Завера милијардера: Број становника се мора смањити

Брaун: У XXI веку храна значи сигурност

Један од 100 светских глобалних мислилаца, на листи коју је дефинисао амерички часопис Фореигн полици, Лестер Браун, у интервјуу за РСЕ тврди да се у свету у исто време догађају промене које воде ка томе да ће највећи проблем ускоро бити - како нахранити светску популацију.

Он при том мисли на климатске промене, ерозију Земље, све мање воде и сл Све то може, по мишљењу Брауна, који води Институт Планета Земља, лако довести до масивног недостатка хране, колапса тренутних економских структура, масивних побуна становништва и још горих догађања . Лестер Браун аргументира да су претходне процене стручњака који су нам дали рок до 2050. године да као човјечанство предузмемо радикалне мјере у спречавању катастрофе - погрешне. Он Земљи даје рок до 2020. године, дакле свега 9 година.

У посебној анализи названој "Свет на ивици" он овако илуструје тренутну ситуацију:

"Има једна загонетка која се даје деци у француским школама која гласи: ако у рибњаку један цвијет први дан добије један лист, други дан два, трећи четири, ако се број листова удвостручава сваки дан, и ако се рибњак пуни само 30 дана колико ће бити пун 29-ог дана. То је загонетка, одговор је наравно да ће 29-ог дана рибњак бити напола пун. Нажалост, говорећи о храни, мислим да се наша пренасељена планета можда већ налази иза 30-ог дана! "

Овај аутор 50 књига које су преведене на 40 језика је дао интервју нашем радију прошле седмице.

РСЕ: Можете ли пре свега сумирати претњу недостатка хране о чему сте писали у свом специјалном извештају?

Браун: Дуго сам, анализирајући раст и пад претходних цивилизација, сматрао да храна не може бити слаба тачка једне цивилизације. Што више размишљам о свему мислим не само да би храна могла бити слабост нашег доба, него да то она јесте. То се види кроз пораст цена хране у целом свету, кроз све јачу конкуренцију да се контролишу извори хране и воде, мислим да се већ дешава ново геополитичко прегруписавање према несташици хране.

РСЕ: Шта треба учинити, колико треба улагати да би се свет припремио, како гласи "План Б" како сте га назвали?

Браун: У нашем смо Институту убеђени да треба предузети четири мјере: Прва је смањити испуштавање издувних гасова за 80%, не до 2050. како кажу политичари него до 2020. То се мора урадити ако желимо спречити отопљавање Гренланда, врхова Хималаја или Тибетанског платоа.

Друга је мера око броја људи. Ми живимо на дефинисаном простору и раст становништва се мора зауставити. И то ће се свакако догодити, само је питање како. Или ћемо смањити породице или ће се раширити глад, што се почиње дешавати сада, што ће повећати смртност на Земљи.

Уз то, као трећа мјера, треба да иде смањивање сиромаштва. То је нешто што можемо и морамо учинити. Ако смањујете број чланова у породици, лакше је елиминисати беду. И обрнуто, па те две мере једна другу потичу.

Четврто морамо се вратити на природне ресурсе подршке економији. То значи обновити шуме, конзервацију тла, стабилизовати водене изворе, заштити рибљи фонд у океанима, заштитити зелене површине. Ниједна цивилизација није преживела уништавање природних ресурса па неће ни наша. Е сад како то урадити. Порески систем треба променити, треба смањити порез на приход а повећати порез на све оно што испушта гасове. То ће за 10 година донети резултат, стимулират ће ефикасну употребу енергије, повећати употребу соларне и енергије ветра.

Кад погледамо на трошкове стабилизације популације, искорењивање сиромаштва, пошумљавања, очувања тла, воде, подизање продуктивности, итд, долази до додатних 200 милијарди долара трошкова. Сада је то пуно, али то је само једна трећина америчких војних буџета и мање од једне седмине глобалног војног буџета. Оно што смо закључили и оно о чему говорим у "Свет на ивици", јесте потреба за редифинирање безбедности. Ми смо наследили дефиницију безбедности из прошлог века - века у којем су доминирала два светска рата и хладни рат - која је искључивовојна у свом концепту. Када користите израз "национална безбедност", у овој земљи барем, људи ће мислити о напредним системима наоружања ио војним улагањима.

Али ако почнемо изнова данас, заборавимо оно што смо наследили из прошлог века, седнемо за сто са празним папиром и направимо листу начелних претњи будућности цивилизације, та листа ће укључити климатске промене, пораст броја становника, ширење несташице воде, пораст цена хране, пораст политичке нестабилности и пропале државе. Оружане агресије, што је традиционални начин на који смо дефинисали безбедност, или одбрана од оружане агресије, не би било на врху те листе. Могло би бити међу првих 10 али никако међу првих 5. Ми морамо одредити дефиницију безбедности која одговара претњама са којима се суочавамо на почетку 21.стољећа.

Америка мора преузети вођство

РСЕ: Почели сте своју студију "Свет на ивици" убједљивим описом Русије и Пакистана. Шта би те две земље требало да промијене са становишта социјалне сигурности?

Браун: Прошлог лета за време највећих врућина у Русији било је 300-400 пожара који су избијали свакодневно. Русија нема капацитета да гаси толике површине у исто време. Штета је огромна, око 300 милијарди долара. Почетком аугуста председник Медведев је јавно изјавио да Русија није климатске промене озбиљно анализирала. "Ми смо били међу онима који невјерују", рекао је он.

У Пакистану се догодило обрнуто - велике кише и поплаве. Истовремено у централном делу земље је у једном тренутку температура достигла 53 степена Целсиуса. Једна од последица је било топљење планинских глечера у источном Пакистану и на Хималајима.
Наравно топљење снега утиче на систем реке Индус која је срце пакистанске економије. Када је Пакистан основан као држава 1947.године, 40% територије је било покривено шумом, данас свега 2 одсто. Дакле, не постоји ништа што задржава воду кад крене низ планину ...

РСЕ: Пакистан још увек дефинише своју националну безбедност у војним терминима?

Браун: Да, то се види на буџету. Сјећам се прије 20 година да је војни буџет био 45 пута већи од улагања у образовање. Тако ми данас имамо земљу која је нуклеарна сила, а 60 одсто жена је неписмено.

РСЕ: За време глобалне економске кризе 2007.-2008. ауто индустрија је била посебно погођена и владе су уложиле за њено преживљавање милијарде долара. Но није дошло до реструктуирања, нису подржане фабрике нпр.за производњу турбина на ветар. Сада се Ауто индустрија опоравила, да ли то видите као пропуштену прилику?

Браун: Да, то је била пропуштена прилика за владе да употријебе ситуацију за велико реструктуирање својих економија, да постану више а не мање одрживе. И готово без изузетка све су владе пропустиле ту прилику.

РСЕ: У вашој књизи помињете да протести у Египту немају везе са ценама хране, нити са чињеницом да је Русија забранила извоз жита у Египат због суше. Такође помињете да је Кина купила земљу у Етиопији за производњу житарица а проблем наводњавања решила је реком Нил.

Браун: Египат је у јединственој позицији. Он увози 55% свога жита а извози воду да би произвео осталих 45 процената. Склопили су уговор са Русијом, за годишњи увоз 3.000.000 тона жита, али тек што је то учињено, Русија је отказала извоз. Тако се Египат изненада нашао на светском тржишту где није било довољно понуде жита, цене су расле и била је то за њих тешка ситуација.

С друге стране производња 45% жита, уз чињеницу недостатка киша у Египту доводи до тога, да уливањем Нила до Медитерана, у њему не остаје пуно воде. Дакле, земље без река и њихових притока су забринуте за своју националну безбедност, почеле су да купују земљу у другим државама.

Два велика тржишта су Судан и Етиопија. Стотине хиљада хектара су ове две земље продале Јужној Кореји, Кини Саудијској Арабији и Индији. Са купљеном земљом, наравно долази и вода. И што ће се сад догодити? На тим хектарима се развијају културе, све ће више и више воде из горњег тока Нила бити употребљавано и све ће мање остати за Египат. Тако ће Каиро бити стијешњен и на том подручју. Зато ће расподела богатства реке Нил ускоро постати велико политичко питање.

РСЕ: Уколико у 2015. ми будемо у истој позицији као данас, да ли ћете почети на раду "Плана Ц" или је ово наша последња шанса?
Браун: Ако се не почне брзо деловати ризикујемо пад са те ивице. Мислим при том на почетак краха глобалног економског система. Нпр велике врућине у Русији прошлог лета су смањиле руску жетву са 100 на 60 милиона тона, дакле за 40%. На неки начин је свет био срећан што се те врућине нису дешавале у Цхицагоу и Америци, јер би у том случају било изгубљено 40 процената од 400 милиона тона. И да је свет изгубио тих 160.000.000 тона жита био би то најнижи ниво резерви у људској историји и створило би пораст цена више него што то уопште можемо и замислити.

То би довело до тога да би земље извознице смањивале извоз, онда би земље које извозе нафту и увозе жито почеле уцјењивати продају нафте са увозом жита, а остатак света би био препуштен сам себи. То би било коцкање и сумњам да би светска економска структура то издржала.

РСЕ: пробеми о којима говорите су глобални. Које је то тело које се тиме треба бавити. УН или Г20?

Браун: Мислим, ако желимо било шта озбиљно да урадите, Америка мора да преузме вођство и свет ће то да прати. Немам пуно поверења у УН и не мислим да је Г20 ефикасно тело. Занимљиво је да се француски председник Саркози фокусира на рјешавање проблема раста цена хране као да се ради о тржишним шпекулацијама. У реду, то је корисно, али тиме се третирају последице а не узроци проблема. Не решава се оно што доводи до већих цена хране као што су поромјену температуре, све мање воде и све више становништва, ерозија земље, итд

http://www.slobodnaevropa.org/content/u_21_stoljecu_hrana_znaci_sigurnost/2336432.html
-----------------
Посрбљено помоћу http://translate.google.com