Pucnji iz - osvete!

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević

DA ĆE ubistvo Željka Ražnatovića Arkana izazvati "tektonske poremećaje" u beogradskom podzemlju znali su gotovo svi. Ipak, niko nije očekivao da će se to desiti tako brzo, krvavo i nadasve - drsko! Ređali su se zločini dotad neviđeni na ovim prostorima. Ubijalo se i u po bela dana. Bilo je to kako zbog "slobodne teritorije", a još više, čini se, zbog - osvete!
Mnogi su u tom opštem "metežu" pokušavali da naplate svoje dugove. Nije bilo nikog ko bi stajao kao "autoritet" i koliko-toliko uspostavio red. Pucalo se na raznim stranama, na sve i svakog. Borba za "kolač" bila je nemilosrdna, kao i "kažnjavanje krivaca za komandantovu smrt". Oružje je utihnulo tek u vreme "Sablje" i nešto kratko posle nje. Ova godina donela je nove obračune zbog "starih dugova". Kraj se još ne nazire.
Arkanova smrt uvela je i novi "recept za ubijanje" na beogradskim ulicama. Pucalo se iz kola u pokretu, obično iz "audija", automatima marke "kalašnjikov", ne birajući ni vreme ni mesto, ne obazirući se na slučajne žrtve... U nekim likvidacijama oružje je ostavljano, a automobili spaljivani nedaleko od mesta smaknuća. Tolika je bila samouverenost zločinaca.
Likvidacije posle Arkanove smrti iznedrile su još jednu, do danas, ustaljenu praksu. Počevši od "Interkontinentala" nije bilo većeg zločina i ubistva nekog od beogradskih kriminalaca, a da umešane prste u to nisu imali policajci. Sa službenim legitimacijama u džepu uvek su bili na drugoj, tamnoj strani, bilo kao telohranitelji-žrtve, zločinci, pomagači ubicama...

JEDNO je pitanje, međutim, i danas bez odgovora - da li su pojedini zločini zaista bili "ostavinska rasprava posle Ražnatovićeve smrti" ili je neko pod paravanom osvete "prebijao" i naplaćivao svoje račune. Možda u svim tim likvidacijama, ipak, ima od svega pomalo.
Bez obzira na razloge, posle Ražnatovićeve smrti ubijeni su i Mirko Tomić Bosanac, Radoslav Trlajić Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović Ćanda i Ivan Stojanović, Zoran Uskoković Skole i Miloš Stevanović, Todor Gardašević, Željko Bodiš Žeks...
Posle pauze od godinu dana usledili su napadi na Zorana Nedovića Šoka i Andriju Draškovića, u kojima su stradali njihovi telohranitelji. Pre manje od mesec dana ubijen je Branko Jevtović Jorga, jedan od ljudi koji se rukovao sa Arkanom tog popodneva 15. januara 2000. kada je u beogradskom Hotelu "Interkontinental" likvidiran Ražnatović i dvojica njegovih prijatelja.
Ko je sve tog dana, oko 17 časova, bio u popularnom "Kontiju" još ispituje sudija Okružnog suda u Beogradu Dragoljub Đorđević. Na optuženičku klupu osmorica njih je selo. Kao ubica označen je golobradi loznički policajac Dobrosav Gavrić, poznat po bliskim vezama sa Zoranom Uskokovićem Skoletom.
Za saučesništvo su optuženi Lozničanin Milan Đuričić Miki i Novobeograđanin Dragan Nikolić Gagi, "junak" knjige o beogradskom i srpskom podzemlju "Kriminal koji je izmenio Srbiju" i akter filma o momcima sa "vrelog" asfalta - "Vidimo se u čitulji". U sudnici broj tri beogradske Palate pravde, sve do smrti u Centralnom zatvoru, sedeo je i Dragan Nikolić Pegla, na osnovu čijeg je svedočenja dobar deo krivične prijave i optužnice bio zasnovan.
Nikolić, a i mnogi pre njega, tvrdili su da je Pegla samo "čuvar Gagijevog automobila" i da izmišlja stvari, ali je ovaj Novobeograđanin, uprkos tome, bio i ostao označen kao čovek koji je ubicu dovezao do hotela, a potom čekao da završi krvavi posao. Na osnovu njegovog kazivanja sklopljen je delić mozaika organizacije Arkanovog ubistva.

PRVI put javno o povezanosti nagomilanih likvidacija na beogradskom asfaltu sa ubistvo Željka Ražnatovića Arkana progovorili su članovi Anketnog odbora Savezne skupštine, kojom je predsedavao Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke. Odbor, međutim, nije osnovan zbog smrti komandanta Srpske dobrovoljačke garde, već zbog istrage o ubistvu Pavla Bulatovića, ministra odbrane, usmrćenog 7. februara 2000. godine u restoranu FK "Rad".
- Veza između Tomićevog, Skoletovog, Ćandinog i još nekih ubistava posle Arkanove smrti jeste što su "urađena" profesionalno - ispričao je članovima Anketnog odbora potpukovnik Mijodrag Gutić, tada načelnik Trećeg odeljenja Uprave kriminalističke policije SUP u Beogradu, zaduženog za rešavanje krvnih i seksualnih delikata.
- Na koga se sumnjalo da ih ubija, s obzirom na to da su oni već imali ruke umazane krvlju i bili sumnjivi za neke likvidacije, a reč je o najgorim kriminalcima? - upitao je Šešelj.
- Osnovana sumnja je bila da je to zbog Arkanovog ubistva - kratak je bio potpukovnik MUP.
- To svi znamo. Da li je u pitanju osveta ili prikrivanje tragova - insistirao je vođa radikala.
- Pre svega osveta - jasno je odgovorio Gutić.
Nekoliko dana posle Arkanove smrti u beogradskom podzemlju nagađalo se ko je sledeća žrtva. Mnogi su bili uvereni da će taj zločin, koji je tek trebao da se dogodi, biti povezan sa trostrukim ubistvom u "Interkontinentalu".
Pogrešili su. Ubijen je čovek koji nije imao nikakve veze sa sumnjivim poslovima, a kamoli sa bilo kojim zločinom. Ubijen je vojni ministar - Pavle Bulatović.
Obe smrti imale su, bar u početku, bar nešto zajedničko. U oba slučaja sumnjiv je bio Mirko Tomić Bosanac!

"ZEMUNCI"
DANAS, već se uveliko na suđenjima u Specijalnom sudu za organizovani kriminal i u Okružnom sudu u Beogradu priča o povezanosti mnogih likvidacija sa smrću Željka Ražnatovića. Svedoci saradnici i optuženi članovi "zemunskog klana" Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma, od kojih je većina i optužena za počinjena zlodela, govore o tim ubistvima kao o osveti za likvidaciju komandanta.

Rafal zbog sumnje

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević

SMRT Mirka Tomića, poznatijeg kao Bosanac, u prvi mah bila je iznenađenje. Malo ko je verovao da njegova likvidacija ima bilo kakvu vezu sa ubistvom komandanta Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana i dvojice njegovih prijatelja. Ali, vremenom saznalo se da je Mirko Bosanac bio u "Interkontinentalu", kobnog 15. januara 2000. godine.
Naknadnom rekonstrukcijom događaja Tomić i Branko Jevtović Jorga (sada takođe pokojni) dva sata pre zločina u elitnom beogradskom hotelu pozdravili su se sa Arkanom i njegovim prijateljima. Lideru Stranke srpskog jedinstva ponudili su na prodaju automobil "audi". "Prodavci" su mu rekli da su kola parkirana ispred hotela, pa ako je zainteresovan, može da izađe napolje da ga pogleda.
Arkan, međutim, nije bio zainteresovan, jer je "audi" bio stariji od godinu dana. Ovo odustajanje od kupovine spaslo je, čini se sa ove vremenske distance, bar nakratko Ražnatovićev život. Razgledanjem vozila Bosanac i Jorga su želeli samo da namame žrtvu da izađe iz hotela i sam dođe na nišan ubicama.
Ipak, dva sata kasnije, oko 17.10 sati ubijen je hicima iz pištolja, kalibra devet milimetara, dok je sedeo u separeu, u holu poznatog hotela. Oružje kojim je Ražnatović ubijen nikad nije pronađeno, ali se osnovano veruje da ga je Dobrosav Gavrić, inače policajac, na "privremenom radu kod kriminalaca", (optužen da je ubica) likvidirao svojim službenim pištoljem CZ 99.
MIRKO Bosanac, u 28. godini života, likvidiran je 13. februara, oko 20.30 sati. Dok je Bulevarom Nikole Tesle u Novom Beogradu vozio "golf 4" (BG 427-205) prišao mu je automobil sa ubicama. Uveden je novi stil ubijanja. Bio je to "beogradski recept smrti" koji će narednih godina sejati strah u celoj zemlji.
Paralelno vozeći, zločinci su iz automata "kalašnjikov" ispalili 30 metaka. Iako smrtno pogođen, Tomić je pokušavao da nastavi vožnju, ali je posle nekoliko desetina metara udario u banderu nedaleko od Poslovnog centra "Ušće". U "golfu 4", pod nogama ovog zemunskog kriminalca, ljubitelja kocke, policija je našla oko 20.000 maraka.
Sutradan, detaljno je pretražen i teren oko Bulevara, sve do leve obale Dunava. U jednom od obližnjih žbunova, pronađen je "kalašnjikov" kojim je usmrćen Bosanac. To je policiji bilo od male pomoći u pronalasku ubica. Pored toga, brojevi na automatu bili su izbrisani.
Mirko Tomić nije bio nepoznato ime u beogradskom podzemlju. Slovio za čoveka koji je blizak mnogim "ekipama", a neposredno pred smrt bio je u "kombinacijama" sa Zoranom Uskokovićem Skoletom i Zoranom Davidovićem Ćandom, iz takozvanog "miljakovačkog klana".
Sa njima je "tesno sarađivao" i Zoran Nedović Šok sa Bežanijske kose. A, kako je navedeno u policijskoj "beloj knjizi" o organizovanim kriminalnim grupama u Srbiji, svi oni bili su pod velikim uticajem kontroverznog biznismena Andrije Draškovića. Nekim čudnim sticajem okolnosti, sva ova imena pominjana su i tokom svedočenja oficira vojske i policije pred Anketnim odborom formiranim da rasvetli smrt ministra odbrane Pavla Bulatovića.
Analizom bazne stanice mobilne telefonije, vojna bezbednost je došla do podataka da su u "kritičnoj zoni" te večeri kad je ubijn Bulatović, a u širem rejonu restorana "Rad", telefonirali - "Skole, Ćanda, Trlajini..., a bila je jedna komunikacija supruge Andrije Draškovića"... Ipak, niko od ovih ljudi, kako je kasnije utvrđeno, nije saslušavan.
BILO kako bilo, Mirko Tomić je bio pod svojevrsnom istragom zbog sumnje da je 7. februara 2000. godine ubio ministra odbrane Pavla Bulatović, dok je sa prijateljima i guslarima sedeo u restoranu FK "Rad" na Banjici. NJegova prerana smrt omela je, međutim, vojne istražne i obaveštajne organe Vojske Jugoslavije da rasvetle sve okolnosti vezane za njegovo prisustvo u kritično vreme i u blizini kritičnog mesta.
O ovim podacima, pred Anketnim odborom Savezne skupštine osnovanom zbog ubistva Bulatovića, razgovarali su Vojislav Šešelj, predsednik SRS, i pukovnik Svetko Kovač, iz Službe za bezbednosti Vojske Jugoslavije. U stenografskim beleškama zabeleženo je i ovo:
Šešelj: "S kim je Mirko Tomić Bosanac bio blizak?"
Kovač: "On je bio, koliko ja znam, prilično nestabilna osoba. Bio je sa svakim."
Šešelj: "Najduže je bio sa Ćandom (Zoran Davidović) i Skoletom (Zoran Uskoković)?"
Kovač: "Jeste. Uglavnom je izvršavao te zadatke."
Posle Tomićeve smrti, policija je, iz njegovog kriminalnog dosijea, vojnim organima bezbednosti dala otisak dlana kako bi se uporedio sa pronađenim na gelenderu gde je Bulatovićev ubica naslonio "kalašnjikov". Ipak, Tomićev dlan nije odgovarao pronađenom, a sami tim otpala je sumnja da je on pucao na Pavla Bulatovića.
Mirko Tomić je u određenim krugovima važio za jednog od beogradskih "pucača", koji rado koristi automatsko oružje. NJegova uloga u Arkanovoj, kao i smrti Pavla Bulatovića, nikad nije do kraja razjašnjena, ali je ostala sumnja. Zbog čega je ubijen i danas se nagađa. Ipak, smatra se da ga je glave koštalo ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Da li je i koliko učestvovao u organizaciji ovog zločina teško je reći. Neki su mislili da je kriv, i presudili.

ZNANAC POLICIJE
MIRKO Tomić bio je strastveni kockar, stari znanac policije, blizak mnogim grupama, prvenstveno Voždovčanima. Umeo je da izgubi i po nekoliko stotina hiljada maraka za veče. Robijao je u Nemačkoj, na njegovu kuću u Cara Dušana u Zemunu bačene su bombe, a nekoliko puta je ranjavan. Bio je u sukobu sa Zemuncem Draganom Ugarkovićem Ugarom. U beogradskom podzemlju prepričava se njegovo prijateljstvo sa Aleksandrom Kneževićem Kneletom

Druga meta – Trlaja

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević

BATA Trlaja nije umakao rafalima! Neočekivano, ali samo za naupućene, druga meta posle smrti Željka Ražnatovića Arkana, bio je lider "bežanijaca" Radoslav Trlajić.
Zašto? Prosto pitanje sa vrlo komplikovanim i maglovitim odgovorom. Trlajić se za života zamerio mnogim beogradskim klanovima, ali i "novokomponovanim biznismenima", kako je kriminalce koji su "okrenuli list" i obukli lister odela nazivala javnost.
Bio je u sukobu i sa komšijama iz jednog prigradskog sela. Ipak, znali su svi, ti "neprijatelji" bili su nedovoljni za jednu takvu spektakularnu likvidaciju. Radilo se, kako su tada objašnjavali analitičari beogradskog podzemlja, o još jednom napadu na prijatelja Zorana Uskokovića Skoleta, ali i komšiju i saradnika Dragana Nikolića Gagija, kasnije optuženom za ubistvo komandanta Srpske dobrovoljačke garde.
Način ubistva vođe klana sa Bežanije bio je do tada neviđen, što je dovelo do zabune da li ga je uopšte "odradila" ista ekipa likvidatora. Po prvi put, tog petka 25. februara 2000. godine, pokazali su se u punom "sjaju" dobro poznate NN ubice, neki će reći "Arkanovi osvetnici".
SUROVI profesionalci ništa nisu želeli da prepuste slučaju. Uredno je sve isplanirano i nije se mogla dogoditi greška. Trlajić (37) je, ipak, do poslednjih koraka mislio da će im umaći. Dobra organizacija timova ubica nije mu dozvolila da se spase.
Popularni Bata Trlaja te kišovite noći uputio se, posle obilaska nekih prijatelja svome domu. Bio je sam u automobilu BMV, beogradske registracije. Stao je na semaforu u Ulici Jurija Gagarina, na oko 200 metara od zgrade u kojoj je živeo u Ulici dr Ivana Ribara. Iznenada, pored njega se pojavio automobil. Iz "audija 80", rumskih registarskih oznaka, ukradenog dan ranije u Ulici generala Ždanova (danas Resavskoj), zapraštali su meci.
Krenule su da se odvijaju filmske scene novobeogradskim ulicama. "Bežanijac" je dao gas, nastavio pravo, a ubice za njim. Na prvom skretanju, prvom timu pridružila se i druga ekipa likvidatora. Žrtva je panično pritiskala papučicu za gas sve dok nije izgubila kontrolu nad vozilom, skrenula ulevo i uletela u jarak. Verovalo se da je Trlajić ranjen, ali da je, ipak, izašao iz vozila i uzvratio paljbu.
Trčao je i naizmenično pucao bežeći ka prvom ulazu u zgradu. Verujući da će tu pronaći spas. Na nekoliko metara od utočišta, meci su ga prosto sasekli. Pao je na asfalt. Još je davao znake života, pa je jedan od ubica prišao, prislonio mu cev oružja u glavu i opalio. Pošto ga je "overio" i uverio se da je mrtav - dao se u beg.
Nedaleko od beživotnog tela aktera čuvene kokainske afere u pošti na Bežanijskoj kosi policija je pronašla odbačeno oružje i na desetine čaura. Likvidatori su za sobom bacili dva automata "kalašnjikov", a pronađen je i pištolj. Dva sata posle pucnjave pronađen je i "audi smrti". Napušten. Istražni organi su kasnije utvrdili da se u prečniku od 500 metara od mesta gde je "overen" Trlajić nalazile četiri ekipe ubica.
Beogradsko podzemlje je verovalo da se iza Trlajićeve likvidacije krije Arkanova smrt. Ipak, za ovog "bežanijca" su neki govorili da je sa Skoleteom i Gagijem prekinuo sve veze, pa samim tim ne bi ni mogao da bude upleten u organizaciju Ražnatovićeve smrti.
U NEMIRNO vreme po prijatelje ganga sa Miljakovca, neposredno posle krvave drame u "Interkontinentalu", Trlajić je javno govorio da se ničega ne plaši i da nema razloga da se krije. Ipak, nije se odvajao od pancirnog prsluka iako je sve oko sebe uveravao da se ne nalazi na spisku takozvanih Arkanovih osvetnika. NJegovo ime, međutim, pored niza ostalih vezanih za Ražnatovićevu pogibiju, čulo se i na Anketnom odboru formiranom da rasvetli smrt ministra vojnog Pavla Bulatovića. Vrlo jasno i koncizno mnogi su nagovestili da je ubijen upravo zbog događaja od 15. januara 2000. godine.
Bez mnogo buke i, naravno, najave, mesec dana kasnije, 20. marta, sa dva metka ubijen je još jedan prijatelj Zorana Uskokovića Skoleta, koji je u to vreme, bežeći glavom bez obzira napustio zemlju i u Beogradu ostavio sve prijatelje, koji su redom, jedan za drugim gubili glave. Skole je sa sobom poveo, prema pričama koje su tada kolale Beogradom samo Branka Jevtovića Jorgu sa kojim se sunčao na obalama Španije.
Kraj kioska, ispred hotela "Srbija" u Ustaničkoj ulici, revolverom i s leđa, likvidiran je Branislav Lainović Dugi iz Novog Sada, bivši komandant Srpske garde, koja je povezivana sa Srpskim pokretom obnove. Nemaskirani napadač, usred bela dana, prišao je Lainoviću dok je razgovarao mobilnim telefonom i hladnokrvno mu pucao u glavu.
Bežeći sa mesta zločina ubica nije ostavio ni traga, ali je mališan koji su tu zatekao iskoristio priliku i od mrtvog Lainovića uzeo mobilni telefon. To je i omelo policijsku istragu. Mislilo se da je tajna u aparatu. Ali, klinac iz kraja se prijavio policiji i predao aparat. Ni to nije pomoglo inspektorima zaduženim za krvne delikte.

LJUTI RIVALI
- MOJ Branislav nije imao nikakve veze sa ubistvom Arkana - tvrdio je Lainovićev brat Ranko.
Beogradsko podzemlje tvrdilo je sasvim suprotno. Možda nije imao veze, ali je bio blizak sa Skoletom i momcima iz "miljakovačko-banjičkog klana". Tada se nije znalo da li je i na koji način pomogao "Uskokovićevom klanu". Ipak, znalo se da Arkan nije mogao ni da "primiriše" u Novi Sad i Vojvodinu zbog Lainovića.
Mnogi od ovih zločina, povezivani sa osvetom zbog ubijenog Željka Ražnatovića, donekle su rešeni tek u vreme policijske akcije "Sablja" i vanrednog stanja. Gro ovih smaknuća pripisan je "zemunskom klanu".

Rafali iz "audija"

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević

TE zime i proleća 2000. godine, ubice se nisu odmarale. Ni najveći pesimisti nisu mogli da predvide takvu eksploziju svake vrste kriminala, posebno likvidacija. Prvo bi krenule priče, lažne najave ubistava, koje bi se potom svom grozotom obistinile. Jedna smrt je smenjivala drugu... I danas je ostalo pitanje da li je iza svega toga, ipak, stajao Arkan!
Početkom februara, dve nedelje posle trostrukog zločina u "Interkontinentalu" Beogradom se, poput munje, proširila vest: "U revolveraškom obračunu ubijen je Ćanda!". Malo ko je pre toga znao ko je, zaista, taj mladić. Šira javnost ga nije dovodila u vezu sa kriminalom, ali jeste sa estradom. Tih meseci bio je "promovisan" kao najnoviji dečko mlade pevačice Jelene Karleuše. Vest o njegovoj smrti, bar tog dana, nije bilo tačna. Nažalost, ubrzo se obistinila.
Zoran Davidović (28), u gotovo filmskoj akciji, izrešetan je 23. marta po povratku iz Novog Sada, gde je bio na sahrani bliskog prijatelja Branislava Lainovića Dugog, nekoliko dana ranije ubijenog ispred hotela "Srbija" U Beogradu. Sa Ćandom, ubijen je i njegov nerazdvojni drugar Ivan Stojanović (29) sa Kanarevog brda.
Davidović i Stojanović, koji je vozio automobil "audi A8", beogradske registracije, uključivali su se na autoput Beograd-Zagreb, kod "Kvantaške pijace" u Zemunu (U blizini tog mesta nedavno je pokušano ubistvo i Andrije Draškovića). Dok su skretali udesno, uz uzbrdicu, Ivan je morao da uspori, jer je auto ispred njega, u kojem su najverovatnije bili pomagači ubica, naglo kočio.
"AUDI", s dvojicom momaka sa Miljakovca, je usporavao, a sledećeg momenta s leve strane im se približavao drugi "audi" u kojem su bile ubice. Iz paralelne vožnje, u Davidovića i Stojanovića zločinci su ispalili gotovo dva okvira municije iz automata "kalašnjikov". Automobil sa žrtvama se zaustavio na uzbrdici, a ubice su pobegle u nepoznatom pravcu.
Po ustaljenom običaju, napadači su nedaleko od mesta pucnjave ostavili automobil, a potom ga zapalili. U njemu su ostavili i automate iz kojih su počinili zločin. Policija je i u istrazi oko ovog zločina dugo tapkala u mestu. Sve do akcije "Sablja", kada je i ovo, pored drugih zločina, donekle rasvetljeno.
Ko je i zašto ubio Zorana Davidovića, mladića sa Miljakovca, koji se javno promovisao tek u nekim televizijskim emisijama prateći svoju devojku, pitala se neupućena javnost. Ipak, nije bilo sumnje da je on bio meta, a Ivan Stojanović samo "kolateralna šteta". Ćandino ime, međutim, koliko god da je bilo nepoznato širim krugovima, toliko je bilo znano Policiji.
Bio je poznat kao jedan od "pucača" Zorana Uskokovića Skoleta, a samim tim i kao neko ko je do guše u sumnjivim poslovima. Kako je gazda bio prozvan da je organizovao ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, a tada daleko od "ruke prvde" (skrivao se po inostranstvu), jedan za drugim ginuli su njegovi "vojnici".
Sve te likvidacije posle Arkanovog ubistva bile su isprepletane čudnim nitima sudbine. Davidović i Stojanović su u trenutku smrti bili u "audiju", koji je prema evidenciji MUP Srbije, pripadao Zemuncu Mirku Tomiću Bosancu. Tomić je tada već bio ubijen, a u beogradskom podzemlju se uveliko govorilo da je on prva žrtva "Arkanovih osvetnika".
Davidović je tog kobnog dana otišao džipom na Lainovićevu sahranu, ali je kasnije za Beograd krenuo Tomićevim "audijem", koji je bio parkiran u dvorištu ubijenog novosadskog biznismena. Ubice su, međutim, bile vrlo dobro obaveštene i znale su tačno u kojem je vozilu meta.
TOGA dana, međutim, nije samo Ćanda trebalo da bude ubijen, već i njegov "bos" Skole. Zločinci su, navodno, imali dojavu da je u tom autu i Uskoković, ali je on u poslednjem trenutku promenio ne samo vozilo, već i maršrutu, pa se vraćao starim novosadskim putem.
Niko nije mogao da pretpostavi zašto je Ćanda bio na "spisku za likvidaciju". Ipak, kao najveći greh svi su mu stavljali nerazdvojno prijateljstvo sa Uskokovićem. Spekulacije o Davidoviću kao sledećoj meti, nisu uplašile ovog momka sa Miljakovca sve do dana kada je ubijen. On nije kao mnogi iz njegovog okruženja i klana Uskokovića, pa i samog Skoleta, pobegao iz Beograda, Srbije... Ostao je u gradu i ubrzo smaknut. Ostali, poput Uskokovića i Jorge, odložili su smrt za neko vreme.
U stenogramu sa sednica Anketnog odbora Savezne skupštine, formiranom da rasvetli ubistvo Pavla Bulatovića, navedeno je i svedočenje pukovnika policije Milenka Erčića, koji je rekao da su "Lainović, Bosanac, Bata Trlaja, Skole, Ćanda, Ivan Stojanović.." dugo godina bili poznati kao kriminalci. Navodimo izvod iz stenograma:
"Šešelj: - Sumnjivi kao ubice, je li tako?
Erčić: - I jedno i drugo. Nesumnjivo su bili kriminalci i to visokog ranga. Ako mene pitate zašto nisu hapšeni - jesu hapšeni, ali za male stvari.
Šešelj: - Oni su svi likvidirani nakon sumnjičenja da su umešani u Arkanovo ubistvo?
Erčić: - Redosled stvari bi išao tako. Međutim, između njih, godinama na ovim ulicama traje rivalitet po raznim poslovima."

OPTUŽBA ŠEŠELJA
LIDER radikala dr Vojislav Šešelj svojevremeno je "prozivao" Zorana Davidovića Ćandu i Branka Jevtovića Jorgu da su ubili Slavka Ćuruviju, vlasnika "Dnevnog telegrafa" i časopisa "Evropljanin". U jednom trenutku naveo je čak da je to poznato visokom oficiru Policije (misleći na Dragana Karleušu), ali da on to zbog svoje ćerke ne obelodanjuje.
Ova Šešeljeva optužba, međutim, nikada nije dokazana, iako je on tražio 300.000 maraka nagrade "pošto je otkrio Ćuruvijine ubice".

Skole čekao presudu

Pišu: Zagorka Knežević i Srđan Kraljević

SA Arkanom nisam nikada razmenio ružnu reč. Sa njim sam bio kao brat. Nisam nikakav organizator njegovog ubistva niti sam imao razlog da tako nešo učinim. Pominju me kao organizatora ubistva samo zato što znam momke koje je policija uhapsila pod sumnjom da su umešani u zločin u "Interkontinentalu".
Zoran Uskoković Skole ovako se, iz inostranstva, branio u medijima da ne stoji iza likvidacije Željka Ražnatovića Arkana. Međutim samo desetak dana kasnije, sa oreolom jednog od organizatora ubistva, izrešetan je 27. aprila 2000. godine u filmskoj jurnjavi automobilima po ulicama Beograda.
Arkanov sin, Mihajlo Ražnatović bio je kategoričan. Organizator ubistva njegovog oca je - Skole! Najstarije dete komandanta SDG tvrdilo je da su pola časa posle zločina znali da se iza svega krije lider tzv. banjičko-miljakovačkog ganga - Zoran Uskoković.
Višemesečne pretnje u podzemlju da će, čim se pojavi u zemlji, biti likvidan, ubice Uskokovića (37) krenule su da sprovode vrlo brzo. Prvo je upozoren podmetanjem eksploziva u zgradi gde je živeo, a potom je organizovano njegovo smaknuće kojeg su bili svedoci mnogobrojni žitelji nekoliko beogradskih naselja.
Spektakularna likvidacija Uskokovića i njegovog telohranitelja Miloša Stevanović (22), inače policajca OUP Voždovac, koji je tada bio na bolovanju, započelo je oko 16 časova na uglu ulica Kneza Višeslava i Pilota Mihajla Petrovića u naselju Cerak vinogradi. Napadači su iskoristili momenat kada je automobil sa Uskokovićem stao na semaforu.
Iza Skoletovog auta bila su još dva vozila sa njegovim telohraniteljima. Da se nešto čudno dešava obezbeđenje ovog kriminalca je odmah shvatilo, ali kada im se približilo vozilo sa ubicama, pobegli su skretanjem u prvu ulicu ostavljajući gazdu na cedilu.
POČELA je razmena vatre. Egzekutori su pucali iz nekoliko oružja, najviše "kalašnjikovim", ali ni mete nisu bile bespomoćne. Uskoković i njegov telohranitelj Stevanović dohvatili su pištolje i uzvratili paljbu. Pucnjava i jurnjava trajale su petnaestak minuta, a onda su ubice saterale lidera "banjičko-voždovačkog ganga" u tesnac.
U Ulici Sretena Mladenovića Mike uspeli su da ga ubiju, kao i njegovog telohranitelja sa legitimacijom MUP Srbije. Petar Jokić, vozač Uskokovićevog "audija", iako ranjen, uspeo je da se spase iskakanjem iz automobila u pokretu.
Sat kasnije, policija je u Novom Beogradu pronašla zapaljen "audi 100", koji je najverovatnije korišćen u likvidaciji Zorana Uskokovića Skoleta i njegovog telohranitelja. U izgorelom automobilu bile su i automatske puške "kalašnjikov", koje je, vatra, takođe, toliko uništila da, kao i auto, nisu mogli da pomognu policiji u rasvetljavanju ovog zločina.
Uskokoviću je beogradsko podzemlje pripisivalo umešanost u likvidaciju Arkana na osnovu mnogo čega. Većina je govorila da su svi prozivani za ubistvo, kako oni već pohapšeni, tako i ostali sa poternica, bili Skoletovi "vojnici" i bliski prijatelji. Zbog toga nije postojala mogućnost da šef "banjičko-miljakovačkog klana" ne zna šta rade njegovi saradnici. Tako je sebi i potpisao smrtnu presudu.
Optuženi za ubistvo Ražnatovića, a u to vreme golobradi policajac SUP Beograd Dobrosav Gavrić, bio je, kako se pričalo u podzemlju, Uskokovićev telohranitelj, ali i likvidator. Za Gavrića se sumnjalo da je još neke svoje kolege - policajce ubio po Skoletovom nalogu.
O Gavriću je na svojevrstan način pričao i general-major Branko Đurić, tadašnji načelnik beogradske policije, svedočeći pred Anketnim odborom Savezne skupštine koji je pokušavao da rasvetli ubistvo Pavla Bulatovića. Razgovor između generala Đurića i predsednika Anketnog odbora tekao je ovako:
Đurić: - Neposredni izvršilac Arkanovog ubistva, koji se sada nalazi polupokretan u Centralnom zatvoru, postoje indicije, da je "odradio" bar još dva ili tri slučaja neposrednih likvidacija.
Šešelj: - Koje?
Đurić: - Sumnja se čak i za ubistvo nekih naših kolega, ali to su stvari gde stalno pokušavamo da razjasnimo, to su "živi" predmeti na kojima se radi... On je čovek za kojeg se sumnja da je jednog sigurno, a možda i dvojicu naših kolega ubio, ali ne možemo mu ništa.
INAČE, za Uskokovića, kojem je Gavrić bio veoma blizak, postojale su indicije da na duši nosi živote policajaca Milorada Vlahovića Vlaje, savetnika u MUP Srbije, Dragana Simića Simketa, načelnika OUP Savski venac, pa čak i Dragana Radišića, inspektora Trećeg odeljenja (krvni i seksualni delikti) u SUP u Beogradu. Upućeni, međutim, vele da su Radišića još neki držali na meti, pa se ne zna ko je prvi povukao obarač.
Ipak, Uskoković, iako okružen policajcima u svom ličnom obezbeđenju, mrzeo je one "plavce" koji nisu bili na njegovom platnom spisku. Početkom 1992. godine vođa "miljakovačkog klana" bio je čak i uhapšen pod sumnjom da je umešan u ubistvo Branislava Perovića (35), inspektora Trećeg odeljenja (rasvetljavanje ubistava).
Prošao je bez kazne za razliku od dvojice njegovih bliskih prijatelja koji su zbog tog zločina osuđeni na dugogodišnju robiju. Pričalo se, međutim, da su oni svesno preuzeli krivicu na sebe uz odgovarajuću nadoknadu.
Za života, Uskoković je u "poslovima" tesno bio vezan za Zorana Nedovića Šoka sa Bežanijske kose i Andriju Draškovića. Ova dvojica su nedavno napadnuta, a u tim okršajima poginuli su njihovi telohranitelji. Skole je bio i u dobrim odnosima sa Draganom Nikolićem Gagijem sa Novog Beograda i Milanom Đuričićem Mikijem iz Loznice, kojima se sada sudi za Arkanovu smrt.
Nerazdvojni prijatelj iz komšiluka bio mu je i Branko Jevtović Jorga, a u njegovom obezbeđenju radio je i Dejan Pitulić, jedan od optuženih za učešće u trostrukom ubistvu u hotelu "Interkontinental". Jorga je, pre nekoliko nedelja, likvidiran u centru Beograda.

BOMBA U ULAZU
DVA dana pre ubistva Zoran Uskoković je izbegao smrtonosnu zamku. Sat vremena posle ponoći, 25. aprila, nepoznati mladić pozvao ga je telefonom da se nađu. Skole je odmah krenuo i sišao sa prvog sprata gde je u blindiranom stanu živeo sa porodicom. Ali, vratio se natraga, jer je zaboravio nešto da ponose. U tom trenutku, aktiviran je eksploziv postavljen u ulazu u Uskokovićevu zgradu.
Razorna detonacija uništila je ulaz i oštetila stanove. Posle neuspelog atentata, Skole je u pratnji telohranitelja otišao do parkinga i odvezao se kod prijatelja.

Rafal iz - osvete!

Pišu: Zagorka Knežević i Srđan Kraljević

SMRT Zorana Uskokovića Skoleta donela je svojevrsno zatišje na beogradskim ulicama. Kao da su se zločinci umorili. Ipak, sledeća, 2001. godina donela je obrt situacije. Na meti likvidatora našli su se Arkanovi prijatelji. Opet je u pitanju bila osveta, ali druge, čini se, do tada napadane strane. Žrtve su uzvratile udarac.
Ni najnoviji sudski procesi ne mogu da prođu bez podsećanja na krvavi januar 2000.
- Bio sam u Rusiji kada su se događala ubistva na beogradskim ulicama - pričao je nedavno Milorad Ulemek Legija u Specijalnom sudu u Beogradu. - Tek kada sam se vratio u zemlju saznao sam da je Skole ubijen. Čuo sam da je bilo jurnjave po Rakovici, da su "tigrovi" osvetili Arkanovu smrt, ali nijedan pripadnik Srpske dobrovoljačke garde ništa o tome nije hteo da priča.
Ulemek je objasnio i da se spekulisalo o tome da je Ražnatovića osvetio njegov kum Bombona (Milan Đorđević, prim. aut.). Legija je, takođe, bio ubeđen da je Skole ubijen zbog osvete i dodao:
- NJegovo ime često se vezivalo za poslove u Makedoniji, a govorilo se i da je novac za Arkanovu likvidaciju stigao sa tog mesta.
Koliko god da je Skoletova likvidacija bila spektakularna, ništa manje surova nisu bila ni ubistva Ražnatovićevih kumova i prijatelja. Iz zasede, 11. marta 2001. godine, pred maloletnim sinom Nenadom, izrešetan je Milan Đorđević (50), poznatiji kao Bombona. Kuma Željka Ražnatovića, kojem je krstio decu, Anastasiju i Veljka, likvidirala su dvojica napadača maskirana "fantomkama". Pored njega, ubijeni su Dušan Milovanović (46) i Miloš Roknić (49).
NEPOSREDNO pre pucnjave, njih četvorica bila su na malom fudbalu. Posle utakmice, krenuli su automobilom "reno tvingo" ka Bomboninoj kući u Ulici Nikole Sovilja. Međutim, kada su kolima, iz Ulice gospodara Vučića skrenuli, iz zaklona su izleteli napadači naoružani "kalašnjikovim" i pištoljem kalibra 9 milimetara.
Rafali su iznenadili sve u "renou". Ubice su bile nemilosrdne. Ispaljen je ceo okvir iz automata (30 metaka) i još desetak hitaca iz pištolja. Milovanović i Roknić ubijeni su na mestu, dok je Đorđević, koji je telom zaštitio petnaestogodišnjeg sina, preminuo u Urgentnom centru. Za to vreme ubice su bežale "audijem".
Pukovnik Srpske dobrovoljačke garde Mihajlo Ulemek ocenio je da je napad na Đorđevića i njegove ljude nastavak rata podzemlja protiv Arkanovih gardista, koji su bili spremni da pomognu da se dođe do istine o smrti Ražnatovića.
- Ovo ubistvo je pokazalo da su protivnici Arkana još jaki - naveo je pukovnik SDG. - Oni imaju dobre pozicije u Beogradu, čak i u samoj policiji. Imaju i novca da organizuju likvidaciju Arkanovog kuma.
Arkan i Bombona bili su nerazdvojni prijatelji od detinjstva. U Evropi su zajedno "radili", a priča se da je Đorđević pomogao kumu da pobegne iz zatvora u Švedskoj. Po povratku u Jugoslaviju, Đorđević se okrenuo uglavnom legalnim poslovima, a Ražnatovićev biznis mahom je bio na ivici između neleglanog i legalnog. Oni prvi poslovi često su bili brojniji od zakonitih, jer je i zarada bila daleko veća.
Posle smrti Bombone, desne ruke komandanta SDG i njegovog najpoverljivijeg čoveka, beogradskim podzemljem su se ispredale priče o dva moguća motiva. U prvi - trgovinu, odnosno unosne poslove kojima se bavio, malo ko je verovao. Većina, ipak, bila je za drugu varijantu. Bombonu, dugogodišnjeg saradnika Službe državne bezbednosti, ubili su osvetnici druge strane - sledbenici onih koji su likvidirani pod sumnjom da su umešani u smrt njegovog kuma.
Neposredo pre smrti, Đorđević se i poverio bliskim prijateljima da mu se "sprema nešto i da zna odakle duva vetar". Navodno, govorilo se i da će se pojaviti na suđenju ubicama svoga kuma. Kao svedok u Okružnom sudu u Beogradu raskrinkao bi mnoge "kombinacije" u odbrani tada osumnjičenih i uperio bi prstom u naručioce zločina u elitnom beogradskom hotelu.
TAJNA Đorđeviđeve likvidacije ostala je do danas ne otkrivena. Nisu ga ubili "zemunci" Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma. Ni nagrada MUP Srbije od 300.000 nemačkih maraka nije dovela do informacija koje bi rasvetlile "misteriju Bombona".
Sledeća žrtva među Arkanovim prijateljima, sedam meseci kasnije, bio je Slavko Mijović - Mija Pijuk. Na identičan način kao i njegov prijatelj Milan Đorđević izrešetan je mecima iz "kalašnjikova". Zaštićen gustom maglom i mrakom ubica je prišao Mijoviću (49) kada je otključavao vrata džipa "micubiši pajero", parkiranog na prilaznoj stazi restorana "Čukarički", u Ulici beogradskih bataljona.
Tog 18. oktobra ubica je ispalio 30 hitaca i pored Mijovića, pogodio i slučajnu žrtvu - Žarka Petronijevića, gosta obližnjeg kafića "Balantajn", koji je preminuo u bolnici od posledica ranjavanja. Zašto je te noći zločinačka ruka zadrhtala i pored mete, pogodila i nedužnog mladića, nagađa se i danas.
Mija Pijuk bio je, takođe, vrlo blizak sa Arkanom. Zajedno su krenuli u SDG. Mijović je do 1993. godine bio zamenik komandanta, a zatim je napustio jedinicu. Kažu da se sa Ražnatovićem mirno razišao oko "tigrova", ali i da su nastavili da blisko sarađuju na drugim, mahom poslovnim poljima.
Zašto i da li je Mijović smetao komandantovim neprijateljima? Odgovor na ovo pitanje ni danas se ne može precizno dati. Bio je jaka ličnost i malo je verovatno da je, kako se objašnjavalo, sa Bombonom organizovao "osvetnike". Ipak, nekome je smetao. Možda je to što je bio dobar sa Arkanom bio samo dodatni teg na tasu grehova koje su mu sabrali neprijatelji.

RAPORT
- KOMANDANTE, završeno je! - ovim rečima, navodno, "Arkanovi osvetnici" salutirali su mrtvom vođi kraj njegovog groba na Novom groblju u Beogradu posle ubistva Zorana Uskokovića Skoleta.
O ovome je nedavno u Specijalnom sudu svedočio Nikola Bajić, optužen za pripadništvo "zemunskom klanu".

Poruka svedoku - metkom

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević

IZRUČENJE iz Beča Dragana Nikolića Gagija, drugooptuženog za zločin u "Interkontinentalu", i ubistvo Dalibora Mateovića, rođenog brata ključnog svedoka Arkanove likvidacije, nesvakidašnjom igrom slučaja gotovo su se poklopili početkom 2004. godine. Čudne okolnosti vezale su ova dva događaja koji su u prvi plan ponovo izbacile priče o "osvetnicima" - i sa jedne i sa druge strane.
Dragan Nikolić, od 15. januara 2000. godine bio je u bekstvu. Policija ga je tražila zbog pomaganja u trostrukom ubistvu, a u međuvremenu, u odsustvu, osuđen je u Okružnom sudu u Beogradu na 15 godina robije. Presuda je oborena na Vrhovnom sudu, novi proces je u toku, a Gagi je jedini od optuženih koji na optuženičku klupu dolazi iz Centralnog zatvora.
- Čitao sam sve što su objavljivali o meni u novinama - pričao je iz neke zemalje u okruženju Nikolić. - Sklonio sam se da prođe oluja, jer sa dešavanjima u hotelu nemam nikakve veze. Najpametnije mi je bilo da se sklonim, jer je nastala užasna gužva. Iz zemlje nisam otišao iz straha već zato što su svi pomahnitali.
Gagi se dugo skrivao u Austriji. Po potrazi srpskih vlasti, austrijski specijalci upali su u jedan stan u Beču. Tvrdilo se da je vlasnik ovog skloništa jedan od nekadašnjih najbližih saradnika ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića - Vladimir - Beba Popović.
Na suđenju su, međutim, zastupnici porodica oštećenih tvrdili da je to bečki stan Andrije Draškovića. Bio je to, navodno, još jedan dokaz o umešanosti ovog kontroverznog biznismena u organizaciju Arkanove likvidacije. Sam Nikolić, naprotiv, tvrdio je da stan pripada njegovoj rođaci i da se to lako može proveriti.
NEKOLIKO dana pre nego što će Gagi biti izručen, u centru Beograda ubijen je Dalibor Mateović, brat Zvonka Mateovića, Ražnatovićevog telohranitelja i ključnog svedoka krvave drame u "Interkontinentalu". On je jedini mogao dobro da vidi zločince, jer je i pucao na njih.
I danas je nejasno da li je te večeri 6. februara ove godine smrt bila namenjena Zvonku ili Daliboru, da li ubica pogrešio ili je precizno odabrao svoju žrtvu. Hici su zapraštali u kafiću "Vizard" u Tržnom centru u Sremskoj ulici. Pod još nerasvetljenim okolnostima, u lokalu na prvom spratu ubijen je Dalibor Mateović (29).
- Ubice su se osvetile njegovom bratu Zvonku! - glasila je prva verzija beogradskog podzemlja o motivima ubistva u "Vizardu".
Ključnog svedoka Arkanove likvidacije dugo su čuvali "tigrovi". U prvo vreme nije se ni odazivao pozivima suda da svedoči. A, neposredno posle likvidacije bezuspešno ga je tražila i policija. Ipak, vreme je učinilo svoje. Ispričao je, doduše dosta nejasno, šta se događalo tog popodneva u poznatom beogradskom hotelu.
KADA je, međutim, presuda ukinuta i naloženo novo suđenje, sve češći su bili zahtevi iz okruženja Ražnatovićevih, da Mateović jasnije opiše ono što je kritičnog dana video. Spremao se za novo svedočenje kada su mu ubili brata.
"Poznavaoci" dešavanja u svetu kriminala objašnjavali su da je ubistvo Dalibora poslednja opomena Zvonku. Ovim su, navodno, želeli da ga zastraše i da ga "podsete" kako je najbolje da "zaboravi" ono što je video, i kako bi, u stvari, trebalo da svedoči na suđenju optuženima za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana.
Nije se uplašio. Nekoliko meseci posle ubistva brata, on je još samouvereniji, a ovog puta i konkretnije svedočio u Palati pravde. Pri svedočenju ključnog aktera Zvonka Mateovića optuženi su mnogi, prvi put jasno je izgovorio i imena:
- Čuvao sam Cecu i bio sam u blizini butika, a potom sam video Dragana Nikolića, Dobrosava Gavrića i Milana Đuričića kako ulaze u hotel - sećao se Mateović. - Miki i Gagi su prišli komandantu, pozdravili se s njim i Mandom, a Gavrić je seo iza Arkana. Miki i Gagi su otišli, a 15 minuta kasnije začuli su se hici.
MATEOVIĆ je ispričao i da je potom video Gavrića kako puca u Mandu i beži.
- Video sam Gavrića kako puca u Mandu i onda je počeo da beži. Pucao sam prema njemu četiri puta, pogodio ga i on je pao - nastavio je krunski svedok trostruke likvidacije 15. januara 2000. godine. - Tada je na mene zapucao Gagi iz pravca lifta. Uzvratio sam i pucao u njegovom pravcu sve dok nisam potrošio municiju.
Ubistvo Zvonkovog brata kao da je stavilo, bar privremeno, tačku na likvidacije Ražnatoviću bliskih ljudi. "Tigrovi" su još čvršće organizovali zaštitu svojih momaka i svedoka. Ponovo je počelo da se gine na suprotnoj strani. Nije bilo mira na beogradskim ulicama. "Neki novi klinci" uzeli su pravdu i osvetu u svoje ruke.

KUMOVI U VEZI
NOVOBEOGRAĐANIN Dragan Nikolić Gagi brat je trećeoptuženog Milana Đuričića Mikija iz Loznice, koji je, takođe, dobio 15 godina robije. Optuženi ubica Dobrosav Gavrić je Gagiju kum.
Dugogodišnji begunac bio je veliki prijatelj i sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, liderom "banjičko-miljakovačkog klana". NJihovo poznanstvo datira još iz perioda kada je klan sa Voždovca, na čijem čelu je tada bio Goran Vuković Majmun, bio u prijateljskim vezama sa momcima sa Novog Beograda. Nikolić je bio blizak i sa Radoslavom Trlajićem Batom Trlajom, mada je Beogradom kružila priča da su se njih dvojica zavadila neposredno pre zločina u "Interkontinentalu".
Nikolić je poznat i po bliskim vezama sa Andrijom Draškovićem.

Presuda bez milosti

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević

I poslednje, bar za sada, spektakularno ubistvo na beogradskom asflatu vezano je za ime Željka Ražnatovića Arkana. U subotu, 30. oktobra ove godine, na Vračaru, ubijen je Branko Jevtović Jorga, momak , koga brojne, mahom kriminalne niti, vezuju za grupu optuženu za likvidaciju u "Interkontinentalu".
Veliki prijatelj Zorana Nedovića Šoka, koji je nekoliko meseci ranije uspeo da izbegne likvidaciju, i Zorana Uskokovića Skoleta, ali i Andrije Draškovića, ubijen je po svim mafijaškim pravilima, na ulici, naočigled mnogobrojnih svedoka, čije izjave nisu, međutim, dovele do hvatanja ubice. Zločinac mu je prišao u trentuku dok je razgovarao mobilnim telefonom i nije obraćao pažnju na okolinu.
Pa, i da jeste teško da bi umakao smrti. U beogradskom podzemlju odavno se zna, ako je neko namerio nekog da ubije - spasa mu nema. Kad tad će biti likvidiran. To vrlo dobro znaju i Jevtovićevi prijatelji Nedović i Drašković, pa su se okružili telohraniteljima među kojima su čak i aktivni policajci.
Jorga je, međutim, išao sam. To je olakšavalo posao ubicama. Bio je siguran samo dok se, kako se pričalo, sa Nedovićem krio po Španiji. Onog trenutka kada je odlučio da se vrati zločinci su mu bili za vratom. Zašto se Jevtović vratio posle gotovo četvorogodišnjeg bekstva?
Jedni tvrde da je povratak dogovorio sa Nedovićem, drugi da mu je ponestalo para, treći da je bio siguran u svoje drugare Mikija i Gagija (Milan Đuričić i Dragan Nikolić), i njihovo uveravanje "da je vazduh čist".
Za Jorgu (33) se tvrdilo da je dva sata pre ubistva Ražnatovića zajedno sa Mirkom Tomićem Bosancem, komandantu SDG pokušao da proda automobil "audi", odnosno da ga namame da izađe napolje. To im, međutim, nije uspelo. Na suđenju su kasnije mnogi ispričali da su videli Jorgu. Tu informaciju je imala i policija , pa je i ona, pored "osvetnika" tragala za njim.
Okružni sud u Beogradu nekoliko puta je pozivao Jevtovića kao svedoka, ali se poziv uvek vraćao neuručen. Zatraženo je i od MUP Srbije da utvrdi gde se nalazi, a odgovor je glasio: "Negde u inostranstvu"! Izručivanje Nikolića iz Austrije, ubistvo brata ključnog svedoka Zvonka Mateovića i dolazak Jorge , dogodilo se nekako u isto vreme.
Jevtović je u sudnicu beogradske Palate pravde došao vidno nervozan. Dok je čekao početak suđenja ovaj , kako se predstavio, "trgovac domaćih fudbalera u zemljama Azije", bio je u društvu trećeoptuženog Đuričića, koji na suđenje dolazi sa slobode.
Jorga je opisao da je u trenutku zločina bio u obližnjem restoranu ,"jeo kolače ", a onda začuo pucnjavu. Kada je istrčao u hol ugledao je "momka u crnom sa pištoljem". Nije ga prepoznao među optuženima.
- Video sam čoveka kako baulja ali nisam znao o kome se radi - pričao je Jevtović koji je za pultom za svedoke, istog dana, zamenio krunskog svedoka Zvonka Mateovića.- Podigao sam kaput i odneo u garderobu. Nemajući kud, otišao sam ka kazinu.
Jorga je, potom, objašnjavao zašto se dugo godina skrivao. Ponavljao je da mu je država ubila petoricu drugova da su mu anonimno pretili preko telefona da će proći kao Skole.
- Kako Vam je država ubila petoricu drugova? - ineresovalo je sudiju Dragoljuba Đorđevića.
- Ubijen je svako koga je Šešelj prozivao na televiziji - kratko je rekao Jorga.- Poznajem okrivljene iz viđenja, ali se nismo družili. Nikog od optuženih 15. januara nisam video u "Interkontinentalu", a na optuženičkoj klupi ne vidim ni trostrukog ubicu.
- Pa, Šešelj je sada u Hagu, nemate razloga da strahujete - konstatovao je predsednik Krivičnog veća.
- Neka ga tamo, nek mu je sa srećom - odgovorio je Jorga. - Kako je on nekog pominjao tako su ubijani - Tomić, Ćanda, Skole, Bodiš...
Jorga je dva puta bio privođen posle ubistva Arkana, a i na kaputu optuženog ubice Dobrosava Gavrića pronađeni su njegovi otisci. Prvi put je zadržan u pritvoru jer su policajci kod njega pronašli pištolj. Pregledom oružja i veštačenjem barutnih čestica, međutim, utvrđeno je da nije učestvovao u pucnjavi.
Kada se obreo na slobodi, pokušao je na ode iz zemlje. Ipak, granična policija ga je zadržala i pod jakim obezbeđenjem prebačen je za Beograd. U samici 29. novembra zadržan je tri dana. Pušten je, a kad su krenule likvidacije - pobegao je. Smrt ga je čekala da se vrati!
Prema "Beloj knjizi" MUP Srbije o organizovanom kriminalu Zoran Nedović, koji ima bogatu kriminalnu prošlost, vođa je jedne od grupe u Beogradu. Ima samo jednog stalnog člana Branka Jevtovića Jorgu. Za svoje prljave poslove angažuje pripadnike drugih klanova i jedan je od retkih koji "opstaje" i ima autoritet u svim kriminalnim sredinama.
Policija tvrdi da je Nedović organizovao i vodio grupu Zorana Uskokovića Skoleta koji se i poslednjih dana života pojavljivao u Šokovoj piceriji "KT" na Bežanijskoj kosi.
U svojim poslovima, Nedović je blizak i sa Goranom Mijatovićem Mitom, sadašnjim šefom grupe momaka sa Bežanije, i Andrijom Draškovićem.

NEMA KOMENTAR
Borislav Pelević, predsednik Stranke srpskog jedinstva, nije želeo da komentariše Jorgino ubistvu. Samo je kratko rekao: To me ne interesuje i neka pomru svi koji su ubili Arkana. General-major Milan Simić, načelnik SUP u Beogradu, naveo je da je Jevtović policiji poznat kao osoba iz kriminogene sredine i da se sve čini da se utvrde motivi, rasvetle sve činjenice i pronađe ubica.

Sumnja zbog čitulje

Pišu: Zagorka Uskokovi i Srđan Kraljević

UMEŠANOST kontroverznih biznismena Zorana Nedovića Šoka, a još više Andrije Draškovića u organizaciju ubistva Željka Ražnatovića Arkana, nikad zvanično nije potvrđena. Tu i tamo neko bi ih spomenuo, njihova imena čula su se i na samom suđenju. Ipak, i dalje je ostala sumnja da li je to rekla-kazala ili istina!
Ta ogovaranja u beogradskom podzemlju odnela su mnoge živote tokom devedesetih godina, ali i kasnije. Ipak, činjenica je da su svi optuženi, a zatim i oni koji su se našli na nišanu "osvetnika", bili u nekoj vezi sa gore pomenutom dvojicom.
Glavna spona, kako se sada čini, bio je Zoran Uskoković Skole. Ne samo što je bio blizak sa Nedovićem i Draškovićem, već se tvrdilo da od njih prima i naređenja. Za Skoletovo ime vezivani su ne samo direktni akteri krvave drame od 15. januara 2000. godine, već i oni koji su potom ginuli na beogradskom asfaltu pod nerasvetljenim okolnostima, u kiši osvetničkih metaka.
Koliko god da je Uskoković bio glasan o svojoj nevinosti u Arkanovoj smrti, sumnje su bile sve veće i čvršće. Govorilo se: "Arkana je ubio onaj koji mu je prvi dao čitulju". A, Skole je bio taj koji se među prvima poslednji put oprostio od Ražnatovića. Da li je to bilo dovoljno da ga i optuže za njegovu smrt ostalo je do danas nepoznato.
U policijskoj studiji o organizovanim kriminalnim grupama u Srbiji, pominje se klan sa Bežanijske kose čiji je vođa Zoran Nedović, zvani Šok, a jedini stalni član Branko Jevtović Jorga. Pored niza kriminalnih dela, kojima se, prema policijskim indicijama, ova ekipa bavila, navedeno je i da je Nedović organizovao i tajno rukovodio grupom Zorana Uskokovića Skoleta.
TAKO da se o toj vezi Šoka i Skoleta znalo poodavno. Bilo je poznato i da je Nedović vrlo nepoverljiva osoba "izuzetno konspirativna, koja veoma vodi računa o tome koga će angažovati za vršenje kriminalnih aktivnosti". Policija je za njega još tvrdila da ima "dugu kriminalnu prošlost i da je jedan od retkih koji još opstaje i ima autoritet u svim kriminalnim sredinama".
Otuda je u Beogradu malo ko verovao da je Skole na svoju
ruku organizovao Arkanovu likvidaciju. Dodatnu sumnju unelo je i to što je Nedović odmah posle trostrukog ubistva u "Interkontinentalu" napustio zemlju iako je u svom domu na Bežanijskoj kosi ostavio suprugu i decu. Tvrdilo se da je bio u Grčkoj i na Kipru, te u Španiji, gde, navodno, ima razgranat posao, odnosno lanac ugostiteljskih objekata.
Tiho, kao što je i otišao, s vremena na vreme, Nedović se pojavljivao u Beogradu, uvek okružen mnogobrojnim obezbeđenjem u kojem su bili, kako bivši, tako i aktivni pripadnici MUP Srbije. On jedini i nije, posle svega, okrenuo leđa Skoletu. Gotovo svi su bežali od Uskokovića, plašeći se "osvetnika", a on je jedino, do svoje smrti, odlazio u Nedovićevu piceriju "KT" na Bežanisjkoj kosi.
- Oko ovog restorana - pričali su svedoci - kada bi Skole dolazio, Nedović bi organizovao tri prstena zaštite. Tu Uskokovića i nisu ubili, ali jesu vrlo brzo na Miljakovcu. Nije ga spaslo mnogobrojno obezbeđenje u kojem su, takođe, bili i policajci.
Ako Skoleta nije spaslo obezbeđenje, 27. jula ove godine jeste Zorana Nedovića Šoka. Neposredno pre napada Nedović je sa dvojicom telohranitelja, kod "Beogradske arene", u crnom "audiju A4", a pored njih je išao još jedan telehranitelj, u "BMV". Na delu autoputa Beograd-Šid, kod isključenja za Ulicu omladinskih brigada i kružnog toka na Novom Beogradu, iznenada su prišle ubice u crnom "audiju A8".
AUTOMOBIL sa ubicama približio se Nedovićevom vozilu. Zapraštali su meci iz "kalašnjikova" i iz pištolja. Ubice su pucale na oba automobila. Meci su pogodili Nedovića (50), Duška Tanovića (44) i Gorana Gordića (30), dok je smrtno ranjen telohranitelj Milutin Jovičić (23), inače student Više škole unutrašnjih poslova.
Posle zločina, pošto su oštetili "audi A8" i nisu mogli da ga pokrenu, ubice u tamnim kombinezonima su potrčale prema Ulici omladinskih brigada kako bi otele drugo vozilo i nastavile bekstvo. Vozač prvog automobila - "mercedesa", nije su uplašio i nije stao, ali su kola iza, "opel kombu" uspeli da otmu. Odvezli su se do Bulevara Avnoja, stali kod broja 71 (s druge strane "Beogradske arene") i napustili kola. Za sobom su, u obližnjem prolazu, pobacali "kalašnjikov" i pištolj, ali i "fantomke". Naravno, na oružju nisu pronađeni nikakvi otisci.
Za to vreme, Nedović i njegovi telohranitelji prebačeni su u Kliničko-bolnički centar "Bežanijska kosa". Lekari su utvrdili da ranjenima nisu pogođeni vitalni organi. Šok je sa telohraniteljima bio nekoliko dana u bolnici, pod budnim okom policije. Na saslušanju u bolničkoj postelji, Nedović je policiji predao i svoj pištolj za koji ima urednu dozvolu.
Kasnijom policijskom istragom utvrđeno je da je Nedović ili neko iz njegovog obezbeđenja uspeo da uzvrati vatru napadačima. Zbog toga se i mislilo da je neko od napadača ranjen. Zbog toga, policajci su danima proveravali bolnice i privatne klinike ne bi li došli do "ranjenika". Ipak, opsežna potraga, kao i mnogo puta pre toga, nije urodila plodom.


META I BODIŠ
NA meti se našao i Željko Bodiš Žeks (23), još jedan član ekipe Zorana Uskokovića Skoleta. Rafalima iz "kalašnjikova" izrešetan je na Kanarevom brdu oko 14 časova, 27. decembra 2000. godine, dok je bio u kolima.
Bodiš je sedeo na mestu vozača metalik sivog "pasat karavana", parkiranog ispred kafića "Slon", u Borskoj ulici 13 b, kada mu je prišao automobil, bordo "audi 80" sa trojicom napadača. U žrtvu su ispalili oko 40 hitaca kalibra 7,62 mm, a potom su munjevito pobegli ka raskrsnici ulica Borske i Bogdana Žerajića. Smrtno ranjenom Skoletovom prijatelju u pomoć su pritekla dva prolaznika i automobilom ga prevezla u Urgentni centar gde je sat vremena kasnije preminuo.

Na nišanu i u zatvoru

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević

KONTROVERZNI biznismen Andrija Drašković, u toku svoje dvadesetogodišnje karijere, mahom sa one strane zakona, stekao je puno neprijatelja. Pojedini mu poodavno žele smrt, a i on sam je okrvavio ruke.
NJegovo ime mnogi su pominjali i oko organizacije trostruke likvidacije u hotelu "Interkontinental", a planirao je, kako je posvedočio i bivši načelnik tajne srpske policije Radomir Marković, i ubistvo predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja (!). Draškovića su mnogi držali na nišanu, a on je tvrdio da su čak i u zatvoru - gde je ležao zbog ubistva Surčinaca Zvonka Plećića Pleće - pokušali da mu dođu glave.
Pored Arkanove, Plećićeve, planiranja Šešeljeve, sumnjičili su ga i za likvidaciju vođe surčinskog klana Zorana Šijana. Sve zamke je uspeo da izbegne. Ipak, ubistvom kuma Todora Gardaševića poslata mu je ozbiljna opomena.
Kum Andrije Draškovića Todor Gardašević ubijen je 5. jula 2000. godine, oko 20.50, na Dunavskom keju kod hotela "Jugoslavija". Dok je išao ka svom parkiranom automobilu "opel omega" prišala su mu dva napadača.
- Gde si?! Dugo se nismo videli - rekao je jedan od mladića.
Rukovali su se, a drugi mladić, koji je sve vreme ćutao, izvukao je pištolj i zapucao. Tri od četiri metka pogodila su ovog Budvanina. Ubice su posle zločina pobegle ka Zemunu. Mnogo godina kasnije saznalo se da su Gardaševića ubili "vojnici" Dušana Spasojevića Šiptara, koji su tu, kao i mnoge druge likvidacije, detaljno opisali tokom policijske akcije "Sablja".
BUDVANSKI biznismen, koga su zvali i Toša Snaga, bio je u mladosti sportista i jedno vreme je igrao košarku u lokalnom KK Mogrenu. U Beogradu je živeo petnaestak godina i važio je za snalažljivog čoveka u poslovnim vodama. Držao je i restoran u Budvi, a vodio je i važan deo poslova svoga kuma Draškovića. Bio mu je desna ruka.
- Ubili su mi kuma koji ni mrava nije zgazio, samo zato što je bio uz mene - ispričao je kasnije Andrija Drašković. - Prijatelje mi ubijaju čim ih predsednik radikala Vojislav Šešelj spomene na televiziji. Neko mi sve vreme "pakuje stvari".
I tada se nagađalo da je ubistvo Gardaševića ustvari prvi korak ka likvidaciji samog Draškovića. Spasao ga je jedan drugi zločin. Ovog puta on je bio taj koji je povukao oroz. I ne samo on, već i njegov drugi kum Aleksandar Golubović Batanko.
Zločin u poznatom restoranu "Rojal Knez" dogodio se 11. septembra 2000. godine. Drašković je sa tadašnjom nevenčanom suprugom Elenom Mijatović i Golubovićem bio na ručku. U samom restoranu, a i ispred, bilo je njegovo obezbeđenje. U jednom trenutku naišao je Zvonko Plećić koji je bio pod uticajem alkohola.
Surčanac je prvo seo za šank, a onda, kada je ugledao društvo za stolom u uglu, prišao im i počeo da se svađa. Optuživao je Draškovića da mu je ubio prijatelja Zorana Šijana, jugoslovenskog proslavljenog kik-boksera. Šta se tačno posle dogodilo postoji samo verzija Draškovića, njegove nevenčane supruge i kuma Golubovića, dok su konobari na suđenju ćutali.
Tvrdili su da ništa nisu čuli ni videli, u ionako tihom restoranu. Interesantno je da su direktni akteri tvrdili da je bilo svađe, ali ipak niko od osoblja "ništa nije čuo", iako je prepirka trajala gotovo pola sata. Posle zločina Drašković i njegovo društvo se pokupilo i pobeglo. Policija im je ubrzo ušla u trag u jednoj kući na Voždovcu i pohapsila ih. Tada je nađeno i "brdo" oružja u domu Elene Mijatović, u centru Beograda, u kojem je ona živela sa Draškovićem. Deo naoružanja iste večeri bio je odnet u obližnju kuću, kod Elenine komšinice i prijateljica. Pripadnici SUP Beograd su sve zaplenili.
OD samog početka policija je bila uverena da su Drašković i Golubović sa umišljajem ubili Plećića - s leđa! Takva krivična prijava je i napisana. Na prvom suđenju, Krivično veće Okružnog suda u Beogradu proglasilo ga je krivim i osudilo na devetoipogodišnju robiju.
Na ovakvu odluku suda žalili su se advokati, ali i tužilac. Vrhovni sud preinačio je presudu i dodao Draškoviću još dve i po godine, ukupno 12 godina zatvora. Onda je krenula pravna rašomonijada. Upućena je žalba Saveznom sudu koji je ukinuo presudu i naložio novi proces.
Usledio je neverovatan obrt. Isti sudski veštaci, koji su na prvobitnom suđenju tvrdili da je Plećić ubijen s leđa, a potom "overen" - sada su promenili "ploču". Ostavljena je mogućnost da se u sekundi okrenuo, a kad je počeo da pada da ga je jedan od metaka pogodio u potiljak! Interesantno je i da se nije znalo ko je konkretno kriv za Plećićevu smrt - Drašković ili Golubović, jer su obojica pucala!
Javnost je bila zgranuta. Mnogi su sumnjali u verziju veštaka, jer je sve hice Plećić dobio u leđa i potiljak. Ipak, presuda je ostala, a reakcija ne samo "surčinaca", već i "arkanovaca" bila je gotovo istovetna:
- Pravda svakog stiže kad-tad!

JORGA UBIO ŠIJANA?
U BEOGRADSKOM podzemlju od samog početka, a poslednjih godina sve intenzivnije, ubistvo vođe surčinskog klana Zorana Šijana povezivano je sa Zoranom Uskokovićem Skoletom i Andrijom Draškovićem. Poodavno se šuška i da je ubica bio Branko Jevtović Jorga, koji je tu likvidaciju odradio po nalogu gore navedene dvojice.