Зоран Радмиловић је познати српски глумац. Рођен је у Зајечару 11. маја 1933. године, а преминуо у Београду 21. јула 1985. године. По очевој жељи уписао је право у Београду, потом студирао и на Архитектонском и Филолошком факултету; упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД "Иво Лола Рибар", потом уписао и поступно апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију те започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962-1968), у коме испрва наступа у мање значајним представама. Године 1964-те, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић ускаче у насловну улогу у Краљу Ибију (на сцени Атељеа 212), представи коју претвара - разоткривајући посве изнимну глумачку надареност - у тријумф импровизације (велики уиспех остварује И на гостовањима у Паризу, Москви, Неw Yорку, Венецији И др.), у "своју сцену" која ће трајати (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије. Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968 године до смрти), на филму, телевизији и естради, све су оне остале у сјени "улоге живота" у Краљу Ибију (чак и кад се ради о бриљантном остварењу - улози Молијера у истоименом комаду М.А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда). На филму је дебитовао 1962. године (Чудна девојка,Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима Глинени голуб (Т.Јанић, 1966), Рам за слику омје драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н.Стојановић, 1968), Павиљон 6 (Л.Пинтилие, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980). Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, Седмојулску награду СР Србије.

Филмографија
1962 - Чудна девојка - као Пеђа
1964 - Марш на Дрину - као коцкар
1964 - Право стање ствари
1965 - Горки део реке
1966 - Глинени голуб
1968 - Рам за слику моје мајке
1969 - Велики дан
1971 - W.Р. Мистерије организма
1978 - Павиљон 6
1978 - Поглед у ноћ
1979 - Радио Вихор зове Анђелију
1979 - Усијање
1980 - Мајстори, мајстори
1980 - Срећна породица - као ујка
1981 - Шеста брзина
1982 - Маратонци трче почасни круг - као Били Питон
1983 - Шећерна водица - као др. Драговић
1985 - Држање за ваздух
1986 - Шмекер

Izvor: Wikipedia

mislim da je zoran radmilovic bio velikan nase glumacke scene,obozavam sve filmove u kojima je igrao,o radovanu III da i ne govorim.volela bih kada bih mogla da nadjem vise informacija o njegovom zivotu

Zoran Radmilović (1933-1985) rodjen u Zaječaru. Započeo je i napustio studije prava i arhitekture. Dipolomirao glumu u klasi profesora Mate Miloševića. Godine 1964. preuzima, od Ljube Tadića, ulogu Kralja Ibija. Lik Radovana Trećeg, Dušana Kovačevića, u Radmilovićevom tumačenju predstavlja fenomen naših dana: radost prepoznavanja, radost bezganične moći smeha, radost poistovećivanja publike i glumca. Kao potvrda celokupnog njegovog glumačkog rada dolazi i nagrada za životno delo "Dobričin prsten" 1983. godine. Opshrvan teškom bolešću, Zoran umire 1985. godine u Beogradu. Ulica u kojoj je rođen u Zaječaru nosi njegovo ime.

U ranu zoru, na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici. 21. jula 1985, umro je Zoran Radmilović. Dvadesetak dana kasnije, 13. avgusta, završio se i život Slobodana Aligrudića, u smiraj dana, na peščanom žalu u Gradcu na moru. Zoran tek što je bio načeo 53. godinu, Alija (po tom nadimku su zvali i znali Aligrudića) nije dočekao ni 51. rođendan. Otišli su u leto kada se glumci, kažu, obično opraštaju od nas, da ne bi poremetili red u pozorišnoj sezoni. Žalosni je paradoks da su to učinili i oni koje je bio glas da preterano ne drže do reda.

Slobodan Aligrudić

Kad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović, Vladimir Popović, Danilo Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Kralj. Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, rađalo se ono što je posle nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio u punoj glumačkoj snazi, koju je potom preneo na film i na televiziju. U pozorištu su odigrali relativno malo uloga. Zoran je razlog nalazio u svojoj inertnosti i lenjosti: "Mrzelo me je."

U opisima je karakter Aligrudićev sav od protivrečnosti: plemenit, druželjubiv, duhovit, ciničan, bundžija, prznica, šarmantan, stidljiv, prek, topao, neurotičan, osećajan, gorak, setan, jogunast, stidljiv, nepoverljiv, isključiv, arogantan, mekan. Mnoge od tih osobina, ako ne i sve, pripisuju se i Zoranu. Ali, razgovor o protivrečjima njihove prirode prestaje onog časa kad počinje razgovor o njihovoj glumi. To je, pre svega, prostor njihove apsolutne slobode koju su, s promenljivom srećom, tražili u životu. Valja odmah napraviti ogradu: njihova glumačka sloboda nije ukidala slobodu drugima, naprotiv, drugi su njome dobijali.



Veli se da su Radmilović i Aligrudić autentični. U njihovim najuspelijim ulogama ta reč obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a svi su oni prožeti snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je naizgled jednostavna: da bi gledaoce uverili u to što rade na sceni, morali su najpre uveriti sebe. To jednim delom objašnjava njihovu, posebno Aligrudićevu, probirljivost u pozorišnim poslovima.
Kada je Radmilović samovoljno skinuo s vlasti Žarijevog Ibija, odbacivši njegovu masku, ustoličio je novog kralja, provincijalca Radovana bez maske. Veliku dečju igru rata samo je produžio u rat manjih razmera. Nije bilo na beogradskoj pozornici takvog bojovnika. Radovan je naše gore list, ali po mnogo čemu, ne samo po kraljevskom imenu, duhovni sabrat Žarijevog Poljaka. Radmilović im je zajednička sudbina. I to je nepravda prolaznosti: onaj što je stigao da bude Šekspirov Malvolio, Selimovićev Ahmed Nurudin ili Bulgakovljev Molijer stoji u pamćenju kao lakrdijaš s francuskih i naših strana. Ako je za utehu, neuporediv lakrdijaš.


Igra "skoro kao Radmilović". "Skoro" je visoka, najviša mera kvaliteta po kojoj se u našem pozorištu ceni glumački posao. Skoro kao Radmilović, skoro kao Aligrudić, skoro kao Perović, skoro kao Neda Spasojević, skoro kao Miloš Žutić... "Kakva podela!", rekao bi LJuba Tadić, posle jedne setne šetnje beogradskim Novim grobljem.
Poslednju, 299. predstavu "Radovana III" odigrao je Radmilović krajnjim naporom, devetog juna 1985. Pet dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. U kasno proleće 1985. Aligrudić je, već teško načet bolešću, odigrao krunu svoje glumačke karijere, Andriju Gavrilovića u Pekićevoj "Odbrani i poslednjim danima". Smrt se, i simbolično, stavlja na završetak njegove glumačke biografije.
     
       Feliks Pasic - Atelje 212

Genije, stvarno genije. Jedino njega mogu da slusam kako psuje i da umirem od smeha

Najbolji domaci glumac ikada
genijalac

Najbolji glumac ikada. Mislim da je mogao jos mnogo toga kvalitetnog da pruzi srpskoj glumi.

Jedan od nasih najboljih glumaca ikada,prava legenda

Takav se samo jednom radja.

Steta sto je kratko živio, ka se sjetim uloga u Šestoj brzini; majstori,majstori;čangrizalo;radovan 3;maratonci itd. 

jedan od najboljih nasih glunaca

Da li neko zna neke anegdote o njemu ili nesto o tome kakav je bio privatno?

Bio je oženjen glumicom Dinom Rutić
Ima mladju sestru Mirjanu
Njegov deda je bio Nemac, kada se oženio uzeo je ime Radmilo i postao pravoslavac

Cini mi se da u kafani u kojoj je bio redovan gost (ne znam ime kafane) i danas stoje otisci njegovih stopa tamo gde je uvek stajao

Kralj

Neko je pitao za anegdote iz života Zorana Radmilovića...Pa to bi bio forum u forumu. Moj zemljak je bio poznat kao "boemčina" i sa takvim se družio...Književno delo "Ivkova slava" je malo dete za anegdote iz njegovog života i života njegovih prijatelja iz Zaječara koji se nažalost "povlače" iz Zaječara...Pre izvesnog vremena se "povukao" i jedan od poslednjih njegovih prijatelja...Šteta.
Svi oni će ostati u dubokom sećanju svih Zaječaraca...Kad vidim da neko ovako s poštovanjem govori o Zoranu osetim sreću što sam iz Zaječara...
Pozz svima

Idi u Srpsku kafanu u Beogradu pored ateljea 212,tamo ces naci stolice na kojima su sedeli Zoran R. i Slobodan Aligrudic.Stolice su sacuvane i pridodate su im stope ova dva lika.Postoji u kafani i prica koju je Zoran napisao u jednom boemskom momentu dok je sedeo u kafani.Prica je o muvi i sacuvana je.Legenda.

Licna karta

Datum rođenja?
Ne brinite, dovoljno sam odrastao i svestan onoga što ću reći.

Težina, visina, boja kose, boja očiju?
Sve se to lepše vidi na slici – ko pažljivo pogleda.

Bračno stanje, deca?
Želim ih.

Stepen obrazovanja?
Naravno – visok, zar se ne primećuje?

Strani jezici?
Samo recite!

Mesečni prihodi?
Sasvim dovoljni.

Adresa (stan)?
Zadovoljan sam adresom.

Auto (oznaka)?
Zar vam ličim na čoveka koji ima te probleme? Ja sam bezbrižan.

Kada biste se ponovo rodili?
Ne želim to. Zapravo, želim, ali posle smrti. Želim još jedan ceo život.

Sklonost, dar?
Pa zaboga, to svi znaju.

Sport kojim se bavite?
Ah, bio sam strahoviti sportista.

Kvaliteti?
Jasno izraženi znaci genijalnosti.

Mane?
Znaci (ovi gore) su toliko jaki da se neupućenom mogu učiniti kao mane.

Karakter?
Očigledno, ne preozbiljan.

Šta vas čini srećnim?
Da odgovaram na pitanja, eto, kao sad, recimo.

A šta nesrećnim?
Kad ih postavljam sebi.

Neostvarena želja?
Ne govorimo o njoj, više se ne može ostvariti.

Šta zamerate sebi umetniku i sebi čoveku?
Zadovoljan sam sobom kao umetnik, zar to nije dovoljno?

Da li se nečega stidite?
Stidim se svojih moralnih dugova.

Šta vas uzbuđuje?
Ovaj put tihanog dostojanstva manastira. Ja sam u njega zaljubljen.

Čega se bojite?
Mentaliteta onih koji razbijaju skulpture po parkovima.

Vaša deviza?
Nalazi se u nekoj od ovih knjiga na mom stolu, ali ne bih želeo da vas zadržavam tražeći je.

Omiljena poslovica, uzrečica, aforizam?
Gete je rekao otprilike ovo: - Čovek je utoliko predestiniran za stvaralaštvo, koliko demonskog u sebi nosi.

Vaše nade?
Da se vratim u Sopoćane, Raškoj, na izvor.

Šta vas je do danas najviše razočaralo?
Pad Troje. Šta vam je smešno?

Slobodno vreme?
U to vreme obično sređujem svoj život.

Godišnji odmor?
Uvek odem na pogrešno mesto.

Omiljeni nakit, ukras?
Oreol, lovor ili tako nešto.

Omiljena garderoba?
Pa, sad već dolaze hladniji dani, ja preporučujem nešto toplije, a za leto nešto hladnije. I tako uvek. Jel’ te prema vremenu, već.

Najbolji period vašeg života?
Vreme kad igram predstavu.

Ustajete rano?
Nemojte da se zavitlavate.

Ostajete li noću kasno?
Leti su noći mnogo kraće.

Pasija?
Da gledam kroz prozor u tuđe stanove kad hodam ulicom.

Vaše piće?
Kakva su to sad pitanja?

Vaš savet?
E, sad je bilo dosta.

Najdraži romansijer?
Danilo Kiš.

Knjiga koju često čitate?
Jedna knjiga koja se zove „Urnebesnik“.

Vaši pesnici?
Momčilo Nastasijević, možda neki od vas, dragi čitaoci, niste čuli za njega, ali verujte mi na reč.

Vaša pesma (poezija)?
Sa svetlim pupoljcima na usnama Rastka Petrovića.

Slikar?
Miljenko Stančić, i još 977 drugih koje možda i više volim.

Slika?
Uspenje Bogorodice u manastiru Sopoćani.

Kompozitor?
Kir Stefan, ako nemate nšta protiv.

Muzičko delo?
Ninja Sili.

Instrument?
Špric za injekcije, uliva strahopoštovanje.

Virtuoz?
Bubnjar iz Džez orkestra Radio Beograda, Lala Kovačev.

Pevači?
Ilija Gligorijević, putovao sam sa njim, dobar neki čovek.

Pevačice?
Milica Miladinović, takođe.

Ploča koju često slušate?
Ništa ne radim često.

Vaši dramski autori?
Pa mogao bi da bude, recimo, Miša Bulatović, uz moju pomoć, naravno.

Pozorišno delo?
Ono koje ću tek igrati.

Film koji vas je oduševio?
Jojo.

Najdraži glumac?
Čuo sam da je onaj... pomozite mi, da – Slobodan Perović, dosta dobar.

Najbolji prijatelji su vam?
Moj školski drug Mika Šćekić, pod uslovom da pazi na svoje ponašanje i da mi ukazuje malo više poštovanja.

Verujete li u ljubav na prvi pogled?
Već sam dovoljno mator i racionalan – baš zato i želim da verujem.

Najbolje godine za brak?
Između 19 i 20... Mislim, za prvi brak.

... A to – da!

A vaša bračna partnerka?
Verovatno, biće.

Pored ove umetnosti bavite li se još kojom?
Svih devet muza se neprestano ljubomorno tiskaju oko mene. Ja se trudim da sa svakom budem ljubazan, ali mi je, verujte, već pomalo dosadno.

Prema kojoj umetnosti ste ravnodušni?
Prema umetnosti vođenja konverzacije.

Vaš ljubimac bez obzira na vrstu umetnosti?
Moj ujak Miodrag Bata V. Petković – veterinar, najmaštovitiji izmišljant koga sam sreo (živi u Lipljanu)

Pa vi me zaista zasuste pitanjima... čekajte da odahnem.... Sad, hademo dalje?

Vaši najveći uspesi?
Položena matematika na velikoj maturi.

A neuspesi?
Ne razumem pitanje...

Najdraža glumica?
Natali Vud, al’ nije važno...

TV emisija koju nerado propuštate?
Nemam tu mašinu, ali mi prijatelji obično prepričaju posle

Vaša istorijska ličnost?
Konstantin Filozof.

(Razvitak, 1965. godina)

jedan od najboljih glumaca,samo nisam znao da je 1985 preminuo zaista steta

Njegova cerka Ana Radmilovic je objavila knjigu o njegovom zivotu pod imenom Zalažem se za laž...recenzent je Rambo Amadeus...Da li neko zna gde se knjiga u Srbiji moze kupiti?   Zarko zelim da procitam knjigu o ovoj ljudini,legendi naseg pozorista.
Unapred veoma zahvalan 

čovjek je bio genije. obožavam ga!!! a intervju je

Sećanje na Zorana Radmilovića na sajmu knjižara Vulkan

Ćerka legendarnog glumca Zorana Radmilovića, Ana Radmilović, potpisivaće knjigu Zalažem se za laž u utorak 26. aprila od 18 do 20 časova na mini sajmu knjiga u TC Ušće

Knjiga Zalažem se za laž je knjiga beležaka, pesama, priča i intervjua koje je odabrala njegova kćerka Ana. U njoj se mogu naći fragmenti glumčevih radnih, ali i privatnih dnevnika, fotografije i kratke vinjete.
Na promociji i potpisivanju knjige Ana će ukratko ispričati kako je došlo do toga da se ova knjiga nađe među nama, šta ju je podstaklo da je priredi i gde je bila dok je to radila, a kasnije će odgovarati na sva pitanja prisutnih.

Recenziju je pisao Antonije Pušić alijas Rambo Amadeus.

Povodom uskršnjih praznika i Svetskog dana knjige i autorskih prava, knjižara Vulkan organizovala je  mini sajam knjiga  u Ušće Shopping centru. Sajam je počeo 22. aprila, i do kraja meseca na štandovima u prizemlju (istočni ulaz), posetiocima će biti predstavljeni najinteresantniji naslovi, ali i veoma atraktivne promocije i potpisivanja knjiga u prisustvu eminentnih autora.

Izvor: Story

Ove godine napunio bi osamdeset godina: Zoran Radmilović - mera za svako majstorstvo

V. STRUGAR | 16. novembar 2013. 20:15 > 22:25 | Komentara: 0
Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time što ga komplikujemo nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti, samo sebi i drugima stvaramo nesreću - govorio je glumački velemajstor, Legendarni Radovan, raskalašni Ibi, najbolja "drugarica" Mire Banjac


 Zoran Radmilović

MALO je glumaca koji su za života, ali i posthumno, osvojili toliko ljubavi, poštovanja i trajnog sećanja - kao Zoran Radmilović. Publika ga ja obožavala, bez trunke lične sujete divile su mu se kolege, a zavičaj do naših dana čuva večni plamen s njegovim imenom. Uz nezaboravne uloge i replike (koje se prepričavaju i dalje), Zoran je "dobio" pozorište, spomenik, "Dane" i "Brk" sa svojim imenom u Zaječaru, spomen-ploču, dokumentarno-igrani film, nagradu za glumačku bravuru na Sterijinom pozorju, figuru Ibija pred Ateljeom 212, pa i izlivene cipele u omiljenoj, „Srpskoj kafani“... Ove godine napunio bi osamdeset godina, a otišao je s pedeset dve. Surovo i nepravedno rano.


Legendarni Radovan Treći, "nepričavi" tv junak, majstorski (namćorasti) Sava u filmu "Majstori, majstori", raskalašni Kralj Ibi, najvrcaviji gost pozorišnog bifea, najbolja "drugarica" Mire Banjac. Sve je to, profesionalno i privatno, bio Zoran Radmilović. Još je velikih, svestranih i šarmantnih glumaca, ali je Zoran ostao neponovljiva pojava i mera za svaku vrstu majstorstva. U čemu je tajna njegove jedinstvenosti? Možda je o sebi najtačnije rekao upravo sam Radmilović:

- Postoje tu dve ličnosti, kao kod svakog glumca. Samo je to kod mene malo izraženije - ta neka šizofreničnost, neka pocepanost na dva ili više delova. Glumac verovatno mora to da nosi sa sobom: što je bolji glumac, to više. Ne poznaju me ljudi dobro zato što verovatno ni ja sebe ne poznajem dobro. Dođu mi tako trenuci kad me mrzi da razgovaram, kad sam prosto nezadovoljan sobom, onda se to prenosi i na okolinu. Inače, nisam zatvoren. Što više godine prolaze, vidim da sve više pričam s ljudima...


Važio je za najvećeg usmenog satiričara i sjajnog izvođača "glumačkih radova", za kojeg je drugi bard naše scene (i matičnog Ateljea 212) Petar Kralj nekom prilikom rekao:
- Neki elementi Zoranovog shvatanja pozorišta i umetnosti deo su današnjeg pojma glume. U ono doba, njegov stil bio je hrabar, revolucionaran, gotovo prevratnički. Može se reći da je predstavljao neku vrstu malog zaverenika.

Glumački zaverenik je prvo, po roditeljskoj želji, studirao pravo u Beogradu, potom Arhitektonski i Filološki fakultet. Da je istrajao na jednoj od ovih katedri danas ne bi pamtili njegovog Hamleta, Trigorina, Molijera, Iliju Garašanina, Kockara Petrovića, majstora Životu Govedarovića, Doktora Pjevalicu. Na filmu je debitovao 1962. godine u ostvarenju "Čudna devojka", a dve godine kasnije stiglo je i prvo veliko pozorišno priznanje: za ulogu Vuka Rsavca u predstavi "Beton i svici" Oskara Daviča dobio je Sterijinu nagradu. Potom su usledile i mnoge druge, ali je svakako ona najveća i najređa u ovoj, često efemernoj umetnosti - istinski nezaborav.

Poslednju, 299. predstavu "Radovana Trećeg" odigrao je, uz velike bolove, 9. juna 1985. godine. Samo tri dana potom otišao je u bolnicu, u kojoj je umro mesec dana kasnije. Pala je poslednja zavesa na život majstora improvizacije, kako su ga drugi zvali, a za kakvog sebe nije smatrao. Naprotiv. Verovao je da je u pozorištu glumcu dato pravo na više mogućnosti jednog lika nego što mu to tekst i predstava pružaju. A u životu?

- Mislim da je život vrlo jednostavna i lepa stvar. I time što ga komplikujemo nepotrebnim htenjima, nepotrebnim željama koje idu van naših mogućnosti, samo sebi i drugima stvaramo nesreću - govorio je glumački velemajstor. - Zato se trudim da sve u životu gledam, koliko je i kad je moguće, s neke komične strane. Osim ono nekoliko bitnih pitanja s kojima nema šale: porodica, deca, hleb. Sve drugo nije toliko važno da bi mu se pridavao veći značaj nego što ima. Postoji samo nekoliko životnih činilaca koji su za uozbiljiti se. Sve drugo je jedna šala. I treba da bude šala. Pogotovo kod glumca.


APOSTOL KULTURE

"ZORAN Radmilović ne postoji u trač rubrikama, ne gura se u skandale, ne gricka štapiće na prijemima, ne daje izjave po novinama o tome kako sprema genijalne stvari koje će potresti svet... Reč je o čoveku prosvetitelju, koji nekim svojim poštenim instinktom oseća svet u kome živi i zna šta tom svetu nedostaje. Tako je Zoran s grupom glumaca, pisaca, umetnika, krenuo selu u pohode. Bez honorara, bez treme, a sa velikim interesom: da obogati seljake jednim novim doživljajem. Ja tim modernim apostolima kulture, Ćirilima i Metodijima, tim Vucima Karadžićima, tim Vasama Pelagićima, tim današnjim Kopitarima - skidam kapu i pružam ruku", zapisao je davno, povodom akcije "Selu u pohode" u kojoj je učestvovao naš glumac, pesnik Ljubivoje Ršumović.


Izvor: Novosti