Ovo mi je najsrećniji dan u životu! Sve su mi se želje ispunile! Život nam se preokrenuo! Bio sam tužan do pre nekoliko dana, ali sada je sve drugačije. Osmesi su se vratili u našu kuću, nisu krili oduševljenje mališani čijim je porodicama, u okviru akcije Blic fondacije „Srce za decu“, uručena pomoć prikupljena od brojnih donatora.

Novac, hrana, igračke, garderoba, sredstva za higijenu, nameštaj, bela tehnika, obnova krovova koji prokišnjavaju, krečenje, zamena prozora i vrata, zidanje kupatila, deo je pomoći za porodice u kojima deca nemaju srećno detinjstvo, a najugroženiji će dobiti i novi dom! Anonimni donator uplaćivaće mesečno do kraja godine 300.000 dinara, a ta sredstva će se usmeravati svim porodicama u jednakom iznosu svakog meseca. Više od 100.000 ljudi se uključilo u veliku humanitarnu akciju Blic fondacije „Srce za decu“, tako da će u narednom periodu sve porodice za koje je Blic fondacija pokrenula akciju „Srce za decu“ dobiti sve što im je do sada nedostajalo.



Komšija poštar povezao kompjuter



Neopisiva radost je nastupila među najmlađim članovima desetočlane porodice Ignjatović iz Ratkova kod Odžaka, kada su shvatili da im predstavnici Blic fondacije donose toliko željeni kompjuter. Odmah su pozvali komšiju poštara da im kompjuter poveže.

- Imaćemo kompjuter koji sam do sada u školi samo gledao - kaže Dragoslav, koji u školi ređa petice iako sa ocem deli kućne poslove.

Mala Nada opčinjena je igračkama i pokazuje nove patike. Novu obuću dobio je i Sveta. Svoje poklone tog dana nije mogla da otvori osmogodišnja Marija. Hitno je upućena u somborsku bolnicu. Počela je da gubi ravnotežu i da često pada.
- Otkako je objavljena njena priča u „Blicu“ da želi prave ženske patike i lutku, ne prestaje o tome da priča. Iz bolnice stalno pita kada će paket stići i da joj sačuvamo da ga ona otvori - priča Radoslavova supruga Daliborka.

 
Na spavanje idemo punih stomaka



Paketi s hranom, slatkišima, garderobom koje su poslali čitaoci „Blica“ i kompanije „Bambi“, „Karneks“, „Nestle“ i „Knjaz Miloš“, kao i dugoiščekivani kompjuter kompanije „Komtrejd“, stigli su na adresu porodice Rade Drajić u Zemunu.

- Konačno na spavanje idemo punih stomaka. Mama nam mesecima obećava da će nam kupiti eurokrem, ali nikad nije bilo para - kaže Aleksandar (8) uživajući u slatkišima koje smo odneli u njihov dom.

Sretko se najviše obradovao tome što mu je čitalac „Blica“ poslao dres FK Partizan. Dečaci su se pribojavali da će ih drugari iz škole ismevati zbog siromaštva, a ispalo je upravo suprotno. Dušanu (13) je drug doneo patike i odeću, a pomoći će i Sretkovo odeljenje. Priča o borbi Rade Drajić da izvede četvoricu sinova na pravi put ganula je nekoliko poslodavaca, pa je Rada dobila čak tri ponude za posao.

 

Sad imamo šta da obučemo


Porodicu Grujin iz Zagajice kod Vršca veoma su obradovali paketi pomoći iz Blic fondacije, koji su pristigli u njihov skromni i ruinirani dom. Dok su majci Oliveri suzile oči, deca su razdragano otvarala poklone s hranom, garderobom i igračkama. Najmlađa Nikolina (3) zgrabila je plišane lutke, Đura (6) je oduševljeno otvarao pakete s hranom, Nataliju (9) su obradovale knjige i mozgalice, dok je najstariji Slavoljub (13) u neverici posmatrao sve darove koji su pristigli.

- Ne znam šta da kažem, ulepšali ste nam život - kaže presrećni Slavoljub.

Grujini kažu da im se zahvaljujući akciji „Srce za decu“ život već promenio.

- Deca u školi me više ne izbegavaju i kažu mi da nisam više prljava jer sad imam šta da obučem - priča devetogodišnja Natalija. Ni njen stariji brat Slavoljubu ne ide više u pocepanoj obući i odeći, ali kaže da je najlepši osećaj što su siti i čisti, pa ih više ne gledaju sa nipodaštavanjem.


Petrovski su se celu noć radovali


Petoro dece porodice Petrovski iz Svilojeva, kod Apatina, cele noći nisu spavali kada su obavešteni da im stiže pomoć u akciji „Srce za decu“. Pakete u hrani, odeći, obući, igračkama, bicikl, kompjuter, fotoaparat, hemija...
- Celu noć smo se radovali, a nastavnici u školi su pustili decu s nastave da bi dočekali poklone - priča majka Lidija.
Majka Lidija, koja svoje petoro dece podiže od 20.000 dinara dečjeg dodatka i socijalne pomoći u trošnoj kući bez kupatila, kaže da nije očekivala da novine imaju toliko uticaja na ljude. Kompanija „Frikom“ je porodici Petrovski darivala zamrzivač i hranu.
- U životu nisam imala zamrzivač. Ganulo me je to što su to sve ljudi koje ne poznajem, a imaju dobro srce - priča Lidija.


Jelena dobila tablice


VA-051-KJ piše na registarskim tablicama koje su stigle u dom Jelene Kićanović (17) u selu Bačevci kod Valjeva. Za „sitroen berlingo“, koji joj je u okviru akcije „Srce za decu“ donirala Blic fondacija, kompanija „Lukoil“ obezbedila je kartice za besplatno gorivo u vrednosti od 5.000 dinara mesečno, a registraciju je platila valjevska kompanija „Ingrap-Omni“.

- Dogovorili smo se da mesečno obezbeđujemo pelene i higijenska sredstva za Jelenu. Kontaktirali smo i Dnevni boravak za decu sa posebnim potrebama i želimo da Jeleni, sada kad ima automobil, obezbedimo da bar dva puta sedmično na po nekoliko časova dolazi u Dnevni boravak i bude u društvu vršnjaka - rekao je pomoćnik gradonačelnika Valjeva Radojica Ristić.

Nova kuća za Dramićanine

Specijalno iznenađenje očekuje porodicu Dramićanin sa Golije. Priča Milice Dramićanin, koja sa petoro braće i sestara živi u brvnari, dirnula je mnoga srca. Ta deca su se zimi budila smrznutih trepavica. Javno preduzeće „Elektromreže Srbije“ podiglo im je novu kuću.
- Pomagali smo i uvek ćemo pomagati onima kojima je pomoć potrebna. Ako možemo da vratimo osmeh bar jednom detetu, smatraćemo da smo na dobrom putu - izjavio je za „Blic“ direktor „Elektromreže Srbije“ Nikola Petrović.

Nameštaj kao iz bajke, o kakvom su do pre mesec dana mogli samo da sanjaju, dobila su deca iz porodice Milošević iz Krušca u velikoj humanitarnoj akciji Blic fondacije - „Srce za decu“. Darodavac Veljko Milanović, vlasnik salona nameštaja „Inart“ iz Beograda, nije štedeo: poklonio im je krevete, ormare, radne stolove, police, tepihe i prekrivače, vredne ukupno 6.000 evra.

- Taataa, pogledaj kako svetli krevet, hoću ovde večeras da spavam. Da se pokrijem ćebetom i da spavam - skakao je od sreće trogodišnji Miljan, ugledavši krevet u obliku trkačkog automobila na kojem su bleštali farovi. Uz nesvakidašnji ležaj, koji vredi kao polovni „jugo“ - oko 600 evra - ide i privezak za daljinsko upljavljanje farovima, što je posebno uveseljavalo dečaka, koji je doskora spavao sa sestrom Milicom (17), kraj šporeta na drva, u ležaju sklepanom od čeličnih šipki, zakovanom za neomalterisani zid.

Nekadašnja memljiva soba s betonskim zidovima, plafonom od blata i trske i prozorima bez svih stakala, zahvaljujući Blic fondaciji potpuno je preuređena pa je luksuzni nameštaj došao kao šlag na torti. Ni Milica nije mogla da sakrije oduševljenje nameštajem koji je dobila - krevetom s baldahinom, policom sa ogledalom za šminkanje, lepim ormarom, radnim stolom s foteljom.

- Ovo je san snova, osećam se kao princeza. Nemam reči kojima bih se zahvalila na ovom divnom poklonu. Sada konačno imam svoj kutak o kojem sam maštala i mogu da pozovem drugarice bez stida i srama - kaže Milica, koja braći kuva, čisti i pere im odeću od kada ih je majka napustila.

Miroslav (18) i Mladen (13), koji su spavali zajedno na starom kauču, sada imaju mornarski krevet na sprat, pa svako uživa u svom ležaju i na svom jastuku.

- Za mesec dana, od kada je krenula akcija Blic fondacije, život nam se promenio u potpunosti. Bio sam bez nade, a sada je mnogo drugačije. Dobio sam posao zahvaljujući firmi „Adecco“, a ovaj nameštaj ostavio nas je sve bez teksta - oduševljeno kaže Miroslav.

Mladen se obradovao novom ležaju, ali mu je osmeh od uva do uva izmamio novi računar, baš onakav o kakvom je do pre mesec dana maštao.

Donator Veljko Milanović kaže da je i sam nekada bio u teškoj životnoj situaciji i da zna šta znači kad neko nekome pomogne.

- Putovao sam autobusom od Novog Sada ka Beogradu na posao kada sam u „Blicu“ pročitao potresnu reportažu o Miloševićima. Još u autobusu sam odlučio da pošaljem mejl Blic fondaciji da želim da deci darujem nameštaj. Osetio sam se posle toga neopisivo srećnim, kao nikada do tada. Želeo sam da im poklonim najbolje što nudim u svom salonu, pa je trebalo desetak dana da pristignu kreveti iz inostranstva - kaže Milanović.

Markovići iz Štubika uskoro u pravoj kući


Ganuti pričom o šestoro dece koja odrastaju u staji, objavljenoj u „Blicu“ u okviru humanitarne akcije „Srce za decu“, veliki broj naših čitalaca je dopremio u dom Cvetke i Dejana Markovića u selo Štubik kod Negotina pakete s hranom, odećom, sredstvima za higijenu, igračkama, slatkišima, nameštajem... Dečica su već naučila da se raduju poklonima, pa s vrha brda trče u susret nenajavljenim gostima.

- Vidite šta sve imamo! Čokolade, grickalice, igračke - najglasniji je najstariji Aleksandar.

- Veliko hvala svima koji nam pomažu. Znali smo da ima dobrih ljudi, ali ovo je premašilo naša očekivanja. Ljudi nam pišu, pitaju kako smo, da li nam nešto nedostaje. Sad imamo svega, donose nam dobri ljudi, šalju poštom - zahvaljuje Cvetka.
 Blic fondacija i opština Negotin će uskoro trajno rešiti pitanje njihovog smeštaja i egzistencije.

 

Tekst Branko Janačković, FOTO: K. Kamenov

- Čeznemo da imamo novi, bar malo veći dom. Bilo bi dobro da svako ima svoju sobu. Uvek smo živeli skromno i navikli da ovo malo prostora delimo. Ali kako smo stariji, sve je teže. Svako bi nekad da da ima svoj, bar mali kutak, za sebe i svoju privatnost - priča Marija Stanković (14), nestrpljiva da završi osnovnu školu i preseli se kod rodbine u Valjevo jer će tako, kaže, “olakšati majci, braći i sebi”.

Za Mariju i njenu braću Marka (11), Darka (11) i Rajka (9), sve je, bukvalno sve, luksuz. Bez oca su, sa nezaposlenom majkom, a odnedavno u žalosti za preminulim dedom. Od srca se svemu što dobiju obraduju Stankovići iz Babine Luke kod Valjeva. U tami skromnog seoskog doma uskraćeni su za tako mnogo običnih dečjih radosti – da imaju svoju sobu, neki slatkiš, nešto na čemu se gledaju crtani filmovi.

Svake zime sve im je teže jer mraz nagriza ionako skromni i stari dom, još dodatno protresen pre 14 godina u zemljotresu. Memla se potpuno odomaćila na već ispucalim zidovima, mrzne i sa poda koji nema parket, a kroz propalu stolariju duva kao na otvorenom.

Stankovići, koji su drva sami skupljali ili su im ponešto dale komšije, nalože „smederevac“, okupe se pored njegove tihe vatre ili u jaknama sede ispod sijalice koja škilji, za jednim stolom trpezarije, koji im je ujedno i trpeza i mesto gde pokušavaju da uče. Noću, svi dele dva kreveta u jednoj sobi.

- Ima mnogo stvari koje imaju naši vršnjaci, a mi nemamo. Prošle zime smo na poklon dobili kompjuter, ali se on često kvari jer stalno nestaje struje. Voleli bi da imamo DVD, da možemo da gledamo crtane filmove, ili nešto na čemu bi slušali muziku. Nemamo mnogo ni nekih drugih igračaka za sve, pokvarile su se ili negde izgubile, a ove nove godine nismo imali ni jelku ni poklone. Ni slatkiše i grickalice koje su imala druga deca - pričaju dečaci kojima oči sijaju od same pomisli da bi mogli imati nešto novo za igru.

Ne pominju nove cipele, patike ili jakne i toplije džempere. Ne pominju, jer znaju da ih ne mogu kupiti.
Još manje bi Stankovići imali da prošle zime nije bilo studenata Visoke poslovne škole koji su im kupili novi krevet, orman i računar, pa su mogli da urede bar jednu sobu svog doma. Tu sobu, međutim, mogu da koriste samo dok je lepo vreme, jer u njoj grejanja - nema. Eparhija valjevska SPC proletos im je napravila kupatilo, pa se više ne kupaju u trpezariji u kojoj se i kuva i boravi tokom dana.

- Najteže nam je bilo dok nismo imali kupatilo. Svi odrastamo, više nismo toliko mali da smo mogli da se kupamo u ovoj sobi koja nam je zimi i kuhinja i trpzarija. Zimi nam je najteže, jer ne možemo da koristimo novu sobu, pa moramo da učimo držeći knjige i sveske na kolenima - priča Marija.

Stankovićima je u par navrata novac ili pakete sa materijalnom pomoći obezbedio i Centar za socijalni rad i Gradska uprava.
Najveći problem, uz neuslovnu kuću, jesu mala primanja i što je sve, od održavanja domaćinstva do vaspitavanja dece, na plećima Svetlane (42), samohrane nezaposlene majke, koja porodicu prehranjuje od muževljeve penzije koja jedva doseže 12.000 dinara.


 

Tekst i fotografije: Predrag Vujanac

Nemamo puno toga, ali imamo mamu, ona je sve

Sve spavamo na jednom krevetu, u istoj sobi, igramo se istim igračkama... ponekad se i posvađamo jer ni prostora ni igračaka nemamo dovoljno, ali se brzo i pomirimo, kaže sedmogodišnja Eleonora, koju sestre odmila zovu Smeška.

Uvek nasmejana Eleonora sa svoje četiri sestre i majkom živi u trošnom kućerku na periferiji Subotice. Na prvi pogled ne odaju činjenicu da njihova samohrana majka Ilona Kuktin iz meseca u mesec, nadljudskim naporima, od 12.330 dinara socijalne pomoći pokušava da im obezbedi bar dva obroka dnevno i čistu garderobu, a ako nešto pretekne, i da kupi drva ili plati struju kako bi mogli i dalje da se greju.

Ne odaju ni činjenicu da Antonija (9) i Eleonora imaju epilepsiju, da Milica (6) skoro od rođenja ima astmu, a da je Ivana (13) sa dve i po godine nesrećnim slučajem zadobila teške opekotine na 90 odsto tela, zbog čega i danas trpi posledice. Za sada, zdravljem može da se pohvali samo osmogodišnja Snežana.

Sobica u kojoj borave devojčice, a u kojoj se odnedavno, zahvaljujući njihovom dobrotvoru čika Tomi i teta Ani, šepuri i televizor u boji, prepuna je diploma osvojenih na različitim školskim, sportskim i muzičkim takmičenjima.

Nažalost, svestrani talenat nasmejanih devojčica ograničen je samo na školske aktivnosti jer za aktivnije bavljenje bilo čim i dalje razvijanje njihovih sposobnosti jednostavno nema novca.

- Ma, ne treba nam ništa, imamo sve što nam treba jer se majka bori za nas. U stvari, volela bih da imam bicikl. Pre sam imala, ali su mi ga ukrali iz dvorišta - skromno priča Antonija (9), osvajačica bezbroj diploma i medalja sa sportskih terena.

Zaboravlja ili ne želi da pominje ova skromna devojčica da nikada nije bila na letovanju i da može samo da mašta o životu koji ima većina njenih vršnjaka.

Antonija je redovna učesnica gotovo svih školskih, kako lokalnih, tako i regionalnih i republičkih takmičenja u trčanju, na kojima je po pravilu među prvoplasiranima. Ipak, veliki talenat trpi zbog nemaštine.

- Volela bih da mogu da treniram neki sport, pre svega atletiku, ali mi nemamo novca da plaćamo ni autobusku kartu za odlazak na treninge, a kamoli članarinu u školi atletike - dodaje simpatična i uvek nasmejana Antonija.

Za najmlađeg člana domaćinstva, malecku Milicu, najveći problem je to što nema gde da se igra jer je najbliže igralište nekoliko kilometara daleko od zabiti u kojoj žive, pa ističe da bi volela da njene sestre i ona imaju jedno, bar malo, u svom dvorištu.

- Volela bih i da majka ozdravi, pa da možemo ponekad da odemo do grada. Prošle godine smo samo jednom išli u centar Subotice, šetali se i igrali. Volela bih da to bude malo češće - kaže Milica.

Šestogodišnjoj devojčici su bile pune oči sjaja dok nam je prepričavala doživljaje s vršnjacima iz obližnjeg vrtića u koji redovno ide, ali ona, nažalost, najverovatnije više neće moći to sebi da priušti.

Naime, do sada je za svako treće i četvrto dete lokalna samouprava plaćala boravak u vrtiću, što je na mesečnom nivou 4.400 dinara, ali od nove godine ta odluka je ukinuta, pa je i taj trošak pao na Miličinu majku Ilonu.

Pešače sat do škole

U okolini trošne kućice porodice Kuktin nema prodavnice, igrališta, apoteke, ambulante... Najteže im je što do škole moraju da pešače tri kilometra. „Kad idu po podne, onda idem po njih jer je ovaj kraj slabo osvetljen i ima puno pasa lutalica i lopova. Pešače po sat u jednom pravcu. Drugog rešenja nema. Zaista nam je teško... Primerna su deca, dobre učenice, talentovane u sportu i muzici, a ja ne mogu sve to finansijski da pratim“, plače i priča Ilona.
 

Tekst i foto: Dragan Šolaja

- Čeznemo da imamo novi, bar malo veći dom. Bilo bi dobro da svako ima svoju sobu. Uvek smo živeli skromno i navikli da ovo malo prostora delimo. Ali kako smo stariji, sve je teže. Svako bi nekad da da ima svoj, bar mali kutak, za sebe i svoju privatnost - priča Marija Stanković (14), nestrpljiva da završi osnovnu školu i preseli se kod rodbine u Valjevo jer će tako, kaže, “olakšati majci, braći i sebi”.

Za Mariju i njenu braću Marka (11), Darka (11) i Rajka (9), sve je, bukvalno sve, luksuz. Bez oca su, sa nezaposlenom majkom, a odnedavno u žalosti za preminulim dedom. Od srca se svemu što dobiju obraduju Stankovići iz Babine Luke kod Valjeva. U tami skromnog seoskog doma uskraćeni su za tako mnogo običnih dečjih radosti – da imaju svoju sobu, neki slatkiš, nešto na čemu se gledaju crtani filmovi.

Svake zime sve im je teže jer mraz nagriza ionako skromni i stari dom, još dodatno protresen pre 14 godina u zemljotresu. Memla se potpuno odomaćila na već ispucalim zidovima, mrzne i sa poda koji nema parket, a kroz propalu stolariju duva kao na otvorenom.

Stankovići, koji su drva sami skupljali ili su im ponešto dale komšije, nalože „smederevac“, okupe se pored njegove tihe vatre ili u jaknama sede ispod sijalice koja škilji, za jednim stolom trpezarije, koji im je ujedno i trpeza i mesto gde pokušavaju da uče. Noću, svi dele dva kreveta u jednoj sobi.

- Ima mnogo stvari koje imaju naši vršnjaci, a mi nemamo. Prošle zime smo na poklon dobili kompjuter, ali se on često kvari jer stalno nestaje struje. Voleli bi da imamo DVD, da možemo da gledamo crtane filmove, ili nešto na čemu bi slušali muziku. Nemamo mnogo ni nekih drugih igračaka za sve, pokvarile su se ili negde izgubile, a ove nove godine nismo imali ni jelku ni poklone. Ni slatkiše i grickalice koje su imala druga deca - pričaju dečaci kojima oči sijaju od same pomisli da bi mogli imati nešto novo za igru.

Ne pominju nove cipele, patike ili jakne i toplije džempere. Ne pominju, jer znaju da ih ne mogu kupiti.

Još manje bi Stankovići imali da prošle zime nije bilo studenata Visoke poslovne škole koji su im kupili novi krevet, orman i računar, pa su mogli da urede bar jednu sobu svog doma. Tu sobu, međutim, mogu da koriste samo dok je lepo vreme, jer u njoj grejanja - nema. Eparhija valjevska SPC proletos im je napravila kupatilo, pa se više ne kupaju u trpezariji u kojoj se i kuva i boravi tokom dana.

- Najteže nam je bilo dok nismo imali kupatilo. Svi odrastamo, više nismo toliko mali da smo mogli da se kupamo u ovoj sobi koja nam je zimi i kuhinja i trpzarija. Zimi nam je najteže, jer ne možemo da koristimo novu sobu, pa moramo da učimo držeći knjige i sveske na kolenima - priča Marija.

Stankovićima je u par navrata novac ili pakete sa materijalnom pomoći obezbedio i Centar za socijalni rad i Gradska uprava.

Najveći problem, uz neuslovnu kuću, jesu mala primanja i što je sve, od održavanja domaćinstva do vaspitavanja dece, na plećima Svetlane (42), samohrane nezaposlene majke, koja porodicu prehranjuje od muževljeve penzije koja jedva doseže 12.000 dinara.


 

Tekst i fotografije: Predrag Vujanac

Do dve podstanarske podrumske memljive sobe u centru Leskovca, u kojima žive Tereza (10), Đorđe (11) i Olivera (13) Ivičić sa svojom majkom Milom Popov, stiže se kroz ledene, mračne oronule katakombe. Zadah vlage prvo je što zagolica nozdrve u prostoriji sa rupama nalik na prozore i jednim povećim krevetom na kome se poređalo troje školaraca.

- Ovde na ovom krevetu učimo i pišemo, spavamo i jedemo. Igramo se i vežbamo džudo, polomili smo ga, pa je majka stavila odozdo cigle, poduprla ga - objašnjava troje džudista sa ukupno stotinak osvojenih medalja.

Najstarija Olivera je i odbojkašica. Ona pamti i teže dane, jer je bila svedok zlostavljanja majke, pa bega u sigurnu kuću, pa potucanja po hraniteljskim porodicima. Memljivi kutak u podrumu postao je jednog momenta udobno pribežište.

- Snove za mirom i tišinom zamenili su drugi, možda preambiciozni, ali ja sada sanjam neku našu malu kućicu sa parčetom zelene trave, a u njoj loptu i koš. A tamo u kućici moja, samo moja soba, i moj krevet, i moj orman i radni sto - priča devojčica širom otvorenih očiju i ruku sa kojih se sliva pena kojom pere sudove iznad sudopere pokupljene na nekom buvljaku.

Umesto nameštaja, po uglovima prostorija poređani su neki delovi od polomljene iverice koji samo podsećaju na ormane i sto za obedovanje. Pod od betona prekriven je olinjalim čergama. Nigde se ne vide igračke, kao da tu ne žive deca.

- Imala sam neke lutke i neke zeke, poklanjali ljudi, ali sada smo svi porasli, prerasli. Hoću bicikl i rolere kao sve moje drugarice, ali mama stalno priča da nema pare - jada se prerano sazrela Tereza, odlična učenica.
 
Đorđe kaže da voli svoje sestre i majku, ali smatra da je došlo vreme da ima i svoj krevet i svoju sobu.

- Sramota me više da spavam sa njima, ja sam već odrastao - veli pomalo buntovnički dok loži peć koju im je prošle godine neko poklonio.
 
Ova deca nemaju društvo, ne zato što ne žele nego što neće niko da im uđe u stan. Ne slave ni rođendane. More su samo jednom videli, država im platila. Ne odlaze na rekreativnu nastavu ni na ekskurzije.

- Izbegavaju nas jer niko ne želi da uđe kod nas u memlu. Ne slavimo rođendane, pa i nas retko ko pozove, a kada odemo, nemamo pare za poklone. O, a kako bih voleo da odem na more sa društvom i na ekskurziju – gotovo da viče Đorđe.
 
Neko im je skoro poklonio kompjuter, toliko neupotrebljiv da su i igrice nemoguće, a slika na davno kupljenom malom televizoru postala je crno-belo usled čestih kvarova.
 

- To je naš prozor u svet – ozbiljno će Olivera.
 

Njihovi jedini izlasci su šetnje po parku i razgledanje izloga.
 

- Stojimo i ispred mesara. Kod kuće stalno pasulj i kupus sa kobasicama ili bez njih. Obožavam piletinu, ali majka kaže da je mnogo poskupela - priča Tereza dok je Olivera gura rukom uz šapat da „olabavi malo“.

U kupatilu „iz devetnaestog veka“ je pokvarena mašina za pranje veša, pa devojčice često zasuku rukave. Pomažu i dok majka Mila podšiva stolnjake, zavese ili posteljinu.
 

- Neka uče, možda će im trebati zanat da se prehrane, kao što ja njih ovim prehranjujem - veli Mila Popov, Majka Hrabrost, kako je nazivaju u Centru za socijalni rad.
 
I ta majka je upravo najveća briga troje dece.
 

- Često je bolesna, nešto sa srcem, i kada je zaboli, po nekoliko dana leži. Slušamo je, mazimo je, grlimo je, ali se svi zajedno i bogu pomolimo da joj bolovi minu i da ustane. I molitve uvek pomognu – priča Olivera, sa stalnim zabrinutim izrazom lica.


Đorđe je najveći šeret u porodici, ali dok se o majci priča, osmeh nestaje s lica.
 

- Pre desetak dana sanjao sam kako joj ništa nije, kako stoji na vratima lepe bele kuće i smeje se i kako mi pruža tek otpakovane patike „najki“. Probudio sam se uplakan, a majka mi je kasnije ispričala da sam sanjao kuću u kojoj je ona živela kao devojka iako je nikada nisam video. Samo se san sa patikama nije uklapao u priču – prepričava Đorđe Ivičić deo svojih snova iz memljivog podruma u Leskovcu.

Stalno sanjamo patike

- Idemo tako od jedne do druge prodavnice, probamo patike „najki“, odlažemo ih, kao ne sviđaju nam se, pa tako danima. Ne možemo da ih kupimo, ali možemo da sanjamo da ih imamo, a posle se utešimo onim znatno jeftinijim - pričaju Tereza, Đorđe i Olivera Ivičić.
 

Tekst i slike: Milica Ivanović

 Sa mamom svako jutro idem u školu u pola šest ujutru. Pešačimo kroz šumu više od 12 kilometara. Kad se vratim kući, mokre su mi noge. Volela bih da imam lepe i nove čizme, i debele pantalone da mi više ne bude hladno - priča Tamara Novaković (7) koja u neviđenoj bedi, zajedno sa dve mlađe sestre, roditeljima i prababom, živi na brdu iznad sela Vlaole kod Majdanpeka, gde civilizacija još nije doprla.

U trošnoj kući bez struje, vode i sa poljskim toaletom, detinjstvo provode Slađana (3), Tijana (5) i Tamara (7). Majka Dobrinka (27) i otac Rade (32) Novaković trude se da nadničarenjem zarade novac kojim bi obezbedili hranu za decu. Jedini sigurni prihod ovoj porodici je penzija Dobrinkine babe Ljubice (81) od 4.000 dinara.

- Mene je otac ovde ostavio kao sedmomesečnu bebu i više nije dolazio po mene. Odrasla sam sa mojom babom Ljubicom u istoj ovoj kući bez struje, ali mi sada ovo teško pada jer želim da mojoj deci obezbedim nešto bolje. I meni je teško da pešačim do škole i nazad jer sam trudna - otkriva nam Dobrinka, dodajući da ne primaju ni socijalnu pomoć jer nemaju lične karte, a u više navrata su od predsednika mesne zajednice tražili da im ustupi jedan od napuštenih stanova u centru Vlaola u kojima su živeli nastavnici, ali nisu naišli na razumevanje.

Naše prisustvo u ovoj skromnoj i sa puno ljubavi ispunjenoj kući u početku je uznemirilo devojčice, jer nisu navikle da im dolaze gosti. Neopisivu sreću na njihovom licu izazvala je čokolada koje su bile više nego željne.

- Čokolada... Ja mnogo volim čokoladu... Ima i za seke i za mene - čvrsto držeći čokoladu rekla je najmlađa Slađana.

- Volela bih da imam jednu lutku sa kojom ću moći da se igram dok je seka u školi. A najviše bih volela da imam da pijem svaki dan malo mleka. Imamo dve koze, ali one bi uskoro trebalo da se ojare i ne muzemo ih, a nemamo para da kupimo mleko - sa suzama u očima kaže petogodišnja Tijana.

Ove skromne devojčice detinjstvo provode igrajući se sa nekoliko pocepanih lutaka, a na spavanje odlaze čim padne prvi mrak, što najteže pada Tamari, koja užurbano završava školske obaveze.

- Čim stignem iz škole i ručam, odmah počinjem da radim domaći, jer brzo pada mrak. U školi me deca često zadirkuju jer nemam nov pribor, i nove olovke i bojice, ali ne mogu od mame i tate da tražim jer znam da nemaju para. Volela bih i jednu novu školsku torbu, pribor, ali i jednu veliku jelku ispod koje bi Deda Mraz mogao da nam ostavlja sve poklone - priča Tamara, koja često pomaže i baki i mami, i sa bunara iza kuće donosi vodu za pripremu hrane i pranje veša.

Na starom šporetu, stoje dve šerpe, jedna sa vešom a u drugoj se voda zagreva za kupanje. Iako prozori i vrata ne dihtuju, vetar neprestano fijuče, devojčice kažu da im nije mnogo hladno. Kuća je potpuno uronula, krov propao, a i ispod tepiha je beton. U produžetku soba, sastavni deo kuće je i štala u kojoj su smeštene koze i svinja.

- Moje drugarice iz škole u kući imaju i televizor i kupatilo, i ja bih volela da imam, da ne moramo više da se kupamo u koritu sa lončićima. Malo nam je hladno posle kupanja, ali odmah legnemo u krevet i pokrijemo se ćebetom - dodaje Tamara.


Često se razbolevaju

Zbog loših životnih uslova deca se često razbolevaju. Oni nemaju ni zdravstvenu knjižicu.
- Seka Slađa i ja malo kašljemo, ali nam mama skuva čaj da nam prođe grlo. Nismo išli kod lekara, mnogo je daleko da po snegu svi pešačimo. A htela sam i da vam pokažem moj krevet u kojem seka i ja spavamo sa babom, u ovom krevetu spavaju mama i Slađa, a tata spava sam - kaže mala Tijana, srećna što je na poklon dobila bojice kojima su ona i Tamara narctale svoje želje.
- Hoću jednu veliku lutku i papuče - stidljivo je rekla najmlađa Slađana na kraju naše posete.

 

Tekst i slike: Ivan Popović

Radost na licima porodice Dinić iz Kraljeva nije mogla da se sakrije kada im je na vrata pozvonio Aleksandar Đorđević, legenda srpske košarke. Majka Dragana je, nakon što su obezbeđeni hrana i kreveti, samo kratko prozborila: „Ja sam u šoku!“

Srpski proslavljeni košarkaš Aleksandar Đorđević i „Blic fondacija“ posetili su dom porodice Dinić i uručili im pomoć. Četvoro dece - Stefan, Slavomir, Filip i Anđela zahvaljujući pomoći više neće spavati u jednom krevetu.

Sada u sobi imaju krevete na sprat koje su dobili od firme „Forma ideale“, ali ono što je najvažnije neko vreme više neće biti gladni jer su zahvaljujući „Frikomu“, ali i drugim donatorima koji su pomogli, dobili hranu.

- Sada imam puno slatkiša i sokova. Dobila sam i lutke i bojanke, a čak su mi doneli i jednu tortu - rekla je malena Anđela dok je razgovarala sa Sašom Đorđevićem.

Đorđević kod Dinića došao je ispred osiguranja „Unika“ koje je ovoj porodici doniralo 100.000 dinara. On kaže da je akcija koju je pokrenuo „Blic“ odličan primer kako kompanije mogu da se uključe u akciju pomoći siromašnoj deci.

- Samo malo je potrebno izdvojiti da bi neko imao mnogo više. Zato pozivam sve u Srbiji koji mogu da pomognu siromašnoj deci da to učine - rekao je Đorđević.

Dragana i Dejan Dinić su još 90-ih ostali bez stalnog posla, pokatkad su nadničili. Nikad nisu imali svoj stan, a deca su se rađala.

Pre tri godine Centar za socijalni rad im je u Beranovcu dodelio stan od 30 kvadrata. Svu socijalnu pomoć, a koja iznosi svega 15.000 dinara do sada su davali na stan i komunalije, tako da im ništa nije preostajalo za hranu i odeću.
 
- „Blic fondacija“ će podmiriti sve račune koje imaju za stanarinu i komunalije, ali glavni cilj je da se za porodicu Dinić iz Kraljeva pronađe trajno rešenje, a to je novi dom, koji bi bio njihov. Pregovaramo sa gradom Kraljevom oko placa i ostalih stvari koje su potrebne da bi se izgradio neki objekat koji smo već dogovorili sa kompanijom „Comtrade“, tako da računam da će vrlo brzo porodica Dinić da se useli u svoj novi dom. Nakon toga neće morati da brinu da li će ih neko iseliti iz stana - kaže Nada Stamatović iz „Blic fondacije“ i dodaje da je danas stekla novu prijateljicu, a to je Anđela.

Dugokosi osmak Filip oduševljen je kompjuterom, kao i njegov brat Slavomir jer će, kažu, sada moći bolje da uče.


- Probaćemo da se povežemo na internet jer bi nam to puno značilo da imamo. Sada upisujem najverovatnije Ekonomsku školu pa će mi puno značiti, a Slavimir završava pa će mu trebati internet da nađe posao, kao i Stefanu. Anđela bi mogla da nauči da igra igrice - kaže Filip.

Urednik akcije „Srce za decu“ Velimir Perović kaže da četvoro dece Dinića zaista zaslužuje da oseti svu sreću i radost detinjstva, bez obzira na to što to ne mogu da im priušte roditelji.
 

- „Srce za decu“ učiniće sve da ova porodica, gde inače vlada neizmerna ljubav, uskoro dobije dom kako bi se stvorili svi uslovi za normalan život - kaže Velimir Perović.

Dinići sada mogu pred svojih drugarima da se pohvale sa novim cipelama ili odećom koju će moći češće da menjaju, što dosad nisu mogli. Moći će i da pozovu svoje drugare u svoju sobu koja sada izgleda kao prava dečija. Moći će i da ih posluže čašom soka, nekim slatkišom, ili da ih čak i pozovu da ostanu kod njih na ručak ili večeru.

Ali, ukoliko se ne pronađe trajno rešenje za njih, a to znači da neko iz porodice dobije posao, sve ove radosti koje sada imaju postaće samo nešto prolazno.

 

Tekst: Nenad Božović
Slike: V. Mitić

Dobili pravu kuću, nema više smrznutih trepavica


Svih šestoro mališana je sanjalo isti san. Zahvaljujući akciji „Srce za decu“ san je postao java.

- Moja braća i ja se više nikada nećemo buditi smrznutih trepavica. Dobili smo novu kuću, dušeke, ormare, garderobu, kompjuter. Sad imamo dovoljno stolica da svi zajedno ručamo. Hvala dobrim ljudima što ćemo se prvi put okupati toplom vodom u našem kupatilu - kaže Mirjana Dramićanin, jedna od šestoro dece koje je ova akcija otrgla od zaborava.

Među prvim donatorima javilo se preduzeće Elektromeže Srbije koje je obezbedilo novac za izgradnju kuće.

- Javno preduzeće Elektromreža Srbije nastoji da u okviru svojih mogućnosti pomogne svim socijalno ugroženim grupama u zemlji i izađe u susret deci kojoj je pomoć potrebna. Radujemo se zbog pomoći koju donosimo. Ona je skromna ali je donosimo sa puno ponosa i ljubavi. Zadovoljstvo i značaj druženja sa decom nije moguće izmeriti. Taj iskreni dečji osmeh je jedino važan i to je ono što vam život učini lepšim. Svima nama to treba da bude osnovni zadatak. To je moj cilj i kao direktora društveno odgovornog preduzeća, ali i kao čoveka i oca - rekao je direktor Elektromreže Srbije Nikola Petrović.

Uručivanju ključeva nove kuće prisustvovali su i Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista „Blic“ i Tijana Bajović, zamenica generalnog direktora kompanije „Ringier Axel Springer“ u Srbiji. Ona se ispred „Blic fondacije“ zahvalila svim donatorima, naglasivši da je priča o porodici Dramićanin izazvala jake emocije.

- Srce za decu je srce za napredak Srbije. Oni su naša budućnost i „Blic fondacija“ će učiniti sve da pomogne. Dosad smo adaptirali, opremili i izgradili nekoliko kuća u Srbiji, a u tom smeru nastavićemo i dalje - rekla je Bajović.

Raco Sekulić, zamenik predsednika opštine Ivanjica, zahvalio je „Blic fondaciji“ koja je pokrenula akciju i Elektromreži Srbije što je svojom donacijom omogućila izgradnju kuće od 83 kvadrata.

- U doniranju je učestvovala i Opština Ivanjica kroz prilazni put i zemljane radove. Porodica Nenadić iz Španije poklonila je frižider, televizor i veš-mašinu, a doprinos su dali i Dnevni centar „Sunce“ i preduzeće „Montergradnja“ - rekao je Sekulić.

Nameštaj i humanitarne pakete s odećom i hranom trebalo je dopremiti do najudaljenijeg sela ivanjičke opštine. Upozorili su nas da će to biti nemoguća misija te da na strminu u Dramićaninima ni orao ne može da sleti. Vođena isključivo srcem za decu, ekipa „Blica“ se hrabro uputila uskim seoskim putićem, prepunim rupa, oštrih krivina, neprijatnih uspona i dubokih klanaca. Probijali smo se sat vremena do centra sela. Tu su nas čekali traktori. Pod ručnom, na strmini iznad reke počeo je pretovar iz kamiona u traktorsku prikolicu: ormari, dušeci, kreveti, stolovi i stolice. A onda, po dva čoveka na prikolicu da drže nameštaj jer bi od silnog truckanja mogao da sleti niz liticu.

- Pomozi mu da se popne na prikolicu, daj ljude iz „Forme idale“ napred, neka stanu na blatobran od točkova, polako ćemo, ništa nema da brineš - viče Miloš traktorista.

Krećemo. Nova prepreka. Uzani drveni mostić. Širine je tek da precizno oko provuče traktor, kao konac u iglu.

- Teraj brate, Bog će nas čuvati - povika čovek sa prikolice.

I tako je bilo. Zlokobno nadvijeni nad liticom, pod teškim teretom polako smo se peli na planinu.

- Evo ih tata, evo ih...- veselo su skakutali najmlađi članovi porodice Dramićanin, nestrpljivi da nas dočekaju i pogledaju poklone.

Srce za decu uspešno je stiglo na najudaljeniju lokaciju nazvanu, poslednje kuće Srbije.

Dugačak put od beznađa do sreće

- Kada smo krenuli s akcijom „Srce za decu” nismo mogli ni da pretpostavimo u kakvim sve užasnim uslovima žive deca u Srbiji: da se šestoro Dramićanina sa Golije budi smrznutih trepavica, da šestoro Markovića iz Negotina živi u staji, da se četvoro Đusića iz Kruševca nikada nije okupalo u kadi, da osmoro Ignjatovića iz Odžaka čezne za igračkama, da petoro Ćirića iz Pirota još nije videlo televizor... Toj deci „Blic fondacija” će uz pomoć donatora kojih je trenutno preko 100.000, obezbediti sve uslove za normalno odrastanje. Izgradnja i opremanje kuće za porodicu Dramićanin na vrh Golije govori da u Srbiji ima dovoljno humanih ljudi spremnih da čine dobra dela, i da je potrebno samo malo truda i volje da usrećimo i one porodice koje su do juče živele u apsolutnoj nemaštini i beznađu - rekao je urednik akcije „Srce za decu” Velimir Perović.

Često sanjam kako se budim u toploj sobi u kojoj su poređani kreveti na sprat. U njima spavamo moje sestre Nataša, Anđela i ja, kao i brat Nebojša, a iz mamine i tatine sobe čuje se razdragan smeh sestrica Dijane i Lidije. Usnim ponekad i kuću, sa puno cveća u dvorištu. Kuče trčkara okolo, a i ono je naše. Baš kao i kuća - iznosi deo svoje mašte Valentina Janković (8) iz Banje Koviljače.

Realnost je potpuno drugačija pa sa sestrama deli krevet, dok brat spava na fotelji na rasklapanje, a najmlađe blizankinje dele krevetac. Plafon, siv od vlage, samo je jedan od razloga čestih prehlada i crvenog nosa.

Njena osmočlana porodica najbolje zna šta znači podstanarski život sa šestoro dece, sa jednom platom od dvadesetak i dečjim dodatkom od osam hiljada dinara i osmomesečnom bebom sa teškim srčanim manama. Marijana (34) i Dalibor (30) za devet godina braka proširili su porodicu za šest članova.

Na svet su posle Valentine došli blizanci Nataša i Nebojša, koji sada imaju šest godina i pohađaju predškolsku nastavu. Pre tri godine je rođena Anđela, a pre osam meseci na svet su došle blizankinje Dijana i Lidija. Nemaština im ne bi skinula osmeh sa lica da se najmlađa ćerka Lidija nije rodila sa teškim srčanim manama.

- Najveća želja mi je da sestra ozdravi. Uvek se rasplačem kada je povedu u bolnicu. Plašim se koliko će njeno srce izdržati. Da mogu, dao bih joj svoje - hrabro govori Nebojša, pored tate jedina muška glava u porodici.

Kaže da sa sestrama deli i slatkiše i igračke, ali bi voleo da ima svoje kockice za slaganje. Krompir pripremaju na sto načina jer im je i pasulj preskup. Mleko razblaže sa malo vode da bi ga bilo više...

- Najviše volim palentu i palačinke. Kad dobijemo eurokrem, onda malo nafilujemo i s njim, mada su nam lepe i sa šećerom - iskrena je Nataša.

Koliko vole čokoladu dokazuju i papirom sačuvanim od jedne velike sa lešnicima, koju su danima delili, kocku po kocku, da bi im što duže trajala. Kad vide neku televizijsku reklamu za slatkiše, uglas poviču - i mi bismo voleli to da probamo!

Tužni su bili za Novu godinu jer ni ove zime na njihova vrata nije pokucao Deda Mraz sa poklonima. Ipak, na njih nisu zaboravili Valentinini drugari iz OŠ „Vera Blagojević“, koji su organizovali humanitarnu akciju i prikupili nešto novca, garderobe i hrane, a za Svetog Savu obradovao ih je i sveštenik koji im je doneo paketiće.

 Pored svih nedaća kroz koje su prošli, Jankovićima je najteže dok traže smeštaj jer su tada, uglavnom, sva vrata zatvorena za brojnu porodicu. Dalibor je po zanimanju mesar, ali je pre nekoliko meseci ostao i bez povremenog posla u klanici. Radio bi, kaže, bilo šta, samo da obezbedi novac za svoju porodicu.

Soba u kojoj najstariji Jankovići spavaju samo se dogreva malom grejalicom, a bebe su smeštene između njih. Dečja garderoba je na sve strane jer ormara nemaju da je popakuju.


Tekst i slike: Slobodan Pajić