Докле више та прича људи?Па нисмо живели у Дизниленду,моја кева је шездесето па да ти исприча како је живела док није завршила факултет,па море је први пут видела са 17 година и то преко Црвеног крста,три оброка мало сутра итд итд,значи зајеби више то свима било лепо.

Никакви изговори не смеју постојати у вези овог питања.

Не треба више ћутати, причати да је све готово, да се треба заборавити, да нам не требају нове поделе.

Лепо испитати све и то не почев од '45, већ одмах по почетку комунистичког устанка, јер су тад још почели припремати терен и паралелно са борбом против Немаца вршили и своју револуцију.

СВЕДОЧЕЊЕ МОБИЛИСАНОГ ПАРТИЗАНА

МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ НА АВАЛИ

Мија Петровић из Бадњевца, као припадник КНОЈ-а стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗН-а сваке ноћи стреља цивиле довежене камионима из Београда

ПИШЕ: Блажа БОЖИЋ

Антрфиле

НА ЛИЦИ МЕСТА
Замолио сам Мију да га одвезем до Авале да ми покаже сва та стратишта. Ходали смо подножјем Авале, баш линијом где су некада били немачки ровови по дужини од једног и по километра, везаних скоро свуда изнад главног друма Београд - Крагујевац. Пешачка стаза је прилично утабана, али се виде улегнућа ту и тамо, где је земља покривала стрељане, где брежуљкаста где утонула, зависно од тога колико је набачена над лешевима, као и колико су реда лешева стављали.
Мија Петровић и данас се згражава шта је све видео испод Авале током ноћи док је стражарио као КНОЈ-евац, па пошто ми је све то показао и испричао појединости, завршава речима:
"Е, мој Благоје Божићу, то ти не можеш ни да верујеш, то је била кланица и људи и жена. На хиљаде је ова Авала прогутала. И сада док ти ово причам тешко ми је. Хтео си да знаш истину, а коју сада знаш. Али то није ни половина од свега... Немогуће је да ти све испричам".
На крају га запитах шта мисли, колико је отприлике испод Авале стрељано. Мија одговара: За оних шест месеци док сам ја овде био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и октобру 1944, пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније".
Тако је Мија завршио своју причу, понављајући:
"Не дај Боже, да се понови тај покољ. То је био пакао. Млади, здрави, знажни и лепи младићи, падали су овде као снопље жита, ни дужни ни криви".

ОСНОВНИ ТЕКСТ:

Крајем пролећа 1944. године, припремајући упад у Србију, комунисти 13. маја оснивају и јединице ОЗН-е, са задатком да у сваком граду, варошици или већем селу, имају иследнички кадар за ликвидацију "буржоаске класе, кулака и класног непријатеља" - од 15 година па до дубоке старости. И болеснике из кревета изводили су и стрељали без суда.
У Србију су ознаши, како их је народ прозвао, упали септембра 1944. Нису били моћни да врше потере, блокирају читаве срезове да хватају четнике, бандите или кољаше како то они кажу, па је створена јединица под именом КНОЈ, што би у преводу значило: "Корпус народне одбране". Та јединица није основана за борбе против Немаца, већ за "чишћење терена". Првих неколико година они нису живели по касарнама, већ у било каквим зградама, по селима и брдима, као десна рука ОЗН-е. Од маја 1946. године реч ОЗН-а се замењује називом УДБ-а. Што би значило: "Управа државне безбедности".
У КНОЈ су крајем октобра 1944. мобилисани и младићи из мог села Бадњевца код Крагујевца, са среским местом Рача. Из целог села рођени од 1910. до 1926. позвани су у среско место за мобилизацију, да се јаве у дому Карађорђевом. Пре него што ће почети да врше ратни распоред, комунисти из већ формираног Среског народно-ослободилачког одбора, одвајали по рођачкој линији мобилисане за КНОЈ, да не би ишли на фронт. У том Карађорђевом дому био је и мој старији брат Радован. Три Бадњевчана, већ наоружана са пушкама, упућени од тих комуниста у гужви мобилисаних пронађу мога брата Радована Божића, са речима: "Добили смо наређење да те спроведемо у Срески НО одбор". Кад су стигли тамо, ознаши су чекали и одмах је ухапшен. Тако су поступили са још двојицом из Бадњевца, Мијом Савићем и Славом Јанковићем. Бадњевчани, који лишише слободе мога брата и ову другу двојицу били су нови КНОЈ-евци: Милован Петровић, Пера Бабић и још један, коме сам заборавио име.

БАДЊЕВЧАНИ У КНОЈ-у
У Рачи Крагујевачкој је стационирана или формирана само једна чета КНОЈ-а. Такве чете су биле распоређене у одређеним просторима где је то Озна планирала, а везу су одржавали курирском службом или радио станицом, на ручни погон струје. Такву сам видео у Крагујевачкој ОЗН-и кад сам одређиван да рибам канцеларије.
Чета КНОЈ-а стационирана у Рачи Крагујевачкој, јануара 1945. под хитно је пребачена у Бели Поток испод Авале где се задржала пуних шест месеци - до почетка јула. Њихова станица или стражарница била је на главном путу Крагујевац - Београд испод саме Авале, на око 500 метара од улазног пута за споменик незнаног јунака.
После толико година, ових дана сретох војника КНОЈ-евца из мог Бадњевца који се зове Мија Петровић, познат по имену Рбаxија.
Мија је старији од мене три године. Мој и његов отац били су блиски пријатељи, а његова мајка је из куће Милановића којој ми Божићи кумујемо. У разговору са њим, претурајући по прошлости ратних и поратних дана, било је речи и о КНОЈ-у, у који је он мобилисан крајем октобра 1944. Мија није био члан партије, а првих месеци носио ни петокраку на шајкачи, мада је опомињан више пута. Дуго смо водили разговоре, шта је све видео у оквиру његове дужности као војник КНОЈ-а. Мија је падао у немилост, и био лишен слободе само што је рекао "Да не беху Американци и Енглези 1944. године, не би Руси могли да нас ослободе". У притвору је био само 24 сата па га је командир чете ослободио, јер је у њему видео једног поштеног сељака, који је својим очима, док је чувао овце, гледао америчке и енглеске ескадриле, које су бомбардовале Немце у Румунији и нафтоносна поља, што је то била помоћ за Русе, како се Мија бранио. То му је помогло да остане на истом месту, испод Авале.

СВЕДОЧЕЊЕ МИЈЕ ПЕТРОВИЋА

Прича Мија:
"Био сам на путу, испред зграде која је лежала испод Авале. То су биле куће на једном, два па и три спрата, власништво београдских трговаца, уз додатак испод њих и дрвених барака. Све је то било пуно од затвореника. То су били све младићи. Поменуте зграде налазиле су се тада, па и сада се налазе, на једној уличици између главног пута од Београда према Крагујевцу, на око 500 метара до улаза и пута ка Незнаном јунаку, на левој страни према Крагујевцу. Поменута улица, која је у правој линији везивала главни пут са строгим подножјем Авале, дугачка је око 300 метара, а бараке и поменуте зграде су на левој страни узбрдно ка Авали. На том простору сигурно је било 400 затвореника.
Био сам на стражи испред ових објеката. Гледао сам својим очима америчке "xемсове" (камионе) како скоро сваке вечери из Београда довозе затворенике, у времену између 9-10 сати увече. Утерују их по тим зградама, или их држе у дворишту на нишану - тукући их са најпогрднијим псловкама. То је спроводила лично београдска ОЗН-а, док смо ми само чували стражу и обезбеђивали тај простор да нико не може да приђе том ужасном стратишту.
Око пола ноћи истеривали су те људе - младиће, везане телефонском жицом и само у гаћама, ту поред мене, па узбрдо, и одмах стрељали. Хватала ме је језа. Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи. Патролирали смо поред тих некада немачких ровова који су били дугачки скоро један и по километар, око самог подножја Авале.
Јутром рано истеривали су групу затвореника са ашовима и лопатама да закопају већ стрељане. Често, када су се журили да стрељају по две три групе, исти би закопали претходну групу и ту им је наређивано да скидају одела. Тако би их одмах пострељали.
Ух, Блажо, какви су младићи лепи и стасити стрељани... После првог погледа према њима окретао сам главу на другу страну, јер сам жалио тај народ, а никоме ништа нисам смео да кажем. Нас кнојевце су контролисали, у слободном времену, да ли говоримо са цивилима, па кад ме неко од пролазника цивила нешто запита је се правим луд као да га не чујем и продужавам својим путем.
Био сам на стражи на свим постојећим стражарским местима и у патролама, газећи по затрпаним рововима са људским телима. Нисам смео ни реч да проговорим. Како други газе, ја истим трагом, не смем да прескачем хумке а земља још ровита, па све мислим да ли ћу мојим стопалом да откријем неку мртву главу или ногу. Ту, у кругу ровова, још се познаје и свежа крв која је усахнула у земљу или траву - блато. И данас ми је мука кад се сетим тих догађаја. Као што рекох, ту сам провео око шест месеци - најтежих у мом животу.
Ја сам сељак и не могу, Блажо, да ти опишем како су изгледали ти ознаши, баш као прави дивљаци. Била је и по која жена, скоро у свакој групи за стрељање.
Тамо на слици, где смо заједно, ту је био немачки бункер. Траншејама се долазило и излазило из њега на четири различите стране. Те траншеје биле су у цик-цак, и шире од једног метра. Ту је сигурно стрељано око 500 затвореника. Док ми нисмо дошли, слушали смо приче да су Немце одмах поред тог главног друма стрељали масовно.
У згради на левој страни, на око 100 метара од улаза за гроб Незнаног јунака, где је сада дечје обданиште, по завршетку рата био је дом за малолетнике којима су родитељи изгинули у партизанима. У приземљу те зграде био је затвор. Та зграда има велико приземље или боље речено подрум са великим прозорима према главном путу. У том подруму било је мноштво затвореника и међу њима један млади краљев капетан који је с пролећа те године ухваћен или се предао као четник, а родом је из Врчина, недалеко од Авале. Дошло је око стотинак душа, женско и мушко, да гарантују за њега да је чист, да није окрвавио руке, да је помагао свакога па и партизанске породице. Беше акција тог народа два-три дана. Једног дана намерно се нађох поред тих подрумских прозора, кроз које је стално гледао и певао. Одмах сам уочио да га нема. Стрељан је те ноћи. Био је леп као девојка."

Србија је сазрела за истину



Брдо Пети пук у Ваљеву је место страдања

МИНИСТАРСТВО за дијаспору почело је у четвртак да припрема званичну иницијативу да Влада Србије формира комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница насталих за време и после Другог светског рата у нашој држави.
Такву иницијативу најавили су у среду ресорни министар Срђан Срећковић и државни секретар Министарства правде Слободан Хомен на округлом столу у организацији „Новости“ и Института за савремену историју поводом нашег фељтона „Откопавање истине“.
Могуће је, према изворима „Новости“, да владина комисија буде формирана већ идућег четвртка, на редовној седници Цветковићевог кабинета. Тиме би на веома прихватљив и одговоран начин била окончана серија „Откопавање истине“ коју су четири недеље заједно водили Институт за савремену историју и редакција „Новости“.
Био би то велики корак ка разоткривању тајне која траје шест и по деценија и огроман предуслов да се, на достојанствен, цивилизацијски, демократски, хришћански и помиритељски начин обележе сва стратишта са невиним жртвама, расута широм Србије.
У последњем наставку серијала, објављујемо делове дебате са округлог стола.

* * * * *

СРЂАН ЦВЕТКОВИЋ
РЕПРЕСИЈА ЈЕ ДУГО ТРАЈАЛА

СРЂАН ЦВЕТКОВИЋ, сарадник Института за савремену историју, истакао је да је репресија ослободилачког комунистичког режима у Србији спровођена по узору на СССР - „елиминацијом политичких противника и одузимањем приватне својине“.
- Методе су биле такве, да је 99 одсто ликвидација у нашој земљи спроведено без суда. Невероватно звучи и податак да је од 1945. до 1951, када готово да није било криминала, у „Забели“ било око 42.000 затвореника, исто колико у наредних пола века. Репресија је спровођена уз помоћ војске, полиције и суда, а све уз изговор да ће се партија у име народа обрачунати са државним непријатељима.
Цветковић је навео да су стрељања започела у источној Србији, која је најпре и ослобођена.
- Многи од убијених нису ни покушали да побегну, јер су били на почетку чистке, веровали су у судство и мислили да ће без проблема да докажу невиност. Када се прочуло о партизанским стрељањима у осталим деловима Србије, многи су побегли, како не би доживели исту судбину.
Цветковић процењује да је само у Београду убијено између пет и седам хиљада људи, у Нишу и Шапцу око хиљаду, а у осталим градовима по неколико стотина.
- Велика одмазда спроведена је према немачкој и мађарској мањини у Војводини, где је према немачким изворима ликвидирано 40.000 људи. Стрељани су чак и Срби, који су својим немачким комшијама у заробљеништву доносили хлеб.
Цветковић износи да је, према најновијим истраживањима, током 1944. и 1945. године ликвидирано најмање 80.000 грађана Србије, чак и више ако рачунамо стрељање ратних заробљеника на Зеленгори и Словенији 1945.
- У почетку, „непријатеље државе“ би стрељали или их слали на Сремски фронт. Репресија је најпре спровођена кроз оптужбе за колаборацију, а затим су основ биле и осуде за шпијунажу и издају у корист једне или друге суперсиле. После „дивљих чишћења“ 1944. и 1945. године, која је спровела Озна по списковима и дојавама грађана доушника, уследио је суров обрачун режима са „ванреформском опозицијом“, „сапутницима револуције“ и „унутарпартијском опозицијом“ - закључио је Цветковић.

* * * * *

ДР СЛОБОДАН АНТОНИЋ
ТРЕЋА ФАЗА МРЖЊЕ

Др СЛОБОДАН АНТОНИЋ, социолог, подржао је акцију „Новости“ и Института, али је рекао да она није само публицистичка већ и научна:
- У суштини, ми говоримо заправо о проблему који је још жив. О дубоким поделама у нашем народу и нашем друштву. Те двовековне поделе, на обреновићевце и карађорђевићевце, затим на четнике и партизане, настављене су и данас кроз озбиљну поделу на „прву“ и „другу“ Србију.
Социолог сматра да је ликвидирање политичких непријатеља као тема важна, због успостављања „духовне хигијене како би се избегле тешке грешке из прошлости“. Изнео је виђење „каузалног механизма“ по којем се дешавају страшне ствари у историји:
- Механизам има четири стадијума: Први је идеолошка острашћеност, тако што се једна или две вредности ставе у сам центар изнад свих других вредности, тако, да је баш све дозвољено да би се те вредности браниле и унапредиле. У другој фази, јавља се лична мржња према конкретним људима који су, на пример, у овом случају, непосредно сарађивали са окупатором за време Другог светског рата или су били саучесници у злоделима. То је лична мржња која има конкретну адресу.
Према др Антонићу, у трећем кораку на ред долази такозвани трансфер мржње:
- У тој фази, мржња више није само лична, већ је упућена на целу друштвену групу. Предмет мржње нису само појединци већ сви који су учествовали у некој друштвеној групи. Дакле, не само они који су учествовали у стрељањима већ и они који су, на пример, радили у некој јавној служби за време окупације. Није уопште важна конкретна кривица већ припадност групи која је стигматизована.
Четврта фаза је, по Антонићу, прогон, који може имати различите облике, а крајњи облик је - стрељање.
- Оно што је за мене забрињавајуће је да смо ми данас, када посматрамо поделу на „прву“ и „другу“ Србију, по мом мишљењу већ дошли у трећу фазу - трансфера мржње. Реч је о томе да се као кривци за одређена дешавања током деведесетих означавају читаве категорије становништва, па и читаво становништво.
Антонић наводи пример да је недавно на конференцији Хелсиншког одбора за људска права чуо реченицу да „у Србији само камен није крив“:
- Та реченица ми је потпуно отворила свест да је Србија у тој трећој фази трансфера мржње. Акција „Новости“ и Института може допринети томе да поделе које постоје међу нама, морамо на неки начин контролисати. Надам се да ћемо расветлити све консеквенце из тих наших историјских подела и да ћемо спречити да се оне догоде поново.

* * * * *

ДР БОЈАН Б. ДИМИТРИЈЕВИЋ
УНИШТАВАНЕ АРХИВЕ

ОТКРИВАЊЕ истине о свим догађајима после Другог светског рата, нажалост, неће ићи нимало лако, јер једноставно не располажемо адекватном архивском грађом. У то сам могао да се уверим и претходних неколико недеља, као члан комисије за проналажење гроба генерала Драже Михаиловића - рекао је др Бојан Б. Димитријевић, историчар.
- Пред крај и непосредно после завршетка рата није ни вођена адекватна архивска грађа. Затим је уследило и систематско уништавање докумената у два таласа, одмах после рата и касније у времену слома Ранковића. И даље могу да се пронађу одређени небитни подаци о раду тајних служби, али не и докази о убиствима. Плашим се да нећемо наћи документоване потврде о свим злочинима - рекао је Димитријевић.

* * * * *

ДР ПРЕДРАГ МАРКОВИЋ
ПРАВО НА ГРОБ АЛИ НЕ ИЗДАЈУ

Др ПРЕДРАГ МАРКОВИЋ, историчар, упозорио је да ова акција не би смела да личи на први талас преиспитивања прошлости који се десио крајем осамдесетих и током деведесетих:
- Тај талас се претворио у једну шовинистичку, некрофилну, кич параду. Злоупотребљена је оправдана потреба да се виде жртве рата, па се читава идеја искомпромитовала. То је довело и до тешких политичких последица по Србе.
Историчар је указао и да у ревизији наше прошлости не сме да се пређе једна граница, а то је - антифашизам.
- Свакако се мора признати статус цивилним жртвама црвеног терора, али наравно да нису сви антикомунисти били невине жртве. Истовремено, нико не спори да и највећи колаборационисти имају право на гроб, па чак и чланови СС дивизије. Само је битно да се не смеју рехабилитовати прави сарадници окупатора и фашиста, иако су они у мањини међу жртвама. Важно је да се издвоје да се не би компромитовао цео процес суочавања са прошлошћу.
Марковић каже да никако не треба да се занемари и омаловажи партизанска антифашистичка борба и традиција и да дискусија о овој теми треба да буде под стручном контролом и контролом одговорних медија међу којима су и „Вечерње новости“.
- Не сме да се изгуби мера и укус у односу према том делу историје. Важна је и техника како да изађемо на крај са овим питањем. Нема разлога да будемо једина земља у источној Европи у којој држава не да да се отворе тајне архиве. Ништа од ових докумената не сме да буде тајна. На основу ког закона наследници Удбе и Озне не отварају архиве једне државе која више не постоји. Тај закон не постоји.
Имамо и дуг према људима да установимо именом и презименом тачан списак жртава са пратећим досијеом.
Најпогрешније ће бити ако се историјске поделе Срба ставе у контекст данашње дневно политичке борбе. То не раде данас ни Французи, ни Американци који су имали страшан грађански рат, већ цене жртве и Севера и Југа. То не сме да постоји ни у Србији. Овдашње политичке партије морају да се одрекну стицања легитимитета преко величања партизанских или четничких јунаштава - рекао је Марковић.


ПОПИС ПРАВА ПРИЛИКА
Предраг Марковић је указао да је предстојећи попис становништва права прилика да се попишу и жртве из ратова:
- Никад нисмо пописали наше жртве. Државни попис има разноразне рубрике међу које бисмо могли да уврстимо и рубрику - жртве у ратовима. У сваку кућу ће тада ући статистички обучени људи и то је права шанса да се тај посао квалитетно уради. И да најзад престанемо да лицитирамо бројевима. Довољно је Срба погинуло у 20. веку и не треба да их додајемо и да преувеличавамо.


* * * * *

ГОЈКО ЛАЗАРОВ
ПРИЗНАЊЕ, ПОКАЈАЊЕ, ПА ОПРОСТ

ГОЈКО ЛАЗАРОВ, судија Окружног суда у Шапцу, рекао је да правда, као морални основ друштва умире два пута: кад је злочин учињен, а други пут кад је злочин заборављен.
- Без сећања нема ни злочина, а тиме ни правде. Ако желимо правду морамо да памтимо, обзнањујемо и кажњавамо сваки злочин. Револуционарни терор у Србији 1944-1945. године је више деценија табу
тема. Акција „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју је завршни чин отварања ове табу теме и долажења до решења за њу, до истине.
Судија је рекао да су до краја децембра 1944. године, вршене масовне ликвидације „народних непријатеља“, од припадника партизанског покрета, најчешће на основу одлука преких судова Озне:
- Обавеза је државних органа да на сопствену иницијативу, а не само на иницијативу породица, или удружења грађана, спроводе ефективну и независну званичну истрагу, за све случајеве ликвидација извршених крајем 1944. и у току 1945. године, од припадника партизанског покрета, Озне, војних судова, цивилних судова и спорадичних појединачних ликвидација.
Лазаров је истакао да би требало да се одговарајућим кривичним процесима прогласи деликтни карактер репресивне политике, коју је спроводио комунистички режим.
- То треба да се посматра у контексту онога што данас називамо злочинима против човечности, где су под плаштом антифашистичке борбе ликвидирани тзв. народни непријатељи у оквиру комунистичке револуције.
Овај чин, по њему, ни у ком случају не треба да умањи допринос Србије и српског народа антифашистичкој борби, већ је пре свега реч о „дужности да начинимо искорак ка помирењу, демонстрирајући нову политичку културу и универзалне цивилизацијске вредности“.
- Неопходно је утврдити истину, јер је она потребна свима: мртвима и њиховим потомцима и џелатима и њиховим потомцима. Затим на ред долази признање, па покајање, који воде до и опроста и до помирења.
Судија подсећа да су се у периоду после Другог светског рата истраживали и публиковали злочини свих сукобљених страна, осим једне - победничке.
- Дошло је време да се и ти злочини истраже. Они који су живи, да се подвргну правди, а масовне гробнице убијених да се пронађу, страдали да се идентификују, достојно сахране, а гробна места обележе.


ПОТРЕБАН ЈЕ ЗАКОН
- ДАЉЕ откопавање истине не треба да се одвија формирањем комисија, него треба да се донесе закон који би регулисао сва питања у том процесу - изнео је свој став судија Лазаров. - Илустративан је пример и Словеније, која је донела посебан закон о ратним гробљима, који је врло обиман, детаљан и у последњих неколико година врло ефикасан. Резултати до којих је дошла њихова комисија формирана на основу тог закона су запањујући. Око 600 масовних гробница са око 100.000 ликвидираних људи.

* * * * *

ДР ЧЕДОМИР АНТИЋ
ТАЈНЕ ПРЕПРЕКА ДЕМОКРАТИЈИ

ДР ЧЕДОМИР АНТИЋ, историчар, каже да поред свег значаја и поштовања који придајемо великој борби и жртвама партизанског покрета, треба нагласити да су „његово наслеђе, поред слободе, биле и неуспешна револуција, новоизграђена ауторитарна држава, пропала економија и социјална држава која је благостање засновала хладноратовској подели света и политичким зајмовима“.
- Већина убијених током 1944. и 1945. године, а процењује се да их је само на територији данашње Србије (међу грађанима свих националности) било макар око 70.000, били пре свега политички противници новог режима. Међу њима су прави колаборационисти и профашистички политичари чинили мањину. Посебан проблем представља чињеница да је прогон вршен углавном у маси и без привида формалног поштовања закона. Оправдавања комунистичког режима позивањем на идеолошки радикализам и револуционарни жар, падају у воду уколико не занемаримо методичност извршених злочина и кад узмемо у обзир прагматичност његових вођа исказану само три године касније, 1948. године, током сукоба са Москвом - износи Антић.
Он каже да питање нерасветљених злочина из раздобља 1944-1945. године тешко оптерећује нашу још подељену јавност.
- Реч је и о препреци развоју демократије код нас. Да није тако, зар би ова тема живела тако дуго, да ли би, коначно, она била предмет размишљања било кога осим малобројних и немоћних удружења породица жртава и политички неутицајних потомака припадника четничког покрета. Наука још није дала коначну реч о томе колико су некажњени злочини и пракса терора утицали на злочине и злочинце из претходних ратова. Коначно, начин на који се од осуде злочина комунистичког режима после 1944. године данас ограђују поједини политичари, интелектуалци и припадници невладиних организација, веома наликује свим оним правдањима и негацијама од случаја Јасеновца до Сребренице.
Антић закључује да то ограђивање веома забрињава пошто је реч о особама од великог утицаја.

* * * * *

ДР ВЛАДИМИР ЦВЕТКОВИЋ
ЗА СУОЧАВАЊЕ ГРАНИЦА 1945!

Др ВЛАДИМИР ЦВЕТКОВИЋ, декан Факултета за безбедност, подсетио је да је суочавање са прошлошћу нешто што нам се сервира од дела домаће јавности, а све зарад уласка Србије у ЕУ.
- Али, ту се првенствено мисли на догађаје из наше непосредне прошлости, а као граница за суочавање се поставља 1990. година. Шта је са 1945. годином? Догађаји после рата и даље директно одређују наше и животе наше деце, без обзира на то да ли је неко учествовао у тим бурним догађајима или не. Граница за српско суочавање с прошлошћу никако не може да буде 1990, већ 1945. година.
Управо је та граница, рекао је Цветковић, коначно и померена на праву годину, захваљујући „Новостима“ и Институту за савремену историју.
- Ћутало се дуго, из личних разлога учесника послератних догађаја, али данас смо, по свему судећи, коначно сазрели да се суочимо са комунистичким злочинима из 1944. и 1945. године. Када је заједница спремна да истину изнесе на видело, то значи и да је држава сазрела и да поседује механизме за суочавање и решавање овог проблема. Први пут се држава одлучила на овакав корак, што показује да је на здравом тлу, ма колико је ми критиковали. Овом акцијом почињемо да личимо на уређен систем.
Др Цветковић је закључио да овим - откопавањем истине - и реконструкцијом догађаја уочи и после ослобођења, морамо да поставимо пример и заувек спречимо лако одлажење Срба у смрт, које је обележило прошли век.

19.ЂИЛАСОВО ПАСЈЕ ГРОБЉЕ;
ту је црвени атеиста, српски јањичар, клао Светосавца Србина, као највећега душмана.
Црногорска роди га стријена,
бјеше рђа од нашега рода,
од нашега рода и кољена,
па се диже спрам небеска свода.
---Под земљу је отишо надоле,
---гђе брат брату ка своме не ваља,
---коминтерне учио је школе,
---вјечно браћи образа укаља.
Чинио је границе АВНОЈа,
српски корпус, са ужасом зави,
бистро дјете јањичара соја,
своме роду истрагу направи.
---Пасје гробље споменик му вјечан,
---ко капела, на Ловчен стијени,
---Његош роду у бесмртност дичан,
---овом нико не упамти сени.
Пасје гробље, заборав не крије,
и никада сакрити га неће,
Јасеновац њему раван није,
јер Срб Србу, гасио је свјеће.
---По клетвама знати ће га људи,
---по сузама уцвиљених мајки,
---име клето презир ће да буди,
---лик из таме комуниста бајки.
Бранковић му до кољена није,
јер фукара, надвисује рђу,
пред њег Вуче, да стане не смије,
јер издају овај чиње грђу.
---Од издаје укаљаном главом,
---освета се заситила не би,
---траг му смрди ужасом и стравом,
---мука срама, повуче га к’себи...
Бацк то тхе топ;

kad smo kod djilasa,jel znate da je on u testamentu napsiao da zeli da ga sahrane po pravolsavnom obicaju...ne znam sta se posle desilo,samo taj podatak sam nasao u nekoj knjizi

Истина и помирење на ex-YU просторима
Сарадња партизана и усташа и ревизија новије националне повеснице
   PDF    Штампа    Ел. пошта
Владислав Б. Сотировић   
петак, 20. новембар 2009.

Како време све више и више пролази након преминућа „највећег сина наших народа и народности“ и како све више и више бледе филмске траке о „херојској патриотској борби“ Титових партизана у којима иначе Бата Живојиновић решава судбину Другог светског рата таманећи читаве армије „домаћих квислинга“ (али првенствено оних са кокардом на шајкачи или шубари), есесоваца и осталих окупатора и то са само једним оквиром муниције у шмајсеру истина о правом карактеру те борбе на подручјима тзв. Неовисне државе Хрватске полако али сигурно документовано угледава светло дана домаће знанствене повести. Тако нпр. испливавава на површину архивска грађа која потврђује (до сада само „четничку пропаганду из иноземства“) о отвореној и систематско-стратешкој сарадњи хрватских усташа и Брозових партизана, тј. о хрватско-хрватској „црно-црвеној“ анти-српској сарадњи. У овом конкретном случају који бисмо укратко елаборирали ради се о документованој сарадњи усташа и партизана на простору Гацке долине.

Гацка долина као и читава Гацка област је добила назив по реци Гацкој, а простирала се од Медака преко Госпића и Горског Котара, па све до Српских Моравица на северу недалеко од границе са Словенијом, тј. Крањском. На овом простору су се налазиле италијанске, усташке, партизанско-комунистичке и четничке („Динарска четничка дивизија“ под командом бившег попа, а ратног војводе Момчила Ђујића) војне формације. Партизани са совјетским војним ознакама су током читавог ратног периода покушавали војним ударима герилског типа да преотму ову зону од четника Динарске дивизије, али им то није полазило за руком и због тога што се локално српско (већинско) становништво углавном опредељавало за четнике, а не за партизане, а један од круцијалних разлога за овакво престројавање је била и видљива сарадња партизана са кољачима Срба – хрватским усташама, као и чињеница да су партизански одреди комунистичког тзв. „Главног штаба Хрватске“ својим понашањем на терену учествовали у геноцидној политици усташког Загреба према локалним Србима. Управо на овим просторима је и дошло за време Другог светског рата до отворене и недвосмислене сарадње усташа и партизана, а један од класичних примера је случај са сарадњом на терену између два рођена брата Хрвата – Иве Рукавине, команданта „Главног штаба Хрватске“ и Јуце Рукавине, команданта најзлогласније усташке бојне формације – „Црне легије“ (извор: Мане Пешут, књига Револуција у Лици, стр. 181-217. Мане Пешут је био командант батаљона „Динарске четничке дивизије“. Након рата је емигрирао у Немачку где је написао споменуту књигу која је историјски извор првог реда, с обзиром на то да ју је писао очевидац. Пешут је у Немачкој уређивао часопис Бели орлови).

О каквој конкретној војној сарадњи на терену се у овом случају радило говори споменути извор из прве руке казујући да су комунистичке формације повучене на „народни збор“ у село Кунић и то у тренутку када 1.500 усташко-кољачких црнокошуљаша продире преко Кордуна и Лике. Дакле, у тренутку када један рођени брат Хрват продире са својим кољачима да затре све што је Српско колико се то може у датом моменту, у том истом тренутку други брат Хрват уместо да брани народ од покоља своје војне формације повлачи са правца продора формација другог брата на конферентисање! Дакле, они који би требало да бране народ од покоља уместо да то и раде иду на сеоска политичка посела!

Ево шта конкретно пише о овом догађају Мане Пешут:

„И док су, партизански хероји, играли коло и веселили се, дотле су усташе несметано вршиле свој крвави пир. Колики је био плен, лов на Србе, видело се најбоље по врсти убијања. Плен је био толики, да усташе нису имале времена по њиховом урођеном принципу, жртве најпре садистички мучити а потом убијати, већ су само пресецали вратове. Највећи злочин почињен је у Тржићу и Примишљу, а потом у Вељуну и Перјасици. Многе жртве, које нису одмах умрле, превезене су воловском упрегом на четничку територију у Плашки, где им је указана прва помоћ. За цело време покоља није испаљена ни једна партизанска пушка на усташе“.

Ово сведочење умногоме подсећа на случај „Крагујевачког октобра“ из 1941. године када су партизанске јединице буквално шенлучиле у оближњем селу Дивостину за време стрељања цивилног становништва од стране Немаца уз комунистичко образложење сељацима из Дивостина да онај ко није са њима јесте против њих!

Међутим, овде није и крај приче о два брата Хрвата из обитељи Рукавина (колико још има оваквих прича о национално-братској сарадњи усташа и партизана показаће време). Наиме, постоји и сведочење капетана Илије Поповића, који је био официр америчке обавештајне службе познате као ОСС а који је био послат као обавештајна веза у партизанске јединице за време Конференције у Техерану новембра 1943. године (да се подсетимо да су Савезници у оквиру антифашистичке коалиције на овој конференцији која је трајала од 28. новембра до 1. децембра признали покрет Јосипа Броза Тита као савезнички и антифашистички под притиском Стаљина). Овај амерички официр је својим рођеним очима видео усташког заповедника Јуцу Рукавину у статусу госта на гозби у једном штабу партизанских бојовника и то баш у време заседања у Техерану на којем се између осталог решавала и судбина послератне Југославије. Том приликом је политички комесар дотичног партизанског одреда позвао и капетана Илију Поповића на вечеру и са тог гозбеног догађаја остало је следеће сведочење овог америчког обавештајног официра:

„Дошао сам у једну кућу и за столом видео како седе двојица усташа (поручници) и мајор Рукавина (исто усташа). Тај мајор Рукавина имао је на себи немачко одело и гвоздени крст. Ја сам онда комесару рекао: ‘Нисам дошао у Југославију да седим и једем са крвопијама које су убијале српски народ. Ја сам дошао да се против њих борим’. Четири пута сам улазио у Југославију и никада нисам видео да су се партизани борили против Немаца. Из Југославије сам изнео много рањеника у Италију и сваки ми је казао да његове ране нису од непријатеља него: ‘Моје су ране од мојега брата’“ (ово сведочење америчког капетана Илије Поповића је штампано у часопису Погледи, Крагујевац, бр. 74, 11. јануар 1991).

На директну сарадњу партизана и усташа на простору НДХ указује и израђена мапа усташких злочина над српским становништвом од стране Богдана Л. Болте који у својој књизи Грачачка четничка бригада 1941-1945: прилог историји народног равногорског покрета, Сиднеј, Аустралија, 1987, 507 страница, на страницама 205. и 206. дословце пише следеће:

„Ми знамо, да тамо где су биле четничке јединице у јужној Лици, или ма где, усташе нису могли убити ни једног Србина путем масовног покоља. А тамо, где су били партизани, и то са својим јаким снагама, као што су их имали у средњој Лици и Крбави, у срезу удбинском и кореничком, усташе су у тамошњим српским селима несметано вршили покоље током рата, као што су и 1941. г. Доказано је да је партијска партизанска команда Хрватске у лето и јесен 1942. г. намерно склањала партизанске јединице из српских села у томе делу Лике, да отвори пут усташама, да у њима изврше покољ“.

На исти закључак о партизанско-усташкој сарадњи на просторима читаве НДХ нас наводи и још једна мапа под насловом „Покољи Срба у Југославији (април 1941–август 1942)“ а која је штампана у књизи: Кнежевић Л. Радоје и Живан, Слобода или смрт, приватно издање писаца, Сијетл, САД, 1981, страница 44.

Нова немачка документа из немачких архива о сарадњи партизана и усташа у борби против Дангићевих четника (мајор Јездимир Дангић је био командант четничких јединица „Југословенске војске у Отаџбини“ у Источној Босни и Херцеговини до априла 1942, где је првенствено штитио српски народ од усташких покоља, када је заробљен од стране Немаца и послат у логор Стриј у Пољској) објављена су 2005. у београдском стручном часопису „Војноисторијском гласнику“ и то у приказу књиге немачког историчара Клауса Шмидера Партизански рат у Југославији 1941-1944. У приказу се на једном месту, поред осталог, дословце каже да је на слом четничких јединица Јездимира Дангића „утицала тактичка сарадња између усташа и партизана почетком априла 1942, која је трајала око две недеље. У том периоду су усташе два пута испоручиле муницију партизанима“ (цитат преузет из књиге: Равногорска омладина у рату 1941 – 1945. Сећања и казивања, група аутора, књига друга, Београд 2008, Војна штампарија Београд, страница 332).

На крају, ево и једног документа из домаћих архива који недвосмислено указује на директну фузију партизана и усташа. Ради се, наиме, о наређењу Врховног штаба тзв. „Народноослободилачке војске и Партизанских јединица“ као строго поверљива депеша заведена под бројем 785 од дана 25. јула 1943. Део наређења који је за нас у овом тренутку релевантан гласи:

„Да што пре ухватите везу са усташима другом Дрекалом, који је упућен из главног штаба Усташког у Загребу. Он обилази она места у којима се налазе усташке јединице и пропагира односно наређује фузију усташа и партизана...а у вези добивених инструкција из Загреба. До сада је обишао све усташке јединице које се налазе у Приморју, а као најзадње обишао је Имотски. После састанка у Имотском отишао је јавно у Западни део Имотског среза по селима: Студеници, Аржано, Ловрено и Чиста, да би са њима утврдио детаље. Са њим сарађује Боглић усташки стожерник из Омиша, као и већина фратара Фрањеваца, који за његов рачун воде најжешћу пропаганду у том правцу. Ови подаци примљени су од друга пуковника А. Јовановића, као потпуно тачни достављају вам се ради оријентације. У вези овога ступите одмах у везу са другом Дрекалом и уколико то нијесте учинили у вези раније издатих инструкција отпочећете на тој бази организацију „У-2“ територије“ (цитат преузет из већ споменуте књиге: Равногорска омладина у рату 1941 – 1945..., страница 336).

Уместо закључка, предлажемо релевантним државним и научним органима и институцијама Остатака Србије (али по могућству и Хрватске и Босне и Херцеговине) да предузме следеће конкретно-оперативне радње у циљу стварања објективне слике ко је био ко и ко се борио против кога и зашто на просторима бивше Југославије у Другом светском рату:

· Да се формира компетентна морално-знанствена „Комисија за утврђивање пуне истине о учешћу југословенских народа и народности и војно-политичких формација у Другом светском рату“ а која би имала следеће задатке:

1. да проверава аутентичност и валидност већ објављених докуметата чија садржина одудара од до сада званичних титоистичких уџбеника и лектире о Другом светском рату у Југославији (укључујући и проверу аутентичности и валидности докумената наведених у овом тексту као и до сада објављиваних званичних „партизанских“ докумената о „Народноослободилачкој борби“ у по разноразним Зборницима НОБ-е),

2. да проналази нова и објављује до сада необјављена а постојећа аутентична документа из домаћих и иностраних архива која одударају од повеснице Другог светског рата у Југославији зацртане у оквирима морално-политичке линије Сабраних дела Јосипа Броза Тита (and company),

3. да се након реализације прве и друге тачке, уколико је то потребно, приступи ре-писању, тј. ревизији, досадашње титоистичке историографије.

· Да се, уколико Комисија докаже да је то потребно а на основу испуњавања задатака из наведених горњих тачака, на омотницама партизанских филмова Вељка Булајића (and company) који се налазе у слободној продаји, као и на корицама досадашње школске и националне лектире о Југославији у Другом светском рату из времена радничког самоуправљања, а на основу законског акта који би се донео, обавезно налази јасно уочљива налепница са натписом „Научна фантастика“ по угледу на стандарде Европске уније по питању продаје цигарета („Опасно по живот“) и алкохола („Употребом овог производа ризикујете сопствени и живот своје околине“).

· Да у гореспоменуту државно-знанствену Комисију не уђе ниједан члан из садашње државне „Комисије“ за (не)проналажење гробног места посмртних остатака Драже Михаиловића обзиром да су доказали неефикасност свога рада (да ли из моралних, стручних, техничко-материјалних или неких других разлога није нам познато).

· Да се, уколико се горње тачке покажу као релевантне, формира државна „Комисија за одузимање имовине и привилегија сарадника окупатора и њихових квислинга“ која би преиспитала све случајеве уживалаца материјалних, моралних, финансијских и имовинских државних бенефиција након 1945. до данас бивших званичних припадника тзв. НОВЈ и њихових директних потомака. На овај начин прикупљена материјално-финансијска средства би се могла уплатити у државни „Фонд за повраћај српског етнографског простора“, а који је између осталог изгубљен и на основу партизанске сарадње са усташама (ако се она документовано и докаже).

О родољубима из Србске Црне Горе што своје животе оставише по врлетима Словеније...
-------------
ODJECI PODGORIČKE PROMOCIJE PUBLIKACIJE "PUCAJ, RAT JE ZAVRŠEN"
 SAVA GREGOVIĆA
Čuvar od zaborava


Knjiga „Pucaj, rat je završen" autora i publiciste Sava Gregovića, objavljena u izdanju NVO "Otkrićemo istinu" iz Budve, izazvala je veliku pažnju čitalačke javnosti od momenta kada je izašla iz štampe. Publikacija govori o egzodusu velikog zbjega iz Crne Gore, Boke, Sandžaka i dijela Hercegovine, koji je krenuo krajem 1944. godine prema zapadnoj Evropi, a završio se maja 1945. u Sloveniji. Krajem prošlog mjeseca, ovo djelo je imalo zapaženu promociju na upravo završenom Sajmu knjiga u Beogradu, a prije par dana je predstavljena i čitalačkoj publici u Podgorici. Dvotomna publikacija podijeljena je u tri poglavlja, u kojima su kao rezultat šestogodišnjeg istraživanja, po prvi put objavljena 5.000 imena, 1.100 fotografija, kao i nova, do sada neobjavljena dokumenta o drami stradanja na Zidanom mostu o kojoj se ćutalo 65 godina. Uz to, prenosi ispovijesti preživjelih o dosad nepoznatoj golgoti o kojoj svjedoči i više od 600 stratišta. Prvi put na jednom mjestu, nakon šest i po decenija, autor novim svjetlom osvjetljava tragičnu završnicu velikog zbjega Kraljevske vojske u otadžbini, u kojem je bilo 80 sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske, veliki broj žena i djece. Oni su ubijani na putu od Podgorice do Slovenije, maja, juna i jula 1945. godine, a da njihova krivica nije dokazana, bez suđenja i odbrane.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji je ujedno i autor pogovora knjige "Pucaj, rat je završen", kazao je da ova Gregovićeva publikacija nije uobičajena knjiga, jer nije ni pisana da bude takva.
- Ona je svjedočanstvo, iznjedrena iz duboke rane, jer krv bratska nije mogla da nađe mira i smirenja, sve dok se ne zapiše i osvjedoči. Ova knjiga je potresno svjedočanstvo o nama, našem vremenu, našim razbratnim vremenima. Čitaoci ove knjige će shvatiti koliko je truda uloženo da se ona sastavi. Oni koji su ubijeni od bratske ruke, nijesu ubijeni samo jedanput već više puta. Ubijeni su na tom zlom putu, od Zete do Karavanki, ubijeni su ponovo poslije toga, jer su, što je još strašnija smrt i pogibija, proglašeni za ubice i izdajice. Ima li veće smrti za čovjeka koji ima obraz, dostojanstvo i čast da njegovo ime bude blaćeno čitavih 60 godina. Ubili su ih i skrivanjem njihovog groba, brisanjem iz pamćenja kao da ih nije bilo. To je jedina vojska, jedini narod u Evropi koji ne samo što nema pravo na život, već i na grob. Oni su skrivani i ubijeni u pamćenju, u geografskom prostoru jer im se ne zna ni mjesto stradanja. Njihovi potomci i srodnici se i dan danas plaše da upišu njihovo ime. Mrtav čovjek više nije ničiji neprijatelj, on je na sudu Božjem i ima pravo na grob, kazao je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.

On je istakao da je ova knjiga nastala iz želje da spasu od takvih ubijanja one koji su svoje kosti posijali od Podgorice do Slovenije.
- Nadajmo se da će ovo svjedočenje, o ovoj dubokoj rani, probuditi savjest i svijest i biti ono radi čega je i napisana, podsticaj za samopouzdanje, mirenje, otkrivanje sebe samih i za građenje naše budućnosti ne na temeljima mržnje, zavisti, zlobe, bogoubilačkog i bratoubilačkog poriva, već na temeljima bogoljublja i bratuljublja. Jedinim temeljima na kojima treba da se gradi ljudska istorija, istorija naroda, kazao je Amfilohije.

Dr Vladimir Jovićević kazao je, pored ostalog, da je ovom knjigom, koja čuva istinu, zavjete i neprebol, Savo Gregović podigao spomenik stradalima.
Protojerej mr Velibor Džomić istakao je da je Gregovićevo djelo potresno svjedočanstvo i jezivi spomenik, knjiga o najdužoj koroti poslije Kosova, knjiga o razmjerama bratoubistva, nepobitna istina sa upozoravajućim i strašnim naslovom.
- Prvi put u krštenoj istoriji, svoje mrtve ne sahranjujemo u grobove, porodične grobnice i groblja, kako smo to vjekovima činili, nego u knjige paklenice i pamćenice koje prije pečatanja i čitanja ostaju bukvari savremene istorije srpskog naroda. Slutim da ovo nije samo knjiga nego novi Zejtinlik Crne Gore. Ova knjiga nije ništa drugo nego najneobičniji spomenik za najtragičnije žrtve naše krštene istorije, kazao je između ostalog Džomić.
Književnik Budimir Dubak zaključio je da je ova knjiga na neki način i poziv da se nešto ovako nikada više ne ponovi i da ne dođe do nastavka drame, dok je istoričar dr Aleksandar Stamatović, istakao da će ova knjiga biti pomoćni materijal za klasičnu istoriografiju, te da će se prava istina o onome što se tada dogodilo, saznati tek onda kada se otvore svi arhivi.

- Moje interesovanje za tajnu slovenačkih gora i zlo proljeće `45, počelo je prije šest godina, a opredijelila ga je istina, kao jedino dostojanstvo, koje ne pomaže mrtvima, ali koja je i te kako ljekovita za žive. Ovo je knjiga o pravu na grob, jednom od najstarijih u ljudskom rodu koje je bilo uzeto hiljadama odstupnika koji su pobjegli nakon završetka Drugog svjetskog rata, bez suđenja, dokazane krivice i bilo kakvog prava na odbranu. Ova knjiga ne prekraja istoriju, već ima namjeru da pomogne ozdravljivanju rana, što se postiže opraštanjem koje treba da se odigra na temeljima koje postavlja istina. Knjiga koja ne svađa, nego miri sinove i unuke, koji mogu stati među ljude i narode samo jedino čista obraza i mirne savjesti. Ovo je knjiga opomena i spomenik koju su ispisali oni koji su prošli pakao Crne Gore, Bosne, Hrvatske, Slovenije i Austrije. Ova knjiga je samo kamičak u mozaiku istine koju treba da sastave dobri ljudi i vrijeme, istakao je Gregović, pozivajući potomke i srodnike onih čija se imena ne nalaze u ovoj knjizi da se jave, jer rad na njoj još nije završen.
D.D.P.

Otkriti istinu
Dr Čedomir Vukmanović je otkrio podatak da je do danas u Sloveniji otkriveno preko 600 stratišta, i dalje se vrše istraživanja i formiraju komisije.
- Tako je Slovenija, sticajem okolnosti i nezasluženo dobila epitet najveće grobnice Evrope poslije završetka Drugog svjetskog rata. Naš osnovni cilj bio je otkrivanje istine, šta se i kako dogodilo sa zbjegom iz Crne Gore. Zašto je publikacija došla poslije 65 godina? Razlog je jednostavan. O tome se nije smjelo govoriti, pričati i pisati. Cilj je bio ne samo da se zabrani priča o tome, već i da vrijeme učini svoje i da se zaboravi. Ova publikacija Sava Gregovića služiće generacijama koje dolaze, a nama da se podsjetimo kako se i zašto to dogodilo, kazao je Vukmanović.

Пренето са...

------------------------------------------------------------------------------
SLOVENAČKO ZLO PROLjEĆE
Odluka je pala na Dedinju

Po knjizi „Pucaj, rat je završenĆ koja govori o stradanju Velikog zbjega koji je krenuo zlim putem od Podgorice do Kamničke Bistrice, i sa kojega se nije vratilo više od deset hiljada ljudi. Knjiga sadrži i imenik sa preko pet hiljada imena, i fotografija sapatnika slovenačke golgote. Izdavač publikacije je Udruženje „ Otkrićemo istinuĆ iz Budve

Po knjizi „Pucaj, rat je završen" koja govori o stradanju Velikog zbjega koji je krenuo zlim putem od Podgorice do Kamničke Bistrice, i sa kojega se nije vratilo više od deset hiljada ljudi. Knjiga sadrži i Imenik sa preko pet hiljada imena, i fotografija sapatnika slovenačke Golgote. Izdavač publikacije je Udruženje „ Otkrićemo istinu" iz Budve
Do sada najpecizniji odgovor na pitanje ko je naredio masovne likvidacije u Sloveniji dao je poznati novinar i publicista, višedecinijski "biograf" Joipa Broza, Pero Simić. U svojoj visoko tiražnoj i veoma traženoj knjizi "Tito - tajna veka", koja je septembra 2009. godine, izašla u ediciji "Večernjih novosti", Simić u odeljku pod nazivom "Zločin nad civilima i razoružanim ratnim suparnicima", doslovce navodi:

- Krajem prve dekade maja 1945 .god., Tito je doneo jednu od najtežih odluka u svome životu.
Tog dana (autor ne navodi precizno datum - primjedba autora S.G.), poslije kapitulacije Njemačke bio je vidno zabrinut od ranog jutra. Nekoliko puta je ustajao od svog stola u Bijelom dvoru i nervozno špartao uzduž i poprijeko svog prostranog kabineta. Najedanput je zastao, duboko se zamislio, i poslije kratkotrajnog grča na licu pozvao svog ličnog sekretara.
- Dovedite mi hitno Jeftu Šašića.
Potpukovnik Šašić, načelnik trećeg, kontraobaveštajnog odjeljenja OZN-e, upravo se tog dana, posle višednevnog, iscrpljujućeg boravka "na terenu", dokopao svog beogradskog stana. Premoren danonoćnim radom, bacio se u krevet i svom pratiocu revoltirano kazao:

- Zapamti, nijesam tu ni za koga. Ne budi me, ma ko zvao! Ubiću! - priprijetio je svom vjernom pratiocu, stavljajući pištolj pod jastuk.
Šašića još nije bio uhvatio ni prvi san, kad mu je pratilac prodrmao rame. Ne otvarajući oči, potpukovnik je zavukao ruku pod jastuk i prodrao se:
- Jesam li ti rekao?!
- Zove vas Vrhovni komandant! - odgovorio je uplašeni pratilac.
Šašić se trgnuo, protrljao oči i za tili čas se razbudio. Na brzinu je zategao uniformu i već za nekoliko minuta našao se pred Belim dvorom. Posilni ga je uveo kod Tita. Šašić je lupio cokulom o cokulu:
- Druže Maršale, javljam se po Vašem naređenju! Raportira potpukovnik Šašić.

Na njegovo iznenađenje Tito ga nije ni pogledao, čak mu se učinilo da ga nije ni čuo. Vrhovni je, po ko zna koji put, zamišljeno koračao od jednog do drugog kraja kabineta. Čas je ubrzavao, čas usporavao korak, a ispod njegovih uglancanih čizama povremeno se čula škripa dvorskog parketa.
Potpukovnik je stajao kao ukopan. Zbog Titovog ćutanja, prsti desne ruke su mu poslije salutiranja i dalje visili pored sljepočnice.

Tito je odsutno tumarao po kabinetu, ne dajući nikakav znak ni da ga je primjetio, a kamoli čuo.
Kad je jednog trenutka iz usta svog vrhovnoh komandanta čuo neke nerazgovetne zvuke, potpukovnika je spopao strah da Tito možda ne halucinira. S nevjericom ga je gledao, sekunde su trajale kao vječnost, Šašićeva zbunjenost već je prelazila u paniku kad je Tito naglo zastao, podigao glavu i, gledajući u neku zamišljenu tačku, progovorio:
- Dali smo im priliku da se predaju i da one koji nijesu okrvavili ruke amnestiramo, a oni nam se još ne predaju!
Kao da ga je tek sada primjetio, pogledao je Šašića pravo u oči i ledenim glasom prozborio:
- Pobiti!
Šašić ga je netremice gledao, a Tito je, dižući ruku u pravcu zapada, naredio:
- Kreni u Sloveniju i Austriju i prenesi ovu naredbu komandantima naših armija!
- Razumijem, druže Maršale - odgovorio je Šašić i iz istih stopa krenuo na zadatak.

Tako će sredinom maja 1945. godine Titove jedinice na Kočevskom Rogu, u Blajburgu i, na desetinama drugih stratišta širom Slovenije, s obje strane jugoslovensko-austrijske, i jugoslovensko-italijanske granice, pobiti i hiljade i onih svojih ratnih suparnika koji su već bili položili oružje. Među njima je bilo hrvatsko-muslimanskih ustaša i srpskih četnika, hrvatskih i slovenačkih domobrana i pristalica kontroverznog srpskog generala Milana Nedića, i kontravertnog srpskog političara Dimitrija Ljotića.

Plašeći se od osvete Titove vojske, mnogi od njih su se bili pethodno predali engleskim okupacionim grupama u Austriji i Italiji, ali su ih Britanci na prevaru vratili pred puščane cevi Titovih boraca.

Samo u Celovcu, Englezi su Brozovom odredu Titove Četvrte armije predali 3.100 jugoslovenskih zarobljenika. Zajedno sa njima tada će stradati i hiljade civila koji su u strahu od komunističke diktature bježali iz Jugoslavije.
Naredbu da njegove trupe spriječe izvlačenje "neprijateljskih snaga prema Austriji" Tito je štabovima svoje Prve i Treće Armije izdao 13. maja 1945.god., iako je znao da sa neprijateljskim snagama odstupa i nekoliko desetina hiljada civila.
- Naređujem da hitno presječete sve veze prema Austriji i da ne dozvolite da se neprijateljske snage izvuku.
Narednog dana slijedila je direktiva da se "unište opkoljene grupacije".
Istog dana štabovima sve četiri svoje armije Tito je naredio "da sve ratne zarobljenike na revers predaju Glavnom Štabu Hrvatske i Slovenije":
- Preduzmite sve mjere sigurnosti radi onemogućavanja bjekstva zatvorenika. Uputstvo i dalje transportovanje i raspored zarobljenika slijedi.

U Vojnom arhivu u Beogradu, u kome se čuvaju hiljade primarnih dokumenata o Titovoj vojsci, o tom uputstvu nema ni traga ni glasa, što bi, po logici njegovog režima, moglo svjedočiti, o neviteškom karakteru ove operacije.
Sljedećeg dana 15. maja 1945. Titov Generalštab šalje novu depešu komandantima svih partizanskih armija:
- U svakom slučaju uputite za Maršala pet najboljih i najluksuznijih automobila koje imate u svojim jedinicama.
Tog dana Tito je pohvalio svoje jedinice za "razbijanje ustaško-četničkih grupa na prostoru Slovengradec-Guštanj -Pliberk(Blajburg) - Dravograd".

U toj pohvali je rečeno da su pripadnici Titove Treće Armije "za posljednjih potnaestak dana zarobili oko 100.000 neprijateljskih vojnika i oficira", a u 138-oj fusnoti 28. toma njegovih Sabranih djela objavljeno je da je od ukupnog broja zarobljenika samo nešto "preko 30.000 bilo Njemaca".

Tog istog dana, 15. maja 1945., Tito je štabu svoje Treće armije, kojom je komandovao predratni jugoslovenski podoficir Kosta Nađ, naredio: "Okupirajte dio austrijske teritorije u granicma koje vam odredi maršal Tolbuhin. Vaše okupacione snage (u Austriji) nalaze se pod komandom maršala Tolbuhina".
Tri dana kasnije, 18.maja 1945., Tito je ukinuo Glavni partizanski štab, a štab svoje Četvrte armije, kojom je komandovao Peko Dapčević, pretvorio je u jedinu nadležnu komandu na području Slovenije i Istre.
Pero Simić u pomenutoj knjizi navodi da je priča o Titovom susretu sa šefom Trećeg odjeljenja OZNE ispričana na osnovu autentičnog svjedočenja koje je Jefto Šašić dao jednom svom beogradskom prijatelju, s kojim "autor ove knjige sarađuje više od tri decenije".
(KRAJ)

PIŠE:SAVO GREGOVIĆ

Пренето са...

Gregovićeva knjiga, objavljena u 6.000 primjeraka, govori o egzodusu velikog zbjega ostataka kraljevske vojske u otadžbini, u kojem je bilo 80 sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske, pisaca, sudija i drugih intelektualaca. Kako Gregović ističe, u zbjegu koji je krenuo 6. decembra 1944. godine bilo je mnogo civila, žena, djece i staraca.

- Krenuo je iz Podgorice gudurama Sandžaka, Bosne i Hercegovine, Hrvatske. Početkom maja `45. stižu u Sloveniju. Dio njih je prešao austrijsku granicu u namjeri da se susretne sa saveznicima, Englezima, koji su tada držali Austriju. Umjesto dobrodošlice dočekalo ih je gorko razočarenje, Englezi iz vraćaju u Sloveniju i predaju partizanima. Nisu ni pomislili da će biti likvidirani bez suđenja. Nečasna uloga saveznika - naglašava Gregović, isatičući da je to zaključak i mnogih uglednih istoričara u svijetu.

Drugi veliki dio zbjega krenuo je prema Celju, Kočevju, Kamniku i Ljubljani. Oni su se na tom putu predali partizanima ne očekujući likvidaciju. Prije nego što su poslati u smrt po nekoliko dana su zatvarani u napuštenim fabričkim halama, biskopima, napuštenim školama, ali ih je bilo i po šumama u kojima su hvatani i odvođeni pred streljačke vodove. kako Gregović navodi sve likvidacije su dogodile od 10. maja do 15. jula `45, na padinama Pohorja, Teharja, Terna, Radovljice, Kamnika, Kamničke Bistrice i Kočevskog roga. Autor knjige kaže da su Slovenci do sada otkrili oko 600 masovnih grobnica u kojima su posljednje stanište pronašle izbjeglice ne samo iz Crne Gore, nego iz Slovenije, Srbije, Hrvatske i Bosne.

~Kako ste krenuli u "avanturu" pisanja knjige koja ima 600 strana?
- Moje interesovanje za tajnu slovenačkih gora i zlog proljeća 1945. godine počelo je osnivanjem NVO "Otkrićemo istinu", kada su braća Vlado i Dušan Niklanović zajedno sa dr Čedom Vukmanovićem preko svojih slovenačkih prijatelja saznali da su Slovenci počeli da otkrivaju masovne grobnice. Niklanovići i Vukmanović su se nalazili u Sloveniji kada je izvršen zločin. Vladu i Dušanu su pobijena dva starija brata, a dr Vukmanoviću otac Luka Vukmanović, koji je 2002. godine proglašen za sveca SPC. Dr Čedo Vukmanović tada je imao 14 godina, Vlado 19, a Dušan 17. Smatra se da je u Sloveniji ubijano oko 3.500 ljudi iz Crne Gore. Tek padom jednopartijskog sistema braća Niklanović sa Vukmanovićem su osnovali NVO i na 60-godišnjicu stradanja u Kamničkoj bistrici održan je parastos. Tada je pala odluka da se napiše publikacija koja će sadržati imena stradalih.

~Kako je došlo do toga da baš Vi napišete knjigu?
- Istina koja je vrhovni kriterijum posla kojim sam se bavio četiri decenije, kao i činjenica da je ovo bila tabu tema punih šest decenija. Mene kao pisca i hroničara uvijek je zanimalo `zabranjeno štivo`. Nekoliko puta sam putovao u Sloveniju. Obišao mjesta stradanja i razgovarao sa očevicima, danas vremešnim ljudima masovnih likvidacija pred čijim su kućama ubijani zarobljeni svezani žicom.

~Sa kojim ste ljudima razgovarali?
- Bilo ih više. U prvom redu to su slovenački istraživači. Prvi je bio predsjednik državne komisije Slovenije za otkrivanje masovnih grobnica, inače ugledni istoričar, profesor na Filozofskom fakultetu u Ljubljani dr Mitja Ferenc, zatim sa javni tužilac Slovenije Bojan Šobar, a i drugi. Slovenački istoričari i nedavno preminuli naš istoričar dr Branislav Kovačević iz Podgorice su saglasni da je izvršen zločin, jer su ubijani zarobljenici i to poslije završetka Drugog svjetskog rata, i to bez suđenja i prava na bilo kakvu odbranu.

~Da li u knjizi otkrivate ko je izdao naređenje da se izvrši takav zločin?
- Nije ostao pisani trag, ali po svjedočenju Jefta Šašića, dugogodišnjeg šefa OZNE i KOS-a, naređenje lično donio u Bijelom dvoru na Dedinju, zadnjeg dana maja `45. godine Josip Broz, odnosno tadašnji maršal Jugoslavije. Naredbu je pod hitno prenio Jefto Šašić komadantima sve četiri armije, koje su i izvršile zadatak. Po prvi put ova knjiga donosi integralni govor Josipa Broza, koji je održan 25. maja 1945. godine na Gradskom trgu u Ljubljani, gdje je objelodanio da je `te izdajnike stigla ruka osvete i pravde`. Osvete da, ali pravde ne..
S. PAPOVIĆ

Đilas osudio
~ Da li je u ovim tragičnim događajima, po Vašim saznanjima, učestvovao neko i iz Crne Gore?
- U knjizi se često pominje Milovan Đilas, član najužeg rukovodstva KPJ. On, očigledno, nije bio tih dana u Sloveniji. Đilas je osudio slovenačke masovne likvidacije. Kako je svojevremeno izjavio, dobar dio zarobljenih u Sloveniji ne bi osudio ni najpristrasniji partizanski sud.

Пренето са...