ANĐEO MIRA



Noć duboka vlada, i sve živo spava;

Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom lasu sa grančicom krina,

Anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;

Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al' oseća granje - pa se tiho svija;

Oseća ga lahor - pa tiho ćarlija.

I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,

Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,

Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…

BOSANSKI BEGUNCI

(uza sliku Predićevu)



Tužno šumi hladna Drina

I Miljacka bistra voda,

Jer Bosna je potlačena,

Njena slava i sloboda.

Opustele cvetne ravni,

Pod zgarištem sela leže,

A potomci Ninoslava

U gudure mračne beže.

Eno, čedo majka vodi,

Od užasa da ga skrije,;

Umoran je deda pao,

A unuka suze lije.

A kad hladni vetar dune,

I žarko nam leto ode,

I oni će tražit krova

Gde ih suzne oči vode.

Zato tužno šumi Drina,

Zato tuži Bosna cela,

I Bosanac suze lije

Na zgarištu svojih sela.

DOMOVINA



Neka druga zemlja u sreći sija,

meni si ti uvek najmilija.

Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,

u tebi volim siromah biti.

Sem tebe nikud ne tražim blaga

Srbijo draga

I ako kadgod na stranu pođem,

opet ću tebi natrag da dođem

ko mile laste, što nekud lete,

al' posle opet natrag dolete.

Van tebe neđu da znam za blaga,

Srbijo draga

Nek tuđe nebo radost prolama,

nek tuđe gore ječe s pesmama,

ja volim, majko, u tebi biti,

pa makar mor'o i suze liti.

Van tebe neću sreće ni blaga,

Srbijo draga

Tek kada gusle preda mnom gude,

pa mi se želje sinovlje bude;

kad čujem tvoju negdašnju slavu,

ja onda ves'o podižem glavu,

ko da sam steko silnoga blaga,

Srbijo draga

Kada o Vuku slušati stanem,

ja onda gnevom sinovljim planem.

Al' kad se Miloš u pesmi peva,

e, onda milje dušu razgreva,

a srci nova pridođe snaga,

Srbijo draga

Kada se o turskom zulumu zbori,

krv mi uzavri, kipi i gori.

A kad se peva o Veljku slavnom,

il' bojnom polju, Mišaru ravnom,

to mi je draže od svetskog blaga,

Srbijo draga

Neka te moje uzdanje prati,

nek ti se negdašnja slava vrati

Neka te tuga zanavek mine,

neka ti sunce zanavek sine

Od toga većeg ne tražim blaga,

Srbijo draga!

NA DRINI



Kroz tučna polja i pitome ravni,

Srditim tokom, u nedogled tavni,

Ti širiš tvoja šuštajuća krila,

O, Drino, vodo mila!

Obale tvoje šarenilo krasi,

Ko ljupki venac nevestinske vlasi,

Al' tvoj se talas ravnodušno kreće,

Ostavlja rosno cveće.

Talasi mili Ravnodušno tako

Ostavljah i ja što sve ljubljah jako,

I gonim - jurim - a gde li ću stati,

- Sudba će, možda, znati.

NA GROBU VOJVODE DOJČINA U SOLUNU

1.

Po svetim poljima otadžbine moje

Mnoge svete humke rasturene stoje,

Gde vitezi vrli u danima slave

Položiše glave.

2.

Od kapija tvrdih Vindobone grada,

Do obala cvetnih gde proleće vlada,

Grob do groba leži i svedoci javno,

Da ginusmo slavno.

3.

Pa i ovaj spomen, gde zamišljen stojim,

Jeste nemi svedok o viteškoj sili…

Međe carstva svoga grobnicama svojim

Mi smo beležili.

4.

Ni crni kiparis, ni zelena trava

Tvoju svetu humku ne pokriva sobom,

Dojčine-viteže! Al' je nikla slava

Nad sravnjenim grobom.

5.

Sin majke Agare i prezreni Juda,

Sa poboznim strahom obilaze tuda:

Smrt slaveći tvoju, na koju se seća

Toliko stoleća!

6.

A i na sto crnog kiparisa grana?

Dan pomena stiže. Toga slavnog dana

Odslužena biće, sto okove kida,

Strašna panihida.

7.

O vitezi srpski, pepelišta tavna

Pohodiće tada nasi milijuni,

Mesto tužnih zvona horiće se trube

I naši plotuni.

ZIMSKA IDILA



Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,

I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha

Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,

I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.



Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,

I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede

Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,

A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.



Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,

Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,

I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,

I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva.



Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola,

I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.

To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,

Pa žurno ispređe stoku i čeljad po kući psuje.

ISPOVEST



Na trošnom čunu, bez krme i nade,

U meni vera gubi se i mre;

Ja više ništa ne verujem, ništa

Il' bolje reći: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga života

Prerano sam upoznao svet:

Za mene život nistavna je senka,

Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi… Prijatelju dragi,

O mnogo čemu mislio sam ja -

O blago onom, ko ne misli ništa,

Taj manje tuži, manje jada zna

. . . . . . . . . . . . . . .

Burne su strasti izvor mnogih zala,

Nesreći ljudskoj početak je strast;

More života one strašno mute,

Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

. . . . . . . . . . . . . .

Sve, što god živi-svom se padu kloni

Promenom vreme označava hod;

Ono nam daje veru i obara,

Slabi i snaži ceo ljudski rod.

. . . . . . . . . . . . . .

IZ BELEŽNIKA

1.

Slobodna zemljo, po kojoj se krećem,

Slaviću tebe uvek, ko i sada,

I tvoja polja, okićena cvećem,

Gde pasu tvoja sviloruna stada.

U tebi vlada red i blagostanje,

Pa i tvoj narod naravi je retke:

Zabava mu je - kolo i pevanje,

A zanimanje - stočarstvo i spletke.

On se u tome izvežbo toliko,

Da ga pod suncem ne nadmaša niko.

2.

Po tebi reke beleskaju hladne,

(Jedna se od njih Čemernica zove)

Po njima leti, kada sumrak padne,

Brđani dođu i pastrmke love

Po svu noć dragu… Srebrni talasi

Sumorno biju o obale mirne,

I trska šumi i trepere glasi,

Ponoćni lahor kad je krilom dirne;

A čamac leti i talase reže,

I jednolika pesma se razleže.

3.

Ah, šta sam puta u julijske noći

Bludio šamac kraj pustih obala,

I slušo pesme po tavnoj samoći,

I šum i žubor razigranih vala…

Plavo Dunavo, sećaš li se mene,

I da li čujes poznanika stara,

I vi, obale, cvećem pokrivene,

I vi, kolibe ubogih ribara?

Davno sam vaše napustio vale

Za drugo cveće i druge obale.