Onda ti preporucujem da se nadas skorom ratu. Leci svaku neodlucnost

Nemam pojma al mogu da popijem za prepodne sa drustvom sirim  
A inace Nikolina da sam ja neko mudo u DS-u ni ja ne bih bio advokat  
Ups 

familija moje majke je iz Belog Manastira tako da sam i ja malo upoznat sa tom tematikom
a nadam se da ovde vise nikada nece biti rata

E, ja sam iz Krajine i dajem nam jos 10 godina... uvrh glave


Da sam bila pametna i pre 12 godina otisla na zurku omladine DS i postala neko mudo tamo... i ja bih se slozila sa tobom... ovako samo mogu da nagadjam..

ne znam,samo zelim da nas svi ostave na miru

Ma svuda je isto sranje ,i ovde u Engleskoj ljudi jedva krpe kraj sa krajem ,
Povisica plate nema a sve poskupljuje vise i vise.

Plate su vece ali i troskovi su veci ,a kvalitet zivota je sasvim blizak ,
sa razlikom da se ovde vise radi i ima manje odmora i ne mozes da izbegnes ili odugovlacis placanje racuna .

Veruj mi na rec... ovo zadnje mi je poznato...

Moj zivot na bilo kojoj tacki planete...

Izvini nisam citao zadnje postove  Jos uvek nisam 
Elem treba love za preziveti ,ja sam pomago kolko sam mogo svima al kad je meni zapelo nigde nikog prema tome savrseno me boli qrac kolka je korpa i kolko kome treba,meni ne treba nista 
Ko nemoze da prezivi nek se ubije 

I Ja gledam kako da prekinem taj lanac civilizovanog zivota,i nadjem neku drugu nekomercijalizovanu tacku na ovoj planeti koja nema adresu i gde ne stizu racuni.
Nasao sam vrlo jeftino neku  zemlju u Cileu na vrh planinskog lanca ,sedam dana jahanja do najblizeg sela za namernice samo idijanci i ja.
Jedno desetak koza i Lama i koliba ,svez vazduh ,sveza voda .

20. 08. 2012 22:55 | Д. Маринковић / Новости

Београд – За исте паре све мање намирница можемо да приуштимо, па и не чуди што сада и храну купујемо на почек и то – од чак седам месеци! Беспарица, односно све мањи пазари, приморали су трговце да и храну нуде на почек од чак 210 дана. Тако,рачун из самопослуге, за корпу напуњену свакодневним потрепштинама, стиже тек на пролеће.

У поређењу са доскорашњим уобичајеним почеком од 90 дана, односно три месеца, ово је “царски предах” за исцеђени кућни буџет. Али, економски аналитичари указују да се тако само одлаже сиромаштво, јер цех ипак ваља платити и то нагомилан, а зараде сигурно неће значајније расти.

Има, међутим, и оних који то тумаче другачије. Економиста Александар Стевановић каже да “дужи почек на храну не мора да значи и веће сиромаштво”. Једноставно грађани користе друге начине да подигну своју задуженост колико могу. Јер, додаје Стевановић, задужења грађана су са 50 одсто укупних примања, колика су била пре коју годину, смањена на 33 одсто укупних примања.

Економски стручњаци, такође, указују да је све дужи период за плаћање један од начина да се оживи промет у трговинама, али и подстакну грађани са испражњеним новчаницима да троше мимо својих могућности.

А када је о промету реч, трговци га подижу и акцијским снижењима – дневним, недељним и викендом. Када су намирнице у питању, снижења углавном иду и до 25 одсто. Истраживање Уније послодаваца Србије показује да се сваки други производ у Србији купује на акцијама и распродајама.

Поскупљења нас прате читаве године. Тако је само од овог јануара храна, према статистичарима, поскупела чак за 8,4 одсто. По расту цена у овој години предњаче воће, скупље чак за 41,2 одсто и поврће за 28,1 одсто. Следе: месо са 10,7 одсто, риба 4,5 одсто…

Иначе, за намирнице сада у просеку, плаћамо готово за трећину више него прошлог лета, јер нема производа који у међувремену није променио цену. Код неких производа, као што су уље, шећер, млеко, месо та поскупљења су и већа. Колико су наша примања утањила у односу на папрене намирнице најбоље сведочи тежина цегера, где сада за исте паре купимо практично упола мање намирница.

Недељна куповина десетак артикала у супермаркету пре годину дана вредела је 2.940, а данас корпа са истим артиклима стаје нешто мање од 4.000 динара, показују истраживања. Док смо пре годину дана килограм пилећег меса плаћали просечних 225, сада је та сума до 300 динара. Килограм свињског бута је са 450 динара догурао сада до 550, док литар уља плаћамо скупље 20-ак динара, односно садашњих 145 динара.

Слична ситуација је и код шећера, коме је, у међувремену, упркос интервенцији државе у више наврата ипак повећана цена, која достиже до 98 динара. За десетак динара по литру скупљи је јогурт и млеко, а шунка 60 до чак 90 динара по килограму. Паковање кафе од 200 грама сада је догурало до 200, а посног кекса од килограм је са 120 поскупело у неколико наврата на чак 190 динара…

У делу кућне и личне хемије је, такође, дошло до значајних померања цена. За 15 одсто скупљи су детерџенти, класична врећица најјефтинијег прашка од три килограма сада је око 380, а лани је била око 300 динара.

Тањир

Грађани за храну и пиће издвајају према званичним подацима, око 42 одсто својих примања. Истовремено становници Европе на те потребе троше око 20 до 25 одсто зараде. А код нас ни то није реалан податак, будући да важи једино за оне који имају просечну плату. А како највећи број грађана Србије зарађује једва нешто више од 25.000 динара, па се може рећи да све што се зарадимо потрошимо за храну.

Европљани и ми

И док нам је храна све скупља, статистика показује да многе производе плаћамо колико и Европљани, иако зарађујемо знатно мање од њих. Тако се у најновијем извештају Евростата, европског статистичког завода, наводи да су цене обуће, одеће и електронике у Србији близу просека Европске уније и више него у већини земаља региона. Цене обуће су на 92, а одеће на чак 95 одсто просека Европске уније.

Izvor-Vtv