Život počinje u tridesetoj ? :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

Ako očekujete reči razuma i utehe povodom vašeg skoroprošavšeg ili brzonadolazećeg tridesetog rođendana, preskočite ovaj tekst. Jer ja, autorka, spremna sam na sve osim da sa mirom i ležernošću prihvatim «prirodni» protok vremena.

piše: Svetlana Ćopić (30)

Počelo je pre oko šest meseci. Naprasno sam razvila gotovo bolesno interesovanje za godine svih žena iz svetskog šou biznisa. Nisam neki fan rubrika koje donose vesti iz «doline lutaka», ali moje navike su se preko noći promenile. Kako bi se šareni magazin prigodne sadržine našao u mom okruzenju, ruka bi mi sama poletela ka njemu, a zatim, tako sama, nastavila da sa robotskim automatizmom lista dok ne dođe do strana sa paparaco fotkama i novostima sa Sanset Bulevara. Moj pogled istog trenutka ostaje prikovan na tim stranama, a zatim se, munjevitom preciznošću tetreba, usmerava, ignorišući suštinu i sadržaj teksta, na odgonetku u vidu zagrada iza imena koje brutalno na svetlost dana iznose broj godina dotičnih.

As in: Kejt Mos (32) u društvu prijatelja provodi prijatno popodne na jahti. Kameron Dijaz je (33). Šarliz Teron (31). Uma Turman skandaloznih (37).

Posle zagrada, moj pogled se ustremljuje u nekoj prirodno ugrađenoj funkciji zoom in na lica na fotografijama i traga za inkriminišućim, petokolonaškim, izdajničkim, kvinsliškim tragovima godina oko očiju i usta. Tu sam u kontradiktornoj poziciji. Istovremeno i želim i ne želim da ih nađem. Ako nisu tu, ako je lice (32) isto kao lice (23), osetim olakšanje koje se može meriti samo sa produženjem poslovnog dedlajna, jer je očigledno napredak kozmetičke industrije doveo do do sada nezamislivo dugog očuvanja fresh faced look-a. Ako, pak, moje ispitivačko oko uhvati neku crticu, flekicu ili izvesnu opuštenost, talas samoljublja i ponosa podigne mi grudi za još koji centimetar, eto mene, trijumfa volje nad vremenom, gena nad krštenicom, nege nad noćnim životom, mladalačkog duha nad materijom. Ipak, već u sledećem trenu vera u to da sam ja izuzetak počinje da se koleba i panika me ledenim prsima golica negde iza vrata, zebnja mi steže srce i dođe mi da prosto zalupam nogama po podu i zaplačem kao prava devojčica.

Neko treba da poruči tim ženama da brinu o sebi, jer od njihove mladolikosti i očuvanosti zavise naše nade. Beži, Kejt, beži sa tog sunca, je l' čula ta žena za kolagen, slobodne radikale, hello! –sklanjaj se u hlad i pod debeo sloj sun block-a!

Srećom, kao krajnja instanca i specijalni serum portiv urgentnog stadijuma age panike, tu je Demi Mur (44) kako u prvom redu modne revije stišće prstiće Aštona Kučera (28, praktično mog vršnjaka).

Predosećajući dolazak strašnog naleta panike i očaja za rođendan, koji je dan pre rođendana Silvije Plat (koja nije stigla da se dugo bavi krizom tridesetih), počela sam da na vreme prikupljam, kao i autohtono razvijam, racionalizacije. Kada je trenutak došao, a ja preskočila, nećkajući se, tu liniju koja razdvaja lude dvadesete i zlatne tridesete, sve do jedne su pale u vodu i ostavile me da se sama borim sa poražavajućom novom brojkom u zagradi iza svog imena. Ali, možda nekoj od čitateljki (ili čitalaca! Muškarci su nove žrtve fat and old kriza) budu od pomoći, te ih u celosti navodim. Krećem od najuverljivije:

Tridesete su nove dvadesete

Po ovoj teoriji, stvari su se toliko promenile za ovih deset godina od mog dvadesetog rođendana da sam, praktično, vraćena na početak. I onako produžena adolescencija sada se proteže na praktično pola ljudskog života. Popularizacija zdravijeg načina ishrane i haj-tek kozmetika dramatično su brzo odložile sredovečje u nedogled. Ne zaboravimo ni doprinos mode. Generacija moje mame je na štikle stajala za osamnaesti rođendan i više se sa njih nije skidala, a u kostime uskakala sa prvim radnim danom. Ja sam, sa druge strane, u istom pop-art twiggy-turns-goth maniru od kada sam stasala da se sama staram o sopstvenom oblačenju. A kao nesuđeni sociolog, kako da ne spomenem «društvene trendove». Danas je čak i kod nas normalno da izlazite u klubove iako ste do kolena zagazile u tridesete, i to sve u društvu twenty-something mladića.

Nije stvar u brojkama, već u tome kako se osećaš

Ovo je vrlo česta racionalizacija. U mom slučaju nije se pokazala od posebne pomoći. Osećam se isto kao što sam se osećala sa dvadeset, ali nije li upravo u tome tragika cele situacije?! Kako reče moja (4 godine starija, ha!) drugarica: «Ja sam dete zarobljeno u telu...» (pogled na njenu tinejdžersku figuru) «…deteta!».

Nije stvar u brojkama, već kako izgledaš

Neće biti. Štaviše, mome raspoloženju nisu posebno doprinele iskreno užasnute grimase nekih poznanika: «Ti puniš TRIDESET?! Nemoguće!». Neko bi rekao: «Super, izgledam mlađe!». Kao dosledni fatalista, ja kažem: «Užas - eto kako su velike i strašne te tridesete!».

Tridesete su najbolje

E, dakle, ovo mi je od samog početka najviše zvučalo kao prazna fraza. Do tridesete, kao, nemaš pojma ko si, šta hoćeš i patiš od neodoljive potrebe da udovoljavaš tuđim očekivanjima. Moje tridesete traju oko dve nedelje, pa možda zato nisam primetila početak transformacije u smirenu, samouverenu i «zrelu» (šta god to značilo. Zrelu for what? Branje? Drugo stanje? Od javnosti sklanjanje? Braka sklapanje?) ženu, ali, ako ćemo iskreno, a ja hoću, mislim da je ovo samo jedan loš pokušaj onih koji su «over the line» da okisele grožđe. Ja sam sa 18 znala šta hoću i ko sam, thank you very much.

Prošao je, dakle i taj dan. Ne mogu da ne priznam da je, uprkos svemu, protekao prilično veselo od buđenja do početka sledećeg kalendarskog dana. Najgora čestitka koju sam dobila: «Srećan ulazak u ČETVRTU deceniju» (čista pasivna agresija, ne c'est pas?). Preporuka za provod: bežite u inostranstvo na nekoliko dana, makar neko za koje ne treba viza. Predlažem Istambul. Bićete daleko od neželjene pažnje svih onih koji žele da vam čestitaju «BIG 3-0», a dovoljno preplavljeni novim utiscima, prizorima i mirisima da i sami zaboravite na opsesivno sumiranje postignutog u dosadašnjem životu i računanje koliko još imate vremena za sve ono što ste isplanirali. Ako ostajete u svom gradu, predlažem da sve pretvorite u trashy parodiju i puknete od smeha uz «It's my party and I'll cry if I want to».

Preda mnom su dva puta: botox ili bensedin. I, potpuno se ovde razotkrivajući, kažem: ishrana sirovim povrćem, spavanje u komori sa kiseonikom, izbegavanje mrštenja i smejanja, kao i svih drugih facijalnih ekspresija, odlazak na spavanje pre ponoći, ništa, ali apsolutno ništa mi neće biti strano u nastojanju da zavaram trag i zataškam da sam prešla u ONU dekadu.

U skladu sa tim, ovo je prvi i poslednji rođendan o kome javno pišem. Za deset godina, ako me za moj 34. rođendan neko bude podsetio na ovaj tekst, uputiću mu leden pogled i uz suzdržan botox osmeh odvratiti: «Ne znam o čemu govoriš, zaista.»