ZEMLJICE – VIŠEGRAD
Juni-sep. 1992. , Zemljice - Višegrad

ZLOČINI, MASAKRI NAD SRBIMA U BiH 1992-1995 (150)

Juna 1992. godine prilikom napada na srpsko selo Zemljice, muslimanski vojnici su na kućnom pragu ubili iz vatrenog oružja Božu Vujkića, Srbina - civila, koji je bio star oko 65 godina, a selo su zapalili.
U istom selu ubijen je I Ranko Samardžić, avgusta ili septembra 1992.

ŽRTVE ZLOČINA:

1. Božo Vujkić, star oko 65 godina
2. Ranko Samardžić

POČINIOCI ZLOČINA:
Sibalo Ešef i drugi muslimanski vojnici

DOKAZI:
Dokumentacija Komiteta za prikupljanje podataka broj: 809/95-1 i 678/95-19.
Izveštaj Srpske pravoslavne crkve (Srpska pravoslavna parohija višegradska) br. 10./92 od 24. oktobra 1992.

IZVOR PODATAKA:
Komitet za prikupljanje podataka

Petar II!

Postavio sam listu 3 (101-150) u kojoj sam ,,obećao,, da ću da postavim
datoteke koje su navedene u listi.
Svoju obavezu sam ispoštovao.

Time se ova tema ovdje završava kad je ovaj forum u pitanju.
Ako nekoga stvarno interesuje nastavak teme može da čita na
drugim sajtovima.

Izvinjenje vlasniku sajta, moja greška, shvatio sam da je ovo:
,,Srpski nacionalistički forum,, , tako piše i povjerovao sam.
Nakon nekog vremena shvatio sam da je ovo:
,,Srpski klošarski forum,, , izvinite bez uvrede to je činjenica,
kad budem želio da odlazim na klošarski forum otići ću na
forum koji se tako zove.

Petar II, imas moju podrsku u tome sto ovdje radis. Samo nastavi.

Napomena: Nije preporucljivo za mladje osobe.

                 Za tuzilastvo BiH ni ovo nije valjan dokaz za podizanje optuznica,a pored ovog materijala postoji
                 jos nekoliko stotina snimaka.



Svaki zarobljeni Srbin je na licu mjesta streljan ili zaklan:


Bobasi kod Viteza
Muslimanski "Alahovi ratnici" se izivljavaju i na kraju streljaju nenaoruzanog Srbina uz uzvike "Allah-u-egber" i "Tekbir":

http://rs-icty.org/galerija/video/Bobas ... teza8B.mpg


Bobasi kod Viteza
Muslimanski "Alahovi ratnici" skacu po tijelu nenaoruzanog prethodno zaklanaog Srbina:

http://rs-icty.org/galerija/video/Bobas ... iteza9.mpg


Odred El Mudzahedin
Promocioni video snimak muslimanske "El Mudzahedin" jedinice u kome su prikazana tijela izmasakriranih zaklanih Srba. Na tijelima izmasakriranih Srba su ocigledni tragovi prethodnih zvjerskih mucenja. Narator poziva na islamski sveti rat "Dzihad" protiv hriscana i na klanje Srba. Citavo vrijeme snimka narator poziva muslimane na rat i ubijanje Srba pod izgovorom da to islam od njih zahtjeva propagirajuci neopisivu mrznju prema svemu hriscanskom. Na snimku su prikazane i odrubljene glave prethodno zlostavljanih Srba. Narator poziva na slaganje srpskih tijela na kamare kao moralnu obavezu muslimana i islama. Jedna srpska majka iz Republike Srspke je prepoznala odrubljenu glavu svoga sina i nakon toga pokusala da izvrsi samoubistvo. Na snimku se vidi najmanje sest tijela izmasakriranih zaklanih Srba i nekoliko odrubljenih srpskih glava.Na video snimku su prikazane i velike kolicine naoruzanja koje vode porijeklo iz islamskih zemalja. Citav snimak neodoljivo podsjeca na zlodjela koje je srpski narod prezivio tokom Drugog svetskog rata od svojih komsija Hrvata i muslimana. Istorija se ponavlja a tijela Srba razbijenih i odrubljenih glava su ponovo pred nama. Snimak je napravljen da bi se podigao moral muslimanskim "Alahovim ratnicima" i prikazao kako je lako zaklati Srbina dok se onima koji to ne ucine prijeti odlaskom u pakao. Upozorenje - video snimak je zaista stravican, morbidan i veoma potresan:

http://rs-icty.org/galerija/video/Odred ... ahedin.mpg


Odred El Mudzahedin 1
Bosanski muslimani oplakuju "Alahovog ratnika El Mudzahedin" odreda koji je dosao cak iz Alzira da ubija Srbe i koji je poginuo u napadu na jedno srpsko selo u Republici Srpskoj a prethodno ucestvovao u klanju nenaoruzanih Srba:

http://rs-icty.org/galerija/video/Odred ... hedin1.mpg


Odred El Mudzahedin 8
Pripadnici muslimanske "El Mudzahedin" jedinice - "Alahovi ratnici" izbacuju u jarak tijela zaklanih izmasakriranih Srba zajedno sa pozamasnim naoruzanjem koje su dobili iz islamskih zemalja. Kao i na ostalim snimcima, scene su krajnje potresne jer prikazuju monstruozno izoblicena i iznakazena tijela Srba koji su ocigledno umrli u strasnim mukama. Citav snimak neodoljivo podsjeca na zlodjela koje je srpski narod prezivio tokom Drugog svetskog rata od svojih komsija Hrvata i muslimana. Istorija se ponavlja a tijela Srba razbijenih i odrubljenih glava su ponovo pred nama. Snimak je napravljen da bi se podigao moral muslimanskim "Alahovim ratnicima" i prikazao kako je lako zaklati Srbina dok se onima koji to ne ucine prijeti odlaskom u pakao. Upozorenje - video snimak je zaista stravican, morbidan i veoma potresan:

http://rs-icty.org/galerija/video/Odred ... hedin8.mpg


Odred El Mudzahedin 12
Mudzahedin Abu Ubai iz Tunisa negoduje kada ga snimaju. Postoje fotografije i snimci na kojima isti pozira za kameru u rukama drzeci odrubljenu glavu jednog Srbina:

http://rs-icty.org/galerija/video/Odred ... edin12.mpg





Napad na Pocjelovo 1
Bosanski muslimani pjesmom proslavljaju kljanje Srba:

http://rs-icty.org/galerija/video/Napad ... elovo1.mpg


http://rs-icty.org/galerija/video/Napad ... elovo2.mpg


El Mudzahedin Unit killing Serbs

http://www.pogledi.co.yu/izetbegovic/pic/video/5.rmm



..Ритуално клање заробљеника забиљежено је на видеокасетама одреда „Ел Муџхаид” које су дистрибуиране донаторима у исламским земљама(нешто лошија квалитета слика је неизбјежна посљедица преснимавања с видеокасете)

--------------------------------------------------------------------------------

http://rs-icty.org/galerija/video/UN%20 ... edini1.mpg

http://rs-icty.org/galerija/video/UN%20 ... edini2.mpg

http://rs-icty.org/galerija/video/UN%20 ... edini3.mpg

http://rs-icty.org/galerija/video/UN%20 ... edini4.mpg

http://rs-icty.org/galerija/video/UN%20 ... edini5.mpg

http://rs-icty.org/galerija/video/UN%20 ... edini6.mpg




Ocekujemo da se Tihic izvine srpskom narodu ali i svetskoj javnosti radi pocinjenih zločina nad Srbima i da na taj način prizna genocidnost Bosnjacke Federacije i muslimana.

Muslimani su genocidan narod.

 

napomena, svaki zarobljeni srpski vojnik je zaklan i muslimani nisu genocidan narod...
''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Да ли ће бити уколико се ови снимци презентују на глобалном нивоу (а уз то
се дода остатак видео записа 471)?
За тебе нису а за мене јесу (право на мишљење) а то потврђује историја у
задњих 500 година колико се налазите на овом простору.

Kako ne bi mislio da govorim bez argumentacije izvoli:
„Pogledajte kako izgledaju posle susreta sa Alahovom vojskom... pogledajte njihovu krv...“, izgovara pred kamerama Alija Izetbegović, bivši lider bosanskih muslimana, likujući nad masakriranim telima srpskih vojnika.

Taj snimak je insert iz sedmominutnog filma o zverstvima muslimanskih boraca nad Srbima tokom rata u Bosni i Hercegovini. Izetbegović na snimku obilazi pripadnike muslimanskog odreda „El Mudžahedin“ uoči napada na Vozuću. Slede kadrovi monstruozne egzekucije zarobljenog srpskog vojnika. Uplašenog i zgrčenog u nekoj rupi, pogađa ga rafal, dok mu se celo telo trese od siline hitaca. Naredni insert prikazuje muslimanske vojnike kako 1995. u Krupi na Uni pred pogubljenje ispituju tada 39-godišnjeg srpskog oficira Radeta Rogića. Dok ga šamaraju, prestravljeni Rogić govori da je otac dvoje dece. Slede snimci streljanja Rogića iz puškomitraljeza, a zatim prikaz njegovog tela, okrvavljene glave, kako nepomično leži na zemlji dok ga dželati vuku za kosu ne bi li kamera snimila beživotno lice. Sledeći insert: pripadnici 505. bužimske brigade, u sastavu muslimanskog odreda „Hamza“, predvođeni izvesnim Čuperkom, 19. septembra 1995. orgijaju u pravoslavnoj crkvi. Smejući se i urlajući, pucaju u krst, lome ikonostas... Pronalaze starca Milana Nedimovića i kod njega poster sa likom Radovana Karadžića. U kadru koji sledi traktorom vuku Nedimovićevo telo koje ne daje znake života. Na filmskom platnu se potom vidi Srbin koji po kosi i odeći prepoznaje iskasapljeno telo zaklanog brata koga su, prema Nikolićevim rečima, ubili srebrenički muslimani. Glava žrtve je odvojena od trupa. Sledi prizor sahrane. Sveštenik SPC drži opelo nad nepreglednim nizom mrtvačkih kovčega. Žene nariču...

Naziv sajta ti nedam da neki tvoj sunarodnik nebi hakerisao po njemu. Moras priznati da su ovi dokumenti
veoma dobar alibi srpskoj strani za otcijepljenje pred medjunarodnom zajednicom.

Slicne snimke posjedujem i za vase zlicine nad Hrvatima i ovih dana ce biti distribuirani na njihove sajtove
i oficijelne sajtove njihovih TV stanica.S obzirom na podrsku koju vam pruzaju nece biti lose da se i oni
informisu.

S obzirom da nekima jos nije jasno gdje su zlocini u BiH poceli i da zlocine na muslimanskoj
strani nisu cinili samo mudzahedini obratite paznju na datume desavanja i lokaciju na
kojoj su zlocini "u ime cjelovitosti BiH" cinjeni.
Zrtve zlocinaca su uglavnom bile zene tako da se ne moze govoriti o zrtvama sukoba.

   
      
   Ubijanje Srba u Srpskom Brodu

Ovaj odlomak iz rukopisa Milivoja Ivaniševića o stradanju Srba u Bosni, koji će biti objavljen ovog leta, jedan je od dokaza da su prve žrtve u Bosni još i pre zvaničnog početka rata 6. aprila 1992. godine bili – Srbi. Masakar u Sijekovcu kod Bosanskog Broda (kasnije Srpski Brod) 26. marta 1992. godine u bosanskoj javnosti eufemistički je nazvan "tragedijom" da bi se zataškala prava dimenzija ovog zločina

Srpski Brod

Gradsko naselje i opštinski centar (Hrvata 4097, muslimana 2284, Srba 4409, jugoslovena 2711, ostalih 544) zaposele su 3. marta 1992. hrvatsko-muslimanske jedinice 108. brigade Zbora narodne garde (ZNG) iz Republike Hrvatske u saradnji i uz pomoć lokalnih paravojnih formacija. To je bio prvi akt zaposedanja teritorije i otvorene agresije Republike Hrvatske i njenih oružanih jedinica prema BiH i SFRJ.

Sam grad, kao i mnoga sela ove opštine, prvenstveno ona u kojima žive pripadnici srpskog naroda, od tog dana su okupirani, a meštani izloženi svakodnevnom maltretiranju, pljački i ubistvima. U razdoblju do oslobađanja ove opštine 7. oktobra 1992. u gradu je, najčešće na veoma svirep način i u vlastitim kućama i stanovima, ubijeno više desetina lica srpske nacionalnosti. Ostali Srbi su pozatvarani i sprovedeni u logore, od kojih su mnogi bili na teritoriji R. Hrvatske.

I u logorima za Srbe, kako onim u BiH, tako i u onim u R. Hrvatskoj, ubijeno više desetina lica iz Broda i okolnih sela. I samo gradsko naselje je bilo pretvoreno u logor i Srbi nisu imali pravo odlaska sa tog područja. (U to vreme na mostu preko reke Save između Bosanskog i Slavonskog Broda bilo je okačeno upozorenje po kome je Srbima i psima bio zabranjen prelaz.) Sudbinu svojih vernika delile su i srpske pravoslavne bogomolje.

Porušeno je srpsko pravoslavno groblje. Minirana je i do temelja razorena crkva "Presvete Bogorodice" podignuta 1890. Opljačkan i granatama oštećen Parohijski dom. Razoreni i ostali spomenici: Spomen kosturnica žrtava fašističkog terora iz Drugog svetskog rata takođe razorena; miniran Spomenik ubijenim Jevrejima u Tuleku; spomenik narodnom heroju Dragi Vidoševiću - miniran; spomenik u Mahali pored reke Save, takođe žrtvama fašizma-miniran; spomen bista Frica Pavlika u Srednjoškolskom centru - miniran.

Oponašajući nekadašnje ustaške pohode uništavana su sva antifašistička obeležja, odnosno obeležja nemačkih, hrvatskih i muslimanskih zločina u prošlom ratu za vreme vladavine NDH nad srpskim narodom ovog kraja. Egzekucije nad Srbima Broda počele su 25. marta 1992. u ranim jutarnjim časovima kada su brutalno, bez neposrednog povoda, ubijena tri lica srpske nacionalnosti.

Njihova kuća razorena i zapaljena. Zločin izvršila grupa hrvatskih ekstremista, članova Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), i time, u dobroj meri, najavili naredne događaje i period nastupajučeg prvenstveno hrvatskog, ali i muslimanskog, terora nad srpskim narodom u Brodu i ovom delu bosanske Posavine.

Žrtve: 1) Andrija (Petar) Martić, 1935; njegov sin 2) Momir (Andrija) Martić, 1961. i 3) Duško (Milan) Dujanić, 1967. Tom prilikom teško su povređeni Momirova supruga Merima (dev. Kondžić) i Branko Dujanić.

Sijekovac

Sijekovac (muslimana 597 lica, Hrvata 364, Srba 311, Jugoslovena 240 i ostalih 35) selo u opštini Srpski Brod. Napad paravojnih jedinica na srpske civile ovog sela izvršen 26. marta 1992. Tada su još uvek ova opština, kao i Republika Bosna i Hercegovina bili deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a prodor hrvatskih oružanih formacija u Sijekovac predstavljao je akt otvorene agresije na Bosnu i Hercegovinu i Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju secesijom izdvojene, novostvorene države Republike Hrvatske. Takav zločin u Bosni i Hercegovini nije zabeležen od nekada stravičnih ustaških pohoda, i pohoda po zločinima poznate SS Handžar divizije, tokom Drugog svetskog rata i njihovih pokolja, pljački i paljevina po srpskim selima Posavine. Prilikom napada 26. marta 1992. ubijeno je devet meštana srpske nacionalnosti sela Sijekovac. Srpska pravoslavna crkva Svete Ognjene Marije porušena u Drugom svetskom ratu od muslimana i Hrvata ovog kraja, obnovljena tek 1970. ponovo je razorena od potomaka ustaša iz prethodnog rata.

Žrtve: 1) Jovan (Vaso) Zečević, 1920. i njegova tri sina: 2) Milan (Jovan) Zečević, 1950; 3) Petar (Jovan) Zečević, 1953. i 4) Vaso (Jovan) Zečević, 1958; 5) Luka (Ilija) Milošević, 1943. i njegovi sinovi 6) Željko (Luka) Milošević, 1968. i 7) Dragan (Luka) Milošević, 1974; Mirko (Vido) Radanović-Mrkulja, 1965. i 9) Sreto (Mihajlo) Trivić, 1927.

Srpski Brod

Urbani deo grada. U opštem i bezočnom pohodu na stanovnike srpske nacionalnosti: njihovom otpuštanju sa posla, blokadi saobraćajnica i zabrani slobodnog kretanja, pretresima stanova i, pritom, pljački lične imovine, ucenama, hapšenjima, proterivanjima u tek osnovane razne "sabirne centre" i logore, sve češće dolazi i do javnog fizičkog zlostavljanja i ubistava. To se dogodilo i 4. aprila 1992. kada su bez ikakvog povoda u gradu ubijena četiri lica srpske nacionalnosti. Jedini razlog za ovaj zločin bio je nacionalna osnova. U gradu je opljačkana i do temelja razorena srpska pravoslavna crkva Pokrov Presvete Bogorodice iz 1890. godine i parohijski doma.

Žrtve: 1) Duško (Andrija) Milošević, 1972; 2) Ivica (Janko) Škvarc, 1971; 3) Nedeljko (Nedo) Jugović, 1944. i njegov sin 4) Dragan (Nedeljko) Jugović, 1972.

Kričanovo

Pretežno hrvatsko selo u opštini Srpski Brod sa malim brojem pripadnika drugih naroda (Hrvata 900, muslimana 8, Srba 45 i Jugoslovena 48). Zločin se dogodio 5. maja 1992. kada je u srpskom delu sela i u kući Žarka Tomičevića, koji je sticajem okolnosti bio otsutan, masakrirano više lica ovog srpskog domaćinstva. Prepad na njihovu kuću i imanje izvršili pripadnici lokalnih hrvatskih i muslimanskih oružanih jedinica iz sastava Armije BiH i Hrvatskog vijeća obrane. Tom prilikom su pred kućom u dvorištu hladnim oružjem, uglavnom noževima, poubijani svi članovi porodice Tomičević koji su se zatekli u kući. Imovina opljačkana i uništena.

Žrtve: 1) Darinka (Vido) Tomičević, 1941; 2) Ruža (Dušan) Tomičević, 1932; 3) Nedeljko (Savo) Tomičević, 1935; 4) Dragutin (Spasoje) Tomičević, 1934; 5) Marko (Trivo) Tomičević, 1931.

Poloj

Naselje u opštini Srpski Brod u kome su meštani srpske nacionalnosti izloženi nezapamčenom pokolju 8-12. maja 1992. Napad i pokolj izvršile muslimansko-hrvatske formacije Armije BiH regrutovane na područjima bosanske i hrvatske Posavine.
Najviše stradalnika živote izgubili u vlastitim kućama, a mnogi ubijeni meštani spaljeni sa svojim kućama ili bačeni u bunare iz kojih su izvađeni tela po povratku Srba u selo. Reč je uglavnom o starijim osobama oba pola koje, usled bolesti ili starosti, nisu hteli ili nisu mogli da blagovremeno napuste svoje kuće. Posle pokolja pripadnici Armije BiH i njihova pratnja, deca, žene i starci iz okolnih muslimanskih i hrvatskih sela, opljačkali i razorili imovinu svojih žrtava. Narednih pet meseci, sve do 7.oktobra 1992. ovo selo i područje bili su pod okupacijom i nedostupni srpskom stanovništvu.

Žrtve: 1) Ljubo (Damjan) Gojković, 1928; 2) Smiljana (Sretko) Gojković, 1947; 3) Dragica (Ilija) Ivanović, 1932; 4) Jelica (Pero) Ivanović; 5) Toda (Adam) Kalabić, 1921; 6) Slavko (Simo) Kalabić, 1917; 7) Jelka Petrović, 1913; Simeuna (Vasilije) Petrović, 1913; 9) Petar (Đorđe) Petrović, 1912.

Zborište

Selo u opštini Srpski Brod (Srba 608, Hrvata 145, jugoslovena 65, ostalih 32) napadnuto 9. maja 1992. Glavni udari usmereni na srpski deo sela i srpsko stanovništvo. Napad izvršile naoružane formacije Armije BiH formirane dobrim delom u Hrvatskoj i u hrvatskim i muslimanskim naseljima ovog dela bosanske Posavine. Po srpskim procenama reč je o širem planu koji je imao za cilj izgon i uništavanje srpskih naselja opštine Bosanski Brod. Posebno iznenađenje kod srpskog stanovništva predstavljala je surovost koju su ispoljili njihovi nekadašnji susedi. Pored znatnih ljudskih žrtava, povređenih i ubijenih, selu je naneta i ogromna materijalna šteta.
Razorena je srpska pravoslavna crkva i spomenik srpskim žrtvama ranijih hrvatskih zločina iz vremena Drugog svetskog rata. Sve što je moglo da se odnese opljačkano je i odneto, a kuće i ostala nepokretna imovina razoreni i popaljeni.

Žrtve: 1) Nedeljko (Simeun) Kruškonjić, 1925; 2) Andrija (Luka) Ćirić, 1943; 3) Stana (Rade) Ćirić, 1920; 4) Marija (Stevo) Ćirić, 1920; 5) Mara Kovačević; 6) Nedeljko (Savo) Milošević.

Liješće

Najveće srpsko selo u opštini Srpski Brod (Srba 1889, Hrvata 15, muslimana 3, jugoslovena 113, ostalih 10) napadnuto i okupirano 11. maja 1992. od strane veoma brojnih snaga Armije BiH, regrutovanih iz hrvatskih i muslimanskih naselja brodske i okolnih opština u republikama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U razdoblju okupacije na veoma različite načine: vatrenim oružjem, nožem, spaljivanjem ili tupim predmetima, ubijeno više lica srpske nacionalnosti ovog sela. Većina žrtava stradala u svojim kućama i na svojim imanjima.

Mnogi od onih koji su pohvatani odvedeni su u logore i tamo stradali. Po osvajanju sela razorena srpska pravoslavna crkva "Silazak Svetog Duha" iz 1869, a Parohijski dom miniran i spaljen. Razoren i spomenik podignut žrtvama hrvatskih ustaša i njihovog terora iz Drugog svetskog rata. Srpska lična imovina, pokretna i nepokretna, kao i rezerve hrane i stočni fond, opljačkani, razoreni i spaljeni. Isto učinjeno i sa objektima društvenog standarda u selu. Izbegli i preživeli Srbi zaštitu potražili na područjima pod kontrolom vojnih i civilnih vlasti Republike Srpske.

Žrtve: 1) Jovan (Dragoljub) Grabovac, 1943; 2) Bogoljub (Luka) Ivanović, 1907; 3) Petar (Marko) Ivanović, 1919; 4) Nedeljko (Milan) Mitrić, 1953; 5) Željko (Uroš) Mitrić; 6) Anđa (Žarko) Pejčić, 1937; 7) Teodor (Tomo) Pejčić, 1930; Stoja (Stevo) Srijemac, 1913; 9) Draginja (Žarko) Šukurma, 1945; 10) Đuka (Luka) Jaćimović, 1914; 11) Milica (Pejo) Kostić, 1957; 12) Nikolija (Aleksa ) Kuzmanović, 1907; 13) Stanoje (Gligor) Maslić, 1932; 14) Gligor (Đoko) Teodosić, 1926; 15) Joka (Lazo) Topić, 1921; 16) Veljko (Zaharije) Srijemac, 1933; 17) Petra (Zaharije) Srijemac, 1930. Pored navedenih u selu je stradao još izvestan broj lica koje, možda neopravdano, ne pominjemo jer vreme njihovog stradanja još nije utvrđeno.

Vrela

Selo u opštini Srpski Brod (Donja Vrela: Srba 234, Hrvata 350, muslimana 2, jugoslovena 37, ostalih 13; Gornja Vrela: Srba 179, Hrvata 135) napadnuto 12. maja 1992. Napad izvršili isključivo na srpske delove sela pripadnici Armije BiH regrutovani sa teritorije ove i susednih opština. Mnoge žrtve, lica srpske nacionalnosti, život izgubile na veoma surov način od noža i od udaraca tupim predmetima. Jednoj od žrtava odsečena glava i pronađena 40 metara od tela.

Po osvajanju sela pripadnici Armije BiH izvršili raciju srpskih civila oba pola i potom ih deportovali u već ranije osnovane logore. Ista je sudbina zadesila i povređene i ranjene meštane. Njihova pokretna imovina, hrana, prevozna i radna sredstva, kao i veoma bogat stočni fond, opljačkani i postali vlasništvo napadača. Nepokretna imovina spaljena i razorena. U Gornjim Vrelima uništena srpska pravoslavna crkva Ognjena Marija, podignuta 1939.

Žrtve: 1) Mile (Bogdan) Lazić, 1944; 2) Milorad (Cvijetko) Lazić, 1941; 3) Bosiljka Vujić, 1922; 4) Željko (Lazar) Duronjić, 1973; 5) Spasoje (Savo) Duronjić; 6) Jovan (Tode) Đukić; 7) Milojka (Božo) Lazukić, 1969.

Gornji i Donji Klakar

Pretežno srpska sela u opštini Srpski Brod, Gornji Klakar (Srba 658, Hrvata 45) i Donji Klakar (Srba 551, Hrvata 14) izložena napadu i višednevnoj okupaciji 13. maja 1992. hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija iz ove i susednih opština svrstanih u Armiju BiH. Tom prilikom ubijeno na veoma surov, gotovo bestijalan, način više lica srpske nacionalnosti, a pohvatani meštani zatvoreni i odvedeni u logore. Ostala, preživela, lica srpske nacionalnosti, koja su uspela da blagovremeno napuste Gornji i Donji Klakar, našla se u tuđini i izbeglištvu na teritoriji RS.

Sva zatečena srpska imovina, rezerve hrane, poljoprivredna mehanizacija i veoma bogat stočni fond opljačkani, preneti u muslimanska i hrvatska sela, a stambene i poslovne zgrade, kao i ostala nepokretna imovina pretvorena u zgarišta i razorena. U Donjem Klalaru razorena srpska pravoslavna crkva Svetih vračeva Kozme i Damjana, a spaljen i srpski svetosavski dom.

Žrtve: 1) Petra (Jovo) Vasić-Petrija, 1930; 2) Branko (Stojko) Vasić, 1923; 3) Dragomir (Lazo) Pajić, 1930; 4) Ljelja (Todor) Pajić, 1907; 5) Gligor (Savo) Bardak, 1930; 6) Stjepan (Stanko) Gligorević, 1930. Pored navedenih pronađeno je još šest masakriranih civila, ali iz formalnog razloga nije utvrđeno da su stradali navedenog dana i zato ne navodimo njihova imena.

Vinska

Selo u opštini Srpski Brod, u kome su Srbi činili dominantnu većinu (Srba 516, Hrvata 23), napadnuto 13. maja 1992. od istih oružanih formacija Armije BiH koje su izvršile napade i na ostala srpska naselja ove opštine. Tog i naredna dva dana u selu na svirep način ubijene i spaljene tri starije muške osobe srpske nacionalnosti. Pohvatani meštani proterani u logore u kojima su izloženi svim oblicima zlostavljanja, a mnogi potom stradali.

Granatirana, razorena, opljačkana i oskrnavljena srpska pravoslavna crkva Rođenje Presvete Bogorodice, a Parohijski dom takođe opljačkan i spaljen. Razoren spomenik NOB podignut palim lokalnim antifašističkim borcima i žrtvama ustaškog terora, uglavnom licima srpske nacionalnosti, stradalim u vreme Drugog svetskog rata. Sva srpska lična imovina i bogat stočni fond opljačkani, a ostalo spaljeno i razoreno.

Žrtve: 1) Boško (Luka) Marković, 1923; 2) Branko (Luka) Jovičić, 1929; 3) Rajko (Aleksa) Jovičić, 1934.

Srpski Brod

Gradsko naselje. Za vreme višemesečne hrvatsko-muslimanske okupacije Srpskog Broda izvršena su mnoga ubistva pojedinaca i bračnih parova srpske nacionalnosti. Prema raspoloživoj dokumentaciji u gradu je u toku trajanja ove okupacije ubijeno preko sto lica, civila, srpske nacionalnosti.

Ubistva su organizovali i izvršili, po nečijem nalogu ili samovoljno, isključivo pripadnici vojnih i policijskih vlasti. Jedan od takvih zločina, čini svirepo i podmuklo ubistvo porodice Mačinka Branka, izvršeno 1. juna 1992. godine u njihovom stanu u ulici Maršala Tita broj 117.

Žrtve: 1) Mileva (Risto) Mačinko, 1926; 2) Branko (Marko) Mačinko, 1922. i njihov sin 3) Slavko (Branko) Mačinko, 1957.

Srpski Brod

Tokom okupacije ovog grada koja je trajala do 7. oktobra 1992. izvršeno bezbroj pojedinačnih i kolektivnih, tajnih i javnih, egzekucija nad licima srpske nacionalnosti. Jedan od brojnih slučajeva ubistva više srpskih civila dogodio se i 17. avgusta 1992. kada su u vlastitom stanu svirepo i hladnim oružjem ubijeni članovi jedne od mnogih srpskih porodica. Masakr nad tim nedužnim, uglavnom starijim, civilnim osobama izvršili pripadnici Armije BiH. Po izvršenim ubistvima imovinu opljačkali, a stan demolirali.

Žrtve: 1) Branko (Pejo) Bardak-Čiča, 1924; 2) Dušanka (Uroš) Bardak, 1938. i njena majka 3) Gospava Stakić, 1915.

ima jos.

   
   
      
   

НЕСВЕТИ ТЕРОР - Највеће злочине починила војска Насера Орића
Datum: 03.09.2009 18:00
Autor: Џон Р. Шиндлер

Орићев злочини над српским цивилима спадали су у најгоре злочине почињене у босанском грађанском рату, укључујући и многобројне безразложне покоље недужних жртава.

******************************

За масакре над Србима одговорни су војници и политичари повезани са СДA, али главни кривац је био Насер Орић, командант Aрмије БиХ у Сребреници и један од најупечатљивијих учесника овог рата. Рођен у близини Сребренице. Кад је избио рат Орић је постављен за команданта муслиманских снага у Сребреници; средином 1994. добио је највиши муслимански орден, Златни љиљан, и имао чин бригадног генерала Aрмије БиХ.

Мишићави Орић је био пуки разбојник постављен на положај са стварном влашћу, и изгледао је и понашао се у складу с тим. Његова служба команданта у Сребреници обележена је ужасним зверствима над онима који му се нису свиђали. Орићеви злочини над српским цивилима, спадали су у најгоре злочине почињене у босанском грађанском рату, укључујући и многобројне безразложне покоље недужних жртава. Међутим, ни Орићеви поступци према муслиманима нису били ништа бољи, и у младом генералу су били здружени терор, жеђ за влашћу, фанатизам и лична корумпираност у најбољем стилу СДA. Док су сребреничке избеглице гладовале, Орић и његова свита су се раскошно хранили и богатили пљачком међународне помоћи.
Главосјече из Aрмије БиХ

Званичници Aрмије БиХ, с Орићем на челу, продавали су помоћ УН избеглицама и били дубоко уплетени у црноберзијанско трговање са свим странама. Орићеву власт терора у Сребреници одобравало је Сарајево које га је сматрало успешним командантом; представници УН, који су с њим често имали посла, сматрали су га корумпираним и опасним провокатором који је припаднике мировних снага УН и беспомоћне избеглице у Сребреници искоришћавао као заклон за своје варварство и лоповлук. У "безбедној зони" услови су били толико рђави због Орићеве злоћуде владавине да су почетком 1995. на десетине муслиманских избеглица из енклаве бежале у сигурност у суседну Србију! Они који су нашли пут преко Дрине тврдили су да су минска поља која су опасавала град поставиле Орићеве снаге с циљем да задрже избеглице у Сребреници исто колико и да задрже Војску Републике Српске ван ње.

Орић је убијао супарнике, праве и измишљене, унутар области коју је контролисао, укључујући и припаднике Aрмије БиХ којима се није свиђао његов стил управљања. Људе из Сребренице који су се партијски разишли са СДA снашла је смрт, укључујући и Нурифа Ризвановића, који је први основао муслиманске снаге за одбрану у овој области још почетком 1992. Прекаљеног загонетног човека - био је један од осумњичених у атентату на шведског премијера Улофа Палмеа фебруара 1986 - Ризвановића су локални муслимани величали све док га новембра 1992. нису убили војници Aрмије БиХ по Орићевом наређењу. Капо Сребренице није скривао своје разбојничко понашање, напротив, изгледало је да ужива у њему. Новинари који су нашли пут до "зоне безбедности" били су изненађени командантовим стилом живота на високој нози, а фебруара 1994. Орић је угостио извештача Вашингтон поста показавши му видео-снимак на којем је приказано како његови војници одсецају главе Србима.

Крајем зиме 1995. кружиле су гласине да ће Сребреницу убрзо напасти Војска Републике Српске, што су Младићеве снаге одавно желеле да учине, али су их снаге УН више пута убеђивале да то не чине.

... У априлу, Орић и његови виши официри напустили су град под окриљем мрака и упутили се у Тузлу, наводно да би похађали курс командовања. Никад се нису вратили!
Тајно наоружавање муслимана

Сребреница је остављена без ефикасног вођства. Рамиз Бећировић, нови командант, био је болешљив човек чија је способност да заповеда 28. дивизијом у тренуцима кризе била ограничена. Зашто је Орић напустио Сребреницу док се туробни час приближавао - и зашто се више није вратио - питања су на која нико у Сарајеву никада није одговорио.

Жеља генерала Младића да изравна рачуне са 28. дивизијом и да заузме Сребреницу била је све већа услед више разлога, а највише због црних летова с почетка 1995. Војска Републике Српске је била свесна да после загонетних летова с оружјем у Тузлу следе хеликоптери који доносе оружје и муницију у Сребреницу и оближњу "зону безбедности" у Жепи, још једној варошици под влашћу Aрмије БиХ препуној муслиманских избеглица. Босански Срби су у томе видели провокацију и желели су да прекину тајни "цевовод" оружја у градове номинално под УН. Када формални протести УН о црним летовима нису добили никакав одговор, Младић је одлучио да овај проблем реши силом.

Србима је било доста зверстава и тога што муслимани користе УН као штит за своје активности, укључујући и нападе 28. дивизије која се крила иза положаја УН. Операција "Криваја 95" исход је трогодишње растуће фрустрације и беса.

... Ограничени амерички напади из ваздуха нису задржали Младићеве снаге. Осман Суљић, највиши градски функционер, звао је 9. јула Сарајево преклињући за помоћ; председник Изетбеговић није одговорио. Срби су 11. јула заузели град.

Да ли је Сарајево продало Сребреницу? То је био неизбежан закључак многих муслимана који су преживели ужас и знали границе до којих би Изетбеговић ишао да би извукао неку политичку корист. Најзад, несрећа у Сребреници је непосредно довела до војне интервенције Запада, коју је муслимански председник одувек сматрао јединим правим спасом.

(Наставиће се)

Za temu koju gore nameces moras otvoriti novu.
Ona se moze nalaziti samo ispod jer treba ici sljedom datuma.
A u vezi masovnih grobnica procitaj ovo mada sumnjam da hoces probaj sto bi tvoji rekli skontati.Kontas?

Fulas temu stalno ali sta drugo mozes i uciniti osim negirati.
Kako nebi mislio da ovo radim samo zbog srpskih zrtava pogledaj ovo i procijeni
sta ce hrvati reci kada vide.Mene bas zaboli a tebe?

Obredna ubijanja:

Europa se hvali svojom civilizacijom i moralnošću, a neke pojave u bosansko-hercegovačkom ratu, na kraju drugog tisućljeća, dovode u pitanje sve to. Zločini u tome ratu su bili stravični, načini i okolnosti ubijanja bili su stupidni, grozomorni i poražavajući za europski humanizam dvadesetog stoljeća. U ratu između HVO-a i Armije BiH odigravao se svojevrsni danse macabre, mrtvački ples. Mudžahedini su u taj rat unijeli novinu u ubijanju. Bilo je to obredno ubijanje. Neki dokumenti pokazuju da se ubijalo ljude uz stanoviti obred što je dotada bilo nepoznato u Bosni i Hercegovini. Primjeri koje ćemo navesti ruše mit o nevinosti Armije BiH i o navodnoj islamskoj tradiciji kojoj je strano rušenje i obeščašćivanje sakralnih objekata drugih vjera.

U travničkom selu Miletići, 24. travnja 1993. pet Hrvata je zadavljeno lancima, jednom su izvađene oči, a zločinci su sakupljali krv i potom tjerali još žive da piju vlastitu krv. Bilo je to 24. travnja 1993. godine. U Travniku 7. lipnja 1993. godine bradati pripadnici Armije BiH upadaju u crkvu Sv. Ivana Krstitelja. Silom su razvalili vrata, došli su naoružani, a pri izlazu pucaju na veliki križ iznad ulaznih vrata. Križ su srušili, potom su klanjali iznad njega i odvukli ga iz crkvenog dvorišta. Sutradan opet upadaju u župni stan. Od župnika don Pere Nikolića traže da zgazi krunicu koji su otrgli časnoj sestri. U njega su uperili svoje puške prijeteći da će ga ubiti ako to ne učini. On to odbija pa mu vežu ruke. Iznova to odbija i dobija deset jakih šamara, a dva su mu rebra slomljena jer su ga tukli rukama i nogama.

Toga dana navečer opet ga tuku i on pada u nesvijest. Krv mu šiba iz nosa i s lica. Traže od njega da zaniječe Isusa Krista. Počeli su mu sjekiricom rezati uho i vrat i prijete mu da će ga zaklati ako ne prijeđe na islam. Zatim mu prijete da će ga sunetiti i naređuju mu da opsuje Gospu i Crkvu, a kada on to odbija učiniti, svijećom mu prže nos.

U Maljinama 8. lipnja 1993. godine, za općega napada Armije BiH na hrvatska područja u općini Travnik, došlo je do groznog obrednog ubijanja Hrvata, a to su učinili mudžahedini. Svjedok taj događaj opisuje ovako: “Oni su morali sjesti u krug i gledati kako se čovjeku sabljom siječe glava. Nakon toga se odrubljena glava stavlja na tacnu i daje drugoj žrtvi, koja će tek doći na red, da ljubi tu glavu i tako u krug.”

Nenaoružani vojnik HVO-a uhićen je 16. lipnja 1993. godine na putu u selo Zubiće u općini Novi Travnik. Vojnici Armije BiH dovode ga u svoj logor u selu Pečuj. Na ulazu u logor diverzanti Armije BiH govore: “Evo, dovodimo vam ustašu.” Tu ga tuku kundakom, a jedan mudžahedin mu psuje ustašku majku i viče: “Ja ću tebe zaklati!”. Zatim dodaje: “U nas je običaj da se pronosa onaj kojega treba klati da mu ne dršću noge.” Potom ga je stavio na vrat, nosao po logoru i pri tome urlikao. Drugi vojnici su mu spasili život, a kasnije je taj vojnik HVO-a razmijenjen za pripadnika Armije BiH.

U Vrbanju kraj Bugojna, 10. srpnja 1993. godine, na punktu koji je držala Armija BiH, otvorena je vatra na vojnike HVO-a koji su tuda naišli prema prijašnjem dogovoru. Tri vojnika HVO-a su ubijena. Kada je potekla krv, jedan mudžahedin je kleknuo u njenu lokvu i klanjajući se zahvaljivao Allahu.

U Varešu, početkom studenoga 1993. vojnici Armije BiH iz poznate zločinačke “Frkine jedinice” čine nove zločine. Između ostaloga sijeku s ubijenih Hrvata prste i uši. Vojnik te postrojbe u Visokom, u jednoj gostionici, pokazuje odsječene prste i uši i hvali se da su to njegovi ratni trofeji. Isto to čini drugi vojnik u Brezi, na ulici, nanizavši na konac odsječene prste i uši. U Donjim Moštrama “Frkini” vojnici donijeli su odsječenu glavu vareškog Hrvata i hvalili se svojim ratnim trofejom pred mještanima, a prisjetimo se da su vojnici baš ove formacije u Fojnici ubili franjevačkog gvardijana i samostanskog vikara.

Danse macabre je uvijek povezan i s oskvrnućem katoličkih groblja i crkava. Tako je bilo i za rata između HVO-a i Armije BiH. U župnoj crkvi u Rostovu kod Travnika pripadnici Armije BiH držali su stoku. U Crkvicama, u kolovozu 1993. godine, vojnici Armije BiH opljačkali su crkvu, pretučenog župnika kao i kapelana i časne sestre vezali su i nad svećenicima u crkvi vršili nuždu. U Vitezu su najviše sijevale muslimansko-bošnjačke granate dok su katolici išli u crkvu na službu Božju i vraćali se iz nje. U vareškim selima Miru i Borju, u jesen 1996. godine, dakle u vrijeme primirja, groblja su i to za dušni dan, dan čašćenja mrtvih, oskvrnavljena, križevi su razbijeni, grobovi otvarani.

Muslimani-Bošnjaci nemaju razvijen pijetet prema pokojnicima i ne poznaju kršćanski kult pokojnika. Zato su i tako okrutno postupali prema mrtvacima i grobljima. Svoje žrtve često nisu pokapali, a ako su to činili, onda su im kopali grobove gdje bilo, a nekada ih tek malo zasipali zemljom pa su mrtva tijela životinje kasnije razvlačile. U Bikošima umorene Hrvate su prikrili seoskim smećem. Mrtve Hrvate su znali masakrirali, vadili su im oči, odsijecali glave, ruke, noge, spolne organe, glavu stavljali u jednu, a truplo u drugu grobnicu, glave nabijali na kolac...

Osveta i mržnja su carevali. U Čuklama, općina Travnik, vojnici Armije BiH iz osvete za Ahmiće uništavaju sve što je hrvatsko i kršćansko. Čuo se povik: “Ubiti od pola kilograma hrvatsko muško dijete”. Mržnja je Bosnom i Hercegovinom zavladala i pitamo se s razlogom tko ju je toliku posijao? Uvijek je bilo mržnje u Bosni i Hercegovini, nju je u literaturi obradio Ivo Andrić, ali što joj to pogoduje da i danas živi?