Zbog čega ste "Ateista"? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Атеисти свих времена првенствено су се трудили да уђу у тајну порекла и постанка веровања у богове. Још у античко доба, насупрот теогониском схватању које је природне појаве објашњавало натприродним бићима и противприродним суштинама, развиле су се прве космогониске теорије које су природу објашњавале самом природом, чиме је ударен чврст темељ материјалистичком схватању света, а самим тим и критици религије уопште. И поред извесних недоследности Талесова, Анаксимандрова и Анаксименова филозофија већ је по својој суштини антирелигиозно усмерена, а да не говоримо о Хераклиту, који је отворено истицао да овај свет није створио ни човек ни бог, "него је био, јесте и биће вечно живи огањ који се по одређеним законима пали и по одређеним законима гаси".

Велика је заслуга старих Грка што су указали и на антропоморфни карактер вере у богове. Овде пре свега мислим на филозофа Ксенофана (580-470), првог претставника елејске школе, који је побијајући веровање у богове говорио: "Смртни мисле да се богови тобож рађају, да имају одело и глас и телесни облик као и они... Етиопљани говоре да су им богови тупоноси и цми, а Трачани своје богове замишљају плавооким и риђокосим...; А када би волови, коњи и лавови имали руке и могли да њима сликају и стварају уметничка дела као људи, коњи би претстављали богове налик на коње, волови пак - налик на волове, и приписивали би им таква тела каква има свако од њих самих". Можда би се могло приметити да Ксенофанова критака религије претставља критику ондашње старогрчке вере у богове, али не и критику религије уопште. Кад би то заиста било тачно, Ксенофан не би био атеист па ни материјалист. Истина је да је Ксенофан оно своје вечито, непропадљиво и непокретно биће, оно своје свеједно називао богом, што је дало повода Сексту Емпирику да каже како је код Ксенофана "бог срастао са свим". Међутим, теолошка форма у коју је Ксенофан заодевао ово своје учење о апстрактном, свеједином бићу, мада отступа од духа доследног материјализма и атеизма, још увек нам не дозвољава да Ксенофановој критици религије одрекнемо атеистички и материјалистички карактер. Они који то чине предвиђају да је према Ксенофану "божије биће лоптастог облика", да је дакле тело пошто једино тела могу имати конкретне облике, па према томе и облик лопте. Међутим, мисао о лоптастом и телесном богу претставља праву бесмислицу за сваки иоле верски образовани ум. И зато Ксенофанов бог не може ништа друго бити до теолошки и, према томе, недоследно атеистички израз за једну одлучно антирелигиозну, атеистичку и материјалистичку садржину.

Они киоји мисле да је атеизам учење које непосредно противречи људској природи, непријатно би се изненадили пред ширином антирелигиозне и атеистичке пропаганде у старој Хелади. Критиком религије бавили су се скоро сви значајнији Хелени, а међу њима чак и такви претставници филозофије као што је Сократ или пак универзални и према материјализму колебљиви Аристотел, чије је схватање бога било толико апстрактно да никада није могло задовољити ниједну религију која се обраћала масама. Истина, ни Сократ (469-399), ни Аристотел (384-322) нису прешли на позиције атеизма, а то нису ни могли, јер док је Сократ стајао на идеалистичким позицијама, Аристотел се колебао између идеализма и материјализма. Далеко доследнији били су зато њихови ученици: Теодор Атеист и његов следбеник Бион, а затим и Аристотелов схоларх, материјалист и атеист Стратон из Лампсака, који је живео у трећем веку пре наше ере. Теодор Атеист, аутор дела "О боговима", упорно је побијао многобоштво својих суграђана и указујући на антропоморфни карактер верских претстава, жарко је желео да "сасвим разбије сва мисљења о боговима". Због отвореног проповедања атеизма он је, додуше, морао напустити Атину, али је зато стекао славу "јединог човека који не признаје ни богове ни цареве". Мада је писао дела из етике и логике, Стратон из Лампсака је називан физичарем по свој прилици због тога што је сматрао да му за објашњење стварања света није потребна никаква помоћ богова, пошто је све постојеће дело природе. О боговима се може рећи само толико да су несвесне и обоготворене силе природе. Иначе, богови не постоје као што не постоји ни бесмртна бестелесна душа. Религију су критиковали и следбениеи стоичке филозофије. Идеалист Плотин оштро им предбацује што почетак свега узимају као нешто што је по природи безоблично, пасивно, беживотно и неразумно. У својим "Енеадама" он их оптужује да у своју доктрину уводе појам божанства само зато што је на цени или, да будемо вернији, "само због спољашње привлачности те доктрине". Према Плотиновом мишљењу стоички бог је више материјалан, него што је идеалан; више је иманентан, него трансцендентан. Штависе, он је "на одређени начин квалификована материја", од ње је зависан, од ње "добија своју егзистенцију, састављен је и секундаран". Није онда чудо што су се стоици потсмевали лаковерној гомили која се клањала киповима разних богова, док је у исто време презирала и омаловажавала њихове праве творце - вајаре. Према стоичком учењу богови су персонификације моралнлх и физичких појава, а митови у којима се огледа њихов живот само су алегоријске претставе природних сила. Па ипак, стоичка критика религије није се одликовала неком нарочитом оштрином. У основи, она је била недоследна јер је често полазила са становишта дуализма бога и материје. У тежњи да преброде тешкоће свога погрешног полазног става, стоици су учили да је бог иманентан материји и да је помешан с њоме, а то је, опет, одвело цело учење обоготворавању природе и једној својеврсној стоичкој теодицеји. Поразну критику стоичке теодицеје дао је Платонов следбеник и један од најзначајнијих академичара скептичког смера - Карнеад из Кирене (214-129). Он, додуше, није директно порицао постојање богова, него је чак препоручивао да се богови поштују, али је објективно својом убилачком скепсом, у наставку побијања стоичког учења о каталептичкој претстави, до темеља уздрмао саму религију. Стоичар Клеант (331-233) изнео је мишљење да постоје четири разлога постанка појмова о боговима: први разлог односи се на веру у могућност прорицања будућности, други се заснива на страху од страшних сила природе, трећи је у обиљу предмета који нам служе за опстанак, док четврти произлази из запажања непроменљивости реда у кретању звезда и неба. Све ове разлоге Карнеад је смишљено и успесно побијао и на конкретним примерима доказао њихову неодрживост. Нетачност првог схватања по коме се вера у бога рађа из разних врста мантике, као што су прорицање, гатање, веровање у снове, астролошка предвиђања лтд., Карнеад побија тиме што тврди и доказује да су предвидања која се врше на темељу науке неупоредиво ефикаснија од оних које произвољно изводи астролог или неко друго њему слицно лице. Своја предвиђања врши научник на основу нужног тока појава у природи, па ипак се догађа да се и он превари. Нисмо ли онда у праву кад више верујемо људима чија се предвиђања темеље на провереним и несумњивим истинама, него ли онима који своја прорицања заснивају на неизвесном лету птица а на произвољности људсидх снова? Према другом Клеантовом ставу вера у богове рађа се из страха према непознатим силама природе. Многи се боје грмљавине и великих таласа на узбурканом мору и верују да су узрочници тога "бесмртни богови". Но да ли се из свега тога може извести закључак да богови стварно постоје? Не може, јер се из чињенице да постоје религиозни људи не да извести закључак о постојању богова. То што богови постоје у људској уобразиији, у људским главама, није никакав доказ њиховог стварног, објективног постојања. Непроменљиви ред у природи и хармонично кретање небеских тела одувек су изазивали дивљење смртника. Међутим, није јасно зашто се ова хармомја приписује богу, а не самој природи. А затим, ако је ред и склад оно што у људима изазива верске претставе и ако се, следствено томе, обоготворава све оно што се правилно и периодично у природи јавља, зашто се онда боговима не прогласе и разне форме маларије, пошто се и њени напади периодицно понављају. Бесмисленост једне овакве могућности у основи побија и саму полазну тезу. Карнеадов скептицизам није се могао задржати на побијању искључиво Клеантових ставова. Стоичка теодицеја изводила је порекло вере у богове и из целисходности и савршености васионског поретка, па је Карнеад, идући линијом стоичког доказивања бога на основу савршенства и целисходности светског здања, морао напрегнути сав свој таленат и оштроумност како би побио и обеснажио стаичке аргументе. Један од доказа божије егзистенције видели су стоици и у томе што су сви људи обдарени разумом. За Карнеада, међутим, разум ни издалека није тако савршен. Према његовом мишљењу, овај божански дар често нас изневерава и постаје извор тешких злочина који погађају већину. Но можда разум сам по себи и није крив за страшне злочине који се на земији догађају. У торн случају крив је човек као разумно биће. Но тиме се одмах доводи у сумњу доброта и савршенство првобитне божије одлуке и циља. Ако су богови у намери да остваре савршенство, желели да помогну човеку и да му учине добро, зашто му нису дали такав разум који би га непогрешиво водио путовима добра и склањао са пута заблуде и зла. Овако несавршен, људски разум стоји у директној супротности према бесконачној мудрости и доброти богова, коју демантује још ли то што су ваљани и честити људи често несрећни, док њихови противници и разни неваљаици живе срећно и у изобиљу. Савршенству и доброти богова не одговара ни она позната божанска равнодушност према људима и њиховим потребама. Ова се индиферентност може опростити овоземаијским царевима, чије су снаге одмерене, а знање ограничено, али се не може опростити бесмртним, савршеним и добрим боговима, који поседују укупност тих знања и моћи. Па ипак, ми свакодневно запажамо како пропадају многи људи па и цели градови са својим становништвом. Све ово принуђава нас да закључимо: ако провиђење и постоји, онда је оно несвесно свога постојања и своје снаге или пак не зна шта је за људе добро, а шта опет није. У сваком случају, изгледа да та савршено добра бића не воде рачуна о људима и њиховим интересима. Карнеад устаје и против стоичког идентификовања света са богом. Пошто се ово идентификовање вршило на бази савршенства света, Карнеад се одлучио да овај проблем поближе анализира. Оно што свима служи као узор савршенства, вели Карнеад, свакако је човек. Услед тога се и богу као савршеном бићу приписују чисто људске, и то позитивно људске особине, то јест, бог се као савршенство антропоморфизира. Утврдивши ову чињеницу, Карнеад се пита: шта је то што ми називамо савршенством. Искуство нас учи да оно што се једнима чини савршено, другима је несавршено. Аналогно томе може се закључити да оно што је за човека савршено, не мора бити савршено и за бога. Овим релативистичким а скептичким поимањем савршенства Карнеад је одлучно и не без заједљивости ударио на учење о богу као савршеном духовном бићу. Он полази од тога да је бог кога стоици изједначавају са светом телесан као и сам свет. Па како је све телесно састављено, временско и ограничено, значи и пропадљиво, то је и бог телесан, ограничен, привремен и пропадљив. Затим, пошто бога замишљамо према човековој слици и прилици, морамо му као и човеку приписивати и разум. Разум, међутим, претпоставља људско, и то људско живо биће, из чега би следило да је живот нужна претпоставка мишљења. Но како је живот или још конкретније живо биће нераздвојно јединство позитивраих и негативних особина, не зна се зашто се богу приписују само позитивне, а не и негативне особине. Реци да је бог блажено биће, исто је што и рећи да бог осећа зло и бол, а рећи да је живо биће, исто је што и рећи да бог осеца зло и бол, а рећи да је живо биће, исто је што и рећи да мора умрети. Но све су то особине коначних бића и оне, узете саме по себи, неповратно разарају и сами појам бога као реалног бића чинећи га произвољном конструкоијом људске масте и разума.