Сваки пут једнако добро води у Хад.

ŠTA LEKARI IZ KRALJEVA RADE KADA PORODICA ZABORAVI NA BLIŽNJE
Špijuniraju rodbinu da bi pacijente vratili kući

N.B.    | 07. 02. 2014. - 06:45h | Foto: RAS   

Lekari kao detektivi traže gde žive porodice pacijenata, kako bi bolesnike vratili kući jer ih rodbina neće.


Dr Branko Đokić
- Srbi su surov narod koji smatra da ako je neko teško bolestan i ne može da privređuje, ne treba ni da živi - kaže dr Branko Đokić, načelnik neurologije kraljevačke bolnice.

On ističe da nažalost nisu retki slučajevi da porodica ne želi natrag pacijenta koji je bio u bolnici.

- Šefovi odeljenja dobijaju jasne informacije od rodbine da ne žele da prime pacijenta kući i nažalost u poslednje vreme imamo sve više takvih slučajeva gde oni ostaju na odeljenju, danima nakon planiranog otpusta, jer niko ne želi da dođe po njih - kaže dr Đokić.

- Jednostavno, rodbina sebe smatra neobaveznom da primi pacijenta u svoj dom. Takve porodice nevoljno prihvate ponovo svog rođaka, a onda nas zovu telefonom danima objašnjavajući nam kako pacijent nije dovoljno izlečen, da treba da dođemo po njega i da ga vratimo u bolnicu - kaže dr Đokić.

Đokić navodi primere kada su morali da sprovedu smišljenu akciju ne bi li pacijenta vratili porodici.

- Trebalo je da pošaljemo pacijentkinju kući koja se nalazi na 200 metara od bolnice. Međutim, danima se to odlagalo, jer se porodica nije javljala na telefon koji je ostavljen kao kontakt. Smislili smo način da preko jedne osobe koja živi u komšiluku, osmatramo stan pacijentkinje, kako bismo videli da li gori svetlo u stanu, što bi bio znak da su ukućani kod kuće - priča Đokić.

Kada su se uverili da u stanu žive ukućani, pacijentkinju su stavili u vozilo i zajedno sa bolničarom odvezli do vrata stana.

- Pozvonili smo i na vratima se pojavila iznenađena porodica. Uveli smo ženu zajedno sa otpusnom listom, i tako rešili slučaj - kaže Đokić, dodajući da na odeljenju neurologije, gde je on načelnik, ima samo 18 postelja.

Porodice koje ne mogu ili ne žele da brinu o bolesnim ukućanima, spremne su da svašta smisle, ne bi li ih bolnica prihvatila. Bilo je primera da sin doveze bolesnog oca i da se predstavi da mu je komšija, kako bi ga bolnica prihvatila.

Najčešće je reč o starijim osobama, ali ima i drugih primera. Možda jedan deo problema predstavlja i to da je Gerontološki centar u Mataruškoj Banji, sa 250 mesta uvek pun i da postoje liste čekanja. Direktorka Svetlana Radosavljević kaže da je 70 odsto korisnika iz Kraljeva i uvek ima od 10 do 15 ljudi koji čekaju na prijem.

- Najviše se traži stacionar gde su zavisnici tuđe nege i pomoći. Trudimo se da uvek pronađemo rodbinu, kako bismo izbegli slučaj da budu ostavljeni - kaže Radosavljevićeva.

Izvor: Blic

Da postoji hospis u tom gradu, doticni doktor, bi pacijenta odmah tamo prebacio, soc. sluzba bi pokrenula proceduru pred sudom koji bi u rekordnom roku penziju prebacio na doticni hospis, a eventualnu razliku dao pacijentu, soc sluzba i policija bi posjetila tu porodicu i uzela od njih izjavu, imovina bolesnika bi bila stavljenja van dohvata tih rodjaka itd itd

Posto nista od toga nema  - u indijanskoj drzavi indijanska rjesenja.

Usput, da postoje ovakvi zakoni funkcionisali bi smo da se bogati penzioneri odvoje od familije i otmu im se pare u korist ljekara.

Kao sto rekoh - u indijanskoj drzavi - indijanski zakoni...

сувише благо...треба тачно рећи: геноцидан

Dok ide penzija, ide 

Sad mi je palo na pamet jedno krajnje elegantno resenje - pozoves socijalnu sluzbu, napravis zapisnik. Kada bolesnik umre i porodica krene da razvlaci imovinu, posaljes sudu, sud proglasi naslednike nedostojnima za nasledivanje i imovina postane drzavna.

Jednostavno.

Da, bilo bi zloupotreba kod imucnijih... ali opet..