Zasto je Ubijen Zoran Djindjic :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Како смо срушили Слободана Милошевића?

Исповест Зорана Ђинђића

Досад необјављено,текст из 2002, има занимљивих делова и размишљања, мада ништа сензационално, али у сваком случају из прве руке.Ко има мало времена нека прочита.

Када се Милошевић појавио на телевизији и признао победу ДОС, то је имало противречан ефекат.На једној страни било је одушевљење, људи су схватили да је прва фаза борбе завршена и да је његов говор знак да смо коначно победили.За мене је тај говор био знак да се победа топи.Јер,свака легализација постојећег стања за нас је била опасна пошто смо имали председника Југославије без битних надлежности, мањину у Савезном парламенту и ништа више.Легализацијом таквог стања и признавањем изборних резултата ми смо заправо добили врло мало, јер смо у међувремену, у реалним активностима, отишли далеко, починили толико кривичних дела и до те мере се конфронтирали са влашћу да је било питање да ли бисмо смели да останемо у овој држави ако се све врати на старо.Све ми је личило на 1997. годину и причу са Гонзалесовим извештајем.
Имао сам непријатан осећај да ће ствари кренути наопако.Изгубили смо контакт са Коштуницом 5. октобра увече.Нисмо знали да је ишао на
разговоре с Павковићем и Милошевићем.Настао је бакум.На све стране су као зреле крушке падале разне институције, а осећало се да власт нијепреузета, да нема политичке власти.Ми смо имали на све стране утицај, али он је био крајње релативан и сутра већ се све могло вратити на старо.Кад народ оде својим кућама кад чистачи покупе конзерве, шта се онда дешава - Републичка влада постоји, МУП постоји, могу да дисциплинују све бригаде које су се отргле, да смене и похапсе неке људе и готово.Уосталом, није сва полиција активно учествовала на страни народа.Није се овде десило као у Индонезији или Румунији да у самом апарату постоји завера, него су полицајци тог дана одлучили да не интервенишу.Питао сам се: шта ако после неколико дана они узму Телевизију, које су наше институционалне могућности да им то спречимо? Имали смо само кризни штаб, више као последицу недоумице шта да радимо, него као израз одлучности да тако преузимамо власт.
С тим помешаним осећањем да имамо утицај, али не и власт, отишао сам на инаугурацију Коштунице.Тада сам први пут у животу видео и
Павковића.Изненадио сам се, јер је био нижи него што сам мислио.И у Центру "Сава" било је напетости.Јавили су нам да су неки наоружани људи размештени око Центра "Сава", па смо послали Црвене беретке да то рашчисте.После сам чуо да су то били неки Шешељеви телохранитељи, наоружани хеклерима, а ми смо помислили да то СДБ хоће да изазове инцидент.У Центру "Сава" све је изгледало гламурозно, долазили су министри спољних послова Грчке, Норвешке, разни изасланици, али се осећало да је све то фасада без супстанце, осећало се да ту нема власти и да то може да буде врло пролазно.Имајући у виду искуства Аљендеа, Керенског и других безубих грађанских револуција које су почињале народним ентузијазмом, а завршавале крвавим обрачунима и преузимањем контроле од стране војске, све време сам имао непријатан осећај да још ништа није завршено и да врло брзо ствари могу кренути у непријатном правцу.Тих ноћи нисам могао да спавам, јер сам имао осећање мучнине да је сваким сатом наша позиција гора, а да у јавности изгледа боља.Медији су били пуни приче о победи, а кад се човек запита шта је гарант да она опстане, онда схвати да нема никаквог гаранта.И кад се упита где је власт кад ми одемо кући, онда схвати да власти нема.Она постоји док смо скупљени, кад се разиђњмо, ње више нема.А кад се упитамо да ли социјалисти имају механизме који функционишу и кад они нису ту, одговор је - имају.То је значило да су они практично већ 6. октобра били у предности у односу на нас.
Плашио сам се да ће људи у војсци и полицији који имају искуства са влашћу, врло брзо да схвате да смо ми агрегатно стање, пахуљице које
лете кроз ваздух, а кад падну на земљу истопе се, а да су они нешто стабилно, и да ће брзо почети престројавање.Питао сам се шта да радимо.
У суботу ујутро дошао сам у просторије странке, врлонерасположен.Рекао сам: ми смо заправо изгубили, само смо се нацртали, огроман број људи смо довели у ризик да остану без хлеба, а знајући Балкан и искуства наивних грађанских револуција, ово ће се врло брзо вратити у старе токове и они ће лако да сасеку све оне који су се експонирали.Само појављивање Милошевића за мене је био књуч.Јер, читава моја стратегија је била да натерамо Милошевића да руши мостове за собом, да га натерамо да радикализује ситуацију.Наш циљ је био да га кроз кампању натерамо да изборе схвати као судбинске, а кад изгуби на тим изборима, да му онемогућимо да призна пораз, па кад не призна пораз, да га натерамо да пошаље војску и полицију на улице.Значи, циљ је био да се Милошевић све више тера у екстремизам, јер је то био једини начин да се кроз те, у принципу безначајне изборе, десе суштинске промене.Нама није одговарало да се он у било ком тренутку освести.Знао сам да савезни, председнички и локални избори не одлучују ни о чему, суштина је републичка власт, која је у његовим рукама.Осим тога, паре и полиција су у његовим рукама.Зато је његов долазак из Бора у Београд и састанак с Ивановом био за мене шок.То је значило да се он хлади, што је било врло опасно.Мислио сам да његово признавање изборног резултата значи да је укапирао да на легалном путу може да нас победи.У ствари, ја сам се само уплашио да се десила трансформација Милошевића.Она се није догодила.Он на нашу срећу није ништа укапирао.Дошао је из Бора зато што се тамо, очигледно, осећао још изолованијим, небезбеднијим него овде и зато што је био у паници.Вероватно је направио неки аранжман са Павковићем, можда и са Русима, можда и са Коштуницом, али је у сваком случају сматрао да му је сигурније и физички безбедније да направи неки аранжман, него да буде тамо у пустињи изолован.У Београду, веровао је, некако се социјализује његово стање.Моја претпоставка је била да он тиме жели да спусти лопту, да пређе на другу фреквенцију на коју ми немамо одговор.Јер једина наша снага био је народ који се могао активирати само ванредним околностима.И читава наша стратегија била је стварање ванредних околности, при чему нам је он много помогао, јер их је он са своје стране стално подстицао.

Све ми је тих дана личило на март `97. године и онај пораз демократских снага у Србији, под видом победе.Кад је Милошевић прогласио нашу победу, он нас је фактички поразио.Осећао сам да се дешава паралела, али да је сада на коцки живот, а не само да ли је опозиција изгубила или није.
Питао сам се шта да урадимо.Пало ми је на памет радикално решење -да прогласимо да све није завршено, да позовемо народ и узмемо
Републичку владу, а ако се неко буде противио, да га ухапсимо, рецимо Мирка Маријановића, јер за то имамо још увек капацитет.Проблем ове концепције је био како да наставимо кад су нам изборни резултати признати.То је било тешко објаснити народу, а вероватно и ДОС, јер неки су већ себе видели као савезне министре и било им је доста револуције.Други су, као и `97. године, говорили да је боље врабац у руци него голуб на грани.Тако је и `97. дошао Милан Божић на плато са озвучењем на Тргу, где смо се Весна Пешић и ја спремали да кренемо да се протести не прекидају док се не контролишу органи власти у свим општинама и док не покренемо тему одговорности за изборну крађу.Милан Божић је рекао тада да ће Вук Драшковић прогласити завршетак протеста, а ако ми то нећемо, он ће да позове своје присталице да прекину са демонстрирањем.Да се не распадне Коалиција "Заједно", Весна и ја смо врло нерадо и врло потиштено то прихватили. Дакле, са искуством из `97. да је све завршено оног тренутка кад неки себе виде на одређеним позицијама, било је тешко наставити са протестима и људе препрограмирати за нове циљеве.
Друга могућност је била да тражимо републичке изборе као премошћавање дилеме.Претпоставка је била да нам то социјалисти наће дати, јер знају да ће изгубити, па кад нам не дају изборе, да то буде разлог за извођење народа на улице.И направили смо концепцију, поновно мобилисање, поново прикупљање људи, поново оружане формације, обезбеђење и разрађивање нове стратегије.Договорили смо се да тражимо изборе одмах, а заправо да се спремамо да преузмемо републичку власт.
Позвао сам Човића и Воју и направили смо састанак у ДСС.Воја је рекао да треба о томе да разговара са Милутиновићем, јер је он једини који може да распише изборе.Отишао је на састанак с Милутиновићем и вратио се после два сата са вешћу да он хоће да распише изборе.Тако смо прешли на легалну варијанту.Пао ми је камен са срца.Али, било је прекасно за радовање, као што је, чинило ми се, после Милошевићевог говора било прерано.Тако да ја од ове револуције нисам имао неки лични емоционални доживљај, јер кад сам рационално схватио да смо осигурали демократски развој, тада је било касно за емотивну реакцију.
Моја страховања тих недељу дана, чинило ми се, није готово нико делио са мном.Можда, Небојша Човић.Он ми је повремено говорио: " Ма треба да их хапсимо, морамо ово да завршимо ".Већина других била је окупирана дневним догађајима.Тако смо ушли у фазу преговора са социјалистима о републичким изборима.
У међувремену, на састанку, Коштуница је лидере ДОС упознао са садржајем свог разговора са Милошевићем.Састанак је био у поноћ, али ја сам био негде изван града и нисам могао да дођем.После ми нико није препричао разговор, па сам закључио да није било неких детаља који би били занимљиви.Касније ми је Павковић испричао да је он био веза за сусрет Коштунице и Милошевића.Он га је и одвезао код Милошевића.Толико о томе знам.
Тих дана смо правили преговарачку екипу за разговоре са социјалистима.У њој смо били Човић, Мићуновић, Батић и ја.Душан Михајловић је имао концепцију да не треба да разговарамо са Шаиновићем, Горицом, Минићем, него са неким другим социјалистима.Михајловић је на доста загонетан начин рекао да шта год ми њему ставимо као задатак и Коштуница потпише,он може да обезбеди да они прихвате.Нама то баш није било јасно, иако смо знали да има контакте с председником скупштине Драганом Томићем. За нас је било важно да буде заказана скупштина и да има ко да распусти Владу.Кад смо отишли у Скупштину и видели како социјалисти гледају Томића, било нам је јасно да га третирају као издајника.Готово да са њим нису разговарали.Томић је био потпуно кооперативан са Душаном Михајловићем.Али, ми смо ипак одлучили да разговарамо са социјалистима који су били симбол СПС.

Две су ствари биле у ваздуху као приоритети:

Прво, међународна финансиска помоћ и наша фикс-идеја да морамо имати било какву Републичку владу да би кроз њу та помоћ дошла до грађана.
Друго, страх да ће се политички и друштвени систем распасти и да ће настати хаос као у Албанији пре четири године.

Опет се појавио осећај да нема власти нигде.Имао сам осећај ако то провизорно стање буде дуго трајало, може се десити да се организују
банде, да крене свако да узима за себе, да упадају у банке, продавнице,станове, куће...Зато нам је било важно да се што пре скупи нека влада, да би се створио утисак легалности.
Кад данас гледам уназад, мислим да је била грешка што ми тог 5.октобра нисмо и у Републици прогласили исто стање као у савезној држави, што без помпе и панике нисмо прогласили да Републичка влада више не постоји, као ни савезна, што нисмо ми прогласили да је Републичка скупштина, а избори 1. децембра, па коме се свиђа свиђа, што ми нисмо позвали међународне организације да контролишу изборе, странке да се договоримо о условима и одмах почели кампању.То је била наша велика грешка.Можда је друга грешка била та превеликазабринутост за снабдевање, страх да ће да пукне друштвени систем и да ће доћи до анархије.
Тих дана стално ми се враћала слика с инаугурације, то стање потпуне дезорганизованости у декору тржног центра којим пролазе министри и продавачице, што је деловало потпуно надреалистички.Кад су се појавили страни дипломати и бројни новинари то је унело неки гламур.Социјалисти су изгледали потпуно збуњено са тим својим љубичастим сакоима.И све је било крајње конфузно.Тада сам први пут ступио у контакт са екипом из СНП и упознао Жижића и Предрага Булатовића.Срео сам се и са Дачићем, који је себе приказивао као реформистичко крило у СПС, које је у мањини.
После два-три сата отезања, Коштуница је положио заклетву.Био самјако уморан.Све време сам добијао телефонске позиве о томе шта се дешава у различитим секторима полиције.Јавили су ми да је прекинутоприслушкивање грађана.У ствари, неки људи из полиције су се јавили и питали да ли им дајемо дозволу да прекину прислушкивање.После два дана јавили су нам да је прислушкивање обновљено по наређењу Радета Марковића.Онда сам добио телефонски позив од једног човека који ми је рекао да Раде Марковић хоће да поднесе оставку, али тражи да му гарантујемо физичку безбедност.Рекао сам да могу да му гарантујем само да му ја физички нећу ништа, али не могу да прихватим одговорност за друге кад не знам ко све њега јури.
У Центру "Сава" је било јасно да се социјалисти нису предали.А дан или два касније, када је одржана седница Скупштине Србије, социјалисти
су се понашали као да се ништа није десило.
У разговорима са социјалистима пошли смо од тога да ако неиздејствујемо превремене изборе, све ће се врло брзо распасти као кула од карата.Наш притисак је био да се утврди датум.Они су покушавали да издејствују јануар, фебруар или март, тражећи времена да се консолидују и припреме за изборе.Након великог натезања прихватили су Човићев предлог да избори буду 19. децембра.Онда се испоставило да је то уторак, па су цвилели да избори буду бар 24. децембра.
Већ тада су социјалисти почели са својом византиском тактиком оријенталним трговањем – хајде да скупштина не буде распуштена за случај да нам буде потребна, јер треба донети много закона ....

заспала Србијо пробуди се!!!!!!

за расу и нацију Србија Србима – Eвропа Европљанима – Србин за Србина

______________________________ ___________
Највиша светиња је Част; највеће благо Слобода;
највиша дужност користити Отаџбини; највећа част умрети за Отаџбину; Цео један народ, као и сваки човек,ако није увек кадар,да у заштиту своје Части и Слободе, радо жртвује све,па и сам живот,
недостојан је да живи!!