четрдесет од двестотинак малих китова који су се насукали на обалу на југозападу Новог Зеланда угинуло је, а званичници кажу да је то најмасовнији случај у протеклих 10-15 година.

Осамдесет добровољаца и даље покушава да из плићака потисне ка мору шездесетак преосталих китова врсте „пилот“. У међувремену их непрекидно поливају водом, у нади да ће преживети.



Насукани китови обично угину од дехидрације и опекотина од сунца.

Верује се да је залив Фарвел спит где су се насукали, права замка за китове јер је веома различите дубине и местимично сасвим плитак, нарочито у доба велике осеке.

Око 40 китова насукало се на том месту почетком јануара, а две недеље касније још око 60. Пошто многим китовима није било помоћи, ветеринари су их „успавали“.

У тој обасти су раније тела китова закопавали у песку, али сада их је превише, те ће их вероватно одвући у дубину, као храну за друге морске животиње.

Китови врсте „пилот“ могу да порасту до шест метара и веома су чести крај обала Новог Зеланда.

Иако се китови изванредно оријентишу, нема објашњења зашто се насукавају што веома често чине масовно, а они које људи врате у дубину, окрећу се и свом снагом поново пливају ка плићаку.

Према неким тумачњима, узрок је обољевање китова због загађења океана, док други сматрају да их на то наводе сонари бродова и подморница и други ултразвучни уређаји који збуњују китове или им наносе трајну штету.

Има и тумачења да се китови понашају као чопор и да безглаво следе вођу, чак и ако плива у смрт у плићаку, док неки кажу да „колективно самоубиство“ китова може бити „емотивна последица“ угинућа или погибије неког од „најомиљенијих рођака“.

Извор: РТС

uljesure su najveci grabezljivci na planeti..
ali i one bjegaju glavom bez obzira... kao i sva vodena bica ( i kopnena bica... koja se hrane u vodi).
kad se pojavi onaj najveci vodeni olos...
kitovi ubice...
i uglavnom pojedu samo jezik... i unutrasnje organe...a sve ostalo ostave strvinarima...

Мењање боје коже је одувек била веома импресивна одлика камелеона, али научници дуго нису могли да одгонетну како се то дешава. Сада су истраживачи коначно пронашли разлог – танак слој нанокристала који одбијају светлост на различитим таласним дужинама чиме мењају боју свог тела.



Тим научника са Универзитета у Женеви открио је да камелеони имају танак слој посебних ћелија на кожи, које садрже нанокристале. У стању мировања они су подједнако удаљени једни од других у ћелијском језгру, а зависно од њиховог распореда могу да одбијају светлост при различитим таласним дужинама.

Камелеони могу да контролишу размак и распоред нанокристала, што им омогућава да мењају боје.



Професор Мишел Милинковић је открио да се испод уобичајеног слоја коже налази слој ћелија званих иридофоре, тип кроматофора – ћелија са пигментом које имају способност одбијања светлости.

Оне садрже нанокристале, који су сачињени од гуанина – једног од главних састојака ДНК.

У истраживању објављеном у часопису Nature Communications наводи се да када је камелеон у стању мировања и није узнемирен, кристали имају уобичајен распоред у ком одбијају светлост таласне дужине која се види као плава боја.



Међутим, када се узнемире, ћелије омогућавају кристалима унутра да мењају распоред и шире се, што им заузврат омогућава да одбијају светлост осталих таласних дужина, које дају жуту и црвену боју.

Комбинујући све три главне боје, камелеон може да мења читав спектар боја.

На једно питање и даље није одговорено. Није познато на који начин камелеони изазивају промену распореда и облика нанокристала унутар ћелија.



Извор:РТС

Може да остане залеђена седам месеци, пробуди се из леденог зимског сна и настави да живи као да се ништа није десило! Она је жаба са Аљаске и њене невероватне способности за преживљавање и даље збуњују научнике.

Водоземац невероватних способности живи на територији од америчке савезне државе Алабаме на југу па све до ледених пространстава Аљаске и крајњег севера Канаде. Жаба Lithobates sylvaticus је отпорно створење чије особине не престају да запањују лаике, али и биологе.

Одговор на питање како ова животиња успева да преживи у тако окрутним условима је једноставан: заледи се! Једина жаба која живи на северу Арктичког круга, у смрзнутом стању може да проведе седам месеци, наводе стручњаци.





Када се околни лед отопи, и невероватна жаба као да је извађена из замрзивача. Међутим, неким чудом, она је жива и спремна да живот настави као да није била у леденом зимском сну.

„На неком нивоу оне су, у ствари, мртве. Појединачно, ћелије и даље функционишу, али без међусобне комуникације“, објаснио је у изјави за Лос Анђелес тајмс Дон Ларсон, апсолвент Универзитета на Аљасци, који се бави проучавањем жаба.

Ларсон је један од неколико истраживача који су објавили своје налазе у Журналу експерименталне биологије (Journal of Experimental Biology), а који су установили да жабе током зиме производе доста глукозе, која одржава њихове ћелије у животу.

Истраживачи су такође открили да се жабе не замрзну одједном и остану залеђене. Недељу или две током ноћи се замрзну, али се „отопе“ током дана, све док температура не падне толико да више не могу да се одмрзну.

Ларсон је уверен да образац наизменичног замрзавања и одмрзавања помаже жаби да претвори више гликогена који се налази у јетри у глукозу.





Ово је кључно јер висок ниво глукозе у ћелијама жабе одржава овог водоземца у животу током дуге и хладне зиме.

Основна функција глукозе је да задржи воду у ћелијама. Промрзлине код људи настају када се течности концентрисане око ћелија и ткива претворе у лед, што додатно извлачи воду из ћелија. На крају ћелије остају потпуно дехидриране да умиру.

Наводећи ћелије да буду испуњене слатком течношћу, ове жабе спрече воду да напусти ћелије.

Извор:РТС

Ништа ново, али ја први пут чујем за ово, а и доста је занимљиво и помало језиво кад су у питању птице

На снимку је Geospiza difficilis односно зеба

Мале рибе које живе у топлим изворима воде у Долини смрти у Калифорнији могу да преживе и пет сати без даха. Импресивна способност адаптације омогућила је овој врсти да се прилагоди веома брзим климатским променама које је претрпело то подручје, објашњавају научници.

Френк ван Бројкелен и Стенли Хилјард са Универзитета у Невади, желели су да боље разумеју ову врсту пустињске рибе из групе златоперки и како су се оне избориле у последњих 10.000 година са огромним климатским променама које су задесиле подручје које је некада било пространо језеро, а које се до данас претворило у низ малих базена са температурама и до 35 степени Целзијуса.






Оно што је посебно занимљиво јесте што је ова еволутивна промена условљена променом у понашању, јер рибе више не проводе време у плићим нивоима воде због њихове температуре, већ живе на већим дубинама.

Разбијање удахнутог кисеоника је сјајан начин за стварање енергије. Али на високим температурама може да буде веома опасан за рибе, јер се у процесу стварања енергије производе и слободни радикали – хемијски реактивни молекули који оштећују протеине, ћелијске мембране и ДНК.

Међутим, ове рибе смањују ниво оштећења тако што смењују између аеробног дисања базираног на кисеонику и анаеробног које не захтева кисеоник.

Примера ради, код људи се анаеробно функционисање мишића одвија током великих физичких напора када се кисеоник троши брже него што може да дође до њих. Разлика је у томе што код нас то може да траје кратак временски интервал, док ове пустињске рибе могу и до пет сати да издрже са једним дахом.

Током тих сати оне стварају етанол, који се даље може разложити у енергију без узимања кисеоника. Овај процес је кључан у њиховом преживљавању екстремних климатских услова и мањка хране.

Ипак, не може се рећи да нема последица по њих. Током периода без кисеоника, њихов метаболизам мора да ради 15 пута јаче да би произвео енергију него када риба удише кисеоник.

„Понекад организми морају да изаберу мање од два зла, што наравно значи да ни алтернатива није добра опција. Мислимо да је читав овај процес веома тежак за њих“, наводи Ван Бројкелен, додајући да је то највероватнији разлог њиховог кратког животног века.

Извор:РТС

Mislite da su ovo šareni končići? Iznenadićete se kada saznate istinu

| 07. 04. 2015. - 15:54h | Foto: Profimedia.rs/ Linden Gledhill   | Komentara: 0
Ove predivne fotografije pokazuju lepotu krila leptira izbliza, a snimio ih je Linden Gledhil pomoću modifikovanog mikroskopa i foto-aparata.


Ovako izgledaju malena krila leptira kada se gledaju izbliza
Krila leptira sama po sebi su prelepa i fascinantna pojava u prirodi, pogotovo zato što ne postoje dve identične šare. Leptiri su potpuno bezopasna bića koja se na zanimljiv način transformišu iz gusenice i ne mogu da žive duže od godinu dana.


 
 

Izvor: Blic