Шутановац: Војска неће моћи да испуни све планове

субота, 03. јан 2015, 10:24 -> 10:36

Некадашњи министар одбране Драган Шутановац оценио је да војни буџет за 2015. годину, који износи око 560 милиона долара, указује да Војска Србије неће моћи да испуни све своје потребе и планове, као и да актуелни министар Братислав Гашић нема велики утицај у Влади.

"Нажалост, изгледа да је Војска Србије већ неко време на шинама на којима се иде брзо, али у погрешном смеру", рекао је у за агенцију Бета Шутановац, који је и посланик опозиционе Демократске странке.

За функционисање Министарства одбране у буџету Србије за 2015. годину одређено је око 56 милијарди динара, односно око 560 милиона америчких долара, што је најмања издвојена сума за функционисање оружаних снага још од почетка Светске економске кризе 2008. године.

То је у апсолутном износу за око пет милијарди динара мање у односу на 2014. годину, али је због промене курса у тих 12 месеци то за око 165 милиона долара мање.

Шутановац је рекао да са тим износом "нема дилеме" да Министарство одбране неће моћи да испуни оно што је дугорочно зацртано у Стратегијском прегледу одбране.

"Све инвестиције, ремонти и модернизације наоружања су у заостатку, а од помпезних најава тадашњег министра одбране, а садашњег премијера Александра Вучића да ће се куповати Мигови 29М2 и ПВО системи нема ништа. Касни се чак и са пројектом модернизације и дигитализацијом авиона Г-4 који је веома важан и који би, уз ремонт, могао да буде перспективан за дужи период", нагласио је Шутановац.

Бивши војни министар је рекао да су заустављени и неки цивилни пројекти, попут конверзије војног аеродрома Лађевци код Краљева и да је, без образложења, одбијена и донација од десет милиона евра коју је за те потребе понудила Турска.

"Тај аеродром је до сада већ могао да почне да зарађује. Али не можемо говорити да је само Војска Србије жртва лоше Владе. Да подсетим, када сам ја био министар, полиција је штрајковала и носили су транспаренте на којима је писало 'хоћемо услове као у војсци'", рекао је Шутановац.


Gašić: Vojska u boljem stanju nego za vreme Šutanovca

subota, 03. jan 2015, 13:42 -> 13:53

Ministar odbrane Bratislav Gašić negirao je optužbe nekadašnjeg ministra Dragana Šutanovca da je vojni budžet nedovoljan za funkcionisanje Vojske Srbije i ocenio da su oružane snage sada u mnogo boljem stanju nego u njegovom mandatu.

Gašić je za Betu rekao da su Šutanovčeve tvrdnje "naknadna pamet" čoveka koji je imao prilike da pokaže šta zna i ume.

"Neka se ne sekira jer je Vojska Srbije u dobrim rukama. To su ljudi koji su svojim znanjem uspeli da sačuvaju vojsku od onih koji su hteli da je rasture, u periodu do 2012. godine, i da od nje naprave civilnu zaštitu", rekao je Gašić.

Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac ocenio je da vojni budžet za 2015. godinu, koji iznosi oko 560 miliona dolara, ukazuje da vojska neće moći da ispuni sve svoje potrebe i planove, ali i da aktuelni ministar odbrane nema veliki uticaj u Vladi.

Gašić je rekao da je prošle godine budžet vojske bio oko 61 milijardu dinara, ali da je tada u sastav budžeta ulazio i Fond socijalnog osiguranja vojnih osiguranika (SOVO), dok je ove godine za vojsku izdvojeno 56 milijardi ali je Fond SOVO izdvojen i iznosi 8,5 milijardi.

Prema njegovim rečima, konsolidovani budžet vojske, zajednom sa Fondom SOVO, iznosi 63,5 milijardi dinara.

"Prvi put za 15 godina imamo 70 odsto popunjenost rezervi naftnim derivatima i avionskim gorivom, dok je u vreme tog vajnog gospodina goriva bilo samo za dnevne potrebe, dok su i ratne i mirnodopske rezerve bile na nuli", poručio je Gašić i dodao da je ista situacija i sa hranom.

Ministar je rekao da su značajne uštede ostvarene i tako što je ukinuto obezbeđenje bivšim funkcionerima koje je mesečno koštalo oko dva miliona dinara, a da je taj novac uplaćen fabrici Jumko za izradu novih uniformi za potrebe Vojske Srbije.

"Od ušteda smo obnovili resurse gas maski, više od 30.000 komada. Na šta su oni trošili novac u svoje vreme, kada ih zanima ovaj budžet? Šta su to oni kupili od tih silnih para kada se zna da nisu kupili nikakvu modernu tehniku?", upitao je Gašić.

"Godišnji nalet pilota višestruko povećan"

Gašić je rekao da je u vreme dok je Šutanovac bio ministar prosečan godišnji nalet pilota lovačke avijacije bio i po dva sata, dok je u 2014. godini taj nalet i veći od 40 sati.

"To su stvari koje se bitno razlikuju. Imali smo smanjenje budžeta za 10 odsto na deo koji se odnosi na plate, ali smo sa neto novcem ostali na istom, za razliku od svih vojski u okruženju koje su imale značajno smanjenje, osim Rumunije", istakao je Gašić.

Ministar je dodao da Srbija želi da kupi nove lovačke avione ali da sada za to nema para i da će se to desiti kada Srbija ozdravi od kredita koje je uzimala prethodna vlast.

"Jer to nisu sredstva od milion ili dva, nego preko milijardu i po. A mi nemamo pravo da zadužujemo našu lepu zemlju koju su oni zadužili i prezadužili. A kakav je moj uticaj u Vladi, neka se (Šutanovac) ne brine. Neka brine kakav je njegov uticaj u njegovoj maloj stranci i neka brine šta će da radi kada mu istekne mandat poslanika u skupštini", zaključio je Gašić.


Najniži vojni budžet Srbije od početka ekonomske krize

Beta

Vojni budžet Srbije u 2015. godini iznosiće oko 56 milijardi dinara, odnosno oko 560 miliona američkih dolara, što je najmanja izdvojena suma za funkcionisanje oružanih snaga još od početka svetske ekonomske krize 2008. godine.

Te 2008. godine za funkcionisanje Ministarstva odbrane i vojske izdvojeno je, sada gotovo astronomskih, milijardu i dve stotine miliona američkih dolara, ali treba napomenuti da je u to vreme gotovo četvrtina vojnog budžeta odlazila na vojne penzije, čija je isplata tri godine kasnije prešla u nadležnost civilnog Fonda PIO.

Naredne tri godine vojni budžet se svake godine "topio" za u proseku 100 miliona dolara, da bi se, izlaskom vojnih penzija iz obračuna, ustalio na nekih 650 miliona dolara.

Izuzetak je bila prošla 2014. godina kada je vojska sa oko 60 milijardi dinara, zbog kursnih razlika i nižeg kursa dolara, imala na raspolaganju oko 715 miliona dolara.

Ove godine Vojska na raspolaganju ima pet milijardi dinara manje, ali je zbog skoka kursa dolara u medjuvremenu taj iznos na godišnjem nivou u američkoj valuti niži za čak 165 miliona.

Ministar odbrane Bratislav Gašić nedavno je rekao da će vojni budžet u 2015. godini u apsolutnom iznosu zaista biti manji od onog iz 2014. godine, ali da su zlonamerne optužbe da će vojska imati manje para na raspolaganju jer će od ove godine Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika biti izdvojen iz sistema.

Njegov optimizam ne deli vojni analitičar Aleksandar Radić koji smatra da će suma izdvojena za sistem odbrane biti dovoljna samo za čisto preživljavanje a da će veliki napor biti potreban čak i da se održi nivo obuke iz prethodnih godina.

- Sa budžetom u stalnom opadanju nema novca da se pokrenu bilo kakve ozbiljne nabavke neophodnih krupnih borbenih sistema kao što su avioni ili helikopteri. Vojska je u protekloj dekadi imala mnogo više para na raspolaganju, pa su nabavke i tada ostale nedorečene. Zapravo, to je problem koji se ne rešava već 25 godina - rekao je Radić agenciji Beta.

Radić je rekao da, uprkos smanjenju budžeta, vojska neće morati da se bilo čega odrekne jer nikakvih planova za ozbiljne nabavke nije ni bilo.

 - Biće para za plate i obuku, manje-više, kao i do sada. Jedino za šta će biti novca, to je priprema i odlazak u mirovne misije jer učešće u tim operacijama stvara za državu političku referencu - rekao je Radić.

 Prema njegovoj oceni, iznos vojnog budžeta za 2015. godinu pokazuje da oružane snage, naprosto, nisu prioritet ni državi ni vladi.

 - Nekoliko dana pre Nove godine objavljen je ukaz o obimnim kadrovskim promenama u vrhu vojske. Niko od medija se time nije bavio, što ukazuje da vojska više nije interesantna. Vlada ima drugih problema i vojsku doživljava samo kao sredstvo za javnu promociju kada dodje do poplava i snežnih padavina a marginalizuje je kada dodje do raspodele novca - ocenio je Radić.

Nova postavljenja u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije

Tanjug

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić doneo je 26. decembra ukaze o postavljenjima na nove dužnosti, unapređenjima, zastupanjima i prestanku profesionalne vojne službe, saopšteno je iz Ministarstva odbrane.

 
Kako je navedeno u saopštenju, dosadašnji načelnik Vojne akademije Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane general - major Mladen Vuruna postavljen je za rektora Univerziteta, dok je dosadašnji načelnik Uprave za obuku i doktrinu (J-7) Generalštaba VS general-major Goran Zeković postavljen za načelnika Vojne akademije Sektora za ljudske resurse.


Dosadašnji načelnik Uprave za ljudske resurse (J-1) Generalštaba VS general-major Slađan Đorđević postavljen je za načelnika Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane, a dosadašnji načelnik Visokih studija bezbednosti i odbrane Vojne akademije Sektora za ljudske resurse pukovnik Slobodan Joksimović postavljen je za načelnika Uprave za strategijsko planiranje Sektora za politiku odbrane MO.

Za komandanta Kopnene vojske postavljen je dosadašnji zamenik general - major Milosav Simović, dok je za zamenika komandata postavljen brigadni general Želimir Glišović, dosadašnji komandant 3. brigade Kopnene vojske.
 
Dosadašnji komandant 250. raketne brigade za protivvazduhoplovna dejstva ViPVO brigadni general Duško Žarković postavljen je za zamenika komandanta Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, dok je dosadašnji komandant Specijalne brigade Kopnene vojske brigadni general Jelesije Radivojević postavljen za zamenika komandanta Komande za obuku.

U saopštenju je navedeno da je za načelnika Uprave za obuku i doktrinu (J-7) Generalštaba VS postavljen brigadni general Marinko Pavlović, dosadašnji komandant 2. brigade Kopnene vojske, dok je za načelnika štaba Komande za obuku postavljen brigadni general Dejan Janković, dosadašnji načelnik Uprave vojne policije Generalštaba VS.

Pukovnik Željko Petrović postavljen je za komandanta 1. brigade Kopnene vojske, pukovnik Dragoslav Sladaković za komandanta 2. brigade Kopnene vojske, a pukovnik Mile Jelić za komandanta 3. brigade Kopnene vojske.

Kako je navedeno, pukovnik Zoran Veličković postavljen je za komandanta Specijalne brigade Kopnene vojske, pukovnik Sava Milenković za komandanta 250. raketne brigade za protivvazduhoplovna dejstva ViPVO, a pukovnik Stojan Konjikovac za načelnika Uprave za ljudske resurse (J-1) Generalštaba VS.
 
U čin brigadnog generala unapredjeni su pukovnik Slobodan Joksimović, načelnik Uprave za strategijsko planiranje Sektora za politiku odbrane MO, pukovnik Dragoslav Sladaković, komandant 2. brigade Kopnene vojske i pukovnik Mile Jelić, komandant 3. brigade Kopnene vojske.

U saopštenju je istaknuto i da će pukovnik Željko Obradović zastupati načelnika Uprave vojne policije Generalštaba VS, dok će pukovnik Zoran Šegrt zastupati načelnika Vojnomedicinske akademije Uprave za vojno zdravstvo MO.

Prestanak profesionalne vojne službe odredjen je general-potpukovniku Aleksandru Živković, dosadašnjem komandantu Kopnene vojske, general-potpukovniku Miodragu Jevtiću, dosadašnjem rektoru Univerziteta odbrane, general-majoru Mlađenu Niševiću, dosadašnjem zameniku komandanta Komande za obuku i general-majoru Miodragu Gordiću, dosadašnjem zameniku komandanta Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane.

Kako je navedeno, prestanak službe odredjen je i general-majoru Branku Andriću, dosadašnjem načelniku Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane MO, brigadnom generalu Vasi Gujiću, dosadašnjem načelniku Vojnog kabineta predsednika Republike Srbije, brigadnom generalu Zoranu Popoviću, dosadašnjem načelniku Uprave za vojno zdravstvo MO, brigadnom generalu Marjanu Novakoviću, dosadašnjem načelniku Vojnomedicinske akademije Uprave za vojno zdravstvo MO i brigadnom generalu Stanku Vasiljeviću, dosadašnjem načelniku štaba Komande za obuku.
 
Prethodno je prestala profesionalna vojna služba general-majoru Mitru Kovaču, dosadašnjem načelniku Uprave za strategijsko planiranje Sektora za politiku odbrane MO i brigadnom generalu Stojanu Batiniću, dosadašnjem komandantu 1. brigade Kopnene vojske.

Под окупацијом и у власти НАТО (ЕУ) - како смо „реформисали“ и „модернизовали“ систем одбране и војску

Горан ЈЕВТОВИЋ | 31.12.2014 | 12:33
 

Ако се у нечему треба сложити са бившим министром одбране Драганом Шутановцем, онда је то у горе наведеном ставу из „Беле књиге одбране“, да је право „сваког грађанина Републике Србије да буде информисан о систему одбране“. То није само ствар уставних, законских или удских права, то је насушна потреба за знањем, које је од виталног значаја за све грађане било које државе у свету – да ли је држава способна да се брине о себи и сачува или ојача своју независност, да се одбрани од могуће агресије или да адекватном снагом одврати потенцијалне агресоре?

Став аутора овог краћег серијала, који ће ићи у неколико наставака, је да огромна већина грађана Србије није адекватно или уопште информисана о реалном одбрамбеном капацитету земље и њених оружаних снага, као ни радњама које се у том смислу предузимају. Одговорност за тај недостатак лежи на државним, али и војним органима, као и на средствима јавног информисања. На основу онога што ће даље бити изложено, сасвим је оправдано закључити да разлог за ову неинформисаност шире јавности лежи у чињеници да је одбрамбени капацитет земље доведен на неприхватљиво низак ниво. Толико да би сазнање о томе узбунило јавност и навело је да поставља питања која би могла да буду непријатна за све власти у периоду после 5. октобра 2000. године, односно за носиоце владајуће прозападне парадигме. Као потпору овоме, вреди навести само неколико репрезентативних примера.

Рецимо, да ли је српском народу и грађанима Србије познато да главни град Београд, са широм околином, у случају евентуалног рата (подразумева се и у миру), не брани ни једна борбена јединица садашње Војске Србије која располаже: тенковима, оклопним транспортерима, хаубицама и топовима већег калибра, као ни вишецевним бацачима ракета – односно значајнијим борбеним системима без којих нема успешне одбране?

Или, још прецизније – да ли је познато да српска престоница од краја 2007. и почетка 2008.године не располаже ни једним тенком, ни једним борбеним оклопним возилом пешадије, ни једном хаубицом – уколико не рачунамо музејске експонате на Калемегдану и борбену технику која је продефиловала на Војној паради 16.октобра а затим враћена у оно мало преосталих гарнизона?

Да ли било где у свету постоји небрањена престоница, односно главни град неке државе?

Смем да се кладим да српски народ и грађани Србије (бар не огромна већина) уопште нису упознати са овом поражавајућом чињеницом, али је зато, све „у комад“ познато у Ministry of Defence на лондонском Whitehallu, затим у Пентагону и у осталим НАТО центрима, који су руководили тзв. реформом Војске Југославије, затим Војске СЦГ и, у коначном, Војске Србије.

Да не буде погрешно схваћено, српска престоница је наведена само као карактеристичан пример. Многи други градови и српске вароши, читави крајеви и региони познати по војничкој, одбрамбено ратничкој традицији, прошли су још горе.

У најкраћем, разваљен јесистем одбране, а са њимe и војска као носилац те уставне обавезе. Не постоје више територијална подела и зоне одговорности јединица, баш као што не постоје састави стратегијско-оперативног нивоа (армије, корпуси, дивизије), на српском (некада југословенском) ратишту, односно војишту, којима се једино могао бранити територијални суверенитет и целовитост земље, а у то рачунам и Косово и Метохију.

Располажемо бројчано малом, тзв. оперативном оружаном силом, која не може, будимо реални и не забијајмо главу у песак, у случају рата да одбрани ни саму себе, а камоли државу и народ. Њена основна намена је да изиграва „лаку коњицу“ НАТО-а [1] и ЕУ које су две стране исте медаље, у приправности за мировне мисије (у којима поодавно учествује) и борбене интервенције широм света, које тек следе. На оним меридијанима где још увек нису сви народи поробљени, или је потребно изазвати тзв. организовани, односно, контролисани хаос и кризу, а затим такав амбијент уподобљавати глобалним владарима света, односно, наднационалном корпоративном и банкарском суперкартелу.

Наведени посао је урађен према прецизном ијединственом плану. Смењивали су се врховни команданти, министри одбрана, помоћници и државни секретари, саветници, начелници Генералштаба, помоћници, команданти јединица, командири, „експерти“... али се планови, одлуке и, војнички речено, „основна замисао“ и „циљ дејства и идеја маневра“ нису мењали, или су незнатно кориговани у ходу. И све наведено је било повезано основном, заједничком нити – од властитог народа сакрити стварне намере и циљеве, преваром и обмањивањем реализовати додељене задатке и испунити предвиђене норме.

И, тако смо, на том самопоништавајућем вишегодишњем путешествију, дошли до последњег стадијума у програму „Партнерство за мир“(претпоследњег до пуноправног чланства у НАТО) под називом „Individual Partnership Action Plan, IPAP“, или „Индивидуални акциони план партнерства“, који представља највиши, тзв. интезивни облик сарадње НАТО са „партнерском“ државом, што би „у преводу“ значило – у власти смо НАТО-а, извршавамо све преузете обавезе, али немамо иста права као чланице тог савеза.

Дакле, званично смо увели кроз законску и подзаконску регулативу и интезивно примењујемо све могуће НАТО стандарде и процедуре, „интероперабилни“ смо (што значи кооперативни по свим питањима, а највише оним политичко-безбедносним, усаглашени за процес заједничког командовања у „декларисаним јединицама“), док се истовремено бусамо како смо војно неутрални па чак у вези са тим имамо и скупштинску резолуцију.

Ако смо неутрални, као што заиста нисмо, зашто, рецимо, нисмо увели „стандарде и процедуре“ нпр. армије Бразила, која је изузетно снажна и модерна? Уколико бих, пак, поменуо Русију и њену стару добру „стратегију“, „оператику“ и „тактику“, на којој су генерације српских официра и војсковођа стасале, био бих протумачен, подразумева се, као пристрасан.

Најтачнија одредница била би да смо неформални, прикривени чланови НАТО алијансе, под њеном командом и у њеној власти, у таквом степену из кога се тешко излази.

Кад већ поменух законску регулативу, значајно је нагласити да је све рађено плански наопако и накарадно (управо јер нам је НАТО диктирао „како да се бранимо“, ваљда од самих себе, и зато што то „боље знају од нас самих“). Уосталом, није ни било битно шта се формално усваја, било је важно оно што се увелико догађа „иза завесе“, а одигравало се врло успешно. Њима, тј. НАТО интересима, у корист, наравно.

Прво су донети „Закон о одбрани“ и „Закон о војсци“ (11.12.2007.године), а тек онда су на верификацију у Скупштину Србије упућене „Стратегија националне безбедности“ и „Стратегија одбране“, које су усвојене 26.10.2009. године. То су документи који, у нормалним и слободним земљама, обавезно претходе напред наведеним законима, као финалним актима у области одбране.

У нашем случају, ти кровни документи, као што се јасно види, уследили су две године након усвојених закона. Логично питање које следи је – на основу чега су и којих то државних процена предлагачи и законодавци дошли до садржаја тако озбиљних закона који имају снагу малог, војног Устава?

Дакле, урађено је, преведено на народски језик, као када би неки „паметњаковић“ прво сазидао кућу, ставио је под кров, уселио се, а тек онда кренуо да црта планове и техничке пројекте о изградњи.

У неколико наставака покушаћу да, као сведок и учесник бројних догађаја из периода службе у врху Војске, по сећању и према јавно расположивим подацима, опишем како је, под маском реформе и модернизације, разваљено све оно што је стварано преко две стотине година, рачунајући у то, посебно, тековине успешне одбране од НАТО агресије 1999. године. Одбрана која је, из војничког угла, била скоро савршени, на научним основама засновани, практични приказ шта може да уради једна, по површини мала, али по традицијама, тековинама, вештини, борбеном духу, велика земља са великим народом, у жестоком судару са правим гигантом, каквог свет одавно није имао. Вероватно још из времена Римског царства или Наполеоновог доба.

Да апсурд буде потпун, актуелна државна власт (као и све претходне) се хвалише и поноси „извозом безбедности“ широм васељене, док у исто време околне војске јачају и наоружавају се (на првом месту оружане снаге Хрватске у склопу најновијих „источних тенденција“ НАТО савеза и евидентних припрема за сукоб ширих светских размера), а на помолу је и свечано промовисање поодавно формиране „Војске Косова“, или, још прецизније, никада расформиране, а значајно модернизоване ОВК, која ће се неминовно, уколико се у најскорије време ништа не предузме, (шта то беше Резолуција СБ ОУН 1244 и повратак наших снага безбедности на КиМ?) утопити у будућу, јединствену оружану силу тзв. велике Албаније у најави.

* * *

Сложена операција разбијања војске, која је јавности у континуитету представљана као „реформа“ (што на народном језику значи „мењај све из корена, јер ништа није ваљало“), уз додатне флоскуле и поштапалице (скоро 15 година испирања мозга недужном народу фразама „модерна, бројчано мања, али технолошки јача и опремљенија, професионална, војска под цивилном контролом...“), почела је, практично, одмах након петог октобра. Догађај који је (ваљда је коначно јасно), испланиран, организован, вођен и финансиран од стране истих оних који су на СР Југославију извршили бесомучну и противну међународном праву оружану агресију 1999.године. (Треба ли у вези са овим наводити примере „обојених револуција“ широм света и онај најсвежији, у Украјини, завршен класичним државним ударом, који су извођени према „рецептима“ Џина Шарпа и у оперативној разради пуковника Роберта Хелвија и његових бројних колега, баш онако како су тај изум тестирали на нама?)

Било је то својеврсно финале великог и перфидно изведеног пројекта разбијања СФРЈ и обрачуна са српским корпусом у целини, у склопу чега је један од примарних циљева био и остао отимање делова и цепање остатка територије. Реч је, дакле, о НАТО савезу, о коалицији земаља чланица предвођених Великом Британијом, САД, Немачком... (не, нисам погрешио у редоследу набрајања земаља, који је у нашем случају веома битан и тако га треба тумачити).

Петог октобра нам се догодио „почетак краја“ или „крај почетка“ својеврсне копнене операције (ону праву и безуспешно вођену на простору, односно, на правцу КосMета из Р. Албаније и из правца БЈР Македоније, снаге ВЈ су предупредиле и зауставиле одлучном одбраном), као директнинаставак агресије заустављене примирјем у Куманову, која је реализована тзв. неоружаним облицима борбе. У томе су носећу улогу одиграли „агенти од утицаја“ и остала, бројна и раније припремљена агентура и позиције западних обавештајних служби и других структура. Догодила нам се класична и вишедимензионална, субверзивна операција, у којој је психолошко-пропагандни рат вођен путем медија имао примарну и одлучујућу улогу.

Наведеним чином завршена је главна етапа НАТО агресије и у том склопу не може се игнорисати да је за следећу фазу, на путу „демократизације, модернизације, европеизације, партнерских евроатлантских односа, глобализације, инвестиција...“, а у финалу и свеопште пљачке, стајала оружана сила СРЈ, Војска Југославије (као и безбедносне и остале службе), са прекаљеним ратним и другим кадровима.

Војска Југославије је била оружана снага са којом су се НАТО државе озбиљно сукобиле и нису је победиле, а која је у тренутку извођења петог октобра бројалапреко 105.000 људи у миру (у рату око 450.000 само за први удар), око 1.100 тенкова, више од 850 оклопних борбених возила, преко 3.750 артиљеријских оруђа великог калибра, 155 авиона, 53 хеликоптера...

Да би прокрчили зацртани пут, а особито да би могли да обезбеде отцепљење територије Косова и Метохије, западни „ослободиоци“ са домаћим посленицима били су принуђени да уклоне управо ову импозантну барикаду, за коју нису имали никакво решење на бојном пољу (нити би га икада нашли), да је разбију и сведу у оквире који по њих неће представљати нити претњу нити сметњу. Јер, свака независна држава која има снажну војску, нерешива је енигма за онога ко има намеру да је неоколонизује, држи под контролом и искоришћава за своје циљеве и властиту корист.

Тај фактор, а радило се о значајном борбеном и пре свега људском потенцијалу, морао је бити размонтиран, обесмишљен и стављен под пуну контролу, а затим организацијско-формацијски, бројчано и технолошки сведен на декор, на ниво НАТО подружнице на Балкану под окриљем и маском програма „Партнерство за мир“, са замршеном командном структуром, испреплетаним надлежностима и функцијама и неадекватном борбеном структуром, са елиминисаном најважнијом категоријом, која карактерише било коју оружану силу у свету, а то је „борбена готовост“ (данас је то „оперативна способност“ и „функционална способност“), не само формално, већ суштински и садржајно.

Требало је професионални кадар јасно преобликовати на новим основама и одвојити од својих борбених тековина, духовно и морално пољуљати и преумити путем, тежишно, интезивног школовања и курсирања по НАТО и осталим западним центрима, а не мали број, једноставно, купити на више начина. Логистичко обезбеђење требало је свести на ниво који би онемогућио стварање услова или могућности да се, евентуално, систем одбране (само)организује и поврати некадашњу снагу и моћ.

Да видимо како се процес одвијао и до чега смо дошли, наводећи у овом, првом делу, самоударне чињенице и догађајекоји су обележили почетни период. Не зато да би се евоцирале успомене реда ради, већ због поука, извлачења закључака и враћања позитивне енергије и наде овоме народу. Зато што је то једини могући начин да у перспективи победимо властити дефетизам и незнање (након тога ћемо лако изаћи на крај са противницима које сада називамо „партнерима“, и то „за исте паре“) и да поново постанемо респективна земља, са оружаном силом која може да нас брани, да нам гарантује слободу и независност, јер само тако можемо имати успешну привреду, образовање, духовност, културу, здравство и нормалан живот.

Велика представа, односно игра, текла је према јединственом, прецизном, дугорочном, вишедимензионалном, у више фаза и из једног центра вођеном и реализованом плану, од кога се није одступало, или не бар значајно.

У оперативном погледу центар се налазио у седишту команде НАТО-а у Монсу, Белгија, и делом у команди Јужног крила Алијансе у Напуљу, Италија. Пар година после петооктобарског преврата, а након стварања услова, формиран је и адекватно замаскиран мини штаб НАТО-а усред Београда, кога су чинили како војни тако и обавештајно-субверзивни експерти земаља чланица НАТО-а, у којем је главну реч водила Велика Британија. На самом почетку поменути експерти су легендирани као „саветници за реформу одбране“, да би касније (2006), под мирољубивим називом, њихова делатност била озваничена под називом „НАТО војна канцеларија за везу“ (NATO Military Liaison Office, MLO).

Први удар је кренуо одмах након петог октобра, тако што је у погон, пуном снагом, стављена већ постојећа медијска машинерија запада и, наравно, преко ноћи „ослобођене“ ТВ и радио станице и штампани медији.

Било је потребно одмах и свом силином, не бирајући средства, провући кроз блато и окривити војни врх (па тако и војску у целини) за све и свашта: од тога да је то била, малтене, партијска и породична армада, да је капитулирала у рату, преко сервирања дезинформација о наводном планираном војном пучу којим би се зауставила „народна“ револуција, до пласирања измишљотина и лажи о корупцији, криминалу, и, најважније, о напакованим ратним злочинима у време агресије, у тзв. удруженом злочиначком подухвату.

Тако је, а у складу са трендом решавања свих могућих (и немогућих) проблема преко чувених “кризних штабова“ (од Народне банке, до последње установе и предузећа), било предвиђено и једно слично тело за Војску Југославије, тачније за њен Генералштаб.

Издржан је удар захваљујући пре свега прекаљеном војном руководству предвођеном начелником Генералштаба, генерал-пуковником Небојшом Павковићем (а по „дубини“ командантом 3.Армије. генерал-пуковником Владимиром Лазаревићем), које је имало довољно храбрости, моћи и знања да одговори на до тада невиђени изазов. То јест, онолико колико је било могуће у свеопштем, плански изазваном хаосу.

Друга околност која је озбезбедила да се ВЈ сачува, бар до јесени 2001.године, била су дешавања у Копненој зони безбедности. Оружана побуна једног дела албанске националне мањине, коју је предводила терористичка ОВПБМ, била је таквих размера, кординирана и вођена од стране истих западних инструктора, да је претила да запали комплетан југ Србије са несагледивим последицама.

То и јесте била замисао која је креирана и темпирана управо када и пети октобар (пре и после), како би се, у случају да ствари крену „наопако“, снаге безбедности и одбране земље развукле и ослабиле уколико би морало да дође до „плана Б“, а то је да се у решавање „демократских питања“ умешају снаге Алијансе припремљене за такву варијанту, а размештене у околним земљама.

Срећом, Генералштаб и, наравно пре свих састави 3.Армије ВЈ, ојачани снагама МУП-а, нашли су праве одговоре, сузбили побуну, нанели губитке наведеној терористичкој паравојној структури и за неколико месеци успостављен је ред, поштовање закона и мир. А тиме и очување Војске Југославије у комплетном саставу.

Други удар се одвијао истовремено из више праваца и преко разноразних „полуга“, које су, према познатим субверзивним шаблонима, стављени у функцију.

Тако су, рецимо, од формирања Кординационог центра Владе ради решавања проблема на југу Србије, челници тог тела, ојачани тадашњим министром спољних послова СРЈ, уз одобрење председника СРЈ, први успоставили званичне контакте на највишем нивоу са командом НАТО још у децембру 2000-те, а затим, наведене сусрете интезивирали с почетка наредне године и наставили врло блиску сарадњу, формално због решавања проблема у Копненој зони, а неформално ради остваривања значајнијих и дугорочнијих циљева.

То је био сјајан изговор и легенда за оно што ће кординирано уследити.

Шта је оно најважније што се одиграло, поред константних притисака и медијске харанге које су вешто пласиране у јавности, и нарочито захтева чувеног председништва ДОС-а (као некакаве нове Коминтерне), да се смени начелник Генералштаба и комплетан војни врх, као и команданти стратегијских групација – армија и корпуса, који су изнели рат на својим плећима?

Издвајају се следеће активности.

1) Састанак у војном репрезентантивном објекту „Моровић“ 20. фебруара 2001.године, [2] када је организована, управо по налогу НАТО ментора, расправа о тзв. доктринарним питањима везаним за систем одбране и војску („доктрина одбране“, „војна доктрина“ и „организација војске“).

Скуп који је трајао више сати био је, уствари, својеврсна предигра и припрема терена за перфидни и скорашњи „удар“ НАТО стратега на дојучерашњег непријатеља.

Од стране учесника је закључено да се војска мора „реорганизовати“, бројчано и у борбеним саставима значајно смањити, и преоријентисати „ка западу“, од кога ће добити „помоћ у опремању“. Поред осталог, тада је први пута изнета, на тако високом и званичном нивоу, „конструктивна дилема“, изречена од стране савезног министра унутрашњих послова Зорана Живковића, идеја, која је гласила: „или ћемо у НАТО или ћемо бити неутрални“.

(Ова констатација је одличан шлагворт за посебну тему о актуелној, тзв. војној неутралности).

Поред наведеног, било је нарочито интересантно излагање потпредседника Владе Србије, Момчила Перишића, који је, истичући да није могуће имати „доктрину одбране“ у условима нерегулисаног односа Србије и Црне Горе (тада је још увек важио Устав према којем су „добили“ изборе и узурпирали власт), нагласио потребу снажне цивилне контроле војске, увођење професионализације, значајно смањење постојећег контигента и пребацивање тежишта у правцу стварања „малих јединица за противтерористичку борбу“. Саопштио је, између осталог, и да је неопходно што пре предати на чување државну границу органима и јединицама МУП-а, што би „унапредило“ систем одбране и смањило војне трошкове.

Интересантно је и може се у виду закључка констатовати, да су наведени учесници скупа најмање, или уопште нису, расправљали о „доктринарним питањима“ (мало ко је од њих за тако нешто био квалификован), већ су појединци, што је у реалном времену било сасвим очигледно, једноставно, износили ставове (налоге) НАТО-а и вршили припрему терена и својеврсну сондажу за оно што нам је већ било унапред намењено и одређено.

Доказ томе је што су се тако „визионарски“ ставови заиста у пракси поклопили са оним што ће се одиграти тек за пет, шест и више година. Једино друго објашњење би било да су „визионари“ били видовити, и то у буквалном смислу.

Ако, услед недостатка доказа за ту могућност, искључимо „видовњачку“ опцију, једини исправан одговор на логично питање – како су појединци знали шта је најбоље за наш систем одбране и војску (поред тога што су издали све раније идеале и лично деловање), у суштини је врло прост: износили су оно што им је на појединачним, конспиративним и „осталим“ сусретима предочавано и налагано. Уосталом, случај Момчила Перишића годину дана након ове сесије, када се одиграо познати догађај на Ибарској магистрали са америчким војним обавештајцем у Србији, Џоном Нејбором, све то најбоље потврђује.

2)Следећи важан и, практично, преломни скуп одржан је маја 2001.године, такође у објекту „Моровић“, али овај пут је састав учесника значајно ојачан и „структурно“ прилагођен.

На иницијативу познате НВО под називом „Атлантски савет“, (званично, а незванично према плану који је раније наведен, а то значи према налогу Алијансе) на чијем се челу у то време налазио Владан Живуловић и чији је основни задатак био отворено лобирање за учлањење у Алијансу, одржан је скупврха НАТО-а, војног врха СРЈ (редуковани тзв. колегијум НГШ али без начелника Генералштаба и других мање подобних генерала) и „одабраних“појединаца из државног врха СРЈ.

Уместо било каквог ширег коментара (без обзира што сам сведок и овог догађаја), а ради аутентичности и сагледавања „домета“, ево шта је о скупу у Моровићу, али са задршком од пет година, изјавио листу „Данас“ Владан Живуловић, који је са својим „експертима“ учествовао у раду и имао значајну улогу не само тада, већ у целокупном процесу „реформе“ војске и система одбране: (напомена - уметнута тумачења и коментарисање појединих делова интервјуа у „италик“ форми су од стране аутора текста, како не би дошло до забуне код одређених информација као и околности о којима је говорио господин Живуловић, чији су наводи у „болд“ верзији).

„...Прва улога Атлантског савета као невладине организације је била да отворимо врата и покушамо да, након бомбардовања, направимо мостове између наше државе и међународних организација, пре свега НАТО.

У томе смо и успели, а у мају 2001.године смо организовали, на захтев и молбу НАТО, састанак са представницима наше државе у Моровићу.

Тадусу из НАТО дошли сви значајни људи осим лорда Робертсонатадашњег генералног секретара (био је планиран његов долазак, одустао је у последњем тренутку - прим. ГЈ),

На нашој страни су били тадашњи министар спољних послова Горан Свилановић, Борис Тадић, [3] Раде Булатовић, и комплетан војни врх,без начелника Генералштаба Небојше Павковића (дакле, није био комплетан, већ „одабрани“, и то мини врх ГШ - прим. ГЈ).

То је био први сусрет између две зараћене стране после примирја(ни ово није тачно, прве сусрете је реализовао Горан Свилановић, заједно или одвојено са Небојшом Човићем - прим. ГЈ).

Када је речено да ће у одређеном периоду бити 15 генерала у Војсци Југославије, а тада их је било више од 100 активних(нетачно, тада их је било највише 62 уколико ме сећање добро служи - прим.ГЈ), то је деловало чудно.

Када су рекли да ће оптималан број војника бити између 25 и 30 хиљада, а тада смо имали преко 100 хиљада, то је звучало злокобно и претеће(подаци о бројном стању су тачни и прецизни, од 2007.године управо имамо такво стање у Војсци Србије, али није имало потребе да гости из НАТО-а прете, нити су то радили, с обзиром да се све одвијало према плану и у врло срдачној атмосфери - прим. ГЈ).

У то време се одржавао састанак групе Г-8 на Исланду и они су крајње позитивно оценили тај састанак у Моровићу (ове „позитивне оцене“ није могуће пронаћи по архивама јавних гласила - прим. Г.Ј.).

Да је било више слуха код наших људи, тврдим да смо још тада могли да уђемо у Партнерство за мир, без условљавања са сарадњом са Хагом...“

У вези са наведеним догађајима које сам оквалификовао као кључне, односно, ударне (што не значи да није било бројних других састанака, скупова, симпозијума, трибина, „радних столова“, напротив, било их је у изобиљу), посебну пажњу заслужује једна опсервација.

Иако је то било време праве медијске харанге према војном врху, затим, медијског извитоперавања истине, претварања „реорганизације“ у „реформу“ (што је значајно и суштински различито), наглашавања потребе за тзв. цивилном контролом (у пракси се то ускоро претворило, буквално, у командовање приучених и курсираних цивила најискуснијим, школованим и ратнички прекаљеним генералима), и низом других потпуно неважних активности, које су вредни новинари пратили, интересантно је да са наведених скупова, у реалном времену, представници седме силе нису извештавали, или, ако јесу (а није ми познато), онда је то било у краткој, фактографској форми и на маргинама новинских листова.

Случајно или намерно. Биће да је намерно. Бар колико ме сећање служи.

(крај првог дела)

Sta reci...  tesko ljudi, tesko... razbise nas... a sta nam je ciniti?  Kod bude pametan, ali jedno znam - sebe unistavati na nagovor drugih, verovati njima ?  Tudjin ce uvek sebe prvo gledati, a nas je spomocu nasih zabluda na kolena bacio - nije na ledja, al na kolena jeste. Ima li mudrosti ali i hrabrosti, casti i ponosa, da se pametno postupi a obraz ne izgubi 

Tesko, ljudi, tesko... ali ja bi gadovima u lice sve u lice bacio, a svaku borbu nastavio. Jer dok se boris ima nade, ili padnes mrtav ali castan  A, kad se predas, ali potpuno predas i prihvatis krvnika kao "brata" ili "oca" svoga; pseci je to zivot, nedostojan i jadan i tu srece nema.

Jedino da lukavo glumis bescasnika  , a u potaji prevrat spremas i pogodno vreme cekas   
Sumnjam da smo mi toliko lukavi!
Kuku i lele nama!

Svaka ti je rec na mestu.Lepo receno nema sta! 

 

Увођење активне резерве у наредних пет година?


Како би се појачао редовни састав Војске Србије, посебно у кризним ситуацијама, Министарство одбране планира да у наредних пет година уведе активну резерву.

Активни резервисти моћи ће да буду сви способни војни обвезници који су одслужили војску под оружјем. Услов је да војници и подофицири не буду старији од 40, а официри од 50 година.

Припремила Славица Глигоровић
Потпуковник Драган Милковић објашњава да ће онај ко закључи уговор имати обавезу да се на позив Војске Србије одазове на обучавање у трајању до 45 дана, на припрему за реализацију мисија и задатака у трајању до два месеца, а само ангажовање због реализације мисије и задатака у трајаће шест месеци годишње.

"Са друге стране, исто лице прима новчану накнаду за сваки месец трајања уговора, новчану накнаду за време оспособљавања и обучавања и плату за време ангажовања за реализацију мисија и задатака, уз здравствено осигурање и мировање радног односа", напомиње потпуковник Милковић.

Током служења у јединицама накнада ће бити као и редовна примања у Војсци, а за време ван гарнизона биће умањена.

Министарство одбране закључиваће са послодавцима уговоре о пословној сарадњи, који ће гарантовати повратак резервиста на радно место.

Председник скупштинског Одбора за контролу служби безбедности Момир Стојановић сматра да је резервни састав кључан јер је бројнији од мирнодопског састава.

"Мислим да је потребно, уколико имамо промене у систему обуке у Војсци и уведемо комбиновано служење војног рока, имаћемо моћнији резервни састав, не само ради одбрамбених припрема већ и ради ангажовања у ванредним ситуацијама", каже Стојановић.

Пракса у свету показује да резервни састав чини две трећине ратне војске.

Војни аналитичар Александар Радић указује да је Активна резерва пре свега развијена у западноевропским високоразвијеним земљама и САД.

"То су земље које су давно се одрекле обавезе служења војног рока и досад су већ прошле кроз озбиљна искушења - како онда надоместити потребан број људи који би био психофизички и својим опредељењем способан да служи дуг својој отаџбини. Активна резерва је била једна природна последица суспензије обавезног служења војног рока јер сада треба пронаћи ресурс људи који ће бити на располагању војсци али који неће коштати толико колико кошта пуни стални радни однос професионалних војника", каже Радић.

Резервисти би требало да помогну редовном саставу у кризним ситуацијама, а могли би и да учествују у мировним мисијама.

На сајту Министарства постављен је упитник како би се сагледала мотивација кандидата за активну резерву и учешће у мировним мисијама. Упитник је на линку www.mod.gov.rs/upitnik.


извор