UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada,
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja,
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih žala,
Prilazi k meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duse.

Rob

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duse, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronasao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

I dok stara ponoc nosi moje dane,
I dok lanac muka steze i okiva,
Bol, padanja i potresi da sarane -
Moja glava na tvom krilu nek pociva.

I dok dubi verna slutnja strah jezivi
I jedna pesma dok je jos krik sova,
Moje srce, jadno srce, neka zivi,
Nek jos kuca, knjigo moja sviju snova.

Celom mojim i danas je splet od bora.
Al' su oci ozarene uvek tobom;
Ti si izvor i slobode i odmora,
Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duse, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronasao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Ti nikada mozda nisi znala da je
Tvoja mladost meni zivot, moja snaga,
Sto obilno pruza meni zagrljaje,
I zaborav i pijanstva tako draga.

Da li ti je kadgod na um mis'o pala,
Bujnu kosu kada prgavo sama spleces,
Kad u vrtu beres ruzu sto je cvala,
Ruzu beres i na grudi svoje meces,

Kad haljinu svoju drzis s puno poste,
I ti prsti, i te ruke - da l' si znala,
Kol'ku radost meni nose i miloste -
Da li ti je kadgod na um mis'o pala?

I dok imam ruke, grudi, usne tovje,
I te oci pune srece i neznanja,
Ja osecam kako dise leto moje
I moj suton u kome se toplo sanja.

Nebo mi je tvoja ljubav, tvoja soba,
Bera mi je tvoje lice bez oblaka -
Knjigo moja sviju snova, evo roba,
Da te grli, da te voli iz svog mraka.

Uzdah sa Dunava


Na Kalemegdanu, posred starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,
Što ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se pruža
Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i ruža,
Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi,
Al' Nemac i Mađar večito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna - sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni,
Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:

"O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete."

 
Биографија

Родио се 12. марта 1880. године у селу Заблацу код Чачка. Дисов отац, Димитрије, са Ружом Вукомановић је имао тринаесторо деце од којих је Дис био међу последњима.  Отац му умире 1893.године када је  имао 13 година.  Иако сама и сиромашна, мајка наставља да школује децу. Првих шест разреда Гимназије Дис је завршио у Чачку а потом, идући за школом, прелази у Зајечар где је завршио 7 и 8 разред, без матуре. Покушавао је два пута да положи матуру, али није успео.
   Године 1902.године одлази у  селу Прлити где се запошљава  као привремени учитељ. Већ следеће године напушта службу учитеља и одлази за Београд.

То би отприлике била хронологија Дисовог живота до изгнанства из Србије због Првог Светског Рата.

Још једино место у које Дис одлази је Ваљево где се запослио као практикант у суду. У Ваљево је отишао са Симом Пандуровићем, који је тамо био постављен за суплеанта у Гимназији.
Дис и Пандуровић (са Миланом Симићем) уређују лист "Књижевна недеља" 1905.године.
У Београду је водио прави боемски живот окружен својим малобројним пријатељима.

1911.године обављује своју прву књигу песама "Утопљене душе" и жени се са Христином-Тинком Павловић. Христина је умрла 1968.године Била је изузетно љубазна, предусретљива, поседовала је духовну свежину али од ње нико није узео елементарне податке о Дисовом животу. Дисов живот је више поезија неголи што су то његове песме.  Био је велики мученик у животу али и у свом поетском стварању.

Када Велибор Глигорић говори о личном доживљају света код Диса, каже да та ”својства” нису била филозофско интелектуална него чисто песничка, какав је био и његов лични живот, наиван, непосредан и страдалнички.

Слици о Дису као великом, неодговорном детету доприноси и понека анегдота. Најчешће је то она са прстеном и венчањем.  На свом венчању је користио прстен сачињен од жице извучене из кишобрана јер је прави прстен заборавио да понесе. Тачно је да је кум уместо прстена понудио да употреби гуму која стеже кишобран, међутим свештеник на то није пристао.
Пошто се Дис венчавао радним даном и то пре почетка радног времена у шест сати ујутро, није било времена да се иде по заборављени прстен па су замолили случајну пролазницу да им посуди прстен. Она је уједно била и једини посматрач венчања.

Једна од укорењених заблуда о Дису је такође и та да је имао само три велике песме: "Тамница", "Нирвана" и "Можда спава”.

1912.године учествује у српско-турском рату као ратни извештач при врховној команди. Следеће године објављује књигу "Ми чекамо цара".

1915.године повлачи се са војском и преко Албаније одлази на Крф затим доспева у Француску 1917.године тачније у Париз. Породица је далеко од њега и он хоће ближе Србији па планира да се пребаци у Солун јер се нада да ће лакше живети и он и његова породица.  Пре него што је отпутовао у Француску, једног од својих пријатеља на Крфу је замолио и опуномочио да сваког месеца у његово име прима плату и одмах је шаље његовој породици у Србију. Но, пријатељ га је изневерио и та проневера је Диса заправо натерала да из Париза крене на Крф - и не слутећи по своју смрт. И несвесно се наслов "Утопљене душе" доживљава као предказивање сопствене смрти.

Речи код Диса попримају извесно магијско дејство.  Он се поезијом пребацивао у неку другу стварност. Његово осећање света било је другачије, био је опседнут ништавилом, смрћу, болом и очајем,  Живот је видео као тамницу. Све што је постојало и што је икада имао припада сећању.

Кретао се између сна и јаве, без обзира колико то банално звучало. Када је Борислав Михајловић- Михиз правио своју Антологију међуратне поезије, није желео да у њу узме песме, већ је бирао песнике. За поједине "лепе" песме Михиз каже: "И кад сам их налазио као усамљени, често случајни производ једног тренутка, кад иза њих нисам могао да нађем изграђену, снажну, самосталну песничку личност, остављао сам их случајности њихове судбине. Тражио сам песнике".
Дакле, Михиз је тражио аутентичне личности, неепигонску новину и оне који су имали снагу.

Ако би се са истом мером приступило Дису, да ли би се уврстио у неку имагинарну антологију или би се оне чувене Дисове три песме ("Можда спава", "Тамница" и "Нирвана") оставиле случајности тренутка?

Ако постоји изграђена, самостална песничка личност у српској поезији, онда је то Дис пре свих. Његов песнички свет је изграђен, његово унутрашње око види више него иједно друго - он је пред нама отворио свој космос. И тај космос чита се готово из сваке песме, макар у детаљу, макар у стиху... Дис се мора тумачити и читати и у свом времену, али и, као ретко који од српских песника, и ван конкретног времена. Јер, ако се за неког српског песника може рећи да је елементарни, исконски песник, да пева као да први пут види свет, са оном аутентичном песничком зачудношћу и наивношћу, онда је то, нема никакве сумње, Владислав Петковић-
-Дис.

Medju svojima

U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja
Misao da jos zivis, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Boze! sta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je prolece. Dosle su vam laste.
Ozivele vode, djurdjevak i ruze.
I mirise zemlja, koja stalno raste
U grob i tisinu, moj daleki druze.

Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo
Ulicama straha, i dusa ti jeca.
Tvoje gladne oci, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka zive deca."

Ulazis u sobu. Suze te vec guse.
A dva nasa cveta iz cetiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suse:
" Mama, zasto places? Jel' pisao tata?"

U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plac ti trese grudi...
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da ce se dici grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to dusa svetinje
Ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.

Jutarnja idila

(Mihailu Petkoviću, mome bratu)

Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo... Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pako,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledao nikad.
Imao sam i ja veselih časova.