Zasto mrzim Ameriku :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Zašto Amerikanci zavide Srbima

"Kada se prošetate Knez Mhailovom ulicom u Beogradu, vidite kako naši ljudi opušteno sede u kafićima što je u SAD privilegija samo najbogatijih", kaže za "Vesti" Aleksandar Žigić, novinar iz Čikaga.

Nekada je na TV Beograd vodio popularnu muzičku emisiju "Hit meseca". Od tih bezbrižnih osamdesetih godina prošlog veka gotovo da više nema roka na srpskoj televiziji, ali ni one države koju je novinar Aleksandar Žigić napustio pre 21 godinu, vizirajući put za SAD.

I kao malo koji njegov zemljak, uspeo je i preko bare da nastavi novinarsku karijeru, ispisujući toliko molbi za posao da bi, kako voli da kaže, o tome mogao knjigu da objavi.

U Beogradu smo ga zatekli dok je sa porodicom bio na odmoru. Radnom, naravno, jer je za kratko vreme boravka u gradu svoje mladosti obavio nekoliko razgovora sa srpskim funkcionerima. Te intervjue će emitovati u svojoj jednočasovnoj radio emisiji "Avala" koja se na srpskom jeziku svake subote emituje na širem području Čikaga.

Kada poredite srpsko i američko novinarstvo, kojem dajete prednost?
- Verovali ili ne - srpskom. Kada je reč o televiziji, pa i o štampanim medijima, u Srbiji se mnogo više sučeljavaju glavni političari za razliku od Amerike. Recimo, slavni Lari King dovede gosta i za sat vremena ne postavi nijedno teško pitanje. Retko koja emisija u današnjoj Americi postavlja neka oštra pitanja. Mislim da se novinari boje za posao i neće da rizikiju. Primetio sam čak da kada strani funkcioneri dođu u Srbiju budu iznenađeni koliko ih srpski novinari ne štede.

Šest godina ste radili u CNN. Da li ste bili zadovoljni kako je ova televizija izveštavala za vreme bombardovanja Srbije?

- Sigurno da nisam i to ne samo zato što sam ja iz Srbije, nego sa profesionalne tačke gledišta mislim da je izveštavanje bilo neobjektivno. Mada, mislim da nije bilo namerno, već iz neznanja. Problem u Americi je taj da kada radite dva dnevnika imate strašno mnogo informacija, a malo vremena da se udubljujete u njih. Na kraju se radi površno i po inerciji. Recimo, kada "Njujork tajms" nešto prvi objavi, onda ostalih 180 listova u SAD preuzimaju tu informaciju kao tačnu.

Da li ste u to vreme uspeli da bar malo intervenišete u korist, 'ajde da ne kažemo srpske strane, već tačnih podataka?
- Moje emisije su generalno išle za ceo svet. Bio sam u međunarodnom desku i više su me angažovali za prevođenje. Konsultovali su me kako se piše neko ime, naziv nekog grada ili geografskog pojma. Jedino kada je bio uhapšen Milošević onda sam radio sa ekipom koja je o tome izveštavala.

Za Divca svi znaju

Na koje ime iz Srbije u Americi reaguju?
- Oni koji prate tenis sigurno znaju i za Đokovića i za Jelenu i Anu. Kad je pre desetak godina bila neka humanitarna akcija, ja sam baš prolazio sa Divcem kroz hodnik hotela i njega je bukvalno svaki Amerikanac zaustavljao i molio za autogram. Ovog leta fudbal se gledao više nego ikad. Poređenja radi, pre osam godina plaćeno je 16 miliona za prava prenosa sa Mondijala, a ove godine čak 400 miliona dolara. Tako da su se čula i imena naših fudbalera. Kada je reč o državi, ljudima je i danas poznatije ime Jugoslavija, nego Srbija. Ali kao što prosečni Amerikanci ne znaju mnogo o Danskoj, Belgiji ili Norveškoj, tako ne znaju ni o Srbiji.

Je li Srbija od tada dovoljno uradila na razbijanju imidža "crne rupe" na Balkanu?
- Ne, nažalost. Recimo, spot koji je naša vlada pre neku godinu finansirala plasiran je bio samo na CNN international, a ne na CNN koji se gleda u SAD. Međunarodni CNN praktično nema niko u Americi i sasvim je drugačijeg programskog sadržaja.

Znači, ne samo što sama reklama nije, po mom mišljenju, bila dobro urađena, već nije bio izabran ni pravi medij ako se želela postići drugačija slika Srbije u Americi.

Trebalo je prikazati da se u Srbiji vodi normalan život, da tu žive lepi i zdravi mladi ljudi, da ima mnogo lepih zgrada, kafića, šoping centara. Recimo, da bi zainteresovali američkog turistu za Srbiju treba im prikazati tri velika šoping centra u Beogradu.

"Ušće" i "Delta" sada izgledaju kao deset najlepših šoping centara u Americi. Ne znam da li se to ovde zna, ali 90 odsto turizma u Americi se svodi upravo na šoping.

Pa, šta onda preduzeti da pridev "srpski" u američkom govoru nema, po pravilu, loše asocijacije?
- Treba otvoriti informativne kancelarije u Čikagu i Vašingtonu, da ljudi pišu članke i komentare za američke medije kako bi pojasnilu našu poziciju. Kada se nešto desi, da američki građanin ima priliku da čuje i našu stranu.

Bilo je situacija devedesetih da američki mediji nisu imali koga da nađu od srpskih sagovornika, dok su iz drugih bivših jugoslovenskih republika utrkivali da daju svoje viđenje događaja. Uostalom, i jednoj Engleskoj je bitno šta se o njoj misli u Americi, a što ne bi bilo i Srbiji, pogotovu što imamo još nerešenih pitanja, od Kosova do EU.

Da li je u američkim izveštajima, u slučaju Roda Blagojevića, bivšeg guvernera Ilinoisa kome se sudi za korupciju, isticano da je on poreklom Srbin?
- Mislim da generalno nije obraćano mnogo pažnje na njegovo etničkog poreklo, mada je ironično to što ono nije pominjano dok je bio na vlasti, već tek sada kada je optužen. Amerikanci nisu svesni da ima puno Srba u Čikagu jer, u neku ruku, naša dijaspora živi paralelno od američkog građanstva.

Jeste li sa njim kontaktirali od kada je postao "zvezda" američke crne hronike?
- Nisam. Samo sam jednom radio neku najavu ispred njegove kuće. Koliko sam čuo, on nije bio mnogo u kontaktu sa srpskom zajednicom u Čikagu.
Predavao novinarstvo
u Los Anđelesu

Iako je rođen u Šapcu Aleksandar Žigić (46) je celo redovno školovanje odradio u Beogradu gde se njegova porodica preselila kada je imao sedam godina. Tu je diplomirao engleski jezik i kniževnost na Filološkom fakultetu da bi stručno usavršavanje nastavio na Sirakuze Univerzitetu u Njujorku, gde će raditi i kao asistent.

Jedno vreme predavao je novinarstvo na Čapman univerzitetu u Los Anđelesu, a sve vreme se bavio i novinarstvom, bilo kao izveštač iz SAD za Radio-Indeks, TV Beograd, RTS ili kao novinar i urednik u CNN, CBS ili NBC, poznatim američkim TV stanicama. Dobitnik je i nagrade Američkog društva profesionalnih novinara Mineapolis za tekst o raspadu komunizma u Istočnoj Evropi.

Oženjen je Gordanom, rođenom u Kraljevu a odrasloj u Čikagu, sa kojom ima Filipa (11), Aleksandru (10) i Katarinu (4).
Čikago, najveći srpski grad van Srbije, kako volimo da kažemo, sada je iznedrio i predsednika SAD...
- Bio sam prisutan kada je Barak Obama u Čikagu držao pobednički govor. Neverovatno koliko su ljudi bili oduševljeni. Prosto su skakali od sreće.

Nažalost, danas, godinu i po kasnije, situacija je drugačija. Ekonomija je u krizi, nezaposlenost je velika. Ima ljudi koji duguju više za svoje kuće nego što one vrede, tako da mnogi smatraju da će biti potrebno nekoliko godina za oporavak.

Rekli ste da naši žive paralelno sa Amerikancima, da li to znači da se drže na okupu kao zemljaci?
- Oni idu u našu crkvu, slušaju naš radio, čitaju vaše "Vesti", okupljaju se vikendom. Ručaju u restoranu koji drži naš čovek, idu kod našeg lekara, zubara, advokata. Na drugoj strani, mlađe generacije svakako ne žele da se izoluju.

Radio sam jedan prilog za RTS kada mi je jedan od naših popova rekao da se mnogi mladi, rođeni u Americi, boje da kažu da su Srbi. To govori koliko i danas nije dobar naš imidž u Americi.

Problem je pre svega kako očuvati jezik. Deca su okružena engleskim u školi, društvu, medijima. Crkva tu ima značajnu ulogu. Ja, recimo, vodim decu na časove srpskog jezika i folklora koji se organizuje pri crkvi Svetog Vasilija Ostroškog u Lejk Forestu.

Razmišljate li o povratku ?
- Poslednjih desetak godina neprestano razmišljam o povratku, a supruga mi je ovog puta rekla, više nego ranije, da bi i ona to volela. Deca takođe, sin me moli da se ne vraćamo u Čikago.

Pa šta vam se to dopada ovde, kada ovdašnji mladi maštaju da pobegnu iz Srbije?
- Teško je to opisati. Recimo, druženje sa ljudima je mnogo zastupljenije nego u Americi. Dovoljno je provesti sat-dva u Knez Mihailovoj, uopšte taj stil života, sedenja u kafićima na otvorenom i relaksiranost je nešto što u Americi mogu sebi da priušte samo najbogatiji. Meni je zato apsurdno da naši ljudi koji to imaju zavide Amerikancima.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/73163/Zasto-Amerikanci-zavide-Srbima