Iz ženskog ugla
Zdrobi me nežno

Od mene je gluplji, ne razume zašto volim tog tupadžiju Ničea koga definitivno ne razume, pita da li je Sidni Šeldon žensko, nije nikada putovao svetom, to ga ni ne zanima, kada mu pocuri nos legne u krevet i izigrava pokojnika, kada je bez novca izgleda poput puža koji je izgubio kućicu, kada ga ima razbacuje se kao krimos, kad je bez posla pada u depresiju, pije i dogovara se sam sa sobom kako će za tri godine postati milioner, mnogo priča, a malo radi. Muško! Pravo muško!

Onda odnekud dojedre muke, problemi i začkoljice, a moje muško se superiorno povuče. Ne zna šta ni kuda, ali zato viče, udara se šakama o grudi kao Tarzan. Urbani poklič je "Zna se ko nosi pantalone i ko ima k*c", a kada zadignem majicu (bez brushaltera) i pokažem mu da ni ja nisam bez oružja, sujeta ga katapultira u orbitu tišine, gde se duri danima i tako mi daje do znanja da nisam normalna kao druge žene koje znaju kada treba da zaneme zato što su ipak samo žene.

Ne! Ne pristajem. Ne slažem se. Zato mu kažem "zbogom", omogućavam mu da napokon polni organ iskoristi umesto mozga. Ajmo dalje.
Kako biti egal? Ne volim i ne znam da kuvam, ali zato super masiram. On ne zna da kreči, ali mi povremeno ispod jastuka ostavlja papiriće sa šifrovanim porukama. Kada iskorači napred, povlačim se, a sutra dok padam, on me vuče, ne da mi da se rascopam o zemlju. Naši polovi ne smeju da budu plus i minus, dva nebeska tela od kojih ono veće privlači i uništava lepotu manjeg. Ako tako baš mora da bude, biram samoću. Sama ću sebi da delim packe i šamare, naučiću da kroz život idem "muški".

Egal ljubav nije utopija. Zaje.. va je samo ideologija. Zato čekam Če Gevaru. Da me čuva, štiti, razume, zasmejava i prkosi Kastrovoj mačo Kubi na Balkanu. Fatalni ishod? Ma, nema frke - idemo do poslednjeg daha.
Ivana Stojanov

Iz muškog ugla
Zdrobi me nežno

Pošto mi je vrtlog strasti i emocija spustio glavu u njeno krilo, nadao sam se da ću zauvek zatvoriti svoj glumački studio u kojem sam u raznim životnim prilikama prilagođavao svoj identitet sagovornicama. Ni sam sebi nisam verovao kada bih nekoj cici odglumio prznicu sa jakim karakterom. Ne kažem, bilo je i rezultata, ali samo u malim vremenskim intervalima. Kad bi me prošla ekstaza, obavezno bi propadao u psihološki bezdan u kojem je bilo mesta samo za patetično samosažaljenje.

Nedostajao mi je razgovor pogledom, ćutanje kad sam neraspoložen, euforija kad se bura valja prema obali...Nadao sam se da će naredna uloga biti napisana prema mojim stvarnim životnim željama. Ništa naročito, samo da se s mirom budim i razgovaram sa njom. Sada sam spustio glavu u njeno krilo i nadao se zajedničkoj fotografiji u licitarskom srcu.

Uživala je u kratkim romantičnim pasažima sačinjenim od neobičnih iznenađenja koji bi joj na trenutak oduzimali dah. U sred noći bi je orkestar pod prozorom dozivao mandolinama "moj lipi anđele.". Uvek se smejala drugaricama koje su na njena hvaljenja odgovarala da to u Srbiji ne postoji. Razmetala se po familiji svojim pitomim mladićem. Sve dok joj nije dosadila ta udobna fotelja u šarenoj bašti.

Nedostajala joj je tenzija koju sam ja, vrativši se u svoj glumački studio, pokušao veštački da izazovem. Iako sam počeo da igram grublje, dishvalifikovala me je rečenicom "Mnogo si nekako mekan. Nikada se nisi potukao zbog mene, ne umeš da popraviš šporet, na basketu je više faulova nad tobom nego što ti udaraš druge. Uvek se smeješ kada razgovaraš sa mojim roditeljima". "Kao da se zabavljam sa najboljom drugaricom". "A moj lipi anđele?", pitam. "Super je to", rekla je, "ali od toga se ne živi".
Aleksandar Nikolić

Haahahah