14 000din plata!? 

aaaaaaaaaaaaa
aaaaaaaaaaaaaa
aaaaaaaaaa
aaaaaaaaaa
jebem ti zemlju...

Da ne ulazimo ovom prilikom u cinjenicu da je citav ekonomski sistem danas prevara i da je iluzija traziti resenje u takvom protivprirodnom modelu tim pre veca.

Sto se tice Vucica i te bolumente i zajebancije naroda u vidu "reforme":

Kako Vucic (odnosno njegovi nalogodavci) zamislja reforme? Tako sto prvo smanji plate i penzije (pazite: i penzije za 10%, pa onda poveca za 2% i kaze "Eto, povecali smo plate i penzije!"

Drugo, kako Vucic (odnosno njegovi nalogodavci) zamislja smanjivanje nezaposlenosti? Tako sto izmislja nove faktore u statistici koji idu na ruku neoliberalnoj mantri (dogmi).

Trece, kazu rast od 2% ove godine u odnosu na isti period prosle, kada je bilo -4% (sto, naravno niko ne kaze ovo u vezi -4 : ))

Dalje, Srbija opterecuje svoj budzet samo za deo kamata koje treba da se otplati od 3.8-4%, a meinstrim mediji se hvale kako je rast dbp-a od 0.7%, koji je Srbija ostvarila (i to je pod znakom pitanja, al ajd). Pa gde je tu rast???

I tako ... Ma jebo to!!1 Kad igra Nole (nas)? Kad je farma, da gledamo?

Srbin neće reforme?!Koje reforme?Tom logikom Srbin neće ni Bentlija,jer ga nema.

Setih se teksta :

Srbija na Baltiku

Ako je suditi po najavama nove vlade, put ka ekonomskom ozdravljenju Srbije bi mogao slediti baltičke uzore. Bolne reforme bi trebalo sprovesti brzo i odlučno, onako brzo kako je to učinjeno na primer u Estoniji u periodu od 1992. do 1994. godine. Kada se reformski procesi okončaju, i Srbija bi, uz malo sreće, mogla postati tako čudesno uspešna, kao što su to danas baltičke države.

Čemu nas može naučiti baltičko iskustvo, šta su ključni elementi tog uspeha, i na kakvim idejama taj uspeh počiva[1]?

1. Višak znanja škodi. Reforme su najuspešnije kada ih sprovodi neko ko o ekonomiji ne zna ništa.

Najpoznatiji baltički reformator i premijer Estonije u dva mandata, Mart Lar (Mart Laar) je po struci istoričar. Po sopstvenim rečima, za Estoniju je bila velika sreća upravo činjenica da on nije ekonomista. Lar je pročitao samo jednu knjigu o ekonomiji, a smisao i poruku te knjige je pogrešno razumeo. Reč je o Fridmanovoj „Slobodi izbora“. U pogrešnom uverenju da se Fridmanovi radikalni predlozi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je sproveo jednu od najradikalnijih i najkonzistentnijih neoliberalnih reformi – privatizacija svega postojećeg, liberalizacija, proporcionalne i jedinstvene poreske stope itd.

2. Da bi se bolne reforme sprovele, važno je promeniti svest građana.

Kako Mart Lar podučava, problemi i otpori reformskom putu počivaju na retrogradnoj socijalističkoj svesti. Otuda je od najveće važnosti da se to mentalno nasleđe menja. Bez promene svesti, reforme se ne mogu sprovesti. Srećom, u tranzicionim zemljama uvek postoji deo političke elite neinficiran socijalističkom, ili socijaldemokratskom pošasti i oni su lideri promena.

3. Reforme u početku moraju strašno boleti – toliko strašno, da sve kasnije muke i bolovi izgledaju gotovo prijatni. Što se danas više obori BDP, to će kasniji rezultati izgledati impresivnije.

Tokom devedesetih godina prošlog veka, u jeku tranzicionih reformi, baltičke republike su doživele nešto što se graničilo sa humanitarnom katastrofom. Realna primanja su smanjena za oko dve trećine, a u potrošnji domaćinstava troškovi ishrane su porasli sa 34 na oko 62 odsto. Životni vek muškaraca se početkom devedesetih smanjio za 4 godine, dok je mortalitet novorođenčadi porastao za 60 procenata.

Na samom kraju XX veka, kada je proces reformi počeo da daje rezultate i kada su se ekonomije oporavile, realna primanja su dostigla čak polovinu nivoa na kome su bila na početku tranzicije.

Za percepciju i merenje budućeg uspeha ključno je krenuti od što niže baze, a šok terapija je uvek najbolji način da se to postigne. Što je ekonomski pad tokom reformi dublji, što je gubitak BDP-a veći, to će kasnije stope rasta izgledati impresivnije u sameravanju sa tako niskom bazom.

4. Opsednutost industrijom je samo još jedan socijalistički mit. Efikasnije je kada se ključne grane prodaju strancima.

Industrija nije bitna. Industrijsko nasleđe je deo promašenih, pogrešnih investicija koje su u baltičkom ambijentu, bar po rečima Marta Lara, bile samo deo procesa sovjetske kolonizacije. U tom smislu je deindustrijalizacija istovremeno i proces nacionalne emancipacije. Za razliku od sovjetske industrijalizacije, finske industrijske investicije nisu oblik kolonizacije već su nešto sasvim drugo, i na njih je Estonija ponosna.

Kada su industrijski sektori u pitanju, ključno je privatizovati i prodati strancima telekomunikacije, energetiku i deo infrastrukture koju oni žele da kupe. Prodaja strancima će pomoći da ovi sektori rade efikasno.

5. Umesto industrije, treba se osloniti na finansije, stambenu izgradnju i promet nekretnina.

Moderni, tržišni koncept razvoja je moguć samo ako se finansijski sistem preda u ruke stranih banaka. Umesto domaće štednje i domaćeg novca, stranci će doneti potrebni kapital. Ključ uspeha su zato krediti, privatna potrošnja i investicije, pogotovo one koje su usmerene u nekretnine. U periodu od 2002. do 2006. godine, cene nekretnina na Baltiku su rasle po stopama koje su se kretale između 24 i 36 procenata godišnje.

Uostalom, nema ni bržeg niti kraćeg puta do boljeg standarda no što je to život na kredit.

6. Penzioneri su uvek problem, ali i rešenje uvek postoji.

Penzije su uvek preveliko opterećenje za tranzicione države, i tom problemu ni skraćivanje životnog veka ne može dovoljno pomoći. U procesu penzione reforme akcenat nije na životnim potrebama penzionera, već na finansijskim potrebama i ograničenjima budžeta.

Kako država mora radikalno smanjivati penzije, ona to mora i radikalno pravdati. Nekadašnji letonski ministar za socijalno staranje je svojim penzionerima to lepo objasnio: „Vama ne trebaju velike penzije jer ste radili pod komunističkim režimom, i vaš rad nije dao nikakav rezultat“.

U Srbiji bi se penzije možda mogle smanjiti na bazi ovakve argumentacije: Vama ne trebaju velike penzije jer ste radili u javnom sektoru i vaš rad nije dao nikakav rezultat.

7. Kada se analiziraju ekonomski rezultati, važno je biti selektivan i insistirati samo na rezultatima koji se dobro uklapaju u neoliberalni skript.

Baltičke republike su postigle solidan uspeha u borbi protiv inflacije, a u pojedinim periodima su imale i veoma visoke stope rasta BDP-a. Od 2000. do 2007. godine, ovaj region je bez konkurencije imao najveće stope rasta u Evropi.

Još važnije po ugled baltičkih država bila je visina javnog duga svake od njih, kao i visina javne potrošnje. Javni dug baltičkih država ni danas, u postkriznom periodu, ne prelazi 40 procenata BDP-a, s tim da je taj pokazatelj za Estoniju fantastičnih 11 procenata u odnosu na BDP. Ni u jednoj od baltičkih država učešće javne potrošnje u BDP-u ne prelazi 40 procenata.

S druge strane, previsoka privatna potrošnja nikada nije problem, bar ne iz neoliberalnog ugla. Otuda, ogromni hronični deficiti tekućih bilansa (kakvi nisu zabeleženi u Evropi) ne ugrožavaju sjajnu reputaciju baltičkih država. Da bi se deficiti mogli finansirati, baltičke države su kumulirale ogromne dugove prema inostranstvu. Ukupan spoljni dug ovog regiona koji broji oko 6.2 miliona stanovnika, danas je blizu 100 milijardi dolara. Taj rezultat je spektakularan čak i za visoke istočnoevropske standarde, ali to nikako ne ugrožava ekonomsku reputaciju Baltika.

8. Visoke stope nezaposlenosti nisu problem, a emigracija je dobrodošla. Što više građana napušta baltičke republike, statistike nezaposlenosti su sve bolje.

Stope nezaposlenosti baltičkih država ostaju veoma visoke, i u pravilu su dvocifrene. Ovo je pomalo čudno za ekonomski uspešne država koje pri tome imaju i ogroman odliv stanovništva.

Demografska statistika Baltika je katastrofalna i na ivici je implozije. U poslednjih dvadesetak godina, broj stanovnika je smanjen za preko 20 procenata. Samo u periodu od 2004. do 2007. godine, procenjuje se da je emigracija iz Estonije iznosila oko 5.4 procenata ukupne populacije, iz Letonije 8.7, a iz Litvanije čak 12.6 procenata. Stopa nezaposlenosti na Baltiku su tih godina (i samo tada) bile jako niske.

9. Kada kriza izbije, ključno je zaštiti interese stranih kreditora.

Velika recesija je najviše pogodila baš ove uzorne baltičke republike. U 2009. godini, Estonija je zabeležila negativnu stopu rasta od oko 14 procenata, Letonija oko 18 procenata, a Litvanija oko 15 procenata. Baltik je u tom smislu svetski rekorder.

Kada se dopadne muka, kao što je to bio slučaj 2008. i 2009. godine i kada dolazi do finansijskog kolapsa, interese banaka uvek treba staviti ispred interesa građana, pa koliko god da košta, građani će platiti. Otuda je ključno ne dozvoliti da devizni kurs deprecira i time dovede u pitanje servisiranje kredita sa deviznom klauzulom. To bi se jako loše odrazilo na bilanse i profite banaka.

U tom kontekstu, baltički recept za izlazak iz krize nije bilo samo stezanje kaiša, već amputacija, kako je to konstatovao londonski Fajnenšl tajms. Valja primetiti da se čak ni baltičke države nisu dosetile da uvedu subvencionisanje kamatnih stopa. Taj moćni instrument i sjajni primer državne darežljivosti ostaje ekskluzivno srpski.

10. Poslednje i najvažnije – ko će vas hvaliti ako sami sebe ne hvalite.Naravno, pomoć prijatelja i ovde dobro dođe.

Kakvi god da su stvarni reformski rezultati, kvalitetna međunarodna medijska kampanja može učiniti čuda. Dok su građani Estonije grcali u tranzicionim mukama, dok su se primanja topila a beda povećavala, medijska kampanja koju su na zapadu sproveli Mart Lar i njegova vlada, dala je fantastične rezultate. Kreiran je mit o „estonskom čudu“, a tu tezu su (bez ekonomske analize i cepidlačenja) podržavali svetski mediji, kao i moćne neoliberalnе institucije. Nedugo zatim, lansirana je i geografski šira priča o „baltičkim tigrovima“.

Da bi se rezultati tranzicione države proglasili trijumfom, mnogo su važniji procesi i pravac reformi no ekonomski rezultati i privredne performanse. Najhvaljenije države nisu one u kojima ljudi najbolje žive, već one koje su najdalje otišle u reformskim procesima i normativnom regulisanju tržišnog ambijenta. Ekonomske slobode su na najvećoj ceni, mnogo većoj nego što je to kvalitet života građana. To je i logično, budući da su reforme u tranzicionim zemljama najčešće okrenute prema spolja, prema stranim investitorima. Oni su ti koji će dati konačni, meritorni sud o državi i njenoj ekonomiji.

Što se građana tiče, oni su tranzicione poruke razumeli. Nemoćno se povlačeći u svoju privatnost, građani se neće mešati u političke procese, i samo oko polovine populacije će nastaviti da glasa na izborima. A kada se pojave na glasanju, tamo će zaticati stara lica u novim strankama, programi će biti populistički i bez ideologije, i obećavaće žestoku borbu protiv korupcije i zloupotrebe službenog položaja. Sve će biti drugačije i sve će biti isto.

Nema tu nista od bilo kakvih reformi, dok god je rigidni antikomunizam osnovna komponenta srpske politike.
U sustini, mi imamo samo jedan, ali vrlo veliki problem, a to je los geopoliticki "trenutak". On donosi neizbezna ogranicenja i probleme. Medjutim, mi celu situaciju cinimo jos gorim i smanjujemo otpornost nacije na spoljne izazove.
Drugo, nas je narod poprilicno dezorjentisan. Desilo mu se sve sto nije hteo, od kapitalizma do raspada Jugoslavije, tako da mi, da tako kazem, pravimo neku "nezeljenu" Srbiju i "nezeljeni" kapitalizam.
Talog koji isplivao propascu komunizma, lepo to koristi i valja narodu razne "koktel" ideologije i politike, sto naravno nigde ne vodi. Zato nas covek nerado cuje rec reforme, jer su ga svi reformatori do sad zesce zajebali.

Evo jos malo o reformada.... 12 milijardi za naknade za nezaposlene, a niko da im nadje posao...

Od početka godine do oktobra, nezaposlenima su isplaćene novčane naknade u ukupnom iznosu od oko 12 milijardi dinara.

Izvor: Tanjug četvrtak, 19.11.2015. | 12:26


Uprkos otpuštanjima i rešavanju problema viškova u preduzećima, primetan je trend smanjivanja broja korisnika te naknade, kažu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ).

Direktor NSZ Zoran Martinović rekao je da se novčane naknade nezaposlenima isplaćuju redovno i da je predviđeno dovoljno sredstava za te namene.


"To pokazuje da je primetan trend smanjivanja broja korisnika novčane naknade", rekao je Martinović i dodao da se mesečno u proseku isplaćuje oko 1, 2 milijarde dinara za te namene.

Kada je u pitanju to ko ima pravo na novčanu naknadu, Martinović je objasnio da lica koja se proglašavaju tehnološkim viškovima imaju pravo na novčanu naknadu, ali da i tu ima izuzetaka.

Izuzetak je ako su ta lica dobila povoljniju otpremninu u odnosu na ono što je propisanom Zakonom o radu.

"Sva preduzeća koja se nalaze u procesu privatizacije, radnici u njima imaju mogućnost da dobiju povoljniju otpremninu koja se isplaćuje prema odluci vlade, a to su stimulativne otpremnine i ako se zaposleni opredeli za nju, u tom slučaju nema pravo na naknadu sa biroa za slučaj nezaposlenosti", objasnio je Martinović.

Ukoliko je otpremnina isplaćena u skladu sa propisima o radu, lica mogu da ostvare otpremninu u vremenskom periodu koji je vezan za godine staža koje su ostvarili.

Period korišćenja je maksimalno 12 meseci, ili dve godine ukoliko u tom periodu stiču jedan od uslova za penziju.

Takođe, postoje još neke razlike, a jedan od izuzetaka je u slučaju kad radnici kad izgube posao usled svoje krivice ili ako zaposleni svojevoljno ode sa posla, uz sporazuman raskid ugovora. U tim slučajevima nemaju pravo na novčanu nadoknadu sa biroa NSZ.

Martinović je rekao da je ranije bile primetne zloupotrebe i da su se radnici prijavljivali kod nekog novog poslodavca na vrlo kratak rok kako bi na osnovu zakonske pravne praznine mogli da ostvare to pravo.

"Sada je zakonski definisano da lica koja izgube posao na taj način ili dobijaju pravo na otpremninu veću od zakonske, moraju da rade nakon tog periodu najmanje 12 ili 18 meseci da bi ostvarili pravo na novčanu naknadu", kaže direktor NSZ.

Druga situacija se odnosi na rešavanje viška zaposlenih u preduzećima koja su subjekti privatizacije, uključujući i one subjekte privatizacije nad kojima treba biti pokrenut stečaj, a čije programe rešavanja viškova zaposlenih odobrava resorno ministarstvo i gde se zaposleni opredeljuju za jednu od ponuđenih opcija, koja je za njih najpovoljnija.

Zaposleni se mogu opredeliti za sledeće opcije: otpremninu u visini dinarske protivvrednosti 200 evra po godini staža osiguranja (ukupno ne više od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti), otpremninu obračunatu na način utvrđen Zakonom o radu (maksimalno 500 evra u dinarskoj protivvrednosti za godinu staža osiguranja kod poslednjeg poslodavca), kao i otpremninu u iznosu od šest prosečnih zarada po zaposlenom u Srbiji za zaposlene koji maju više od 15 godina staža osiguranja.

Zaposleni koji su se, u skladu sa odlukom Vlade o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih, svojevoljno opredelili za otpremninu u većem iznosu od visine otpremnine utvrđene Zakonom o radu ne mogu ostvariti i pravo na novčanu naknadu po propisima o zapošljavanju.

Trudnice i porodilje takođe ostvaruju pravo na novčanu naknadu pod istim uslovima kao i drugi nezaposleni.

Zakonom je propisano da se isplata novčane naknade može nastaviti za vreme prodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada zbog posebne nege deteta, prema propisima iz oblasti rada ili drugim propisima kojim se reguliše odsustvo sa rada.

Primera radi, ako je porodilji prestao radni odnos zbog stečaja preduzeća, a na osnovu staža osiguranja ispunjava uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu u trajanju od tri meseca, po isteku ovog perioda nastaviće se isplata novčane naknade za vreme koje se priznaje kao odsustvo zbog nege deteta, odnosno do isteka godinu dana od dana otvaranja porodiljskog odsustva.

Martinović kaže da su predstavnici NSZ računali da će imati veći broj korisnika novčane naknade upravo zbog izmena zakona o zapošljanaju i toga što je smanjena mogućnost zloupotreba, ali da da sada korisnika ipak ima manje.

"U narednoj godini možemo očekivati priliv jednog broja viškova, ne samo iz preduzeća koja se nalaze u procesu privatizacije, već i iz javnog sektora. U zavisnosti od toga da li će ta lica koja ostaju viškovi koristiti otpremninu koja je povoljnija od one koja je predviđena Zakonom o radu za očekivati je da ne bi trebalo da dođe do drastičnog povećanja korisnika ovog prava", kazao je Martinović.

On je podsetio da se u 2016. godini prvenstveno očekuje smanjivanje broja zaposlenih u javnom sektoru. Da li će ova lica ispunjavati uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu zavisiće prvenstveno od osnova prestanka njihovog radnog odnosa, dodao je direktor NSZ.

"Smatramo da neće biti problema u ostvarivanju ovih prava prvenstveno zbog toga što je broj korisnika trenutno neuporedivo manji nego u prethodnim godinama", rekao je Martinović.

Izvor: B92

"Reforme" normalan covek nece, ali ovde se nece ni reforme 

Ako je nepristrasan posmatrac,neopterecen stranackom knjizicom,ideologijom... mogao da pronadje i nesto pozitivno u ovom moru "reformi" koje su nas snasle ispostavlja se da je bio samo jednokratan marketinski potez 


Veće dnevnice od 1. januara?



U Vladi uveliko razmišljaju da revidiraju odluku o smanjenju isplata za putovanja. Domaća tarifa biće najverovatnije 700 dinara, a za inostranstvo 50 evra

DNEVNICE za putovanja državnih službenika u inostranstvo i po Srbiji mogle bi da bude povećane od naredne godine - nezvanično saznaju "Novosti".

Kako smo saznali, o ovom potezu se razmišlja u Vladi, a opcija koja se najčešće pominje je da se tarifa za unutrašnja putovanja podigne na oko 700 dinara, a da se za odlazak preko granice dobija najviše oko 50 evra. To znači da dnevnice neće biti vraćene na prvobitne iznose, ali će, ipak, biti povećane do nivoa koji može da podmiri deo troškova u inostranstvu.

Uz to, biće znatno pooštrena kontrola ko gde putuje, pa će se vršiti selekcija, kako bi se odlazilo samo na one događaje od kojih naša zemlja može imati koristi i gde je prisustvo predstavnika naše zemlje obavezno (međunarodne organizacije čiji smo članovi).

Od kada je doneta odluka da se dnevnice za putovanja po zemlji smanje na 150 dinara, a za inostranstvo na 15 evra, sve češće se mogu čuti pritužbe da se za ovaj novac ne može "preživeti" u inostranstvu. Takođe, državni službenici se dogovaraju da u "okrnjenim" timovima putuju na razne događaje, konferencije, zasedanja, jer niko ne želi da boravak delimično plaća iz svog džepa.

Problem, kako tvrde izvori "Novosti" iz Vlade, nisu putovanja gde domaćin plaća smeštaj i ostale troškove. U tom slučaju, i pre smanjenja dnevnica, putnici su dobijali znatno umanjen džeparac. Međutim, problem je kada je "pokriven" samo boravak u hotelu, a ne i hrana koja ne može da se podmiri sa 15 evra, a još manje sa 150 dinara.

BRISEL "NAJSKUPLjI"

PRE smanjenja dnevnica, iznosi za putovanja u razne krajeve sveta bili su različiti. Najviše se dobijalo za odlazak u Brisel - 103 evra, za put u SAD oko 100 dolara, Istanbul 89 dolara, Grčku 50 evra...


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:577304-Vece-dnevnice-od-1-januara

Mislis na sebe, ovo "nepristrasno"? 

A nisu ubacili deo de Vučko kaže da radi i subotom i nedeljom. Možeš mu postaviti pitanje i u vezi ekonomije Zimbabvea, doći će do toga da on mnogo radi. Neki blaži poremećaj, jebem li ga.

Evo, evo, izdvojiću ja to, nema na čemu:


I ovo za primanja mi nije jasno. Plate su smanjene, pa povećane, ali je to povećanje bilo manje od smanjenja, pa kako onda narod ima istorijske plate, ja evo ne znam
Možda pod primanja se ne misli na plate?

gde na sebe, taman sam tebe imao na umu