Pa eto, bili pametniji ljudi tada nego sada

Sada se pojavis na prijemnom i upo si na budzet

PS: jos jedna stvar sto se tice privatnih fakulteta, pre 2 dana sam cuo coveka koji mi je u lice rekao da imaju 2 predavanja sedmicno i to ponekad ni ta 2, da nisu obavezna i da profesor daje iste zadatke na ispitu kao sto je davao na tim retkim predavanjima.

I onda ja treba da poredim njega sa sobom kojim sam juce bio 8h na Dinamici Aj prodji me se

Plus je i verovatno procenat ljudi koji poloze odredjene ispite daleko bolji od procenta na drzavnom fakultetu. 

Zapad je drugo, i tamo veca skolarina znaci i bolji kurikulum i bolje uslove. Ovde kod nas privatni fakultet znaci precicu do diplome gde platis skolarinu od 1000+ E, malo nesto dolazis na predavanja i polazes ispite. Imam dvojicu drugara koji su zavrsili privatnu stomatologiju(ej, privatnu stomatologiju  ) koja se njima u prvoj godini placala 5000E. I jedan i drugi su bili mnogo slabi djaci u srednjoj ali imaju kintu pa upisali ovo. Uglavnom, fakultet je smesan sa stanovnistva teorije. Neku praksu pa i imaju ali izlazak na ispit im se svodio na to da nauce nesto malo, pojave se na ispitu a i ako padnu profesor im kaze "Kolega, doucite to jos malo pa dodjite sutra". Al jbg, oni su sada doktori stomatologije, ugledni ljudi ove zemlje. Kada pomislim da su pre zavrsili i da ce verovatno pre naci posao od moje jedne drugarice koja je zavrsila stomatologiju na drzavnom skoro u roku, place mi se...

marko, uz duzno postovanje... razlog je sasvim drugaciji...

Npr. Pravni fakultet u Beogradu ima oko 10.000 aktivnih studenata... od toga je jedna desetina na budzetu i nista ne placaju... Ovih 9000 placa ispite od 800-1200 dinara po ispitu... izvor: http://www.ius.bg.ac.rs/info/

Znaci, ako samo 3000 studenata izadje na ispite u ispitnom roku i neka je prosek 1000 dinara (toliko se placa ako polazes isti ispit vise o 4 puta) ... to je 3.000.000 dinara ili po danasnjem kursu 27.000e ciste zarade za fakultet... od jednog ispitnog roka, a tokom godine ide ovako: januarski, mart (apsolventi), april, jun, septembar, oktobar, oktobar 2 i decembar.. moze biti da su ubacili jos neki po potrebi..

Za te pare... ti dobijes mesto na spisku, 5 minuta profesorovog vremena (neke od njih sretnes prvi put na ispitu, jer se ne zamaraju drzanjem predavanja) i do skora mesto na drvenoj stolici u mracnom hodniku... sada su osvetlili hodnike, ali pre koju godinu si po citav dan cucao u memljivom hladnom hodniku...

Tako..da.. profesorima je u interesu da sto vise obaraju...

Ja sam svaki put pala ispit zato sto nisam ucila, ali npr. moj ex je padao neke ispite i po 4-5 puta iako je bio bubalica sa prosekom iznad 8,5... i niko mi ne moze reci da je pao zbog neznanja... Posebno kada postanes apsolvent... uuu... tada te pogleda i obori..

Na malim fakultetima ne znam kako je... ali je na velikim stanje poprilicno katastrofalno po studente i nivo znanja koji se dobija je zaista nizak...

Pa pazi, mozemo govoriti o transferu znanja i koliko je profesoru u interesu da ti to neko znanje prenese. Tu dolazi u obzir to sto ti kazes tj. profesori koji uopste ne predaju, retko i dolaze a kasnije obaraju na ispitima jer nisi postigao neki njegov kriterijum znanja. Ako tome dodas to da npr. na pravnom i fakultetima sa ogromnim brojem studenata gledaju u prvoj godini da izselektuju studente jer ih upisu previse a nije svako od upisanih za prava, dobijas katastrofu.

Problem u tome je sto to ne znaci da ne dobijas znanje prilikom toga. On tebi da literaturu da naucis nesto, a kada mu naucis za ispit onda i dobijes makar neko znanje pa makar on bio nezainteresovan da ti ga prenese. To je po meni bolja opcija nego kada te na privatnom jednostavno pusti a da ni ne naucis nista. U jednom slucaju ces uciti do besvesti dok te ne pusti ali ces valjda iz svega toga nauciti nesto a u drugom neces nauciti skoro nista jer te je pustio. Sto je jos gore, kriterijumi kod profesora su takvi da profesor koji predaje na drzavnom ima procenat prolaza od recimo 20% dok isti profesor na privatnom ima procenat od 60%(ne secam se tacno tog istrazivanja ali mislim da je nesto tako) sto samo pokazuje da mu se kriterijum menja u zavisnosti gde predaje pa je ovamo strog a ovamo gde ga placaju vise itekako popustljiv. Diploma je ista, ali meni po onome sto sam video je taj neki kvalitet znanja nemerljiv. Sad, moguce da je drugacije na pravima(vec rekoh da kada bi se to radilo kako treba taj privatni fakultet bi trebao da(osim sto ce da naravno bude skuplji) ima i bolji kurikulum, bolje profesore i bolje uslove za rad) ali ono sto sam cuo o drugim privatnim(tipa menadzment, ekonomija, stomatologija, diplomatija itd.) je da je ovako kako sam rekao tj. da samo onaj ko ne pipa knjigu moze da ne zavrsi...

Ma privatni fakulteti su kod nas smesni.

Zasto ?

Jer te fakutlete upisuju ljudi koji planiraju da preko para dodju do diplome.TO je opste poznata stvar ljudi...to je kao sto je trava zabranjena a ima je na svakom jebenom cosku i svako zna gde da je nadje.A u sustini je opijat droga okatakterisi ga kako hoces.
Da je opste poznata stvar vidi se po postovima.Da misljenje delim ja na jednom kraju Srbije i Neko drugi na totalno suprotnom.Nesto sto je tako rasprostranjeno..nuzno je istina.
Evo sofija je Crnogorka..mozemo i nju da pitamo,koje je opste stanoviste o privatnim fakultetima tamo.Postpisujem,isti kurac.

Sta je poztivno tu...Pa pozitivno je to sto ima izuzetaka naravno.Ako zelis da naucis..mozes i na privatnom.EEE tu se vide bolji uslovi.Zna se sta placas i zna se sta trazis za pare.
Nema tu cile mile...Ako dajem pare,mogu da insistiram za taj novac sta hocu ( i za sta smo se pogodili ).
Dok bi te na drzavnom za to oterao profesor u kurac..ovamo mora da ti se pravi ljubazan.

Dalje..kod nas je svedeno sve na to da se ide na fakultet.Jer ljudi misle da ako zavrse faks ima da mlate pare.U boljem slucaju jeste..u bar 70 posto nije.
Ponavljam retko ko ide tamo zbog znanja..nemojte da se lazemo ljudi.Ja nzm nikog ko se uzeleo fakulteta da bi ucio.Cisto iz finansijke perspektive se to gleda.
I naravno kad se nesto ne radi sa interesovanjem..tu nema mnogo uspeha
Potpisujem da 70 posto ucenika ( Medju njima i ja ) uce preko kurca Uce napamet,na brzinu,prepisuju,muljaju,podmicuju.Samo da se dokopaju do diplome.

Danas je samo diploma bitna pisam se na nju..I sve se gleda kroz pare..Pamet je sekundarna.
Nije da se nesto ja sad bunim i sam sam takav

Problem na drzavnim fakultetima je u tome sto su na njima mnogo, mnogo profesora koji se prosto utrkuju u tome ko ce vise studenata oboriti. Koji nemaju nikakve kriterijume na ispitima. Koji u svom radu na fakultetu ne drze ni do B od Bolonje. Imam dva studenta na Beogradskom univerzitetu, i po njihovom iskustvu, roditeljima buducih studenata, pored svih mana, preporucujem da svoju decu upisu na privatne. Mozda zvuci nelogicno, ali proci ce jeftinije i bez mnogo trzavica i roditelja i dece.

Od bolonje nikada nece biti nista jer ne odgovara ni jednima ni drugima...

Bolonja je samo izgovor da se smanji broj studenata na budzetu 
Vreme je pokazalo da svaka firma bolje funkcionise u privatnom nego u drzavnom vlasnistvu. Medjutim, svaka skolska ustanova je odredjena djacima koji u nju idu. Vecina onih na privatnim fakultetima nisu neki kapacitet, plus za ucenje i predavanja odvoje mozda sat vremena nedeljno  Samim tim nema mesta diskusiji o nekom kriterijumu, a kad nema kriterijuma nema ni kvaliteta.

Ma nije cini ti se ,Ja sam srednju skolu zavrsio kod nas a i malo sam studirao tamo ,gubljenje vremena ..
Jedino sto je lakse ovde je medicina jer nema Latinskog jezika svi recepti se pisu na srpskom ,
uprkos tom normalna plata za doktora opste prakse je izmedju £75 i £120 hiljada ,
otisao sam da izvadim krv pre neki dan kad ono medicinska sestra nasa( obucena kod nas) a zove se Jelena ,
moram priznati nikad mi u ovoj zemlji niko nije bezbolnije izvadio krv poput nje.

Sto se tice privatnog ili vanrednog Univerziteta poput OU oni postoje u celoj EU u UK su peti po jacini .
Definitivno postoji u Sloveniji Kursevi za recimo nauku su po komadu oko £600 dok je za Knjigovodju £2000.

Стратегија, корак уназад?

Многа школска знања су неопходна за успех на послу, али из тога не следи да што више људи треба што више времена да проведе у школи и стицању диплома

После неуморног рада 13 координатора, девет страних рецензената, и више од 100 експерата у разним улогама, светлост дана је угледала и Стратегија образовања у Србији до 2020. године. Упркос присуству великог броја специјализованих стручњака, дугоочекивана стратегија нуди мало оригиналних мисли и решења и у великој мери продубљује интелектуални конформизам у виђењу начина живота, функционисања институција и резултата образовања у успешнијим друштвима.

Аутори стратегије верују да је могуће и пожељно да систем формалног образовања обликује све друштвене активности – од структуре будуће економије до основних друштвених вредности. У складу са тим, образовање посматрају као ,,отворен систем” и критикују претходне парцијалне покушаје решавања конкретних образовних проблема.

А заправо тај стари приступ је био бољи, макар зато што је био фокусиран и мање је могао да поквари. Свеобухватност стратегије је већ ионако веома компликовану тему учинила нерешивом – анализе стања су површне,а генерализације о фундаменталним друштвеним питањима се дају олако и уз мало образложења.

На пример, аутори стратегије полазе од премисе да ће привреда Србије бити заснована на предузетништву образоване популације, при чему се образовање мери стицањем високих звања. Оставимо за тренутак по страни чињеницу да су најуспешнији предузетници новијег доба напустили факултет да би се у потпуности посветили развијању бизниса (један од најпознатијих предузетника у Силицијумској долини Питер Тил чак даје стипендије младима да не студирају). Општи проблем је што нико не зна које ће делатности бити потребне или исплативе у будућности или на одређеном простору. Управо у томе се састоји таленат успешних предузетника – да међу првима открију потребу која другима није очигледна, и свакако није део некакве бајате стратегије. Формално образовање не треба и не може да тежи да задовољи ,,потребе привреде” јер нико – а понајмање педагошки експерти и универзитетски професори – не може да каже како те потребе изгледају данас а камоли у будућности.

Ако ћемо већ да задовољавамо потребе привреде, школовање треба да траје што краће, а радни однос да започне што раније. То је зато што највећи део знања које је потребно за обављање послова на радном месту ће се увек стицати радним искуством, а не у школи. Са изузетком малог броја професија, ниједно школовање, ма како оријентисанона праксу, не може да се адекватно фокусира на специфичне проблеме који се јављају у макар једној конкретној радној организацији, а камоли у свим могућим организацијама у које ће се свршени дипломци упутити. На једном месту, аутори стратегије помало наивно разочарани лошим међуљудским односима који владају у многим школама, вајкају се што директори школа нису формално едуковани у менаџменту, дебело прецењујући способност академских опсервација да промене односе у колективу.

У складу с визијом дипломе као највећег друштвеног добра, међу најважније циљеве стратегије је постављено умножавање броја људи у поседу средњошколских (и нарочито гимназијских), факултетских и докторских диплома, упркос томе што се у оцени тренутног стања признаје да садашњи дипломци и докторандибаш и нису бог зна како припремљени за радни однос. Ауторима је очигледно лакше да поверују да ће се појавити никад нигде реализован универзитет прилагођен привреди него да одустану од визије нагомилавања диплома као пута у друштво успешних.

При свему томе, то друштво успешних увелико преиспитује премисе које се у стратегији и даље третирају као богом дане. Тешко да прође месец дана у којем не изађе нова студија која показује да просечан студент на факултету не научи ништа, да се дипломирани правници и доктори наука боре за послове далеко испод својих квалификација, и да је основна вредност дипломе за послодавца та да диплома шаље сигнал да студент поседује интелигенцију, радне навике и способност прилагођавања, а не било какво конкретно знање. Уосталом, одавно је познато да неке велике фирме у финансијском и технолошком сектору запошљавају дипломце и докторанде чувених универзитета и када су ови завршили факултете и специјализације у областима попут филозофије или историје уметности – дакле, без икакве везе са оним чиме ће се бавити. Али број изузетно способних људи је врло мали, а вештачко подстицање просечних ка што дужем формалном образовању само успорава то исто прилагођавање привреди којем се наводно тежи.

Многа школска знања су неопходна за успех на послу, али из тога не следи да што више људи треба што више времена да проведе у школи и стицању диплома. У време када водећи светски универзитети, као што је МИТ, најављују глобалне сертификате о савладаним појединачним испитима, наш стратешки поглед у будућност полако већ постаје ствар прошлости.

Жељка Бутуровић
објављено: 03.04.2012


БИОГРАФИЈА
Жељка Бутуровић

Жељка Бутуровић је дипломирала електротехнику на ЕТФ-у у Београду и психологију и статистику на универзитету Карнеги Мелон у Питсбургу. На Харварду је магистрирала статистику а на Колумбији магистрирала и докторирала психологију. Радила је за универизитет Колумбија и Zogby International а пише за Политику, Б92, НСПМ и Тржишно решење.

http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/Strategija-korak-unazad.sr.html