Zločini, masakri nad Srbima u BiH 1992-1995. :: Srpski Nacionalisticki forum

Ево исказ једног "србина" који је вјеровао у бошњачку причу те био судија поротник
"Војног суда" АБиХ у Сарајеву.

МАРКО МИКЕРОВИЋ, РАТНИ СУДИЈА-ПОРОТНИК ОКРУЖНОГ ВОЈНОГ СУДА У САРАЈЕВУ

У САРАЈЕВУ УБИЈЕНО 10.000 СРБА!

Српски ловац на муслиманске злочине у Сарајеву располаже подацима да је од близу 10.000 убијених Срба у Сарајеву, само у Казанима завршило око 2.500. Чека хашке оптужнице против Бошњака

РАЗГОВАРАО: Драго ТОДОРОВИЋ

АНТРФИЛЕ 1

ХАГ И "КАЗАНИ" Тек се послије свједочења и писаних докумената Марка Микеревића које је предао Међународном комитету ЦК, за злочине Бошњака заинтересовао Хашки трибунал. Тако је отворен и досје "Казани", који је 1997. године на својим страницама први јавно отворио сарајевски недјељник "Дани". "...На нас се одмах сручила лавина оптужби, пријетњи и увреда. Оркестрираном кампањом дириговао је особно Алија Изетбеговић. Шта нам се све тада није сручило на главу? Свака је шуша схватила правилно поруку првог у Бошњака и дала себи за право или да демонстрира свој вазелински однос према Вођи или да да одушка својим примитивним нагонима. Најдаље су отишли Хасан Муратовић и реис Мустафа Церић..." каже, између осталог Сенад Пећанин, главни уредник "Дана", који закључује:
- Нисам ни мало сретан што ће пуно већу цијену од оне коју су платили "Дани" сада плаћати Босна и Бошњаци. Но, она је незаслужена само онолико колико незаслужено већ деценију Бошњаке предводи Алија Изетбеговић.

АНТРФИЛЕ 2

ЛЕШЕВИ ИСПРЕД ЦРКВЕ КОД "БРИСТОЛА" Почетком марта 1993. године прича Јелена Курушић, куварица у кухињи муслиманске војске, смјештена у хотелу "Бристол", како муслимани доводе и кољу Србе у оближњој цркви Св. Преображења, код "Бристола". Послије те приче дуго нисам могао заспати. Одем и сам да се увјерим. И заиста, и на једном и на другом стубу, код улазних врата цркве, стајале су двије, већ исушене људске главе. Врата цркве била су широм отворена, а војници су улазили и вршили нужду. У јесен 1993. по граду су кренуле приче како је Силајџић дао паре да се ова црква доведе у првобитно стање, што је и урађено.
Тек 1994. године Срби се први пут окупљају у цркви Св. Преображења.

ИМАЈУ ПАРА ЗА СТОТИНУ ЏАМИЈА, А НЕМАЈУ ЗА ЈЕДАН МУЗЕЈ!

ПИШЕ: Душан МАРИЋ

На иницијативу Радмиле Хрустановић, градоначелнице Београда и сарајевске снаје, Београд ће са 60.000 конвертибилних марака финансирати обнову "Музеја града у федералном Сарајеву. У вријеме кад су пола Сарајева поклањали муслиманима, власти у Београду обећавале су су да ће изградити ново Сарајево, али сада умјесто изградње српског, финансирају изградњу институција у муслиманском дијелу града.
Тврдња госпоше Хрустановић да је помоћ Београда помоћ свим грађанима Сарајева, пошто градски музеј, наводно, припада свима њима, само је још једна лаж и подвала. Прво, зато што Срба скоро да више и нема у Сарајеву. Они што су "преживјели много тога" су их, са завежљајем у рукама, а често и без њега, протјерали у туђе земље, туђе градове, у туђе куће и пред туђе музеје. Тако да им уопште није до музеја. Посебно не до оног у Сарајеву. Друго, музеј који је од 1992. године отворено и у потпуности у функцији фалсификовања историје БиХ и доказивања непостојећег историјског континуитета новокомпоноване нације и у којем кустоси посјетиоцима из иностранства причају о српској агресији на Сарајево, Срби који су остали у Сарајеву сигурно не сматрају својим музејом. Од завршетка рата у Сарајеву је обновљено преко 130 старих и саграђено преко стотину нових џамија, за шта су потрошене десетине милиона марака. Тај новац био је довољан да се све куће културе у том граду не реновирају него - позлате. Међутим, у исто вријеме док су за изградњу џамија (којих ионако има превише) арчили десетине милиона марака, сарајевским муслиманима било је жао да дијелић тог богатства одвоје за обнову зграде у коју хоће да смјесте двије најзначајније установе културе у граду. А било је довољно да одустану само од изградње једне џамије. И да им претекне новца за реновирање још једне зграде.
Спремност градоначелнице Геограда да новцем из градског буџета финансира обнову нове зграде градског музеја у Сарајеву је још невјероватнија ако се има у виду чињеница да Музеј града Београда нема своју зграду него већ 100 година "живи" као подстанар.
Пошто Музеј нема сопствени простор, не постоји ни организована стална музејска поставка а своје изложбене активности остварује у другим музејима на подручју града.

("Ново ослобођење", 20. јануар 2004)

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

"Оно што сам, као судија поротник чуо на суђењима за Казане, Храсно брдо и друге, и што је потврђено у записницима, ни један логор ни затвор за Србе није био строго приватан, а да за њега није знала СДА са Изетбеговићем на челу, која је много прије рата формирала злочиначке Патриотску лигу и Зелене беретке", каже Марко Микеревић, прије рата дугогодишњи судија-поротник Окружног војног суда, који је био смјештен у злогласној касарни "Виктор Бубањ". Микеревић, родом из села Велика Буковица код Добоја, живио је у Сарајеву од 1954. године до почетка рата у БиХ, када је игром чудних околности, постављен за судију-поротника у процесима који су се, углавном, водили против Срба, а на које, како каже, он није могао утицати.
- Чуо сам на почетку рата за бројне логоре и затворе у које су из својих станова и кућа одвођени Срби и Српкиње, али сам својим истраживањима и непобитним чињеницама открио и обрадио осам логора, у којима су почињени стравични злочини. О њима сам слушао на фарсама од суђења, које су муслиманске власти, притиснуте бројним злочинима и протестима опозиције, организовали током 94. године, а који су се водили против 21 припадника у крви огрзле 10. брдске бригаде Армије БиХ.
Њом је командовао криминалац Мушан Топаловић-Цацо, а починиоци злочина су осуђени на симболичне казне које већина њих није ни одлежала.

* Како је дошло до суђења за Казане?
- На притисак опозиције у граду и неких међународних посленика, из понора Богушевац, или Казани, на падинама Требевића, почетком 93. је извађено 29 лешева, махом без главе. Осам их је идентификовано: брачни пар Марина и Радосав Комљенац, Милена Драшковић, Ергин Николић, Душан Јовановић, Предраг Челипур и Зоран Вучуревић. Међутим, Алијини злочинци су погријешили што су заједно са Србима заклали и брачни пар Васиља и Ану Лаврин, Јевреје, па се због њих и дигла прашина.
Казне затвора за злочинце су биле смијешне - од шест мјесеци до шест година. Неки, умјесто у затвор, требало је да иду на посматрање на Неуропсихијатрију, али сам их сретао на улицама.

* Сјећате ли се, ко су осуђени?
- Нема шта да се сјећам, ја сам записнике са именима злочинаца и другим фактима, ушивене у јакну изнио 1996. године, када сам, напокон, крочио на српску територију и напустио Алијину фабрику смрти, у којој је, по мојим рачуницама, убијено од седам до 10 хиљада Срба".
Дакле, за Казане су осуђени Зијо (Јусуфа) Кубат, Рефик (Мехмеда) Чолак, Есад Туцаковић, Омер Тенџо, Асиф Алибашић, Мевлудин Селак, Сенад (Реџепа) Хасић, Самир (Мустафе) Сеферовић, Сабахудин (Ремзије) Жига, Самир (Мухамеда) Љубовић, Есад Раонић и Сенад Харачић. Злочинци ни то мало докраја нису одлежали. Изетбеговић их је помиловао на Нову, 96. годину и пуштени су из затвора!

* Убице су признали клања Срба?
- Иако су на саслушању забиљежене изјаве и признања само на 56 страна, стравичне су! Они су на пример, Милеву Драшковић, коју су довели са брачним паром Лаврин, натјерали да изврши фелицио Васиљу Лаврину, па их све троје заклали! Ана Лаврин је морала раширити ноге, а они су јој грану гурнули у полни орган. То су признали Зијо Кубат, Туцаковић, Сеферовић, Омановић, Танџо. Кубат је на суђењу признао да је главу Васиља Лаврина одрубио од тијела, и тијело бацио у понор. Исто је урадио и са Аном и са Милевом Драшковић. Есад Туцаковић је, сјећам се рекао: "Ја сам имао каму, дугачку 40 центиметара, закло сам их камом".

* На суђењу је свједочила и једна муслиманка?
- Да, била је то супруга покојног Божидара Шљивића, који је, заједно са Душком Јовановиће, Ергоном Николићем и Зораном Вучуревићем, био припадник тзв. Армије БиХ, али, очито, нису били довољно добри, јер су им имена српска. Она је, дакле, жена Шљивића, на суђењу је дословно рекла: "Мајку им, мислили су ако сам ја муслиманка, нема Божидара ко тражити". Испричала је како је у потрази са мужевљевим тијелом отишла код Цаце, па на Казане, гдје су стално радили његови кољачи. Рекла је како је горе нашла око 250 лешева, већина полуизгоријелих. "Горе сам нашла не војнике него бандите и криминалце", посвједочила је.

* Јесу ли за Казане знали остали из највишег политичког и војног руководства муслимана?
- Знали су и Алија, и Ганић, и Татјана Љујић-Мијатовић, генерали Дивјак и Петровић, јер су у униформама обилазили Казане, који су се налазили на линији раздвајања двије војске. То је, уосталом, приказала и муслиманска телевизија.
Још један детаљ, са суђења за Казане је интересантан. Позвао судија неког Армина Хоџића, родом из Рогатице, као свједока. Рекао је он да је био припадник Цацине бригаде, али се свим и свачим куне да он није ни клао, ни убијао Србе, други су то радили!
"А каква је твоја улога била? пита га судија.
"Ја сам, друже судија, припремао са војницима УМПРОФОР-а - печење и пиће", признао је Хоџић. Иначе, јавни тужилац на овом суђењу је био Србин Лукић, коме је пријећено смрћу, па је убрзо побјегао за Француску.

* Присуствовали сте и суђењу муслиманским злочинцима за Храсно брдо?
- Јесам од почетка до краја и то је била представа и лакрдија!
Суђено је за живе запаљене Србе, који су изгорјели у најстрашнијим мукама у кући Гавра ћеранића, која се налазила у Вараждинској улици. Страдали су Сретен Нинковић, Јован Поповић, Јагода Јанковић, Добрила Вулетић и Јосип Гогало. Боже, шта су све признали - како су мучили Јагоду Јанковић, Српкињу - љепотицу! Они су јој, замислите, у стану на Грбавици, нашли двије дипломе о освојеним наградама на неком такмичењу из стрељаштва. Одмах су је прогласили четничким снајперистом. Доведу је у школу "Владимир Назор". Одмах је силовао Амир Хусић, из Храсног брда. Онда су је возили дуж борбене линије, гдје су је силовали остали војници. Кад су је вратили у Вараждинску, свезали су је за дрво, одсјекли јој дојке, а затим је запалили!
Срби су довођени и мучени у логору "Стрела" на Алипашином пољу. Главни налогодавац убијања Срба био је Сенад Џенановић из Вишеграда. И њему је "суђено". На суђењу је јавно признао да је ножем нарезивао вратове Срба, да би им послије пио крв. Добио је 14 мјесеци затвора. Никада дана није одлежао! У Бућа отоку, у логору Жељезничке школе, главни је био Машо Турковић. У Велешићима су затваране и мајке са малом дјецом. Као жена покојног Миломира Тодоровића - Гордана, која је била заточена са деветомјесечним сином и трогодишњом кћерком.
У логору на Отоци, које је било у Обданишту, питао се извјесни Един Омеровић у Школи за ретардиране "Владимир Назор" - Един Бахтић - Фићо, фудбалер, а у близини Санице полиције Нови Град, у Основној школи "Павле Горанин" по злу је био познат Фадил Ливац, звани Бај-Бај. Са њим су Србе клали и убијали - Слободан Рудо, Џемо и Јусуф Лагумџија (блиски рођаци Златка Лагумџије), Фадил Лакота, Осман Чустовић... Затим - Емин Рикало, Јозо Анџић, Дино Диздар, Хасиб Кљуно. Ови нељуди су 4. маја 92. пресрели транспортер ЈНА из правца Неџарића, заробили деветорицу војника у униформама авијације, мучили их и у ноћ побили у Саници полиције Нови Град.

* Како је дошло до тога да крајем 1994. године напустите посао судије-поротника у Окружном војном суду у касарни "Виктор Бубањ"?
- Посвађао сам се са судијом Салемом Мисом око Горана Мркаје, кога су хтјели осудити на смрт. Мркаја је Србин, припадник бригаде ХВО "Краљ Твртко", која је, кад су се завадили са муслиманима, 1994. напустила положаје код Машинског факултета у Сарајеву и прешла на српску Грбавицу. Прешао је и Мркаја и остао у српској војсци. Али, нажалост, муслимани га заробе на Бјелашници и доведу у "Виктор Бубањ" да му суде. Мисо и компанија траже смртну казну за издају земље, а ја сам против. Зове ме предсједник Суда Идриз Каменица и вели: "Какву то свињарију правиш, браниш четника".
"Не браним ја четнике, већ интегритет Суда, јер државу не може издати обичан војник, него функционер и командант", кажем ја. Нису га осудили на смрт, али су му ребнули 20 година. На излазу ми Мисо, који је сада судија Врховног суда БиХ каже: "Одсад одавде мораш или ти или ја". Боље је да идем ја, кажем и стварно одем. Послије сам обилазио Сарајево и рођеним очима гледао лешеве Срба којих је посебно било од РТВ Дома до Творнице жице Алипашин мост.

* Бошњаци упорно одбијају тврдње да је касарна "Виктор Бубањ", касније преименована у "Рамиз Салчин" била логор за Србе, они тврде да је у питању био Окружни војни затвор?
- Окружни војни суд је у овој касарни почео да ради тек у деветом мјесецу 92. године, а Срби су све вријеме прије тога и послије, били у правом логору. До 1993. управник "Виктор Бубња" је био Бесим Мудеризовић, а командир полиције Славко Херцег, Хрват. Он је о врату носио дебео златан ланац и католичку круницу. Идем ја једне прилике до пријемне канцеларије, кроз ходник и видим арматурне шипке, крваве, прислоњене о зид. "Шта ће вам ово, побогу, склоните их", рекао сам стражару. "То ће, кад се рат заврши, требат у музеју", одговорио је.
Овдје је скончало на стотине Срба. Једном их је било затворено 500. Сјећам се једног момка, готово дјечака - Стаменковића. У дворишту касарне био је шљивик, причало се миниран. Натјерају они Стаменковића да изађе у шљивик и стане на мину. Остао је без стопала. И тако обогаљеног осуде га на двије године затвора. Осудио га је судија Давор Јукић. То је познат случај у Сарајеву.

* Мирко Пејановић, челник Српског грађанског вијећа тврдио је да муслимани нису правили одмазду над Србима у Сарајеву?
- Нису одмазду, али јесу геноцид! И зато с нестрпљењем ових дана очекујем оптужнице Хашког трибунала против њих.