Ne treba prosvetar da nauci dete da ne bude zrtva vec roditelji. Onako kako te u kuci nauce, takav ces da budes u skoli.

Nauciti decu da se brane i da imaju stav i da umeju da se suprotstave vrsnjacima. Da se pobiju i pokazu zube. Da je nanosenje bola protivnicima i dozivljavanje bola pa cak i od najblizih osoba vrlo moguca stvar koja moze da ih zadesi uvek.

Ako odgajas pamuk ili ispustis svoje dete, onda ono nikad nece moci da se snadje u stvarnom svetu.

Aleksini roditelji su izašli i ispričali svoju priču. Njihov dijete niko ne može da vrati, ali ako ništa mnogi su se osvijestili da nisu sami, da se to i njima dešava, da se to dešava i njihovoj djeci.

Čitam kometare na prijedlog Aleksinog zakona i ovaj me posebno dotakao:


Često kad pročitam komentare na vijesti iz hronike, primjećujem da dobar dio komentatora se skoncentriše na to da nadje manu u karakteru žrtve i da istu okrivi za ono što joj se desilo.

Da li je to odbrambeni mehanizam, da ubjedimo sebe da mi ne možemo postati žrtve - jer ako mi nemamo tu manu, onda to nama ne može da se desi ili ipak u svima nama čuči sadista i čeka svoju priliku?