Nemam čizme, a u ulici je blato... Volela bih i da vidim more, planinu. Moji vršnjaci posle raspusta pričaju gde su bili, kako su se proveli, a ja nemam šta da kažem. Nikada nigde nisam bila van Kragujevca, ne znam kako izgleda kada se ide na ekskurziju, priča Anica Petrović (16) koja sa sestrom i dvojicom braće živi u iznajmljenoj nedovršenoj kući na kraju slepe ulice u naselju Bresnica kod Kragujevca.

Anica, Miloš, Aleksandar i Aleksandra željni su svega. Čeznu za obućom, odećom. Školska užina za njih ne postoji jer para da je plate nemaju. U kući ni šporet ne radi. Pregorela žica. Frižider prazan.

Anica ide u školu, srednju, uči za trgovca. Ima 16 godina, ona je najstarije dete.

- Volela bih da imam, kao svi moji drugari, mobilni telefon, bilo kakav, ne mora da bude neki skup. Bilo šta - skromno kaže.
 
Porodica Petrović nema više ništa svoje. Milosav i Mihaela sa četvoro dece snalaze se kako znaju i umeju. Lutaju od vrata do vrata, od gazde do gazde. Imali su kuću koja je srušena u teškim, ratnim vremenima. A kada su izvukli žive glave, usledila je nova agonija. Izbeglištvo.

Život ih je vodio od Kosova Polja, pa dalje kroz Srbiju, do Kragujevca. Mesečno jedva preživljavaju od 5.000 dinara. Kada ih pitamo „šta treba“, čuje se pravi hor i ništa se ne razume...
 
Tu, kratko rečeno, treba svega. Aleksandar ima 15 godina. Teško je bolestan, od rođenja. Ometen je toliko da niti razume šta mu se priča, niti može nešto da kaže... Pije jake lekove. Dobija napade i nije sposoban ni trenutak da ostane sam. Neko uvek mora da bude kraj njega, ni oka da skine, da ga bukvalno drži za ruku. U suprotnom, može da se povredi. Zbog toga njegova majka mora uvek da bdi. Nisu hteli da ga daju u specijalizovane ustanove zato što im srce to nije dozvolilo. Ljubav je bila jača.

Miloš ima 13 godina. Dolazi iz škole, iz prve smene. Pozdravlja se, grli svog jedinog brata. Voli ga, pazi koliko može. Odmah prihvata brigu o njemu, da malo odmeni majku.

- Hoću da, kada završim školu, postanem policajac. To mi je cilj. Hoću da radim, da primam platu, da budem pošten čovek. To je sve što mi treba, i ništa više. Ali svog bolesnog brata nikada neću ostaviti. Aleksandar će uvek i svuda ići sa mnom. Paziću ga dok sam živ, isto kao sada. A nama u stvari ne treba ništa toliko mnogo. Njemu trebam ja, a meni samo prilika da radim, da zaradim i da brinem o onima koje volim. Molim boga da jednoga dana bude bolje jer sakupljamo danima pare da kupimo jednu kiflu i da je podelimo - kaže Miloš.

Najmlađa je Aleksandra. Ima 11 godina. Lepa devojčica, stidljiva. Skromna je toliko da teško može i da kaže šta joj nedostaje. Razmišlja, ne zna odakle da počne. Sklanja pogled, ali njen osmeh greje, veseli. Ona je ljubimica. Neće ništa da priča, nego ide u dvorište. Juri svoja dva šteneta. Igra se, jer su oni njena zabava, jedine igračke...
 

- Da vas poslužim? Evo, može kafa. Drugo nemam, a dala bih - kaže majka Mihaela.

- Dobro je što sada imamo nešto što liči na kupatilo. Nije završeno, ali je tu kada koju smo sami nabavili. Do sada smo grejali vodu na drva, pa onda na česmu napolje da se rashladi, pa onda u korito, pa se polivamo - kaže majka Mihaela.

Dodaje da želi da radi.
- Hoću i da cepam drva za neki dinar i da perem prozore i da radim sve šta treba. Hoću da pomažem po kućama, da radim kao čistačica, spremačica. Ne biram posao. Ali retko ko hoće da plati danas, jer ni drugi, bogatiji od nas, nemaju para - jada se ona.

 

Tekst i slike: Nebojša Radišić

Bila sam jednom kod moje drugarice Maje iz vrtića u gostima. Ona ima lepu kuću i beo plafon, a naš je žut i kroz njega pada kiša. Tamo smo gledale crtaće na televizoru, a ja i brat ovde nemamo ništa - stidljivo priča Milena Farkaš (7), čvrsto stiskajući staru lutku, dok njen brat Miroslav (5) bolestan leži na jedinom kauču.

Žive u kućerku na periferiji Mačvanske Mitrovice, koji su pre šest godina dobili na korišćenje od opštine. Blatnjav prilaz bez ikakve staze, kućica trošna, krov prekriven oštećenim crepovima i ciradom. U dvorištu česma bez vode, pored nje kofa sa potopljenim dečjim stvarima dok se na žičanoj ogradi suši oprana garderoba.

Na ulazu improvizovana veranda od ćebadi i najlona. Tu Namka Farkaš, samohrana majka dvoje mališana, drži drva koja su joj, kako kaže, kupili dobri ljudi, mitrovački zlatari braća Radukić, koji su ovoj porodici nedavno pomogli kada su deci bili potrebni lekovi.

Cela kuća samo od jedne sobice, sa jednim prozorom i jednom čkiljavom sijalicom. Struje nemaju, a kabl za sijalicu su sproveli od komšija kojima plaćaju za potrošnju.

Ceo dan ložimo „smederevac“, ali vajde nema kad duva sa svih strana. I na prozor i na vrata stavila sam krpe i stare jastuke da manje duva, da je deci toplo, ali uzalud. Milena ide u vrtić, a Miroslava vodim svuda sa sobom, nemam kome da ga ostavim. Živimo od 7.000 dinara socijalne pomoći i od onoga što zaradim u nadnici - priča Namka.

Ne može da se zaposli jer nije još dobila sve papire za naše državljanstvo. Ostavila je posao službenice u Zagrebu i pošla za ocem dece u Srbiju. Od njega nikakve pomoći nema, a često joj otme i socijalnu pomoć.

Na pitanje šta bi voleo da dobije na poklon, mali Miroslav, iako umotan u ćebad, pod visokom temperaturom, kao iz topa odgovara:
- Pečenu patku! - i brzo dodaje: I automobilčić na daljinski.
 
Devojčica još nije prezdravila, često joj kašalj prekida priču.

- Najviše volim tortu, onu belu sa jagodama što je jedna devojčica donela kad joj je bio rođendan - kaže Milena, pokazujući nam stare plišane igračke koje je dobila od teta kod kojih mama sprema kuće.

Često se majci požali da druga deca u vrtić ponesu „smoki“, „čips“ i keksiće, pa časte drugare kad im je rođendan, što ona ne može. Deca nisu gladna, ali nema onog što im za razvoj najviše treba: mleka, mesa i voća.

Sto nemaju, jer za njega u sobici mesta i nema, a svi jedu na kauču. Iz jednog plehanog tanjira Milena i Miroslav kusaju na krevetu topao čorbast pasulj bez mesa. Usput se zadirkuju, otimajući jedno drugom parče hleba.


- Juče smo u vrtiću jeli isti ovakav pasulj, samo sa kobasicom - kaže nam Milena, usput se buneći da je njeno parče hleba manje od bratovljevog.

- Uvek tako jedu, neće ni da čuju za odvojene tanjire. Oni dele sve, čak i jednu bombonu da dobiju, oni bi je podelili. Najviše vole da im svežeg hleba i masti namažem, pa aleve paprike odozgo. Ali nema se uvek za svež hleb. Uglavnom u pekaru odem kasnije popodne kad je jeftiniji ili kupim onaj od juče za upola cene - veli Namka.

Najveća im je želja da nekako dobiju neki bolji smeštaj.
- Samo da ne pada kiša na nas dok spavamo - poželeli su uglas Farkaši ispraćajući nas iz svog doma.

 

Tekst i slike: Narcisa Božić

Jedina želja mi je da vidim majku, ali nikada je ne bih tražio. Što da je tražim kada nas je ostavila? Ipak, često mislim o tome da li ličim na nju - kaže Perica Petrović (13), najmlađi od trojice braće koji žive sami, u trošnoj kućici na padinama planine Mučanj, u selu Maskova, koje je udaljeno 40 kilometara od Ivanjice.

Najstariji Ivan (16) već je oguglao na tužnu sudbinu koja ih je zadesila, utehu traži u priči sa seljanima, ali kad treba, tu je za svoju braću.

- Majka me ne zanima, samo mi otac nedostaje. Ali obećao sam da ću nastaviti onako kako me je učio. Da budem vredan i pošten čovek - priča srednji brat Mihajlo (15) koji se još nije oporavio od očeve smrti iako su prošle skoro dve godine.

Napukli zidovi trošne kuće, betonski pod zastrt starim ali čistim tepihom, šporet sa napuklom plotnom, dotrajali prozori kroz koje vetar jezivo cvili... Tužan prizor koji krase iskren dečji osmeh i oči u kojima nada nije ugašena.

Pericu smo zatekli pored šporeta. On peče najbolji hleb, tvrdi deda Dragoljub kome su već 82 godine, slabo je pokretan pa dečaci i o njemu vode brigu.

- Oni su moje sunce. Majka ih napusti, otac prerano napusti ovaj svet, zla sudbina nadvila se nad mojim unucima - priča deda.

Rukavom vunenog džempera on briše suzu da unuk ne vidi.

- Sećam se kao da je danas bilo, a ima tome više od decenije. Majka im pošla u Ivanjicu da kupi pribor za školu. Moj sin je ispratio i dogovorili se da je uveče sačeka pošto od glavnog puta do naše kuće ima tri-četiri kilometra, kroz šumu je i mračno... On izašao uveče, poneo lampu, čekao je satima... I sledeće veče isto, misleći da je možda prespavala kod rođaka, ali ona se nikada nije vratila - priča deda Dragoljub.

Kasnije su saznali da se udala negde u Sjenicu. Sud joj je dodelio najmlađeg Pericu, ali je drugi muž vratio Pericu njegovoj kući i braći. Tada je imao tek dve godine.

- Najvažnije mi je da sam sa svojom braćom. I kada nemamo, trpimo, pomažemo se. Vikendom dođe tetka, ona nam je staratelj, obiđe nas, počisti. Voleo bih da imam kompjuter, da vidim more, a jednom sam sanjao da sam u Beogradu. Mnogo sam tužan kad deca u školi pričaju kako su sa roditeljima bili na letovanju - priča Perica kome je želja da nakon osmog razreda nastavi školovanje.

U taj čas u kuću ulazi Mihajlo. Vodio je volove na pašu.

- Ja neću dalje u školu. Nema se para, a i volim poljoprivredu, to radim čitavog života. Brali smo maline, sejali i vadili krompir, obrađivali zemlju. Ništa to meni nije teško. Sad sam na pašu izveo Baljka i Zlatka, oni su mi ljubimci. Sve sam ih naučio, razumeju me bolje neg’ ljudi - govori Mihajlo o svojim volovima.

Dečje ruke izbrazdane od teškog rada savijaju se oko vrata mlađeg brata pa onda prijateljski padaju na pleća starog dede.

- Ivan još nije stigao. Sad će i on valjda, pa da zatvorimo stoku i večeramo. Perice, opet ne valja slika na TV-u, ne možeš da pogledaš crtaće - sekira se Mihajlo zbog mlađeg brata i pokušava da popravi dotrajali televizor.

Petrovići nemaju ni kupatilo. Imaju samo jedan drugog i želju da žive kao i njihovi vršnjaci. Komšije za njih kažu: Tako mali, a tako zreli. Sve rade, od kućnih poslova do onih poljoprivrednih. I traktor voze, i krave na pašu izvode, a žive u trošnoj kućici koja se ozbiljno nakrenula.

Teško je vreme, nema se novca, inače bi se u selu organizovali da im pomognu. A oni, ne žale se, glave su im visoko uzdignute, iako tuga viri iz njihovih zenica.

 

Tekst i slike: Beba Bojović

RAKOVIĆI IZ LAPOVA ŽIVE U STRAŽARI PORED PRUGE
Srce za decu: Anđelina želi lutku da je kupa i oblači

Nebojša Radišić    | 12. 07. 2013. - 07:00h | Foto: N. Raus


Porodica Raković živi u Lapovu, pored pruge. Šest koloseka kraj prozora, a s druge strane zida, šest živih duša. Njihov dom je stražara, iz vremena Obrenovića, napravljena 1880. godine. Oronuli objekat, iz pretprošlog veka, krasi mali anđeo. Devojčica od tri godine.



Zove se Anđelina. Ona je najmlađe dete Dejana i Elizabete. Anđelina ima tri brata. Velimir ima deset, Željko 16, a Lazar 17. Tu su mama Elizabeta i tata Dejan.
Na prilazu na dočekuje cela porodica. Anđelina se drži za ruku svoje majke. Gleda radoznalo. Smeje se... Ulazimo u nešto što treba da bude prava kuća. I tek onda vidimo, iako oni ne pričaju ništa, gde žive, i kako se muče...
 
- Hoću igračku. Bilo kakvu... Imam medu. Mnogo ga volim... Hoću još jednu lutku, bebu. Da je čuvam, i da je kupam. A najviše bih volela da imam biciklu. Ne treba da bude velika, ali da je roze boje. Sve je devojčice imaju, samo ja nemam - kaže Anđelina.
 
U jedinoj sobi koja je adaptirana za iole normalan život, sedimo svi.
Unutra kauč, šporet. Osnovno za preživljavanje. Otvara se i srce Dejana Rakovića. Ima 41 godinu, ali izgleda starije.
 

 
- Radim na železnici. Održavam postrojenja visokog napona. Na korišćenje mi je firma dala 28 kvadrata. Objekat je napravljen u vreme Kraljevine Srbije. Sve sam uradio da ga popravim, ali ne pomaže - priča Dejan.
 
Majka Elizabeta nema posao. Završila je školu za šnajderku, tekstilnu i nigde nije našla posao. Upoznala je Dejana, zaljubila se. Rodila je četvoro dece. Sve je izdržala, izborila se.
 
- Ovde nema pravog poda. To je zemlja koju smo prekrili nečim što smo mogli da kupimo. Kroz to izlaze bube, razne, ne znam ni kako se zovu. Miševi, pacovi, prolaze i nailaze, napadaju, ujedaju... Najgore je zimi jer su prozori stari, nikada nisu promenjeni. Duva na sve strane, ne možemo da se ugrejemo. Nemamo dovoljno drva, pa svi spavamo u jednoj sobici. U kujni... Tada se deca razboljevaju, zebu. Pre dve godine je usred zime pao odžak. Srušio krov, grede koje su trule i upao kroz plafon. Na sreću, niko nije povređen. I to smo sami popravljali, zidali ponovo - priča Elizabeta.


Željko ima 16 godina. Ide u srednju školu.
 
- Voleo bih da imam nove patike, neki duks, trenerku. Sve što imam je staro, to su stvari koje nam je neko dao. A vreme je da imam i svoju sobu. Da je delimo brat i ja. Imao sam devojku, sada je trenutno nemam, ali mi se čini da ću uskoro opet da je nađem - priča Željko i smeje se.
 
Lazar je najstariji, ima 17 godina. Uči školu za železničare, u Beogradu. Ali, nije dobio mesto u domu. Snalazi se kako ume, putuje od Lapova do Beograda i nazad. Kada ne može da stigne, spava kod prijatelja.
 
- Nama su potrebni samo osnovni uslovi za život. Kupatilo, krevet, da se sobe adaptiraju - kaže Lazar.
 
Rakovići ne pamte kada su kupili neki nov uređaj. Treba im zamrzivač, frižider, mašina za pranje veša. Roditelji, Dejan i Elizabeta, kažu da im treba 50 kilograma brašna jer mese hleb za sva gladna usta. Nedostaju im i meso, voće, pasulj, pirinač.

Izvor: Blic

Srce za decu: Troje siročadi čezne za roditeljskim zagrljajem

Marija Nikolić    | 22. 11. 2013. - 07:00h | Foto: D. Živančević   
Tata je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Te kobne večeri vraćao se iz nadnice sa još nekoliko kolega. Kola su se prevrtala, a on je ispao iz vozila. Oni su preživeli, on nije, počinje tužnu ispovest Aleksandra Petrović (15), koja s bratom Milanom (8 ) i sestrom Andrijanom (13) živi u tuđoj kući u Kačarevu kod Pančeva. Otac je poginuo pre tri meseca, a majka pre šest godina.


Sanjaju da imaju svoj krov nad glavom: Aleksandra, Milan i Andrijana

Sudbina je ispisala gorke redove u životima troje mališana. Njihove suze kao da nikad neće presušiti. Rastu bez majčinog i očevog zagrljaja, jer su u kratkom vremenskom periodu ostali bez oba roditelja. Kad su pre šest godina ostali bez majke, otac se borio da zaradi za njih, da ih prehrani i školuje. Međutim, pre tri meseca ostali su i bez oca. Sami, siroti.

- To veče baka je ušla kod mene u sobu i tražila da zovem tatu da dođe kući. Tešila sam je da je možda ostao negde sa društvom. Zovemo ga, a on se ne javlja. Sve nam je bilo jasno kad smo videli policiju na pragu - priča Andrijana.

Pre šest godina majka im je nastradala u blizini kuće. Andrijana je tada imala devet godina.

- Mama je vozila bicikl, a nedaleko odavde naletela su kola - zastala je, ne izgovarajući nastavak.

Ostali da žive u tuđoj kući sa dekom Milanom i bakom Jelkom

Pritisli su ih i tuga i nemaština. Obližnja osnovna škola je pomogla da sahrane oca. Novac su prikupili ljudi dobre volje i oni koji ih poznaju. Nešto malo što im je preteklo iskoristili su da kupe ćebad, da se ne smrzavaju preko zime.

Najstarija Aleksandra pošla je u srednju Hemijsku školu. Želela je da upiše Medicinsku u Pančevu jer bi, kako kaže, lakše našla posao u Kačarevu. Uči uporedo sve predmete iz obe škole i nada se da će je ubrzo premestiti. Andrijana je dve godine mlađa. Ne smeje se. A nije ni ranije. Povučena je. Na pitanja ne odgovara. Najmlađi Milan se boji mraka, a od kako je otac poginuo, spava sa bakom i dekom u sobi. Ima osam godina, a najveća želja mu nije kompjuter, ni igračka, već - kuća. Siguran krov nad glavom, da ne strepe više gde će živeti.


Pored traktora kojim su sa decom stigli iz Bosanske Krupe
Uskraćeni su za mnoge normalne stvari kao što su radost i bezbedno detinjstvo, hrana... Oči troje Petrovića su pune pretrpljene tuge za roditeljima, ali i nade da će im neko pomoći. Nemaština ih je naučila da se odriču želja.

- Znam zbog kojih se stvari plače, a zbog kojih ne. Znam šta znači kad se nešto nema. Nekih velikih želja nemamo. Naša jedina želja je da imamo svoju kuću - kaže Aleksandra. Nije joj problem ni da kaže da nakon očeve pogibije, zbog pretrpljenog šoka, ide na terapije kod psihologa.


Zamrzivač je isključen jer nemaju šta da stave u njega
U staroj, oronuloj kući baka Jelka i deka Milan trude se da nadoknade roditeljsku ljubav. Kuća u kojoj žive je prostrana, ali je tuđa. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati stvari koje su njihove, jedan šporet na drva i zamrzivač koji je isključen - jer je prazan.

- Radi zamrzivač, ali smo ga isključili jer nema šta da stavimo u njega - čemerna je Jelka.


Majku su izgubili pre šest godina, a bez oca su ostali pre tri meseca
Ispred kuće, kao zaboravljeni trofej stoji stari traktor koji još nosi tablice Bosanske Krupe. Njime su Jelka i Milan izbegli 1995. godine, prvo do Bratunca, a onda u Banat. Bio im je i kuća i skrovište.

- Doneli smo samo gole duše ovde. Totalni smo beskućnici. Sve je tuđe. Ni stolac nemamo. Ništa. Samo četiri kokoške u dvorištu. Gazde su u Americi. Nedavno, kad smo ih zvali da kažemo da nam je sin poginuo, rekli su nam da će ovu kuću najverovatnije da ruše jer je stara. Nemamo kud - jada se deka Milan, kršeći ruke i zabrinuto gledajući u svoje unučiće.


Izvor: Blic

Pomoć za dve sestre koje žive u strašnim uslovima sa sestrom Zoranom, bebom od mesec dana, u baraci bez struje i vode u Novom Sadu, konačno je stigla. One su dobile krevetac, obuću, odeću i hranu.

 - Ostvarila nam se želja, naša sestrica sada ima krevetac. I to ne jedan, nego tri- kažu sa osmehom Stana (11) i Gordana (13) Lalić.
 
- Dobile smo mnogo hrane, slatkiša, svega, nismo ni sanjale da će se ovo desiti - kažu one.
 
Priča o tri sestre objavljena je u „Blicu“ prošle nedelje, u okviru humanitarne akcije „Srce za decu“, a za kratko vreme javili su se brojni ljudi dobre volje u želji da pomognu i barem malo im ulepšaju detinjstvo.

Sve sobe u baraci sada su ispunjene sa mnogo odeće i obuće koje su dobile sve tri devojčice, igračkama, posteljinom, školskim priborom.
 
Najvažnije, dobili su mnogo hrane, povrća, voća, mleka, ulja, brašna, slatkiša...
 
- Sada mirnije spavamo. Imamo hrane, nismo gladne - kaže oduševljeno Stana.
Najmlađa Zorana dobila je više od 2.500 komada pelena, ali i čak tri kreveca.
 
Sada u jednom malo bezbrižnije spava, a roditelji devojčica kažu da će druga dva kreveca dati nekome kome su potrebna. I Stana i Gordana dobile su novi krevet.

- Ovo je čudo, ne znam šta da kažem i kako da se zahvalim svima što nam pomažu - kaže Mirjana Ostojić, majka devojčica.
 
Drva za loženje bi trebala da stignu danas, a javljaju se i ljudi koji žele ovoj porodici da obezbede bolji smeštaj.
 
- Dolazili su ljudi koji hoće da nam nađu neku kuću u kojoj ima i struje i vode. Ko zna, možda se to zaista i desi - kaže Zoltan Kovač, otac male Zorane i očuh dveju starijih devojčica.

Ganuti potresnom sudbinom ove porodice, grupa od pedesetak Novosađana okupila se da im pomogne da srede baraku u kojoj žive. Prali su prozore, izneli sav šut, sortirali odeću koju su devojčice dobile.
 
- Roditelji ove dece žele po svaku cenu da se iskobeljaju iz strašne situacije u kojoj se nalaze, da zadrže decu i rade sve što mogu da ih prehrane. Želim da verujem u to da će ova slika stići do gradskih otaca koji su jedini u prilici da rešavaju ovakve slučajeve. Ovde treba sistemsko rešenje. Jednokratna pomoć tu ništa ne rešava, treba ocu porodice naći posao, a sigurno da postoji nešto što može da radi - kaže organizatorka akcije Vanja Marčić Sulomar iz Udruženja „Plasmatis“, dodajući da su se akciji pomoći pridružile i brojne privatne firme, kao i „Čistoća“.

Od Centra za sociljani rad ova porodica dobila je jednokratnu pomoć od 20.000 dinara. Od dela tog novca izradiće lična dokumenta koja još uvek nemaju.

Izvor: Blic

Pomozite mi da sinu kupim invalidska kolica!

M.V.J.   | 16. 01. 2015. - 12:09h  izmena vesti 13:15h |
Milka Vasković sa Gundulićevog venca obratila se redakciji "Blica" u nadi da apelom javnosti može da za svog sina Dejana (18) obezbedi odgovarajuća invalidska kolica, koja bi mu olakšala borbu sa cerebralnom paralizom, zbog koje pati od rođenja...

Prenosimo vam pismo ove majke:


"Moj sin Dejan boluje od cerebralne paralize i leči se u Specijalnoj bolnici za cerebralnu paralizu u Braće Jerkovića 5. Stanje mog sina je takvo da ne može ni da hoda ni da govori. Ipak, prethodnih godina je često izlazio u šetnju - sve dok nije prerastao invalidska kolica koja smo imali. Sada vreme provodi u sobi, u šetnju nije izašao godinu dana, a fizičko stanje mu se značajno pogoršalo. Kada je sam u sobi povlači se u sebe i potpuno je ravnodušan. Najgore je što ne mogu da ga odvedem na pregled kod lekara ni kad se prehladi...
 
Tražila sam pomoć od mnogih. Doktorka koja leči mog sina prepisala je nalog za nabavljanje invalidskih kolica sa nagibom od 30 stepeni (šifra 129), ali su me sa tom molbom odbile i prvostepena i drugostepena komisija koje o tome odlučuju. Obrazloženje je to da moj sin nije dete, jer je napunio 18 godina.
 
Ovim putem molim sve ljude dobre volje koji su u mogućnosti da skromnim sredstvima pomognu Dejanu, jer njegova porodica nema visoka primanja i ne može da priušti kupovinu kolica od 95.940 dinara. Ja živim sa penzijom od 12.000 dinara..."
 
Dejan će za tačno mesec dana napuniti 19 godina. Nova kolica bi bila idealan poklon za njegov rođendan.

Izvor: Blic

SRCE ZA DECU Na maturu otišao u košulji pokojnog oca FOTO

Rada Šegrt | 04. 09. 2015. - 13:08h | Foto: Z. Lončarević, R. Šegrt
Svi drugari iz razreda su za maturu kupili novu odeću. Samo ja nisam imao ništa novo. Obukao sam farmerke pokojnog oca i njegovu košulju, priča Nemanja (15).


Majka Svetlana Nemanji prepravlja garderobu pokojnog oca.

Ovo nije prva mučna situacija u koju je ovog dečaka dovelo siromaštvo. Muče ga i druge brige o kojima njegovi vršnjaci ne razmišljaju.
 

Upisao je srednju školu u Zrenjaninu, ali nije imao novca da ode i preda dokumenta za đački dom.
 


Zbog smeštaja u domu sada će morati da se prebaci u školu u Srpsku Crnju.
 
- Zimus sam u školu išao u letnjim patikama. Sva druga deca imala su čizme ili duboke cipele. Gledao sam u njihove noge dok su se moje smrzavale - iskren je Nemanja.
 
On živi sa majkom i četvoro braće i sestara u staroj i oronuloj seoskoj kući.
 
Otac im je umro pre godinu dana.
 
Majka Svetlana je tada bila u petom mesecu trudnoće.
 

Talentovani Nikola nnema gde da crta
- Znao sam šta će biti s tatom. Mama je drugu decu odvela kod svoje majke. Najteže mi je bilo kada je prošla sahrana, kada su svi otišli, a mi ostali sami - priseća se Nemanja najtežih trenutaka u životu.
 
Nemanja trenira fudbal. Najbolji je junior FK Kozara i uskoro će postati član prvog tima.
 

Zabrinuti: Nemaju nikoga ko bi mogao da im pomogne

- Jednom sam iz škole došao gladan. U kući nije bilo hrane. I na trening sam otišao gladan i sve vreme trenirao praznog stomaka - priča ovaj dečak prelepih očiju.
 
- Ne idem na rođendane drugara iz škole iako me zovu. Nemamo para da kupim poklon. Sramota me je jer sva druga deca mogu nešto da kupe. Ja nikada nisam slavio svoj rođendan - rekao je Nemanja i zastao da ne bi zaplakao.
 

Detinjstvo bez radosti: Đorđe, Olja i Nikola za „radnim stolom“

Njegov brat Mihajlo (12) krenuo je u sedmi razred. Najbolji je matematičar u odeljenju. Zaplakao je čim se setio oca i protekle zime.
 
- Bilo nam je hladno jer nismo imali drva. Nismo imali ni paketić za Novu godinu - rekao je Mihajlo.
 

Fudbal mu je velika ljubav

Mihajlo nikada nije imao bicikl. A želeo bi, jer je nedavno naučio da vozi tuđi, kod jednog drugara iz sela.
 
Slušajući da braća pominju oca, reagovao je i Nikola (5).
 
- Kad je tata bio živ, donosio mi je burek i jogurt. On je radio u pekari - seća se Mihajlo.

On obožava najmlađeg Đoleta (2), a najviše se druži sa sestrom Oljom (.
 
- Kad je pošla u školu, imala je mušku zimsku jaknu. Deca su joj se smejala. Nisam znao da tako mala deca mogu da budu bezobrazna - kaže Nemanja.
 
- Kad mi je mama kupila novu jaknu, sva deca su mi rekla da je jakna lepa - dodala je Olja.
 
EPS isključio struju zbog 19.000 dinara

Porodica Bešlin živi u staroj kući u kojoj gotovo da nema osnovnih uslova za život. Pre par dana EPS im je isključio struju zbog duga od 19.000 dinara.
- Svakog dana brinem kako ćemo preživeti sledeći dan. Ne znam kako ću školovati decu. Nemam nikog ko može da mi pomogne - priča majka Svetlana (36).

Izvor: Blic

SUDBINA KOJA PARA SRCE "Miševi trče po nama dok spavamo"


Humanitarna akcija "Blic fondacije" - "Srce za decu"

Suzana Božinović | 11. 12. 2015. - 11:59h 13:21h | Foto: S. Božinović   
"Svi kažu da je mama umrla, ali ja znam da će da se vrati kad se budem ženio. Svadba je mnogo važna stvar!" Uzaludna nada u nepojmljivoj sirotinji dva dečja života. Gaje je Jovan i Predrag Đergović, dečji iskreno.


Dva junaka veoma potresne sudbine: Jovan i Predrag
U selu Zagrađe kod Zaječara, ispred polomljene drvene kapije, istrčavaju dvojica mališana i radosno viču: “Tata, tata, idu gosti!”.

Braća Đergovići, stariji Predrag ima devet, mlađi Jovan šest godina. Obojica umazani od blata, osmeh im osvetljava prljave obraščiće, jedan sa izbušenim gumenim čizmicama, drugi u pocepanim patikama.


U protekle tri godine, radeći nekoliko priča za humanitarnu akciju “Srce za decu”, vaša reporterka se nagledala bede od koje srce puca, ali Đergovići su junaci posebno potresne sudbine.
 

Patnja za majkom



- Hoćemo odmah da se slikamo, idemo samo po mamu - kažu Predrag i Jovan gotovo uglas.

Dok trče, ostajem nema. Dečaci iznose veliku, uramljenu fotografiju preminule majke, stiskaju je uz sebe i poziraju. Majka Žaklina preminula je pre dve godine od karcinoma u 25. godini, u strašnim bolovima. Otac nije imao gde da skloni dečake. Od tada, Predrag ima govornu manu, jedva se razume šta govori. Zbog toga je tek ove jeseni krenuo u prvi razred.


- Svi kažu da je mama umrla, ali ja znam da će da se vrati kad se budem ženio. Svadba je mnogo važna stvar - samouvereno kaže Jovan.
 


Dvojica dečaka provode život u straćari bezuslova za normalno odrastanje

Njihov otac Dalibor (37) uvodi me u kuću, a mališani i dalje drže maminu fotografiju i kreću za nama. Njihov dom od zemlje samo što se ne raspadne. Žive u jednoj sobici u kojoj se nalaze dva iscepana kreveta sa kojih umesto dušeka štrče žice, polomljena stolica, stočić, televizor koji ne radi, prastara peć na drva. 

Pod od utabane zemlje, neravan, na jednom mestu krug blata jer su slučajno prosuli vodu. Zidovi išarani vlagom, kreč otpao, zidovi nakrivljeni, prozori štrče iz futera. Sobičak užasno miriše na vlagu. 

- Teto, teto, ovde je spavala mama. Mrzim lekove, jer su zli. Mama ih je mnogo pila cele noći i ceo dan je jaukala i vrištala, toliko ju je sve bolelo od lekova - kaže Predrag.


I otac plače



Zemljani pod, mokri i buđavi zidovi


Otac Dalibor briše suzu krišom da dečaci ne vide. Nadniči da bi ih prehranio, obukao, lečio...

U dvorištu, u šupi od zemlje, žive Daliborovi baba i deda, oboje zašli u devedesetu. Imovina su im četiri ovce, dve koze i pet kokošaka.  Predrag uzima nekakav plastični predmet nalik na saksiju i izlazi iz kuće, za njim će i Jovan.

- Idemo da čekamo jaja. Mi, teto, kada ogladnimo navatamo kokošku i stavimo je u gnezdo da snese jaje. Tako teramo sve kokoške, ceo dan pokušavamo, ali one baksuzne i nikad nam ne uspe - objašnjava mlađi dečak.

Opet me vode u svoju zemljanu sobicu.

- Vidiš ovde i ovde i ovde i ovde... - pokazuju prstićima. -  Tu gde ti pokazujemo izlaze miševi i kad spavamo penju se na nas i trčkaraju. Golicaju nas kad uđu ispod ponjave!

Nemaju igračke



Polomljeni bicikl je jedina zabava


- Teto, teto, ajde da vidiš naše igračke, imamo bicikl i kolica za drva - dovikuju mališani iz dvorišta. 

Načas me nešto ozari, dečaci imaju makar neku igračku. A onda je usledio još jedan šok. 

Jovan je zavezao kanap na korpu iz ko zna čijeg frižidera - i to je prikolica. Predrag drži prepolovljenu biciklu bez prednjeg točka i radosno mi pokazuje. Hoće da se slikaju sa svojim igračkama... 

Kažem da će im slika biti u novinama, da će ih videti na ekranu kompjutera, internetu. Zbunjeno me gledaju. 


Zima će tek da stegne: Furuna i sulundar
- Ja neću na intereneti. Šta ti je to? I ono drugo šta je, kompiliturnet - smandrljao je Jovan reči koje prvi put čuje. 

I jesu ovo rogobatne reči da bismo ih njima utešili. Bicikl sa dva točka bi bio lepši od kompjuterskog ekrana.

I čizme kroz koje ne bi ulazila voda, patike sa pertlama i čitavim đonovima... i još ponešto za ubogu sobicu njihovog detinjstva.

Ali ni reči ni pokloni nikad neće zameniti onu što je ostala samo kao fotografija u rasklimanom ramu. Majku koja im, nažalost, neće doći na svadbu.

Država ne da socijalnu pomoć

Dečaci nemaju pravo na socijalnu pomoć i dečji dodatak. Razlog je taj što se na ime njihovog oca u Katastru vodi nekoliko njivica. On ne može da ih obrađuje, nema para za seme i đubrivo. Hteo je da proda zemlju, ali nema kupaca. - Moji sinovi nemaju overene zdravstvene knjižice. Ja sam kriv, nemam para da platim porez na imovinu od desetak hiljada dinara. Ko ne plati porez, nema knjižicu, kazali su mi - ogorčen je Dalibor Đergović.



Izvor: Blic