Запањујуће је колико су људи спремни да прихвате живот без радости, товарећи себи на врат тежак, често неподношљиви терет који покорно вуку кроз сивило дана.
Терет неумољивих амбиција, сатирућих обавеза, немилосрдних захтева, неостваривих циљева.
Људи тетурају кроз живот, посрћући под товаром који су сами себи натоварили, потиштени, сатрвени, суморни, туробни и несрећни, уместо да се животу радују.

Многе тишти сабласан осећај да заправо и не живе нити су икада заиста живели. Ништа чудно – за многе је живот низ мучних, тегобних задатака које обављају пристиснути стрепњом да ће жалосно оманути при њиховом испуњењу. За многе је живот непрекидно ропство и непрекинута зебња. За многе сваки нови дан није нови добитак већ нова мука и нова стрепња.
Животна радост је, међутим природна и човеку прирођена. То се најбоље види по деци која су у стању да се радују било чему. Чак и наизглед ничему. Просто чињеници да у осеби осећају моћно струјање живота. Та радост је израз исконске животне снаге која се напросто прелива.

Гушење животне радости је вештачко и споља наметнуто.

Зашто то људи себи чине? Зашто у себи затиру жар живота који пламти радошћу? Зашто себе лишавају онога што је најдрагоценије? Зашто себе драговољно сакате? Зашто себе претварају у аутомате који одрађују живот и у авети које ходају?

Чине то у пустој нади да ће тако овладати судбином. Да ће се, издигавши се изнад животне радости, истовремено издићи и изнад невоља које живот собом нужно носи. Одрицање од радовањаи животу доживљавају као неку врсту заслуге која ће им негде бити уписана и као жртву коју ће судбина умети да цени, поштедевши их погибељи.

Од тога, наравно, нема ништа. Судбина погађа сваког. Па и оног који се не усуђује да се животу обрадује.
Живот собом носи и радост и бол. Затревши радост нећемо се избавити могућег бола. Овим се одрицањем ништа не постиже. Бесмилено је опирати се животној радости, бесмислено је затирати њен жар.

Ма шта нам се догодило, сваки је нови дан нови добитак.

"zivot bez veselja je poput duga puta bez gostionica" demokrit

bez veselje svaki novi dan dobitak, ne razumem, nije gubitak?

Zar onima gore nije sve jedno da li njihovi robovi imaju zivot sa ili bez radosti?

Bez veselja je svaki dan uludo propušten i izgubljen. Bez veselja je život dug, mučan i naporan, kao dug put bez gostionice u koju možeš svratiti i okrepiti se.

da svi su zlocinci i nisu zemljani, bas o tome pricam kod dostojanstvo.ironican sam

треба разликоват срећу од раздраганости,

што се среће тиче људи  је затиру јер су под дејством илузија које намеће его.

Оно што нам его пружа никад неће бити срећа.

Osoba koja za nedostatak radosti krivi okolinu, radost osetiti neće, jer pojedinac nije u stanju da menja okolinu koja ga guši. Ovo je doba surovog kapitalizma; ko ne može ili ne želi da ga prihvati, nadrljao je.

magicni prijateljinu i mr.D.Dog zajednu vasu misljenju je o pasivnosti prica. ja vise volim aktivnije strategije , i ne samo ja nego svi. ne kazem da treba revolucija, ni po karl Popperu male revolucijski skokove . Jednostavno dok je zivljejuca zivot ziveti treba, da li je to agonalno ili pasivno jos nije ni bitno, sta je bitno to je tajna, po Wiettgensteinu o tome treba cutiti, po Heiddegeru to je Nista, po Sartreu to je sto oslobodi . Al radost nije eticka pitanja to je takav kao jesti piti sexati

Može se reći samo za ljude bez nade, ili pak za one kojima je nada sopstvenom voljom oduzeta.
Ma kakav život bio, u biti je čoveka da se nada boljem, raduje pozitivnom ishodu i kad strepi, čak i kad u dubini duše zna da to nije moguće.
Crnomislivši ljudi su i bez nade i bez radosti, do kraja porinuti u svoje dobrovoljno besmisleno žrtvovanje.
Njihov mrak je uvek gladan. i traži nove žrtve, za sobom vuku čak i one ,koji hoće da ih na svetlost života izvedu.

Gledala sam ljude ( pacijente ) na Institutu za onkologiju u kojima je bilo više životne radosti ,nego u njihovim pratiocima.

Šta reći sem da se protiv nečijeg izbora ,živeti bez radosti , nije moguće boriti.