Зоран Радмиловић је познати српски глумац. Рођен је у Зајечару 11. маја 1933. године, а преминуо у Београду 21. јула 1985. године. По очевој жељи уписао је право у Београду, потом студирао и на Архитектонском и Филолошком факултету; упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД "Иво Лола Рибар", потом уписао и поступно апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију те започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962-1968), у коме испрва наступа у мање значајним представама. Године 1964-те, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић ускаче у насловну улогу у Краљу Ибију (на сцени Атељеа 212), представи коју претвара - разоткривајући посве изнимну глумачку надареност - у тријумф импровизације (велики уиспех остварује И на гостовањима у Паризу, Москви, Неw Yорку, Венецији И др.), у "своју сцену" која ће трајати (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије. Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968 године до смрти), на филму, телевизији и естради, све су оне остале у сјени "улоге живота" у Краљу Ибију (чак и кад се ради о бриљантном остварењу - улози Молијера у истоименом комаду М.А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда). На филму је дебитовао 1962. године (Чудна девојка,Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима Глинени голуб (Т.Јанић, 1966), Рам за слику омје драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н.Стојановић, 1968), Павиљон 6 (Л.Пинтилие, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980). Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, Седмојулску награду СР Србије.

Филмографија
1962 - Чудна девојка - као Пеђа
1964 - Марш на Дрину - као коцкар
1964 - Право стање ствари
1965 - Горки део реке
1966 - Глинени голуб
1968 - Рам за слику моје мајке
1969 - Велики дан
1971 - W.Р. Мистерије организма
1978 - Павиљон 6
1978 - Поглед у ноћ
1979 - Радио Вихор зове Анђелију
1979 - Усијање
1980 - Мајстори, мајстори
1980 - Срећна породица - као ујка
1981 - Шеста брзина
1982 - Маратонци трче почасни круг - као Били Питон
1983 - Шећерна водица - као др. Драговић
1985 - Држање за ваздух
1986 - Шмекер

Izvor: Wikipedia

mislim da je zoran radmilovic bio velikan nase glumacke scene,obozavam sve filmove u kojima je igrao,o radovanu III da i ne govorim.volela bih kada bih mogla da nadjem vise informacija o njegovom zivotu

Zoran Radmilović (1933-1985) rodjen u Zaječaru. Započeo je i napustio studije prava i arhitekture. Dipolomirao glumu u klasi profesora Mate Miloševića. Godine 1964. preuzima, od Ljube Tadića, ulogu Kralja Ibija. Lik Radovana Trećeg, Dušana Kovačevića, u Radmilovićevom tumačenju predstavlja fenomen naših dana: radost prepoznavanja, radost bezganične moći smeha, radost poistovećivanja publike i glumca. Kao potvrda celokupnog njegovog glumačkog rada dolazi i nagrada za životno delo "Dobričin prsten" 1983. godine. Opshrvan teškom bolešću, Zoran umire 1985. godine u Beogradu. Ulica u kojoj je rođen u Zaječaru nosi njegovo ime.

U ranu zoru, na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici. 21. jula 1985, umro je Zoran Radmilović. Dvadesetak dana kasnije, 13. avgusta, završio se i život Slobodana Aligrudića, u smiraj dana, na peščanom žalu u Gradcu na moru. Zoran tek što je bio načeo 53. godinu, Alija (po tom nadimku su zvali i znali Aligrudića) nije dočekao ni 51. rođendan. Otišli su u leto kada se glumci, kažu, obično opraštaju od nas, da ne bi poremetili red u pozorišnoj sezoni. Žalosni je paradoks da su to učinili i oni koje je bio glas da preterano ne drže do reda.

Slobodan Aligrudić

Kad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović, Vladimir Popović, Danilo Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Kralj. Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, rađalo se ono što je posle nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio u punoj glumačkoj snazi, koju je potom preneo na film i na televiziju. U pozorištu su odigrali relativno malo uloga. Zoran je razlog nalazio u svojoj inertnosti i lenjosti: "Mrzelo me je."

U opisima je karakter Aligrudićev sav od protivrečnosti: plemenit, druželjubiv, duhovit, ciničan, bundžija, prznica, šarmantan, stidljiv, prek, topao, neurotičan, osećajan, gorak, setan, jogunast, stidljiv, nepoverljiv, isključiv, arogantan, mekan. Mnoge od tih osobina, ako ne i sve, pripisuju se i Zoranu. Ali, razgovor o protivrečjima njihove prirode prestaje onog časa kad počinje razgovor o njihovoj glumi. To je, pre svega, prostor njihove apsolutne slobode koju su, s promenljivom srećom, tražili u životu. Valja odmah napraviti ogradu: njihova glumačka sloboda nije ukidala slobodu drugima, naprotiv, drugi su njome dobijali.



Veli se da su Radmilović i Aligrudić autentični. U njihovim najuspelijim ulogama ta reč obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a svi su oni prožeti snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je naizgled jednostavna: da bi gledaoce uverili u to što rade na sceni, morali su najpre uveriti sebe. To jednim delom objašnjava njihovu, posebno Aligrudićevu, probirljivost u pozorišnim poslovima.
Kada je Radmilović samovoljno skinuo s vlasti Žarijevog Ibija, odbacivši njegovu masku, ustoličio je novog kralja, provincijalca Radovana bez maske. Veliku dečju igru rata samo je produžio u rat manjih razmera. Nije bilo na beogradskoj pozornici takvog bojovnika. Radovan je naše gore list, ali po mnogo čemu, ne samo po kraljevskom imenu, duhovni sabrat Žarijevog Poljaka. Radmilović im je zajednička sudbina. I to je nepravda prolaznosti: onaj što je stigao da bude Šekspirov Malvolio, Selimovićev Ahmed Nurudin ili Bulgakovljev Molijer stoji u pamćenju kao lakrdijaš s francuskih i naših strana. Ako je za utehu, neuporediv lakrdijaš.


Igra "skoro kao Radmilović". "Skoro" je visoka, najviša mera kvaliteta po kojoj se u našem pozorištu ceni glumački posao. Skoro kao Radmilović, skoro kao Aligrudić, skoro kao Perović, skoro kao Neda Spasojević, skoro kao Miloš Žutić... "Kakva podela!", rekao bi LJuba Tadić, posle jedne setne šetnje beogradskim Novim grobljem.
Poslednju, 299. predstavu "Radovana III" odigrao je Radmilović krajnjim naporom, devetog juna 1985. Pet dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. U kasno proleće 1985. Aligrudić je, već teško načet bolešću, odigrao krunu svoje glumačke karijere, Andriju Gavrilovića u Pekićevoj "Odbrani i poslednjim danima". Smrt se, i simbolično, stavlja na završetak njegove glumačke biografije.
     
       Feliks Pasic - Atelje 212

Genije, stvarno genije. Jedino njega mogu da slusam kako psuje i da umirem od smeha

Najbolji domaci glumac ikada
genijalac

Najbolji glumac ikada. Mislim da je mogao jos mnogo toga kvalitetnog da pruzi srpskoj glumi.

Jedan od nasih najboljih glumaca ikada,prava legenda

Takav se samo jednom radja.

Steta sto je kratko živio, ka se sjetim uloga u Šestoj brzini; majstori,majstori;čangrizalo;radovan 3;maratonci itd. 

jedan od najboljih nasih glunaca