Годишњица страдања Срба у братуначким селима
PONEDJELJAK, 14 DECEMBAR 2009 12:31    Р.К. РТ РС   

У цркви Светог пророка Илије, у братуначком селу Бјеловац, данас ће бити служен парастос за 109 погинулих Срба из тог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих је њих 68 убијено 14. децембра 1992. године.
   
Прије парастоса, чланови породица погинулих, пријатељи и саборци посјетиће Војничко гробље у Братунцу и прислужити свијеће за покој душа настрадалих, потврђено је Срни у братуначкој Борачкој организацији која је организатор обиљежавања 17. годишњице масакра над Србима у ова три села.

Делегације Борачке организације, Удружења логораша регије Бирач, Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила и општинско руководство положиће цвијеће на спомен плочу са именима погинулих која се налази у порти бјеловачке цркве.

Јаке муслиманске снаге из Сребренице, под командом Насера Орића, у зору 14. децембра 1992. године упале су у ова села на обали Дрине и извршиле стравичне злочине.

Већина настрадалих били су цивили - жене, дјеца и старци, који су убијени на спавању. Након почињеног масакра над српским становништвом, муслиманске снаге су опљачкале српску имовину, а онда попалиле ова три села која још нису обновљена.

Неки преживјели мјештани још не могу да се врате, јер им куће ни након 17 година нису обновљене.

Познато је да за овај, као ни за све остале злочине почињене над Србима у Подрињу нико није одговарао, иако су правосудним органима БиХ поднесени бројни докази и свједочења, али још ништа по томе није урађено.

Породице погинулих Срба огорчене на рад Суда и Тужилаштва БиХ.

Пренето са...

Sta hoces reci da se navodni zlocini u Srebrenici mogu tretirati kao greska Nasera Orica.

 

Miro Bajramovic, bivsi pripadnik tzv. Mercepove jedinice, otvoreno svjedoci o zlocinima sto su ih on i njegovi ratni drugovi pocinili na podrucju Pakraca, Gospica, Zagreba, Slanog…


KAKO SMO UBIJALI U PAKRACKOJ POLJANI

Zovem se Miro Bajramovic i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom cinjenicom navecer zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio sedamdeset dvoje ljudi, medju njima je bilo i devet zena. Nismo radili razliku, nista nismo pitali, oni su za nas bili cetnici i neprijatelji. Najteze ti je zapaliti prvu kucu i ubiti prvog covjeka. Poslije sve ide po sablonu.
     Tomislava Mercepa upoznao sam 1991. godine u Dalju. Od tada smo skupa ratovali. Prosli smo puno toga zajedno. Nasa se jedinica zvala "Jesenje kise", odnosno, sluzbeno, Prva Zagrebacka specijalna postrojba pri MUP-u. Medju hrvatskim braniteljima i narodom se jako dobro zna tko su "Jesenje kise".

LIKVIDACIJE U GOSPICU I SLANOM
Prije odlaska u Pakracku Poljanu, negdje u rujnu 1991., bili smo u Gospicu. U Gospicu je dovoljno bilo da budete Srbin, pa da vas vise ne bude. Nasa je grupa dolje likvidirala izmedju 90 i 110 ljudi, jer smo bili prekratko, niti mjesec dana. Za Gospic je vrijedila naredba: "etnicki ocistiti"; ubili smo direktora poste, bolnice, vlasnike restorana i kojekakve druge Srbe. Ubojstva su izvodjena metkom u celo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovnistva je bila naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu.
     U Slano smo isli cetiri puta i likvidirano je trinaest osoba, svi su bili Srbi. Od njih trinaest ja sam ih ubio osam. Moju grupu su cinili Sinisa Rimac, Miroslav Brisevac, Igor Mikula i mala Gordana, cije prezime nikada nisam upamtio.

Zločini u Bradini i Glavatičevu, koji su se na teret stavljali Alagiću, Landži i Špagi, samo su dio zločina nad Srbima u Konjicu. Tog 25. maja 1992. godine, kada su srpsko selo Bradinu napale udružene snage Zelenih beretki, Hrvatskog vijeća odbrane i Hrvatskih oružanih snaga ubijeno je 44 Srba, 36 iz Bradine i osam iz obližnjeg sela Brđani.

Njih 26 je sahranjeno u masovnoj grobnici u porti pravoslavnog hrama u Bradini.

Preživjeli Srbi su poslije napada na Bradinu zarobljeni i odvedeni u zloglasni logor Čelebić, gdje su mučeni i ubijani.

- Nema te kuće koja toga dana nije bila zavijena u crno - ispričao je nekadašnji mještanin Bradine Blagoje Đorić.

Na zemlji Bogdana Kureša, ubijenog na kućnom pragu, izgrađena je džamija. Preživjela Bogdanova djeca odavno traže da se džamija izmjesti sa njihovog srušenog ognjišta i proces je u toku. Nedugo po izgradnji na džamiji je postavljena spomen-ploča na kojoj piše da je "25. maja 1992. Bradina oslobođena od četnika".

Bivši žitelj Bradine Borislav Gligorević bio je zatvoren, sa sinom Milanom, u logor Čelebić.

- Izgubio sam svaku nadu da će zločini u Bradini ikada biti kažnjeni, a zločinci izaći pred lice pravde. Ovdje je život zauvijek stao - ispričao je Gligorević.

Strahinja Živak, kojem su u Bradini strijeljani sinovi Slobodan i Velimir, majka Bosiljka i deset bližih rođaka, napisao je 11 knjiga u kojima svjedoči o zločinu u ovom mjestu.

Доста је.................................Доста је............................Доста је..............................Доста је.......................................Доста је.............................................Доста је..........................Доста је
----------------------
Емил Влајки: Доста је!
UTORAK, 15 DECEMBAR 2009 08:31    НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ   
Доста је понижавања Срба и на тај начин што се доказане убице српског народа као што су Орић и Главаш шетају по БиХ, која је и домовина Срба, на основу некаквог "права" које их је од тих злочина ослободило.

Доста је посматрати Србе као првенствене кривце за посљедња ратна збивања, а не узимати у обзир за балканску трагедију страни фактор, прегласавање српског конститутивног народа приликом референдума о самосталности БиХ, убијање српских сватова на Башчаршији, негирање од стране Изетбеговића Лисабонског споразума, којег је неколико дана раније, у марту 1992. године, својеручно потписао и чијим је негирањем директно проузрокован рат у БиХ.

Доста је негирања кукавичких масовних злочина над војницима ЈНА који су се, по потписаном споразуму са муслиманским властима и са гаранцијом УН, без оружја повлачили из Сарајева и Тузле.

Доста је оправдавања бројних злочина над Србима као посљедицом "великосрпске агресије на БиХ". Срби из БиХ, криви или прави, борили су се на властитој земљи и као такви нису могли извршити никакву агресију.

Доста је негирања, са било чије стране, злочина почињених према другим народима укључујући ту и етничка чишћења. На Балкану нема невиних, мада је чињеница да су у почетку рата Срби из БиХ били у знатној предности јер су бенефицирали већи дио оружја остављеног од стране ЈНА.

Доста је са причама о искључиво српским логорима у БиХ за Хрвате и муслимане, када је утврђено да су све три стране имале на стотине логора за непријатељске војнике и цивиле.

Доста је понижавања Срба и на тај начин што се доказане убице српског народа као што су Орић и Главаш  шетају по БиХ, која је и домовина Срба, на основу некаквог "права" које их је од тих злочина ослободило.

Доста је дјеловања страних тужилаца и судија у БиХ који процесуирају и осуђују првенствено Србе и једним дијелом Хрвате, а практично амнестирају Бошњаке у свези почињених злочина, као што је и доста дјеловања страних судија у Уставном суду БиХ, који се обавезно стављају на страну Бошњака, а противу права двају конститутивних народа: Хрвата и Срба.

Доста је дјеловања Хашког ад хоц трибунала, који је политички суд измишљен од оних који су бомбардирали српска подручја у БиХ и саму Србију како би оправдали своје злочине према српском народу оквалифициране као такве са становишта најугледнијих свјетских правника, трибунала који, према томе, не може ни на који начин бити објективан и који првенствено суди Србима.

Доста је прича о сребреничком геноциду, злочину који такву квалификацију не може поднијети. Геноцид је неселективно убијање (дијела) народа на неком подручју. У свјетској повијести још нитко није оквалифицирао геноцидом локално селективно убијање дијела мушке популације гдје се на животу остављају репродуктивно способни жене и дјеца.

Доста је сакривања истине о томе да је Сребреница буквално предата на тањур српским снагама након што је штаб муслиманске обране евакуиран седам дана прије уласка српских снага у тај град и након што је око 15 тисућа људи, од чега око шест тисућа припадника Армије БиХ (извјештај УН), дан прије уласка Младића, напустило Сребреницу остављајући кукавички жене, дјецу и старе особе на милост и немилост непријатељу. Сами муслимани Бошњаци говоре данас о Изетбеговићевој издаји Сребренице. Злочин који се након тога десио извршен је од стране Срба над заробљеним групама муслимана који су се пробијали кроз српске линије до муслиманских положаја.

Доста је скривања истине о томе да је у муслиманском дијелу Сарајева убијено неселективно око тисућу људи само зато што су били српске националности. Исто тако, у Сребреници и око ње побијено је од 1992. до 1995. (а према извјештају УН) више стотина српских цивила и спаљено неколико десетина српских села од стране Орићевих трупа, које су своје "ратничке излете" вршиле из такозване "демилитаризиране" сребреничке зоне. Ипак, нитко ово неселективно убијање српске популације није прогласио геноцидом.

Доста је, дакле, скривања и негирања свих ових чињеница које се могу пронаћи у сваком озбиљнијем штиву писаном од оних који ни на који начин не симпатизирају Србе. То, наравно, не оправдава ниједан једини српски злочин, али "превиђање" ових чињеница и њихово препуштање "друштвеном забораву" говори о ништавним моралним вриједностима оних који и 15 година након Дејтона настоје да на овим просторима БиХ јача међусобна мржња постојећих конститутивних народа.

Пренето са....
----------------------------
 

Koji je Dubajic bio diletant?

- Ko od vojnika opali metak lično ću ga streljati - naredio je svojim vojnicima, 15. maja 1992. godine, tada potpukovnik Mile Dubajić, komadant tuzlanske kasarne "Husinska buna". Gotovo trećina ih je izginula poštujući naređenje komandanta i verujući obećanjima gradonačelnika Tuzle Selima Bešlagića i komandanta Teritorijalne odbrane Envera Delibegovića da će vojnicima JNA biti obezbeđen siguran izlazak i povlačenje ka Majevici-Ugljeviku-Bijeljini-Srbiji.
Dok porodice 200 mučki ubijenih vojnika i danas tragaju za njihovim kostima, vera i nada u pravdu lagano blede.

Napad iz bolnice

Putem kojim je trebalo da prođu pripadnici JNA postavljana su mitraljeska gnezda, "beretke" su se pripremale za krvavi pir, a jedan od najznačajnijih položaja bila je bolnica "Gradina". S prozora bolnice pucano je na vojsku koja je napuštala kasarnu. Pored ove bolnice, udaljenje stotinak metara od kasarne "Husinska buna", "zelene beretke" su, takođe, bile stacionirane i u bolnici za plućne bolesti "Slavinovići". Prema svedočenju medicinskog osoblja srpske nacionalnosti, "beretke" su ispraznile treći sprat bolnice "Slavinovići" i iz nje dejstvovali tokom dobro isplaniranog i pripremljenog masakra nad regrutima JNA.

- U živici pored groblja Trnovac u Tuzli, pre 7 godina, eshumirani su ostaci nagorelih kostiju za koje je DNK analizom utvrđeno da su mogle pripadati više od 30 osoba. Među njima su pronađeni i ostaci butne kosti mog brata Cvijetina Vujanovića. Eto, to sam sahranio od njega u zajedničkoj Spomen-kosturnici na groblju Pučile u Bijeljini - priča Miodrag Vujanović, predstavnik porodica ubijenih u tuzlanskoj koloni. Cvijetin Vujanović izgoreo je u "pincgaueru" sa jasnim oznakama Crvenog krsta, a zajedno sa njim poginuo je i vozač Miroslav Lopatko, golobradi vojnik rodom iz Srbije, koji je bio na redovnom služenju vojnog roka.
- Gostujući, pre petnaestak dana, na bijeljinskoj TV BN Selim Bešlagić je tvrdio da je broj poginulih 46 i da su svi dostojanstveno sahranjeni na tuzlanskom groblju. Besramno laže, dabogda i njega onako sahranili! Postoje očevici, svedoci koji su videli kako su izgorela tela kupili lopatama, a onda konjskim kolima prebacivali na smetlište. Samo manji broj ubijenih zakopan je u jami koja je iskopana bagerom pored groblja Trnovac. Tako se ni životinje ne sahranjuju! - ogorčen je Vujanović.
Porodice poginulih sačinile su spisak od 95 stradalih, koji nije konačan jer su neke od porodica stradalih emigrirale i nisu prijavile njihov nestanak, neki od stradalih su bili samci, a deo porodica s Ozrena i iz Zenice u potpunosti je likvidiran.
Tačan broj vojnika koji je 15. maja 1992. godine trebalo da napusti kasarnu "Husinska buna" u Tuzli nemoguće je utvrditi, a prema slobodnoj proceni preživelih bilo ih je oko 680.

Dubajicu treba suditi ko i ubicama iz Tuzle.

 

Nacuo sam...Nisam znao bas sve ove podatke!