Vitaminske bombe s juga

Južno voće, koje uglavnom konzumiramo tokom zimskih meseci, pravi je izvor dragocenih vitamina, minerala i ostalih korisnih sastojaka koji će sačuvati naše zdravlje i učiniti nas lepšim. Naš nutricionista Maja Milenković-Astalos vam otkriva kako sve možete koristiti ove ukusne plodove...



Banana
Nutricionisti preporučuju da svakodnevno pojedete jednu bananu jer ovo voće sadrži sve što je organizmu potrebno, između ostalog svih osam aminokiselina koje organizam ne proizvodi sam zbog čega moramo da ih unesemo putem ishrane. 100 g banane obezbeđuje 100 kcal i mnogo vitamina i minerala. Posebno se preporučuje deci i osobama izloženim pojačanom fizičkom i umnom naporu. Jedina zabrana važi za dijabetičare. Banane su dobar izvor vlakana (2,7g/100g), kalijuma (357mg/100g), vitamina C (10 mikro grama), ugljenih hidrata tj. Skroba (20,4g/100g), vitamina grupe B, vitamina E, magnezijuma, gvožđa, kalcijuma, bakra. Banane se ne preporučuje osobama s povišenom telesnom težinom. Zanimljivo je da se u Istočnoj Africi od banana pravi pivo.

Maska od banane i jogurta: Izmešajte jednu šoljicu jogurta i pola banane. Nanesite smesu na lice odmah nakon pilinga. Na ovaj način ćete omekšati i nahraniti kožu.
Protiv crvenila i otoka: Zbog prisustva kalijuma i vitamina A banana je odlična u smirivanju crvenila i otoka. Izgnječite četvrtinu banane i pomešajte sa pola kafene kašičice ulja i nekoliko kapi soka od limuna. Ostavite da deluje 15 min, a potom isprerite. Sok od banane je izvrstan za jačanje ogranizma i u slučaju avitaminoze (nedostatak vitamina). U Brazilu se upotrebljava za smirivanje kašlja.

Kivi
Kivi izvorno potiče s Novog Zelanda, a ime je dobio po ptici koja živi u tim krajevima. Danas se kivi uzgaja na Mediteranu, te u Južnoj Africi, Americi i Rusiji.
Ovo voće obiluje vitaminima. Sto grama kivija obezbeđuje 85 mg vitamina C, što je dovoljan razlog da tokom zimskim meseci svakodnevno pojedete jedan kivi i tako obezbedite sebi dovoljnu količinu ovog vitamina koji ćevas odbraniti od brojnih sezonskih bolesti - prehlada i gripa. Kivi ima i druge važne sastojke: kalijum koji ima presudnu ulogu u regulisanju krvnog pritiska, folnu kiselinu važnu za sintezu proteina, lutein - fitohemijski sastav koji štiti vid. Najzad, kivi je veliki saveznik linije: 100 g ovog voća sadrži samo 44 kcal. Vitamin C, neutralisanjem slobodnih radikala, štiti ćelije od starenja, smanjuje holesterol u krvi, čisti organizam od otrova. Imajte na umu da svetlost i toplota uništavaju vitamin C zbog čega bi kivi trebalo da jedete svež.

Protiv bora: Ako imate više od 25 godina trebalo bi da koristite ovu masku barem jednom nedeljno. Oljušteni kivi umutite mikserom, ocedite višak vode i dodajte kašičicu meda, nanesite masku na lice i ostavite je da deluje 20 min. Visok sadržaj vitamina C podstiče regeneraciju kože.

Mandarina
Ovo slatko i ukusno voće sadrži brojne hranljive materije koje pomažu u odbrani od bolesti. Najznačajniji su flavonoidi i terpeni, kao i vitamini C i A. Nije slučajno što ovo voće dozreva upravo u doba kad se bude prehlade i zbog toga se i preporučuje kao prevencija. Vitamin A iz mandarine dobija se u obliku beta karotena koji se u organizmu pretvara u vitamin A. Uloga ovog vitamina je očuvanje sluzokože i kože - prve linije odbrane od virusa i bakterija. Mandarina je idealna poslastica za sladokusce, koja ne ugrožava liniju.
Sok od mandarina je izvrstan dijetalni proizvod koji jača imunitet, poboljšava varenje, ubrzava metabolizam, leči upalu bronhija i gornjih disajnih puteva, olakšava kašalj. Sok od mandarina je efikasno sredstvo protiv gljivičnih oboljenja. Sto grama ovog voća sadži 72 kcal.


Pomorandža
Kombinacija vitamina C i flavonoida (važni antioksidansi) jača imunoloski sistem. Vitamin C deluje stimulativno na zidove želuca i poboljšava apetit. Plodovi pomorandže sadrže ugljene hidrate i fruktozu, organske kiseline, azotne i obojene materije, celulozu, fitoncide i veliku količinu vitamina A1, B1, B2, C. Sok od pomorandže sa dodatkom vode omogućava čvrstoću i elastičnost, odlično jača nokte i daje im lep sjaj. Fitoncidi koji se nalaze u soku imaju antiseptička svojstva i sa uspehom se koriste za lečenje rana i čireva koji dugo ne mogu da zarastu. Pomorandža ima 35 kcal/100 g.

Maska za odmorniji izgled: Oljuštite pomorandžu i izmiksajte je u mikseru. Dobijenu kašu rasporedite po licu izbegavajući predeo oko očiju i ostavite da stoji 3 min. Nakon toga temeljno isperite lice toplom vodom i izgledaćete preporođeno.
Protiv otečenih kapaka: Na kapke stavite kriške pomorandže i ostavite da stoje 10 min. Materije koje snabdevaju kožu vlagom učiniće da vaše oči ponovo budu zanosne.

Limun
Karakterističan miris limunu daje citral, aldehid. U samom sočnom plodu nalazi se obilje vitamina A, B i C, i dosta mineralnih materija - kalijuma i kalcijumovih soli, gvožđa, magnezijuma, fosfora i bakra. I u soku i limunovoj kori ima dosta flavonida, dok u belom delu kore ima pektina. Limun sadrži i voćne kiseline i šećere: fruktozu, glukozu, saharozu i dr. Sok limuna se preporučuje protiv nervoze, nesanice, kao i za dobru ishranu nerava jer sadrži mnogo vitamina, minerala i oligoelemenata. Zbog svog sedativnog i diuretskog delovanja limun je koristan i kao dodatno sredstvo u lečenju hipertenzije. Jedino treba biti oprezan kod pojačanog lučenja želudačne kiseline (gorušica) jer je limun sam po sebi pun kiselina. Kod trovanja bazama limun je odličan protivotrov jer sa njima gradi neutralne soli. Ovo voće jača krvne sudove i sprečava spontano krvarenje, koje je često kod virusnih infekcija i skorbuta. U stanjima stresa i pada imuniteta u organizmu bitno je smanjen nivo noradrenalina (važan sastojak koji proizvodi nadbubrežna žlezda) koji može da se nadoknadi uzimanjem vitamina C iz limuna koji gvožđe iz trovalentnog oblika pretvara u dvovalentno, čime učestvuje u sintezi noradrenalina.

Losion protiv bubuljica: 300 ml soka od limuna, 30 g meda i 200 ml vode pomešati i promućkati. Više puta dnevno naneti na bubuljice.
Maska za osetljivo lice: pola žumanceta (sirovog), pola kašike maslinovog ulja, 4 kapi soka od limuna umutiti i naneti na lice. Kad se stegne, masku skinuti komadićem vate natopljenom toplom vodom. Nakon toga naneti hranljivu kremu.

 

 

Grejpfrut
Bogat vitaminima C i A, grejpfrut treba jesti nakon obroka zato što ubrzava pretvaranje masti u energiju. Ovo voće nadoknađuje izgubljenu tečnost i mineralne soli. Osobe koje pate od čira na želucu verovatno smatraju da ne bi smele da konzumiraju grejpfrut zbog njegove kiselosti. Međutim, nove studije pokazuju upravo suprotno. Naime, ekstrakt ovog voća pomaže u lečenju čira jer obiluje antioksidansima, a u kombinaciji s terapijom lekovima ima naročito povoljno dejstvo. Sok od grejpfruta sadrži šećer, organske kiseline, mineralne soli, pektin i mnogo vitamina - A, B, C, D, P i tako predstavlja pravu riznicu isceljujućih materija koje imaju osobinu da zaustave krvarenje. Pored toga, on jača apetit, poboljšava varenje, i veoma je koristan u slučaju poremećaja rada jetre. Posebno se preporučuje ljudima koji pate od povećanog umora, posle preležanih bolesti i teških operacija.

Za negu kose: Grejpfrut je pravo voće za kosu sa minivalom jer neutrališe alkalne sastojke koji se nalaze u kiselini za minival. Pre nego što nanesete šampon, dodajte mu nekoliko kapi soka od grejpfruta.

 

Ananas
Nutricionisti veruju da bromelin, sastojak anansa, podstiče varenje. Pored toga, ovo voće je odlično za ublažavanje otoka i bolova u artritičnim zglobovima, čime se postiže bolja pokretljivost tela. Ananas je dobar i za zdravlje usta i ždrela, jer vitamin C ublažava bolesti desni i paradentozu. Bromelin podstiče i brže zarastanje rana pa ga sportisti često koriste prilikom povreda, bolova u mišićima, istegnuća i uganuća. Osim vitamina C, ananas obiluje vlaknastim materijama i mineralom manganom koji je neophodan za čvrste kosti. Sadrži još i alfahidroksilne kiseline koje ublažavaju bore na licu i podstiču regeneraciju kože.

Protiv neželjenih jastučića: Odavno je poznato da je sok od ananasa odličan za masažu onih delova tela na kojima se javljaju naslage sala, jer voćne kiseline deluju kao piling. Osim što razgrađuju masnoće i podstiču cirkulaciju, ovi sastojci čine kožu glatkom i zategnutom.



Izvor: Lepota i Zdravlje

Ćufta za Ginisovu knjigu rekorda

U susret svetskoj premijeri animiranog filma "Padaće ćufte", kuvari hotela "Ritz Karlton" u meksičkom letovalištu Kankun napravili su ćuftu tešku 49.5 kilograma, koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda.



Ovaj ukusni podvig načinili su glavni kuvar hotelskog restorana Rejner Zingrebe i banket kuvar Aldo Novoa u okviru promocije animiranog filma u kojem, zahvaljujući mladom pronalazaču, hrana pada s neba poput kiše, saopštila je domaća distributerska kuća "Tak" posredstvom koje će film kod nas početi da se prikazuje od 22. oktobra.

Sudija Ginisovog svetskog rekorda Karlos Martinez objasnio je da su kriterijumi za ulazak u Ginisovu knjigu veoma strogi i da je ćufta meksičkih majstora kulinarstva morala, ne samo da bude teža od prošlogodišnjeg rekorda (32.93 kg), već i da bude dobro pripremljena i jestiva, što su potvrdili i sanitarni inspektori koji su prisustvovali događaju.

Nakon što je Martinez potvrdio rekord, najveća ćufta na svetu poslužena je u malim porcijama svima koji su prisustvovali ovom neobičnom događaju.

"Padajuće ćufte" je nova animirana avantura kompanije "Sony Pictures Animation", o Flint Lokvud, koji u želji da postane veliki pronalazač, patentira izum za pretvaranje vode u hranu.

Lokvud, čiji su raniji pronalasci svi bili neuspešni i stvarali velike nevolje stanovnicima grada, nije siguran da njegov novi izum zaista radi sve dok sa neba ne počne da pada hrana, a ubrzo gradić će pogoditi i tornado od špageta i džinovske ćufte.

Film, inspirisan knjigom Džudi Baret, režirao je Kristofer Miler, a scenario potpisuje Fil Lord. Glasove su likovima pozajmili Bil Heder, Ana Faris, Džejms Kan, Endi Semberg, Brus Kempbel, Bobi Džej Tompson, Bendžamin Bret, Nil Patrik Haris, Al Roker, Loren Grejm i Vil Forte. Producent je Pem Marsden.



Izvor: B92

Srbi nemaju nijedno autentično jelo

Ne postoji srpska nacionalna kuhinja, ali ni engleska, francuska ili bilo čija druga. Sve one su mešavine različitih uticaja. Ipak, kuvana jela „sa poklopcem" mogla bi se nazvati našim brendom, jer pripadamo retkim narodima koji tako spremaju hranu



Ne postoji srpska nacionalna kuhinja, ali ni engleska, francuska ili bilo čija druga, odmah na početku etnolog Dragomir Antonić razbija dileme o tome koja su to izvorna nacionalna jela sa ovih prostora, a koja smo usvojili i prihvatili kao svoja. Sve kuhinje su, kaže, mešavine različitih uticaja i teško ih je omeđiti po geografskim odrednicama.
Čuveni kuvar Stevo Karapandža ističe da su srpska pita od oraha i zagorski štrukli jedina autohtona jela sa teritorije bivše Jugoslavije, međutim, Antonić izražava sumnju da je i pomenuta pita originalni srpski recept. On kaže da svi narodi znaju za brašno, jaja, za neku vrstu masla i slatkiša, koji su osnovni sastojci tog proizvoda.



- Kakva je to autentična francuska kuhinja koja koristi biber, koji je u Evropu došao tek sa Markom Polom? A da ne ulazim u podele unutar same Francuske, jer se hrana u Alzasu razlikuje od one u Provansi i tako dalje. Isto tako je i kod nas. Ogromne su razlike, pogotovo su bile nekada, između hrane u Banatu, Pirotu, Sremu ili Valjevu. Na jugu dominiraju obroci sa mnogo paprike i pita, a nema štrudle makovnjače, koja je sastavni deo kuhinje u Banatu, gde na trpezi dominira testo u raznim varijantama, kao i pernata živina - objašnjava Antonić.
A šta je to što se jelo u Srbiji pre dolaska Turaka? Naši preci u 13. i 14. veku hranili su se uglavnom mlečnim proizvodima, sirom, kajmakom; voćem i povrćem i pšenicom koja se razlikovala od današnje, objašnjava etnolog. Tada, naravno, nije bilo kukuruza, paprike, krompira, koji su u Srbiju stigli tek nekoliko vekova kasnije. Antonić ističe da se na jelovniku u to vreme nalazila divljač, dok se domaće životinje, osim svinja i ovaca, nisu klale.



- Krava i vo su bile tegleće životinje, koje je narod zvao blago, a ono se ne kolje i ne jede. Goveče bi se klalo tek kada se onesposobi za rad, a njegovo meso se sušilo, dok se klanje teleta smatralo grehom. Beograđani su i početkom 19. veka morali telad da nabavljaju u Zemunu, jer se ona u Srbiji nisu jela. Prvi koji je ostavio pisani trag o ishrani Srba je Teodor Metohijski, koji je kao izaslanik vizantijskog cara Andronika II došao 1299. godine na dvor kralja Milutina. On je zapisao da je na kraljevskoj trpezi tada bilo divljači, „raznih ptica i druge jestive zveradi", kao što su šumski veprovi i jeleni. Teodor kaže da je tada bio posni dan i da je kralj poslao sveže i sušeno voće, najbolje kolače i komade pripitomljenih riba, kao što su „velike i masne, dunavske" - navodi Antonić.
Jasno je da su Srbima tada bile poznate razne poslastice, slatke pite i testa, ali je pitanje koliko je svega toga bilo na trpezi širih slojeva stanovništva. U srednjem veku u slatkiše se stavljao med, jer je šećer bio retkost, pa baš zbog toga Antonić izražava sumnju da su tada pravljeni džemovi, pekmezi ili slatko.



- Ratluci i baklave, koji su se pravili od meda, postojali su još u vizantijsko vreme, pa nisu tačne tvrdnje da smo za njih saznali tek po dolasku Turaka. Žito, koje i danas služimo za slave, bilo je poznato još u davno doba. Jedan Italijan, profesor dubrovačke škole, zabeležio je 1440. godine, dakle 100 godina posle Teodora Metohijskog, da su seljaci u to vreme prodavali povrće „u svežnjevima" - kupus, blitvu, salatu, kadulju, krastavicu, žućenicu, radič, rotkvicu, celer, komorač... Tadašnji stanovnici Srbije koristili su i meso, ali ne u onolikim količinama kako se to sada misli. U selima su se u posne dane jeli pasulj i luk, a u mrsne, zimi, kiseo kupus i slanina, a leti mleko, sir i jaja - govori Antonić.
On dodaje da se u gradovima sirotinja hranila kao i seosko stanovništvo, dok su imućniji običnim danima bili skromni u jelima, a samo su za praznike pravili raskošne obroke, sa našim i istočnjačkim jelima. Na jelovniku su bili kisela čorba, đuveč, sarma, podvarak, ćevap, pečenje, ćufte, papazjanija, a od slatkiša sutlijaš, baklava, tatlije... Evropska jela su bila nepoznata, pa je tako tek 1823. godine u Beograd iz Zemuna došao prvi pekar koji je prodavao zemičke.

- Turčin nije hteo da uđe u kuću gde je zaklana svinja, pa su zato naši preci za Božić spremali pečenicu. Plaćali su danak u jagnjadima, pa su se i zbog toga gajile i ovce. Mnogi su imali i pčele, jer se porez plaćao i u medu. Jeli su se ječam, ovas, zob, pečurke, čorbe od različitih travki, a meso se jelo najčešće kuvano - kaže Antonić.
Prvi srpski štampani kuvar objavio je 1865. jeromonah Jerotije Draganović iz manastira Krušedol, dok je Spasenija Pata Marinković, kako ističe Antonić, sa svojim čuvenim kuvarom s početka 20. veka prilično uticala na razvoj srpske kuhinje. Ipak, naš sagovornik ističe da danas u Srbiji ne postoje nikakva pravila u ishrani. On kaže da se nekad jelo dva puta dnevno, što je praksa i u manastirima, a i Nikola Tesla je pisao da je „prirodno da čovek jede dva puta".
- Sada se nameće tvrdnja da treba jesti pet puta dnevno, a jasno je zbog čega, jer je glavni biznis u hrani. Čovekova potreba se zadovoljava određenim brojem kalorija u dva obroka. Sećam se kako su se hranili moji rođaci u okolini Gornjeg Milanovca, pre nekoliko decenija. Ujutro bi pojeli slatko i popili kafu i rakiju, a zatim odlazili u štalu da obave poslove, što je trajalo oko dva sata. Zatim bi, oko 10 ili 11 sati, doručkovali nešto kuvano i onda odlazili dalje da rade. Ako je bio veliki posao u polju, onda bi im se oko pola dva donosila užina. Na primer, pečena paprika, paradajz, kajmak, sir... Večerali bi oko 18 sati. Dok su čekali da im se zgotovi jelo, na stolu su im bili razne salate, sirevi, mlad kajmak i ohlađena šljivovica, a posle bi jeli gibanicu, piletinu i kiselo mleko. Ono što je najvažnije - jeli su polako. Predstava da Srbi jedu mnogo pečenja je zbog toga što su ljudi iz grada odlazili na selo u vreme slavlja ili svinjokolja, kada je na trpezi bilo svinjetine ili jagnjetine - govori on.

Kuvana jela „sa poklopcem" mogla bi se nazvati našom autentičnom kuhinjom, smatra Antonić. On kaže da pripadamo retkim narodima koji spremaju takva jela, jer se u kineskoj kuhinji, na primer, sve pravi na plamenu i bez pokrivene šerpe.
- „Poklopac" zahteva krčkanje i nije tačno da se time gube vitamini i hranljivi sastojci. Takva jela su boranija, grašak, kiseli kupus, đuveč, punjena paprika, riblja čorba, razne čorbe, kuvana teletina ili jagnjetina... U našim kafanama je sve manje takvih jela, a problem je u neobučenom osoblju. Tražite u bilo kom restoranu pileći ajmokac, niko neće znati da ga napravi. Kada bih otvarao kafanu, služio bih samo kuvana jela, ali bih smanjio začine i ulje. Kuvalo bi se dugo, jer jela puste sopstvenu masnoću, pa nije potrebno dodavati drugu. Iz naše kuhinje izbacio bih prženo. Zaboravili smo da dinstamo, a to je i ukusnije i zdravije. Ako hoćete da jedete, na primer, pržena jaja, onda ih treba pržiti na slanini, koja ima pozitivne masti i nije prerađena - zaključuje Antonić.

* * *

Najubistvenije jelo na svetu
Cicvara, jelo od kukuruznog brašna i kajmaka, služilo je Srbima i kao oružje u petovekovnoj borbi protiv Otomanske imperije, tvrdi Dragomir Antonić. On ovo jelo naziva „najubistvenijim" na svetu, priznajući da on ipak voli da ga jede, ali „samo jednom ili dva puta godišnje".
- Kada su Turci skupljali danak, nisu imali vremena da sačekaju da im se ispeče meso, nego su tražili neko brzo, a ukusno jelo. Naši su se dosetili, pa su Turcima spremali cicvaru, za koju je potrebno kilogram ili više kajmaka i oko pola kilograma kukuruznog brašna, a zna se da nema ništa opasnije za organizam od mlečne masti. Sve to se kuva na tihoj vatri dok se ne napravi gusta masa kao želatin, a onda se prebaci u veliku posudu, u koju se stavi tvrdi sir, koji takođe mora da bude mastan. I onda se i taj tvrdi sir istopi u smesi. Turcima se to dopadalo, ali je i te kako uticalo na njihovo zdravlje. Iako se cicvara računa u jedno od naših nacionalnih jela, nisam baš siguran da su naši preci to preterano jeli - kaže Antonić.



Izvor: Press

Emulgatori su i korisni i štetni



 Na pominjanje reči emulgator ili aditiv većina ljudi se namršti, jer veruje da supstance koje se dodaju prehrambenim proizvodima imaju izrazito štetan uticaj na zdravlje. Da li je baš tako? Šta se krije iza famoznih šifara koje počinju slovom E, koliko je voće i povrće koje nam se nudi na pijacama i u prodavnicama zaista zdravo i zašto je brza hrana toliko opasna, objašnjava prof. dr Slavica Šiler-Marinković sa Katedre za biohemijsko inženjerstvo i biotehnologiju na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu.
- Aditivi nisu obavezno štetni po naše zdravlje i uzročnici problema vezanih za ishranu, kako se možda pretpostavlja. Ne može i ne sme da se na taj način pojednostavi njihova uloga u proizvodnji hrane. U pitanju su supstance koje se dodaju prehrambenim proizvodima tokom tehnološke obrade da bi im se poboljšala senzorna svojstva i sačuvao kvalitet. Na početku ove priče mora da se napravi jasna razlika između aditiva i kontaminanata poput ostataka pesticida, insekticida ili teških metala.
o Ipak, istraživanja pokazuju da postoje i aditivi koji mogu da uzrokuju zdravstvene tegobe?
- Svi aditivi koji su dozvoljeni po našim, a pre svega evropskim zakonskim propisima i direktivama, bezbedni su po zdravlje u dozvoljenim količinama. Oni su prošli čitav niz studija dok nisu došli na pozitivnu listu, tako da su tvrdnje o njihovoj štetnosti neutemeljene. Naravno, nisu svi aditivi isti. Ima ih vrlo korisnih, kao što je emulgator lecitin, koji je mnogo zastupljen u konditorskim proizvodima, ili sojini proteini u mesnoj industriji, koji doprinose nutritivnoj vrednosti proizvoda.
o Najviše zamerki stavlja se na račun supstanci koje daju boju proizvodu i pojačavaju mu ukus i miris.
- Dodaci kao što su boje i pojačivači ukusa nisu tako korisni kao lecitin, a često imaju i zadatak da maskiraju loš kvalitet osnovne sirovine. Smatram da je najveći problem u primeni takvih aditiva što popravljaju ukus često nekvalitetnih namirnica i privlačnim organoleptičkim svojstvima izazivaju potrošača da ih neumereno koristi. U krajnjem slučaju to vodi do gojaznosti, kao i do nedovoljne snabdevenosti organizma potrebnim hranljivim materijama i biokatalizatorima.
o Koliko od namirnica "obogaćenih" raznim hemikalijama imamo štete?
- Ne možemo da kažemo da je naša ishrana generalno loša, ali mora da se mnogo više radi na edukaciji proizvođača i potrošača, kao i da se menjaju loše prehrambene navike ljudi. Veliki problem u ishrani stanovništva je upotreba namirnica koje imaju sve manju nutritivnu vrednost. Proizvođači insistiraju na većoj rodnosti biljaka i stoga se koristi povrće iz staklenika koje mora da se mnogo više prska i štiti raznim sredstvima. To se odnosi i na voće koje nije sa ovog podneblja. I meso je slabog kvaliteta pošto se stoka, uglavnom, ne hrani pravilno, da bi se postigla jeftinija cena mesa. Hrana proizvedena od sirovina slabog kvaliteta mora više da se obogaćuje aditivima i da se dodatno vitaminizira i tako nastaje začarani krug.
o A kakav odnos treba da imamo prema prehrambenim proizvodima i aditivima u njima koji su namenjeni deci?
- Korišćenje namirnica sa aditivima u dečjoj ishrani doprinosi sticanju njihovih pogrešnih navika, pa im postaje privlačna samo hrana izrazitog ukusa i mirisa, koja im je, nažalost, nadohvat ruke. Decu je teže navići da uzimaju sveže namirnice, koje njima nisu tako ukusne, prevashodno povrće. S druge strane, konzumiranje namirnica sa velikom kalorijskom vrednošću, pre svega onih koji obiluju šećerima i mastima, dovodi do gojaznosti, jer je unos kalorija u disbalansu sa utroškom energije.
o Problem gojaznosti kod dece čest je u visokorazvijenim zemljama, kakva je situacija kod nas?
- Prema najnovijim istraživanjima, naša deca su krupnija i gojaznija od vršnjaka u Evropi. Redovna fizička aktivnost, pešačenje i fizički rad, iz generacije u generaciju sve se manje upražnjavaju. Istovremeno unos rafinisanih namirnica velike kalorijske vrednosti se povećava.
o Na koji način mogu da se koriguju prehrambene navike kod najmlađih?
- To ne ide lako, jer su prehrambene navike već stečene. Na primer, Velika Britanija je sprovela veliku akciju promene dečjih jelovnika u školama, zahvaljujući inicijativi poznatog kuvara Džejmija Olivera. Čips i masne pekarske proizvode zamenili su kiflom od integralnog brašna sa sirom i svežim povrćem.
o Ni starijima nije lako da odole brzoj hrani, sočnim hamburgerima i ukusnoj pici?
- Kod brze hrane je najštetnije to što se uglavnom prži, a prilikom spremanja ulje se ne menja dovoljno često pa se razvijaju toksične i uslovno kancerogene supstance. Dim koji nas zapahne iz grilova, prepun je toksičnih supstanci, a pojedine završe i u pljeskavicama. Osim toga, brza hrana je bogata kalorijama, a siromašna vitaminima, mineralima i dijetalnim vlaknima, često i proteinima.
o Na koji način je najzdravije pripremati namirnice?
- Svakako da je kuvana hrana, koja se jede kašikom, superiorna u odnosu na sendviče ili roštilj. Međutim, hrana nam ne služi samo za zadovoljenje biohemijskih potreba organizma, već ima mnogo širu, socijalnu funkciju. Da ne pominjemo koliki je značaj zajedničkog obroka za porodicu u psihološkom smislu.
o U potrazi za kvalitetnijom ishranom i životom, ljudi se sve više okreću organski proizvedenim namirnicama?
- Organski proizvedena hrana je jedno od boljih rešenja, njenim konzumiranjem ne unose se kontaminenti iz pesticida i đubriva, ali je proivodnja vrlo složena i takve namirnice su skupe. I u svetu je posle početnog zamaha, organska proizvodnja hrane počela da opada jer ekonomska kriza tera potrošače da koriste jeftinije namirnice. Kod nas je ona još u povoju i pitanje je da li će dostići neki značajniji nivo budući da je teško naći nezagađeno zemljište koje ispunjava sve standarde, a i mukotrpno je proizvoditi namirnice za koje nemate siguran plasman na tržištu.

OPASNI ADITIVI
O uticaju dodataka u ishrani po zdravlje decenijama se vode polemike. Mnoga istraživanja dokazala su da neki od njih zaista mogu da uzrokuju ozbiljne probleme, posle čega su i zvanično zabranjeni u većini zemalja. Jedan od njih je emulgator E 123 za koji je utvrđeno da je toksičan. Epitet "opasne po zdravlje" pripisuje se sledećim šiframa: E 102, 120 i 124. Dokazano je da probleme sa crevima mogu da izazovu E 220, 221, 232 i 224, tegobe sa varenjem E 338, 339, 340, 341, 450, 461, 463, 465 i 466, kožna oboljenja mogu da uzrokuju E 230, 231, 232 i 233. Emulgator E 200 smanjuje količinu vitamina B u organizmu, holesterol povećavaju E 320 i 321, a krvni pritisak E 311 i 312. Pojedini emulgatori smatraju se potencijalnim uzročnicima kancera, a to su E 131, 142, 210, 211, 213, 214, 215, 216 i 217.

KORISNI SUPLEMENTI
Emulgatori mogu da budu i vrlo korisni. Iza šifre E 110 krije se antikancerogeni indijski šafran, E 160 je pigment karoten koji takođe štiti od tumora, E 170 je kalcijum-karbonat, E 300 vitamin C, E 306 vitamin E, E 504 magnezijum-karbonat...
Sojin lecitin koji se označava pod šifrom E 322 je sastojak mnogih proizvoda, posebno slatkiša. Zbog dijetetskog i terapeutskog svojstava, preporučuje se kao dodatak u ishrani, jer sadrži sastojke koji utiču na metabolizam jetre, apsorpciju masti, koagulaciju krvi i regeneraciju ćelija nervnog sistema. Koristi se u proizvodnji svih vrsta hleba i peciva, posebno onih kojima se dodaje mast, poboljšava tehnološka svojstva proizvoda i produžava im svežinu. Konditorska industrija ga koristi u proizvodnji čokolade, čokoladnih i kakao proizvoda i preliva.



Izvor: Novosti

Savršen poklon prirode



 Iako ih imamo na trpezi tokom cele godine, same ili kao deo ukusnog fila za tortu, jaja u ovo doba godine imaju specijalan tretman. I ukus! Obojiti i ukrasiti jaja za Uskrs pravi je ritual u kome ima posebnog uzbuđenja, deca im se raduju zbog lepog običaja tucanja jajima, a svi koji su filozofski nastrojeni upravo u doba Uskrsa prisete se da ponove pitanje na koje tačan odgovor više niko i ne očekuje: "Šta je starije, kokoška ili jaje?"
Jedno je sigurno – jaje je savršen proizvod prirode. Magičan. Lekovit. Pre nego što je postalo univerzalni simbol uskršnjih praznika, ono je za Rimljane, Gale, Egipćane i Persijance predstavljalo simbol kosmosa. Verovali su u iskonsko jaje koje se raspalo u dobrog boga Ormuzda i zlog Ahrimana, odnosno na svetlo i tamu. U spomen na to jaje, u proleće su imali običaj da se međusobno darivaju jajetom. Antički Persijanci bojili su jaja za njihov praznik koji je obeležavao početak nove godine. Kipovi u Persepolju prikazuju ljude koji su kralju nosili obojena jaja. A Feničani, Vavilonci, Grci, Indusi, Kelti, Kinezi... smatrali su da je svet nastao iz jajeta, te da je jaje simbol života. Kod Indusa je rašireno verovanje da je iz jajeta postalo vrhunsko božanstvo Brama: od gornje polovine ljuske postalo je nebo, a od donje zemlja. U kineskim predanjima haos je imao oblik jajeta. Naime, kada se to jaje otvorilo, od teških elemenata nastala je Zemlja, a od lakih i čistih - nebo. Kao takvo, jaje je od davnina farbano i poklanjano dragim ljudima, bilo poštovano za vreme prolećnih festivala i svetkovina...
Srbi nisu izuzetak. U našoj tradiciji, recimo, jaje se stavljalo u nedra porodilji, tako što se provlačilo kroz odeću. Verovalo se da će joj tako porođaj biti lak. Jaje je, smatralo se, moglo da utiče i na plodnost useva, pa su ljudi razbijali jaje o glavu vola pred oranje, zakopavali ga u prvu brazdu, stavljali u žito i lan prilikom sejanja. A da bi poboljšali plodnost stoke jaje su razbijali o glavu poslednje pomužene ovce ili su ga zakopavali u mravinjak, a potom bi ga davali stoci zajedno sa mekinjama, da bi se razmnožavala kao mravi. Jaje je i odbrana od uroka i grada. Ponegde je običaj da žena malom detetu koje prvi put vidi pokloni novčić sreće radi, a jaje života radi. Snaga jajeta bila je još veća ukoliko je ono bilo obojeno u crveno. Verovalo se da crveno označava sam život, jer je i krv crvena. To je i boja radosti, a kako je Uskrs najradosniji praznik, jaja se stoga farbaju u crveno. Postoji običaj da se prvo jaje, koje se naziva "čuvarkuća", "krstaš" (na Kosovu "strašnik", jer se upotrebljavalo kao lek protiv straha)... boji u crveno. Pripisuju mu se magijske moći, u pojedinim krajevima njegovo farbanje bilo je propraćeno bajanjem. Deci su tim jajetom mazali obraze, da bi bila rumena, odnosno zdrava. Ponegde je dete umivano vodom u koju je bilo stavljeno jedno crveno jaje, šećer i cveće vrtike, da bi bilo zdravo, blage naravi i privlačno momcima, odnosno devojkama. Deci se, takođe, u toku noći crveno jaje stavljalo pod jastuk, da bi ga, nakon što bi bilo odneto u crkvu, dete ujutru pojelo. Crveno jaje su koristile i devojke u raznim "vradžbinama" da bi se udale, a magična svojstva imali su i voda u kojoj su jaja kuvana, pa i ljuske.
Zbog ovakve njegove važnosti, veoma se vodilo računa da niko ne prisustvuje njegovom farbanju, da ga ne bi urekao. Žene su nastojale da tom prilikom budu same, a ako bi neko, ipak, bio prisutan tokom ovog rituala, one su pričama o nečem crvenom nastojale da nezvanom "svedoku" odvrate pažnju. Kako je reč o svetoj radnji, obredna pravila su nalagala da se jaja farbaju određenog dana, u određeno doba dana, te da to mogu da rade samo ritualno čiste osobe – ili stare žene ili nevine devojke.
Iako je tradicija farbanja i ukrašavanja jaja nastala u Engleskoj, u srednjem veku, u zapadnim zemljama bojenje jaja polako zastareva. Na njihovo mesto dolaze čokoladna ili plastična jaja napunjena bombonama. U našim krajevima šarena uskršnja jaja pominju se tek u 16. veku i, valja reći, običaj tucanja jajima karakterističan je samo za pravoslavce.
Poneka jaja nisu obična, toliko su skupa da bi za njihovu kupovinu trebalo podići kredit u banci. Reč je o jajima egzotičnih ptica, u koje spada i velika slon-ptica sa Madagaskara. Jedno, koje je početkom 17. veka snela upravo ova ptičja vrsta, najveće je na svetu (visoko 33 centimetra, a ima obim oko metar) i pre nekoliko godina kao antikvitet našlo se na aukciji u Londonu, sa početnom cenom od 500 funti. Jaja slon-ptice, koja je bila visoka oko tri metra i teška pola tone, su 300 puta veća od kokošijih i stoga su na meti kolekcionara.

FABERŽEOVA
Najčuvenija i najlepše ukrašena jaja su ona koje je pravio juvelir iz Petrograda Petar Karl Faberže. Od 1885. do 1916. svake godine je za Uskrs na dvor donosio svoja umetnička dela kao uskršnja jaja, izrađena od zlata i drugih skupocenih materijala. Napravio je ukupno 50 carskih uskršnjih jaja. Prvu narudžbinu dobio je od ruskog cara Aleksandra Trećeg, 1885. godine. Trebalo je da napravi uskršnji poklon za caricu Mariju. Narednih 30 godina carska porodica Romanov naručivala je od njega jaja. Krunidbeno je car Nikolaj Drugi naručio posle krunisanja u Moskvi kao poklon za svoju suprugu za Uskrs 1897. godine. Visoko je 12,7 centimetara, nalazi se u crvenkastozlatnoj ljusci prošaranoj emajliranim linijama i sa pregršt svetlucavih dijamanata, među koje je ugraviran i caričin monogram.
Forbsovi su bili kolekcionari ovih jaja, imali su ih devet, pet se nalazi u Muzeju likovne umetnosti u Virdžiniji, tri se čuvaju u odajama britanske kraljice Elizabete Druge, neki primerci su deo privatnih kolekcija, dok je preostalih osam nestalo bez traga.

ZA ZDRAVLJE I VITKOST
Britanska studija utvrdila je da je jaje odista superhrana. Sadrži manje od 80 kalorija, pa ne bi trebalo da ga izbegavaju oni koji žele da smršaju. Čelična ledi Margaret Tačer prihvatila je taj savet 1979. godine, kada je jela 28 jaja nedeljno i uspela da smrša devet kilograma. Dijeti klinike "Mejo", koja ne sme da traje duže od dve nedelje, podvrgla se jer je želela da izgleda dobro u trenutku kada je postala premijerka Velike Britanije.
Kada je reč o zdravlju, preporučuje se jedno jaje dnevno. Bogato je vitaminom D i B12, selenom, obiluje i antioksidantima koji sprečavaju propadanje mrežnjače (što je glavni uzrok slepila). Jaje daje 20 odsto potrebne dnevne doze vitamina D.

PREPELIČJA – ELIKSIR ŽIVOTA
Jaja japanske prepelice, koja su se nalazila na trpezi egipatskih faraona, a u Kini i Japanu su već vekovima cenjena zbog lekovitih svojstava, pozitivno utiču na ceo ljudski organizam, a naročito na krv i krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak.
U odnosu na kokošije, jaje japanske prepelice ima pet puta više fosfora, sedam puta više gvožđa i deset puta više raznih vitamina (A, B1 i B2), i svega 15 kalorija. Njegova lekovita svojsta ispitivali su stručnjaci iz Rusije, Engleske, Poljske i Češke, ali najinteresantniji eksperiment obavili su japanski naučnici. Malom dozom istovremeno su ozračene kokoške i prepelice, da bi posle mesec dana bilo ustanovljeno da su jaja prepelice potpuno zdrava, a kokošija radioaktivna.
Kada je reč o terapiji jajima prepelica, pacijent mora u određenom vremenskom periodu da popije od 120 do 1.080 jaja, u zavisnosti od bolesti. Terapija najčešće traje 49 dana. Tokom tog perioda odrasli ujutru, na prazan stomak, piju tri sirova jajeta u prva tri dana, a po pet do kraja terapije. Deci se daje manji broja jaja.
Osim nabrojanih, jaje prepelice koriste osobe koje imaju povišen krvni pritisak, arteriosklerozu, dijabetes, bronhijalnu astmu, tuberkulozu, migrenu, gastritis, anemiju, teži oblik astme, koje su pretrpele infarkt, imaju neurednu probavu, žele da imaju lepši ten, da regenerišu organizam, poboljšaju pamćenje, osobe koje se bave pojačanim fizičkim naporima (sportisti i fizički radnici).



Izvor: Novosti

Vlaknaste materije za dobro varenje

Dnevni unos vlaknastih namirnica neophodan za normalno funkcionisanje creva kod odraslih osoba iznosi 25 grama, pokazali su rezultati istraživanja grupe naučnika iz Evropske uprave za bezbednost hrane (EFSA).



Istraživanje, vezano za dijetetske proizvode, ishranu i alergije je pokazalo i da veći unos vlaknastih namirnica može čak da smanji opasnost od pojave srčanih oboljenja i razvoja dijabetesa tipa 2 (starački dijabetes) i da pomogne u održanju telesne težine, preneli su francuski mediji.

Naučnici su došli do zaključka i da idealan dnevni unos vode iznosi dva litra za žene i 2,5 litara za muškarce.


Oni su konstatovali i da unos masnih materija ne treba da premaši 35 odsto ukupnog energetskog unosa, kao i da bi ukupan unos glucida (ranije nazivanih ugljenim hidratima) trebalo da iznosi 45 do 60 odsto ukupnog energetskog unosa, što zavisi da li se radi o deci ili odraslim osobama.
Evropsko istraživanje je pokazalo i da visok unos zasićenih masnoća i masnih kiselina povećava holesterol, pa samim tim i opasnost od srčanih oboljenja, kao i da redovno konzumiranje namirnica bogatih šećerom podstiče pojavu karijesa, dok je veza utvrđena i između čestog konzumiranja zaslađenih napitaka i povećanja telesne težine.



Izvor: Blic

Viljuška prihvaćena tek u 18. veku

Račvaste grančice, na koje se nabadalo meso za pečenje, pre mnogo hiljada godina bile su preteče viljuške, a kao neophodan deo pribora za jelo prihvaćena je tek u 18. veku.



Viljuške su se prvo koristile u Srednjem veku, ali se konzumiranje hrane uz pomoć njih smatralo skandaloznim gestom. Kada je u 11. veku grčka princeza umrla nedugo nakon što je na svom venčanju predstavila viljušku, njena smrt je okarakterisana kaznom koja dolazi od bogova.

Današnji oblik i namenu viljuška je dobila u kasnijem ljudskom razvoju. U početku su se koristile dugačke dvozube viljuške, napravljene od tvrdog drveta, kosti ili gvožđa. Njihova osnovna namena bila je pridržavanje mesa pri pečenju.

Iako postoje primerci četvorozubih i petozubih viljušaka od pre 16. veka, četvorozube viljuške su postale popularne tek krajem 18. veka.



Iako su viljuške bile poznate i česte na stolovima u Italiji tokom 11. veka i sporadično korišćene u Francuskoj tokom 14. veka (ne zaboravimo da su svi Francuzi sve do 17. veka jeli prstima), a u Englesku su stigle 1611. godine, tek od 18. veka viljuška je prihvaćena kao neophodan pribor za jelo u kućama obrazovanih ljudi.

U današnje vreme ovaj pribor za jelo je inspiracija i izazov za dizajnere širom sveta, koji se takmiče u pokušaju da naprave što maštovitiju viljušku.



Izvor: MTS-Mondo

NAJSKUPLJA HRANA NA SVETU - MOŽDA ĆETE PROBATI JEDNOG DANA


1.Beli tartuf je najskuplja pečurka na svetu.Raste pod zemljom i nalaze ga samo posebno obučene svinje i psi.Smatra se da je jak afrodizijak.Toliko je tražen da su vlasnici nekih restorana spremni da za kilogram daju i do 5000 dolara.Rekord je postavio Stenli Ho, vlasnik kasina u Makau, koji je za 1.5 kilograma tartufa platio 330.000 dolara.

2.Kavijar spada u vrlo skupu hranu.Mnogi misle da je crni kavijar najskuplji, ali nije.Od njega je mnogo cenjeniji beli ili dijamantski beluga kavijar. Kilogram ovog kavijara košta 5000 dolara.

3.Krompir sa Nuarmutije. Stanovnici ovog francuskog ostrva proizvode najskuplju vrstu krompira na svetu.Na svojim poljim oni godišnje proizvedu samo 100 tona ovog veoma kvalitetnog krompira.Smatra se da mu poseban ukus daju morske alge koje su jedino đubrivo za ovaj krompir.Ova vrsta krompira ne uspeva u drugim delovima sveta, tako da ako želite da ga probate moraćete da izdvojite 500 dolara za jedan kilogram.

4.Posebna junetina. Da li biste platili 100 dolara za šniclu od samo 200 grama.U pitanju je meso posebne vrste japanskih junica, koje odgajivači hrane aromatičnim travama i svaki dan ih masiraju par sati.Da, dobro ste pročitali, masiraju ih.

5.Ekstra sendvič. Najskuplji sendvič na svetu je troslojni sendvič 'Esen' sa piletinom 'A la bres', šunkom, kolutićima tvrdo kuvanog jajeta i tartufom.Ovakav sendvič košta 200 dolara.

6.Pica. Gde drukčije nego u Italiji. Na testu prečnika 20 cm, uz redovne sastojke, tu su beli kavijar i meso jastoga, sve je preliveno konjakom 'Remi Marten'. Cena, prava sitnica, 9000 dolara.

7.Najskuplja kajgana.Za ovo morate otići u njujorški restoran 'Parker Meridijen', a tamo ćete porciju za dve osobe od 6 jaja sa belim kavijarom i jastogom platiti 1000 dolara. Ali, ako ga tamo sami napravite, dobijate popust od 300 dolara!

8.Najskuplji desert.Zbog ovoga takođe morate u Njujork, u restoran, 'Serendipiti 3'. Tamo ćete za samo 1000 dolara dobiti 5 kugli sladoleda od vanile, ukrašene štapićima vanile sa Madagaskara, listićima jestivog zlata od 23 karata i komadićima najskuplje čokolade na svetu 'Amedeji Porselana'.

9.Kafa cipovka.Ovo je kafa koja stiže sa indonežanskog ostrva Sumatre.Zbog jako male godišnje proizvodnje, kilogram kafe 'Kopi luvak' košta od 700 do 1000 dolara. A neverovatni nastanak i detaljno o ovoj kafi pogledajte na našem E-magazinu broj 5.

10.Posebni kineski čaj.Ova retka vrsta kineskog zelenog čaja naziva 'tieguanin' prodaje se po 3000 dolara za kilogram. Šoljicu čaja u nekom ekskluzivnom restoranu platićete samo 15 dolara.

11.Šampanjac.Najskuplji šampanjac je 'Perje žue bel epok blan de blan' koji košta 1500 dolara po flaši. Ali to nije ništa. U hotelu 'Ric karlton' u Tokiju, možete da naručite koktel 'Dijamanti su večni', gde će Vam umesto maslinke, u čašu ubaciti dijamant od 1.6 karata i to naravno kasnije naplatiti 12.000 dolara.

12.Ekstra pivo. Idemo u London, u njihov bar 'Birdroom'.Ovde flaša piva marke 'Bon Secours' košta 1000 dolara. Izračunajte koliko Vas ima, pa vidite koliko je tura piva.

conopljanews.net