Успешни парови се не разликују од неуспешних по томе што немају конфликте, већ по томе како их разумеју и како се са њима носе
Особе које се воле морају повремено узлазити у међусобне конфликте. Када једна особа жели једно, а вољена особа нешто друго, настаје конфликт. Њега не би било само онда када би две особе биле једно биће које увек, дакле истовремено, жели исто. Успешни парови се не разликују од неуспешних по томе што немају конфликте, већ по томе како их разумеју и како се са њима носе.

Сигуран начин да конфликти дестабилизују везу јесте да их неко разуме као негацију љубави. Добар начин је оно што је названо безусловно прихватање или безусловна љубав. Особа која верује да је партнер, ако је заиста воли, мора волети безусловно, често мисли да партнер мора прихватити свако њено понашање и све њене жеље. Због тога она сваки партнеров захтев за промену понашања или његово одбијање испуњења неке њене жеље доживљава као условљавање, као негацију љубави. На захтев да нешто код себе промене, њихов типичан одговор је: „Такав сам какав сам. Ако ме волиш то ћеш прихватити, ако ме не прихваташ – иди.” При томе могу увређено подсетити да љубав, ако је права, треба да буде безусловна љубав.

Последњих деценија је написано много књига о љубави које говоре о томе да стварна љубав треба да буде безусловна, да у правој љубави не треба да постоји условљавање. На први поглед је све јасно. Али, да ли је баш тако?

Да би неко могао добро да разуме љубав, мора да прави разлику између особе и онога што особа ради, што чини, како поступа. Ова разлика је веома важна за свакога ко жели да са другим људима има добре односе. Љубав је однос према другој особи као према бићу, а не према свим њеним појединачним жељама и понашањима. Управо због тога што постоји ова разлика могуће је да волимо некога и да истовремено осуђујемо неки поступак вољене особе. Одбацивање неке жеље вољене особе није исто што и одбацивање ње као бића. Мајка малог детета забрањује детету да ради нешто што жели а што она оцењује као опасно, управо зато што га воли.

Када волимо некога то чинимо због тога што смо оценили да та особа испуњава неке наше критеријуме, што чини да нам је емоционално важна. Другим речима, волимо другог тек када је неко испунио неке услове. Када оценимо да се други променио, да више не испуњава наше критеријуме, тада можемо престати да га волимо. Када би љубав заиста била безусловна, онда никада не бисмо могли да престанемо да волимо особу коју смо једном заволели. Љубавна веза одраслих људи је нека врста психолошког уговора која укључује услове под којима ће пар остати заједно.

А безусловна мајчинска љубав? Па зар мајка не воли то дете управо због тога што је њено?

Izvor Politika

Ja mislim da je istina negde na sredini...

Одбацивање неке жеље вољене особе није исто што и одбацивање ње као бића. Мајка малог детета забрањује детету да ради нешто што жели а што она оцењује као опасно, управо зато што га воли.

Mislim da je ovo kljucno za dobar partnerski odnos.

Meni licno je malo paradoksalno poredjenje jer nije ista zelja odrasle osobe i malog deteta koji je okruzen nepoznatim.
Ali da je definicija dobra jeste...odbijanje neke zelje nije isto i odbaciti nju/njega kao bice.
Mada i tu moze da se malo cacne dublje ali da sada ne produbljavamo 

Pa jeste tako ,evo recimo kad neko ne zeli moju pomoc ili nesto moje sto dajem ,ja se osecam lose i odbaceno i verujem da mu se ja ne dopadam ,a ne da ne zeli to nesto .

Jao Boze zar ne mozemo jednostavno da se volimo, ovi tekstovi su zesci ispiraci mozga.

Volim te i kad si naduvan

Sada sam strejt 

Mozda gresim, ali cini mi se da je autor gornjeg teksta Zoran Milivojevic, i da u njemu upravo govori o onome sto je govorio i u knjizi ''Formule ljubavi'' (izmedju ostalog). 

Mogla bi da osvezis tu temicu nekim novim teksticima...