Nadjite decka..

Kristal zrtvuj se za sve nas!

Da li je politicki korektno da kazem da mi je muka vise od sela u Bosni...

  Ne znam da li sam samo ja primetio nekoliko muškaraca u crnom u društvu ovih žena ?
  Izgled često vara pa je tako i u slučaju ove sekte na koju se nekoliko puta žalio komšiluk zbog remećenja javnog reda i mira. One su u zgradi u kojoj imaju kancelariju nekoliko puta napravile žurku koja je smetala komšijama koje su zvale policiju. Komšije su posle susreta sa organima reda i gonjenja iznenada prestale da se žale na galamu.

Politicka korektnost i bjesnilo kompleksa zrtve.. Ja kao lijekar moram sa invalidima rata da budem ffiiinn vise nego normalno. Ja sam inace pofin tip, ali oni samo cekaju prepreku, da im kazes da sacekaju 15, 20 minuta da ti se najebu majke. Zasluzuju oni najvece privilegije ali takodje neke od njih je situacija i razmazila.

samobanuj se

Evo, sve trcim... za mene ce definicija genocida biti Petrovacka cesta.

 Бранко Ћопић‎

НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони...
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала - ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

"Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа - до самог неба".

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести...

 Petrovačka cesta je bila repriza. Kao sad da gledam nastavnika srpskog koji je sve to preživljavao opet 1995-e.
 Gospođe i jnjihova sekta su nužno zlo svakog društva. Naročito onog pod okupacijom.

Vidis.. to je krajnje zanimljivo... o srpskim, pa ni o hrvatskim zrtvama se gotovo nikada ne govori...