Желе баш да виде како гори

Glupi Ameri.

A bas lepo gori.

Бурн бејби бурн


Овакви клипови ће бити све актуелнији

Kolumbo! Jebem te radoznaloga!

Погибељ хуманитарних интервенција: Рећи Америци – не!       

Хелмут Шмит     
петак, 14. новембар 2008. 
(НИН, 13.11.2008)

У свету је данас скоро 200 држава и више од 70 међународних операција и интервенција чији је циљ стварање или одржавање мира. Само део њих почива на мандату УН. Од почетка деведесетих Запад је све чешће интервенисао у најразличитијим деловима света – од Балкана преко Африке до Азије. Разлог за учесталост је крај конфронтације Истока и Запада: Совјетски Савез као опасни потенцијални противник се распао, због чега је нестала једна од кључних препрека интервенцијама. Многе интервенције су образложене великим моралним разлозима: међународном обавезом да се заштите животи и људска права. Време је да се са тим темељно критички суочимо.

Један од разлога за моју скепсу је што део интервенција није уследио само из хуманитарних, већ и из политичких разлога. Политички мотив, додуше, може да се покрије хуманитарним или међународноправним плаштом: али политика остаје – и брзо се умешају политички и империјални инстинкти. Сумњу буди и питање да ли је мноштво хуманитарних интервенција донело и мноштво успеха. Неки од најочигледнијих примера неуспеха видни су у источној Африци: Руанда, Бурунди и Сомалија. Трећи аспект је што интервенције које су морално оправдане или чак неопходне, изостају јер то не би било у интересу једне велике силе – или би захтевало превелико ангажовање. Интервенише се тамо где се неће наићи на превелик отпор. Али тамо где се отпор ломи војном силом, често у највећој мери пати недужно становништво – Ирак, Авганистан или бомбе на отворени град Београд представљају врло поучне примере. А где се очекује жесток отпор, радије се одустаје од интервенције. Све у свему, због великог броја интервенција, чини ми се да је реч о глобалном опортунизму.

Свака војна интервенција сусреће се са фундаменталним приговором да је принцип немешања у унутрашње ствари суверене државе срж међународног права. Уосталом, то већ 350 година, од Вестфалског мира, теоретски признаје већина влада и државника, а од 1945. то је записано и у Повељи УН. Постоје изузеци кад принцип суверенитета мора да се прекрши: Хитлерово убијање пољских Јевреја био би такав случај. Али изузетак не сме да постане правило. Ми Немци, с обзиром на нашу историју у ХХ веку, имамо ваљане разлоге да будемо уздржани при учешћу у војним интервенцијама.

У принципу мора да важи правило да не смемо да преузимамо задатке за које немамо довољно својих средстава. Наша средства – то је пре свега Бундесвер. Он је обучен и опремљен за одбрану Немачке од напада непријатеља. Бундесвер није припреман да изиграва сеоског судију негде у Азији. Енглеска војска је то научила у Индији и другим местима у викторијанском краљевству – ми Немци нисмо. Ми се трудимо да то научимо за Авганистан, с муком смо учили у Босни и на Косову. Све у свему, данас смо спремни да преоптеретимо капацитете наших снага.

Досад није вођена озбиљна јавна дебата о немачком учешћу у војним интервенцијама, а нарочито је недовољна парламентарна дебата. Мислим да дебата треба да се покрену, па и са резултатима који нису охрабрујући за владу. Бундесвер је ипак војска којом командује парламент! Када смо 1955/56. из основа променили закон како бисмо потпуно уградили Бундесвер у структуру наше демократије, парламент је створио оквире за војску, а не влада Аденауера. Пре би се могло рећи да се то десило против Аденауерове воље. Интервенције у Босни и на Косову, и учешће у интервенцији у Авганистану, нису од почетка биле одлуке парламента; а без одлуке Бундестага ниједан немачки војник не може да се ангажује у иностранству. Сад се чује да из солидарности са НАТО-ом морамо да учествујемо у војним интервенцијама. Овај аргумент се боље уклапа у Сагу о Нибелунзима него у стварност.

Наиме, Северноатлантска алијанса је била и остала одбрамбени савез, а не савез за трансформацију света. Све док НАТО буде одбрамбени савез, његово постојање ће бити пожељно. Али ми не би требало да учествујемо у претварању НАТО у инструмент за трансформацију страних држава, иако то неки политичари представљају као израз одговорности светске политике. Тамо где је реч о светској политичкој одговорности, мора да се провери који су прави мотиви.

Нема сумње, светска политичка одговорност постоји. То на пример показује садашња финансијска криза. Кад наши суседи и партнери нешто очекују од нас, онда морамо пажљиво да испитамо та очекивања; и док год сматрамо да су она исправна, морамо да покушавамо да их задовољимо. Ипак, не видим разлог да испуњавамо жељу Америке за доминацијом у НАТО и да учествујемо у ирачком рату. Била је то једна од две исправне одлуке канцелара Шредера – да не учествује у рату у Ираку (друга је била агенда 2010). Одлука је међународноправно оправдана, а и у интересу је Немачке. Нисмо морали да се обазиремо на оно шта савезници у Америци, Енглеској или Пољској од нас очекују. Не смемо да дозволимо да НАТО постане нека врста надвладе. Али НАТО је постао стратешки инструмент пре свега Американаца, и то нарочито после 1991.

Од 1823. године Монроова доктрина је цењени принцип америчке спољне политике. Прописује две ствари: да Европљани држе руке даље од Северне и Јужне Америке, и да се Американци не интересују за Европу. Прва половина Монроове доктрине важи и данас: Американци не желе да Европљани, Руси, Кинези или било ко врши утицај на амерички континент. Али друга половина доктрине је прерасла у своју супротност. Сједињене Државе уз помоћ НАТО претендују на водећу улогу у Европи. А “Европу” дефинишу као “испружену”.

Идеја да Украјина и Грузија постану чланице НАТО потиче из САД. Према писању америчких новина, од пресудног значаја за то су људска права. Али ако читате “неоконзервативног” стратега Роберта Кејгана, онда се препознају империјални мотиви у позадини те идеје.
Треба подсетити да је НАТО у оквиру у којем и ми учествујемо у мисији у Авганистану производ Северноатлантског споразума. Споразум је у члану 6 повукао јасне географске границе. Због тога се нас није тицао сукоб Аргентине и Енглеске око Фокландских острва. Слично важи данас за сукоб Русије и Грузије. Балкан је, додуше, део Европе, али повод за војну интервенцију Запада није напад на чланицу НАТО већ крвави распад југословенске државе. С друге стране, Балкан је још увек – од времена римског цара Марка Аурелија – немиран део Европе око којег су се стално водиле борбе; било би чудо када би сутра тамо завладао вечити мир. Наша одлука може само да буде уздржаност приликом преузимања обавеза.

Западна интервенција јесте окончала крвопролиће на Балкану, али само док тамо буду стране мировне снаге, међу њима и Немци. Ако би се оне повукле, ситуација не би могла да се посматра с истим оптимизмом.

Релативно је лако војно интервенисати, али уопште није лако повући се а да за собом не оставите хаос – то се види у Ираку, на Косову и у Босни. Видеће се и у Авганистану. Данас нико не говори да Косово треба напустити – и то с разлогом; ни ја не бих донео такву одлуку. Ако желимо да одемо, то морамо веома пажљиво и дугорочно да планирамо како би после нас владали уређени односи. Ако након тога уследе убиства и насиље, интервенција је била погрешна. Пошто би такво признање било непријатно, радије се остаје. У случају Косова и Босне, свесни смо тешког пропуста – да је интервенција под плаштом хуманитарног деловања представљала кршење Повеље УН са становишта међународног права (а учешће Немачке је представљало кршење Уговора два плус четири који је основа за наше поновно уједињење). Са овом грешком морамо сви да живимо.

УН и Савет безбедности не могу да присиле ниједну државу да учествује у војној интервенцији; не могу ни министарски савет Северноатлантске алијансе или генерални секретар НАТО. Али Савет безбедности УН је 2001. могао да да легитимитет интервенцији у Авганистану, јер је тамо очигледно базу имала терористичка Ал каида, која је напала Америку и која делује широм света. Међутим, тада нису утврђени начин, обим и временско трајање интервенције.

Чињеница је да је америчко руководство имало само ограничену представу о ситуацији у Авганистану. Није знало да су на северу земље планине високе 3.000 и 4.000 метара, са дубоко усеченим долинама. Није било свесно чињенице да тамо многи народи и још више племена стотинама година уче да живе једни поред других, да се исламским Авганистаном као државом не може владати и да су стране силе више пута због тога интервенисале. Најмудрији интервенционист је био Александар Велики; у земљу је стигао са запада, из данашњег Ирана, прешао преко Киберпаса на истоку и вратио се. Енглези су тамо већ два пута извукли дебљи крај, са више десетина хиљада погинулих енглеских и индијских војника; и Совјети су лоше прошли. Данас се интервенише трупама које чине само трећину совјетске окупационе војске.

Ал каида је дуго присутна на територији такође исламског Пакистана. Али пошто Пакистан има пет или шест пута више становника него Авганистан и атомско оружје и ракете, ниједан разуман човек не помишља да тамо интервенише. У Авганистану се и даље воде борбе – углавном против талибана. А број герилаца и терориста расте.

Само у изузетним случајевима је борба против терориста војним средствима успешна. Исламски тероризам је због западне политике нашао подстрек у више исламских земаља. Њему се не може стати на пут војним средствима. Пре се треба надати да би мудар и респектабилан однос према исламским народима и државама могао да утиче на његово слабљење.

Уз сву садашњу забринутост за нас Европљане, вишедеценијски конфликт Израела и његових арапских суседа важнији је од сукоба на Хиндукушу и на Кавказу или спор око наводно намераваног атомског наоружавања Ирана или даљег проширивања НАТО. Ако дође до општег сукоба цивилизација Запада и исламом прожетог дела света, изазваног терористима или деловањем влада укључених у то, онда бисмо ми Европљани патили много више него људи у Њујорку, Даласу или Калифорнији. Зато упорно морамо да се боримо против тога да Запад буде неповерљив и одбојан према великом броју муслиманских народа и држава.

Али оно што се нарочито тиче нас Немаца је однос према нашим суседима. Са изузетком Русије, Кине или Бразила, ми имамо више непосредних суседа него било која држава на свету. Све ратове у претходним вековима водили смо против наших суседа. Централни положај Немачке нам задаје задатак да имамо добросуседске односе у већој мери него други. Да живимо на острву као Енглези скоро да не би требало да негујемо добросуседске односе. Да живимо на полуострву као Шпанци, имали бисмо само два суседа. Али ми имамо девет непосредних суседа, међу којима су нарочито важни Французи и Пољаци: а треба поменути и нешто удаљеније Русе, Енглезе, Италијане и Швеђане. Ту за нас Немце лежи константан и невероватно тежак задатак.

Односи Француза и Немаца су запањујуће добри, али не и до краја учвршћени. Односи Холанђана и Немаца нису без проблема, као ни односи Данаца и Немаца. Са Пољацима и Чесима немамо баш најбоље односе. И на крају овог века наши суседи биће Пољаци; они ће и даље говорити пољски, неговаће своју историју и књижевну традицију, Чеси своју, а ми Немци своју. Надам се да ћемо добро живети једни с другима. Добри односи са нашим суседима су за нас Немце много важнији од учешћа у конфликтима на Кавказу, Хиндукушу или на Тибету.

У свету постоје проблеми које ми не можемо да решимо. То важи за политику и за стратегију. Решиве проблеме треба да решимо ако смо за то кадри. Нерешива питања треба да оставимо по страни.

(Аутор је бивши немачки канцелар)

 

In da hood  



Bum Fights Vol 1

moj mali doprinos sagorevanju kalifornije



za one koji slabo razumeju growl vocal.....deran peva:as the palaces burn

evo malo engleskih komunista:   The Exploited - Fuck the USA

Ви се налазите:: www.ruvr.ru / Данас на Балкану / Вести кроз призму Гласа Русије

11.03. O ispoljavanju dobre volje, ekzotričnim državama koje dele radost, albansko-albanskoj saradnji i suvenirima za buduće generacije

Novi američki predsednik, po svemu sudeći, ne uliva umereni optimizam samo Rusiji. Srbija se nada da će Barak Obama promeniti ekonomsku i medjunarodnu politiku svoje zemlje da bi otvorila novo poglavlje u našim bilateralnim odnosima – izjavio je predsednik republike Boris Tadić u svom nastupu na Forumu Evrope. – Zainteresovani smo da imamo što bolje odnose pošto bez saradnje sa Sjedinjenim Državama nisu mogući mir i demokratija na Balkanu – rekao je srpski predsednik.
Verovatno kao gest dobre volje, Sjedinjene Države će izdvojiti 117,1 miliona dolara za izgradnju novog kompleksa američke ambasade u Srbiji – saopštava Stejrt department. — Nova zgrada u glavnom gradu Srbije zameniće onu podignutu krajem 1930-ih godina. Kompleks će se sastojati od administrativne i pomoćne zgrade, te kasarne za mornaričke pešadince koji čuvaju ambasadu. Projekat predvidja da će u zgradi raditi oko 4 stotine lica – informiše američki spoljnopolitički resor. I što je posebno prijatno, sav ovaj luksuz na bulevaru Aleksandra Karadjordjevića, na placu kupljenom od Srbije za punih milion i po dolara, pripadaće SAD. Eto, tako izgledaju investicije na američki način.
Uostalom, i sledeća odluka potpredsednika SAD Džozefa Bajdena može se tretirati kao gest dobre volje, ali ovog puta ozbiljan. „Evropljani i Amerikanci umorni su od rata, ali borba protiv terorizma biće nastavljena“ – izjavio je Bajden po završetku jučerašnjeg sastanka sa članovima Saveta NATO-a u Briselu, gde je pokušao da objasni evropskim partnerima neophodnost njihovog aktivnijeg učešća u operaciji u Avganistanu. Pošto je priznao da izmedju saveznika iz Alijanse ima neslaganja oko upućivanja dodatnih vojnih kontingenata u Avganistan, Bajden je rekao: „Potreban je realni konsenzus u tome što se tiče Avganistana“ – ali pri tome potpuno isključio mogućnost da se tamo prebace NATO-vojnici sa Kosova. I to je veoma ozbiljan signal, pogotovo u kontekstu brojnih izjava o bitnom smanjenju snaga Kfora.
Verovatno, kosovski lideri sa premijerom Hašimom Tačijem na čelu koji su nedavno bili gosti državnog sekretara SAD Hilari Klinton nisu do kraja ubedili novu američku administraciju u svoju sposobnost da kontrolišu situaciju. Tim pre što je na Kosovu reč o poznatoj situaciji sa lisicom i kokošinjcem, pri čemu su lisice ovde sa svih strana.
Dakle, Tužilaštvo Srbije za ratne zločine pronašlo je nove dokaze o podršci, od strane Albanije, militantne formacije kosovskih separatista, Oslobodilačke vojske Kosova – saopštio je portparol Tužilaštva Bruno Vekarić. — Imamo više nego dovoljno materijala za početak ozbiljne istrage u Albaniji, oni su dovoljno ubedljivi za naše kolege i u Savetu Evrope, i u drugim medjunarodnim organizacijama – izjavio je Vekarić. Prema njegovim rečima, prikupljeni podaci neosporno ukazuju da su se terorističke baze kosovskih ekstremista nalazile na teritoriji Albanije koja im je pružala pozadinsku podršku.
Ima li smisla podsećati da su mnogi od visokih komandanata OVK zatim zauzeli u administraciji Kosova rukovodeće položaje. To su, na primer, bivši premijer Agim Čeku i aktuelni predsednik vlade Hašim Tači.
A to da su kosovski ekstremisti nailazili na razumevanje u Albaniji nije nikakva tajna. Prošle godine, Državno tužilaštvo Srbije već je počelo istragu o ilegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu i Metohiji čiji tragovi vode u Albaniju. Novi podaci Tužilaštva odnose se na teroristički napad 30. septembra 1998. godine u kojem je bila uništena pogranična patrola Jugoslovenske narodne armije. Tužilaštvo je obelodanilo video-snimak sa fragmentima ovog terorističkog napada, gde se jasno vide lica ljudi u uniformama OVK. Sada se ovaj video-snimak može videti u Internetu.
Uostalom, svi ovi detalji, verovatno, nisu stigli do Palaua jer je ova tihookeanska ostrvska država sa oko 20 hiljada stanovnika postala 56 zemlja UN koja je priznala nezavisnost Kosova. „U ime gradjana Republike Palau priznajem suverenitet države Kosova. Delimo vašu radost pošto smo sami stekli nezavisnost 1994. godine, pa smo medju najmladjim članovima UN“ – stoji u poslanici predsednika Palaua Johansona Toribionga kosovskom kolegi.
Nameće se pitanje: da li će ova mlada država priznati i Južnu Osetiju zajedno sa Abhazijom, recimo, iz istog razloga – da podeli radost? Uzgred rečeno, za poslednjih 6 meseci već drugi put čujemo naziv ove egzotične države. Sećate li se glasanja u generalnoj skupštini UN o srpskom zahtevu vezanom za Meddjunarodni sud pravde u Hagu? E pa, upravo tada smo saznali za njeno postojanje jer je Palau, uporedo sa Maršalskim Ostrvima, Albanijom i SAD glasao „protiv“. Srećom, svi ostali su se izjasnili „za“ ili prećutali galasnje — kao Evropljani.
Uostalom, da prepustimo Palauu da deli radost sa kosovskim vlastima i osvrnimo se na uistinu ozbiljna pitanja. Razminiranje teritorije BiH, gde posle rata početkom 1990-ih godina ostaju mine i druga municija koja nije eksplodirala će s obzirom na današnji tempo trajati 100 godina – javlja novinska agencija Srna uz pozivanje na lokalne eksperte. Minama je „zaraženo“ oko 3,5 odsto teritorije zemlje, odnosno preko hiljadu i po kvadratnih kilometara. Stručnjacima predstoji da razminiraju 13 hiljada objekata – stoji u informaciji. – Prošle godine prilikom razminiranja došlo je do 6 incidenata u kojima su poginuli 6-ca i još 3-ca pioniraca ispali iz stroja na neodredjeno vreme. Ako se uzme u obzir da se pionirska ekipa sastoji od 10 lica, znači da je samo prošle godine potpuno izgubljena jedna ekipa – izjavio je specijalni savetnik za radove na razminiranju u severoistočnom kantonu Tuzla Benedin Pejić. Od 1996. godine u BiH je u eksplozijama mina i druge municije stradalo preko hiljadu i 6 stotina osoba od kojih su 3 stotine poginule.
Problem nerazminiranih teritorija ostaje jedan od najakutnijih na Balkanu. Shodno prognozama eksperata, čišćenje tla od eksplozivnih sredstava u Hrvatskoj može se završiti najranije 2050. godine. Mnogo objekata za razminiranje ima i u Srbiji, posebno nakon NATO-bombardovanja 1999. godine. 2008. ovde su radili ruski pionirci koji su za nekoliko meseci očistili preko 70 hektara na području aerodroma Niš.
E ovde ovde bi baš dobro došlo onih 117 miliona dolara koje SAD izdvajaju za zbrinjavanje svog osoblja u Srbiji. Jer, ispada da su samo ruski poreski obveznici spremni da plaćaju razminiranje teritorija koje su upravo Amerikanci „nadjubrili“ minama.

11.03.2009

razlog više

jedan od odgovora na ovu temu  ...sa titlom...


http://www.youtube.com/watch?v=vnwxy3o3Di8

ps ubacio bih onako da se odmah na bureku vidi klip sa jutjub .al ili ja to dobro ne uradim ili nesto dr.ne stima kod mene ili relacija :burek- ja ,kad probam bude prazan post.