Прича старца Јанићија



Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином, сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да поставе свом домаћину једно важно питање.

Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад, кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам поверовао у Христа. Ви сте млади, и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићском добу ја сам мало са висине, готово са презрењем, гледао на своју мајку, која је била велика богомољка.

У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске.

Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао са презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне француске романе. Са сузама у очима, мајка ме је благо прекоревала, завршавајући обично своје прекоре речима: "Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће те одвести срећи"! О, мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једнога дана,рече ми забринута мајка: "Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју!" — „Не смем, мајко", одговорих ја стидљиво, "није ово за тебе. Ти си, овај... стара жена". Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече: "Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!"

И ја невољно пођем за мајком. Имали смо једну њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор са мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу.

А у том часу, у џепу ми је била књига "Бонапарта и жене". Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи.

Тек што се јадна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но, убрзо ме савлада сан и ја заспах. И у сну, господо, видех оно што је цео мој живот окренуло и учинило ме побожним.

Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео из свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као церекање. "То је неки зли дух који ми се смеје", таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање се продужи све јасније... У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор.

Повиках: "О људи, дајте ми само једну кап воде!" На то дође, као одговор неки језовити глас из најближе моје близине: "Сада ћеш пити са реке, али не воду него пламен!" Ја клонух и изгубих свест... Уто ме неко ухвати за руку и усправи. "Ти си жедан, момче, хајде да те напојим". И у једном тренутку, ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода у јаким млазевима.

Прва чесма, пред коју стадосмо, од једноставног црног камена, беше висока као обелиск. На њој беше написано: Чесма фараонска. "Ако можеш, пиј!", рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је заударала на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.

Онда ме вођ брзо ухвати за руку и одведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма содомска. "Ако можеш, пиј", рече ми вођ. Ја се опет жудно нагнух да пијем, али се брзотргох назад. Јер, то не беше вода него нека гадна црна смола, чији ме мирис безмало онесвести.

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Ова беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма јелинска. "Ако можеш,...", рече ми вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргнух назад. Јер, то не беше вода, него нека течност бела као млеко, одвратна по укусу. Ја узех мало од те течности у уста, али све брзо повратих.

Онда ме вођ узе за руку и доведе пред четврту песму. Ова беше од гвожђа изливена. На њој писаше: Чесма римска. "Ако можеш, пиј!", опет ће вођ. Ја похитах, али се опет брзо тргох назад. Јер, то не беше вода, него нека црвена течност. "Крв! ".

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше: Чесма Иродова. Па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова. Па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера. Па пред осму, која се зваше: Чесма књижевника... Па пред девету, која се зваше: Чесма гордости. Па пред једанаесту, која се зваше: Чесма прељубе. Па пред дванаесту, која се зваше: Чесма свађе. Па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности... Па на петнаесту, која се зваше: чесма Дарвинова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порука и грехова, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима, један предуги низ чесама! Све су оне споља биле врло лепе и привлачне, но течност која је из њих истицала, била је ужасна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне нисам могао пити и своју жеђ утолити. Чини ми се, чак, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Уз пут сам приметио да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала у млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме да, поред толике воде, нигде није било ни травке, нигде дрвета, нигде зелениша, нигде живота! Покушавао сам више пута да свог непознатог вођу о томе упитам, и о другом којечем, но кад год бих ја дигао поглед, да му видим лице, он га је окретао у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лица.

Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам, како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму, израђену од дрвета у виду крста. Из ње се точила обилна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде. На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале. "Ако хоћеш, пиј!", рече ми вођ. Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече: "За сада доста!"

Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никада у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост. И рече ми: "Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више". И трже ме од живодајне и слатке чесме. "Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође?", упитах. "Ево ти вође", рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било исписано: Свето Писмо.

Уто се мој вођ поче од мене удаљавати. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече: "Па ти си мене први напустио! када се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи!"

Ја сав задрхтах. И једва промуцах: "Ко си ти, реци ми, молим ти се!" — "Ја сам твој анђео чувар, слуга Свете Милости" — "Анђео чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила!" Потрчах за њим и викнух: "Молим ти се, покажи ми бар лице своје!"

Но, он побеже, одговарајући ми јасно и оштро, реч по реч: "Ниси сад достојан да видиш моје лице. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да подносим мирис твој. Ако се очистиш, и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице".

Ја јаукнух од бола. У то се и пробудих. Моја мајка седела је крај мене и — плакала.

Заплаках се и ја горко, и прегорко. Па кад дођох до даха, ја завиках иза гласа: "О мајко, слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајко драга, опрости! И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама својим".

При томе, старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.

"Отада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате", заврши своју причу старац Јанићије.


владика Николај

Владика Николај Велимировић

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ

Ниче и Достојевски су наши савременици, иако су обојица већ у гробу. Ниче je y гробу од пре десет, а Достојевски од пре тридесет година. Они су наши, дакле, и темпорално као што су наши и духовно, идејно. Ja их не називам нашим зато што су они наше духовне вође, или што смо ми њихови ученици и следбеници; не, но зато, што су они најизразитији репрезентанти духовних тежњи и настројења наше епохе. Они су обојица песници — мислиоци, мада ниједан од њих није ни песник ни мислилац у обичном конвенционалном смислу те речи. Они су и као песници и као мислиоци револуционари. Они су створили нарочити стил, нарочите књижевне облике, с нарочитим садржајем. Стил, облик и садржај њихове поезије представља револуцију у европској и руској литератури најновијег времена. Као мислиоци Ниче и Достојевски нису метафизичари но етичари, тј. одређивачи моралних вредности, творци нових, моралних идеала. Ничеов идеал je надчовек, Достојевскога идеал — свечовек. Но посмотримо изближе ова два идеала.
Ниче издиже свој идеал сасвим из оквира морала. Његов идеал није један добар човек, но један јак човек. У „Генеалогији морала“ Ниче придаје изразу bonus (добар) значење ратоборан, како je овај првобитно у старом Риму имао. (Genealogie der Moral, c. 309, Leipzig 1906).
Добар човек je опште усвојени морални идеал, а добар je онај, ко се што свесније и скрупулозније покорава опште признатим моралним законима. Јак човек Ничеов пак не само да не означава никакву савесност и скрупулозност у погледу опште признатих моралних закона, но, напротив, апсолутно презрење и игнорисање истих. И што je веће презрење овога јаког човека према моралним законима људског друштва, то он већма заслужује назив надчовека, — то je он ближе идеалу. Три негације садржи надчовек у себи: негацију морала, негацију људи и негацију себе.
Надчовек негира морал зато, што се помоћу морала држе у животу „многи–премноги“, који су се тако намножили, да су постали „земљина болест“, да земља од тога заудара. Морал за надчовека ништа друго није до одбрана и заштита оних премногих, који немају своје личне снаге, да себе бране и штите. Морал је ограничење личне моћи и сузбијање „воље за моћ“. Морал је нивелирање и концесирање. Морал нивелира моћ и немоћ, морал захтева од моћнога концесије, ограничење и самопожртвовање за рачун немоћнога. А то се све коси са принципом: „воља за моћ“, и смета постанку и развићу једног моћног човека, једног надчовека. Речју, надчовек је против морала, јер је морал против надчовека, надчовек негира морал зато, што морал негира њега.
Надчовек негира, даље, и људе. Треба људе савладати и прегазити, јер они нису циљ но само средство живота на земљи. Они су средство, они су мост којим се долази до надчовека. Људи су бројна величина, бројна снага, чије одржање гарантује морал. Ту бројну величину треба савладати и прегазити, јер она није у самој ствари никаква величина, која импонује. Величина која импонује то је јединица, једна моћна и снажна јединица. Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.
Надчовек негира, најзад и самога себе. Заратустра жели да сваки дан самога себе савлађује и преживљује, тј. Да негира себе сваког дана, да би се тако стално уздизао над самим собом. Надчовек нарочито онда непоштедно негира себе, кад хоће да у себи негира човека, кад примети код себе „слабост“, тј. наклоност ка људима, љубав или сажаљење према људима и жељу за људима и њиховим друштвом.
Ниче одриче владајући морал, морал љубави и правде, као штетан по моћне људе и као наметнут од немоћнијих моћнијима. Није овај данашњи, европски морал владао увек у свету. Данашњи, европски морал, јесте „робовски морал“, који је онда ступио у живот, кад је унижен и срушен један бољи морал, — „господарски морал“. Овај господарски морал постојао је у старо време, код „отмених раса“, у које Ниче убраја свет Хомерових песама, германских Нибелунга, скандинавских викинга, и стари Рим, — Рим на првом и најистакнутијем месту. Тај морал није заборављао основни душевни тон отмених раса. А овај основни тон душе њихове сачињавала je „blonde Bestie“, риђа бестија, вечно жудна „плена и победе“. Ниче хоће да каже, да су те старе отмене расе живеле животом пунијим и слободнијим у томе смислу, као да њихови природни инстинкти, који су код њих били, по Ничеову мишљењу, далеко јачи и опредељенији но код неотмених, некултурних раса, да њихови природни инстинкти дакле, нису имали тако споредан значај у сравњењу са духом, нити култура њихових инстинката тако презрену славу у сравњењу са културом духа, као што je то био случај код других раса и у другим временима, када je владао робовски морал.
Силну и неодољиву „вољу за моћ“ имали су стари Римљани, — вољу за борбу и победу, за покорење слабијих и владу над слабијим. Њихов инстинкт за господарством над другим народима кроз целу њихову историју остао je снажан и нестешњен. Они су рођени као господари, они су и кроз сву историју своју остали господари. Реакција против њиховог господарског морала појавила се у једној од провинција римских, — у Јудеји, с проповеђу о „робовском моралу“. Робовски морал постојао je код Јевреја и у Старом завету, пре Христа. То je био морал малих људи, којих je било много, морал милосрђа и уступака и самоограничења и самоуништења моћи. У Риму je живела једна господарска раса, у Јудеји једна робовска раса. С Јеврејима почиње „устанак робова“ („Sklavenaufstand“) y моралу. Тај устанак je циљао ослабљење и уништење господарског морала „отмених раса“. Отуда Рим и Јудеја представљају две противположности. Дух римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или, другим речима, борба између Рима и Јудеје — то je историја света до сад. Господари су водили борбу у име свога приpодног права, тј. у име своје моћи, робови су водили борбу у име милосрђа и у име своје трансцедентне, надземаљске, надприродне правде. Робови су победили господаре, Јудеја je ликовала над Римом. Последња пак и одсудна победа робова над господарима дошла je c Христом. Христос je само распламтео и фанатизирао устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се потом организовала имала je само један циљ: уништење господарског морала у свету. Она je y тријумфу ходила томе своме циљу, иако су Римљани водили у почетку очајну борбу против ње. То je, по Ничеу, била борба отмених људи са народом или робовима или стадом. Мали и немоћни људи организовали су се против великих и моћних. Својим бројем и својим фанатизмом победили су они први. На место Рима императорског дошао je Рим плебејски, на место мача, који je дотле симболизовао сав морал, дошла je маслинова гранчица. Пораз господарског морала убрзо je престао бити несрећом самих Римљана; он се ускоро распростро по целоме свету. Аријски народи још некултивисане Европе, који су живели у шумама око Рајне и Дунава својим дивним господарским моралом, хранећи „die blonde Bestie“ у себи до презасићености, положили су најзад своје крваво оружје пред крстом, усвојили су робовски морал и почели су укроћавати своју „риђу бестију“. Цела Европа, а за њом и цео свет je поклекнуо пред крстом и тиме ступио у заверу против господарског морала.
Тако се завршила најстраховитија борба у историји света, борба о превласт између два морала, морала господарског и морала робовског. Народ je победио своје господаре и санкционисао свој морал. Појам о добру и злу тако се изменио у целоме културноме свету. Појам „добар“ не значи више храбар и ратоборан, као што je значио у почетку, но послушан и мирољубив и кротак. Појам „морал“ значио je негда моћ, данас пак он значи слабост. Човек, који je негда био величанствени и крвави дивљи звер, у време господарског морала, постао je данас једна питома, једна обична, домаћа животиња. Лав je укроћен и обраћен у јагње. Врлина осветољубља обратила се у свој контраст, у врлину неосветољубља. Човек „црв“, који пузи, који опрашта, који се не свети, који се жртвује за друге, који се уздржава, који трпи, истакнут je данас као „Ziel und Spitze“; такав човек постао je данас „смисао историје“. Данашњи живот човечанства и сва данашња култура, првенствено култура европска, тежи све више потпуном достигнућу таквога циља и остварењу таквога смисла историје. Сва савремена европска култура тежи да човека учини бољим. „И нема сумње човек постаје све бољи“, мисли Ниче. И по њему баш „у овоме лежи коб Европе“, јер бољи у смислу савременом, европском и културном значи „утанчанији“, „добродушнији“, „паметнији“, „удобнији“, „медиокритетнији“, „равнодушнији“, „кинескији“, „хришћанскији“. Ниче je y очајању, што види, да савремени човек постаје све бољи и бољи у овоме смислу. И у очајању своме напада он фуриозно све оне, који одобравају и подржавају постојећи ток ствари заједно са плебејским, робовским моралом. Он напада нарочито хришћанску цркву, као организацију робовског морала par exellence. Он напада енглеске философе и моралисте, који су својим системима оправдали плебеизам у историји и у моралу. Беркли и Спенсер изложени су нападима Ничеовим више но остали, јер они су више но остали били адвокати мрскога му плебеизма. Ниче напада савремену демократију и социјализам као монструм, који je тобож дошао у сукоб са хришћанском црквом, но који у ствари иде још даље од ове у уништењу господарског морала и у плебеизирању и вулгализирању света. Хришћанска црква имала je бар једнога човека са господарским моралом, папу Борџију, који je погазио сав хришћански морал, демократија пак није имала ниједнога. Демократија у суштини значи ларму и протест и устанак против господарског морала, — устанак робова. Први устанак робова био je y Јудеји, у старо време, други je био у Француској, у време Револуције. „Никад се на земљи није чуло више јубеловања ни више одушевљене ларме!“ — до у време француске револуције, када се и „последња политичка отменост“ Европе срушила. И усред тога јубела и одушевљења десило се нешто, најчудније и најнеочекиваније („das Ungeheuerste und das Unerwartetste“). Антички идеал оваплоћен са нечувеним сјајем ступи пред очи и свест човечанства. То je био Наполеон, ова „синтеза од нечовека и надчовека“. Наполеон je једини човек у новијој историји, на коме Ниче може да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Наполеон je једина тица грабљивица усред јагањаца. А Ниче држи страну тицама грабљивицама против јагањаца. Он мисли, да не треба узети за зло јагањцима што се љуте на тице грабљивице, као што не треба узети за зло овима, што односе јагањце. Јагањци могу с правом рећи: „Ове тице грабљивице су зле, и што je неко мање тица грабљивица, а више њена противположност, више јагње, зар он није утолико бољи?“ Грабљивице могу на то само одговорити: „Ми се ни најмање не љутимо на ове добре јагањце, ми их, шта више, волимо, ништа није укусније од једнога нежнога јагњета“. Закључак: од моћи се не може захтевати, да она буде немоћ, нити се од немоћи може захтевати, да она буде моћ. Свак мора остати оно што je.
Садашњи човек je на земљи немоћ, а његов морал само je протекција немоћи. „Ми смо уморни од човека“ „Wir sind des Menschen müde“, узвикује Ниче у својој Генеалогији Морала, а у своме доцнијем делу, у Заратустри покушава да створи један нов тип, један, да се тако изразимо, нарочити организам, узвишен над човеком и над моралом.
Ho ja сам погрешно рекао, да je Наполеон био једини човек у новијој историји, на коме je Ниче могао да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Био je још један, кога je Ниче гледао с уважењем и дивљењем. — Достојевски. Ниче сам о себи каже, да je он „für Dostojewski schwärmend“. У писму Хиполиту Тену Ниче изриче свој строги суд о Пол–Буржеу и вели, да „дух Достојевскога не да мира овоме париском романсијеру“. У писму Жоржу Брандесу овако се изражава творац надчовека о Достојевском: „Ja апсолутно верујем вашим речима о Достојевском; ja га с друге стране ценим као најдрагоценији психолошки материјал, који ja познајем — ja сам њему особито захвалан, ма колико да je он противан мојим најнижим инстинктима“. (Nietzsches Briefe, Insel—Verlag Leipzig, 1911).
Достојевски, који се у писму цару Александру II потписивао „бивши државни преступник“, који се родио у болници за сиромашне, који je био извођен на ешафот, носио окове, гладовао заједно са породицом, и имао падаћу болест; Достојевски, коме je једнога дана цела Москва аплаудирала и коме je цео Петроград чинио мртвачки спровод, — Достојевски je био највећи модерни апостол онога морала, који je Ниче назвао „робовским“, и творац једног новог моралног типа — свечовека.
Достојевски je називао Пушкина свечовеком, и ако тај назив њему, Достојевскоме, далеко више приличи. Моћни геније Достојевскога обухватао je собом много више људских душа него геније Пушкинов. Велики људи или су до запрепашћења једнострани или су до запрепашћења многострани; другим речима: велики су људи или уски, а високи, као један обелиск, или широки и дубоки као море. Узак и висок био je Ниче, широк и дубок Достојевски. Као руска земља тако je широка душа Достојевскога, или још боље као земља цела, као ова планета, на којој смо. Нема човека на земљи, који не може себе наћи у делима Достојевскога. И сам Ниче морао се огледати над овим дубоким морем и видети себе, — иначе он не би имао толико респекта према овоме руском Шекспиру, како један немачки писац (Otto Julius Bierbaum — Dostojewski, p.6.) назива Достојевскога.
Духу Достојевскога познат je био и Ничеов идеал пре појаве „Заратустре“. Гле, Достојевски je насликао једнога надчовека у лицу Раскољникова (у роману „Злочин и казна“), који непрестано има пред очима Наполеона, и који живи у уверењу, да je великом човеку допуштено све, без обзира на морал. Но Раскољников je продукт Достојевскога и као такав он није могао до краја остати једнострани надчовек, какав je био Наполеон, његов идеал, јер Наполеон се никад није покајао за проливену крв људску, док се Раскољников покајао: овај je оставио секиру, умрљану крвљу, и пошао у заточење, у Сибир, с јеванђељем у руци и покајањем у души. У души Наполеоновој и у души Заратустриној није било раскола, док je Раскољников добио и име због своје расколничке, подељене душе. Његова душа не учествује нигде сва, но увек само једним делом: делом je она на злочину, делом у покајању. Достојевскоме није било до стварања једнога идеалнога надчовека, но до сецирања и сликања реалних људи и до разлучивања добра од зла код истих. Достојевски je тражио идеално у реалноме, тражио je злато у блату, и велико у презреноме. Белински je рекао поводом дела младога Достојевског „Бедни људи“ ово: „Част и слава младоме песнику, чија муза љуби људе на мансардама и у подрумима и говори о њима онима који обитавају у позлаћеним палатама: гле, то су такође људи, ваша браћа!“ Бедне људе, Макарија Девушкина и Варењку, Заратустра би прегазио као блато, јер у њима не би нашао силу и моћ и ратоборне инстинкте и риђу бестију. Но Достојевски je разгрнуо блато, које je покривало ове бедне људе, изврнуо њихову душу и окренуо je светлости, развио све њене уборе и наборе, и измерио све њене пригушене и скривене вибрације, — и свет се зачудио толиком сјају под толиким блатом. Тако je Достојевски умео као волшебник да укаже свету на злато у ономе што свет држи за само блато и обратно да укаже на блато у ономе, што свет држи за само злато. Свет je држао за блато и Макарија Девушкина и Варењку и слугу Карамазових Смердјакова, — но Достојевски je отворио свету очи, да види у томе блату и злато. Или, свет je држао лорда Биконсфилда за једнога златног човека, који je блистао и засењивао свакоме очи како својим положајем, тако и својом фином интелигенцијом и салонском отменошћу. Достојевски је изненадио свет једнога дана, објавивши у своме „Дневнику“, да је лорд Биконсфилд једна грозна „piccola bestia“ која мути народе ради свога плена. Chef d’ oeuvre лорда Биконсфилда јесте, по Достојевском, изазвати покољ у Бугарској. Источно питање лако би се решило, кад ова „piccola bestia“ не би сметала својим интригама. Лорда Биконсфилда не дирају сузе и страдања балканског робља, коме Турци кожу деру. У Москву је било добегло много словенско робље са Балкана. Једна девојчица од 8 година падала је често у несвест при сећању, како су Черкези драли кожу с њеног живог оца. „О, цивилизацијо, о, Европо“! — узвикује Достојевски... „Нека је проклета и сама цивилизација, ако је за њено одржање неопходно драти кожу с људи“.
„Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?“ — пита се даље Достојевски. И онда овако аргументује:
„Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе, дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,... не Шекспира, но каквога било старца... И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити архитектом таквога здања под том погодбом?“
Ничеов надчовек наругао би се оваквом питању. Пре свега он никад не би зидао здање среће човечје, но само здање своје среће. A y здање своје личне среће надчовек је готов узидати сваку подесну циглу, била она наквашена сузама или крвљу не само једнога старца но безбројних људских створења, целога људскога стада на земљи. Достојевски пак одговара на ово питање одсудним „He“. У његовим очима свако човечје биће на земљи има права на егзистенцију, и има гдегод у дубини душе ма и једно зрно добра и племенитости, иако можда скривено и претрпано, једно зрно само, које оправдава његову егзистенцију. Зато Достојевски и говори: „Сви смо ми добри људи“. Ми изгледамо један другом сасвим рђави зато, што се ми рђаво и површно познајемо. „Часност и искреност нашег друштва не само не подлежe сумњи, но бије у очи“. То се усудио Достојевски да каже о руском друштву онда, када је оно од огромне већине других руских писаца, почевши од Херцена до Тургењева, сматрано за једну лешину у распадању. Он је видео оно што други нису могли видети. Његовом испитивању и процењивању људи није претходила ни предрасуда ни хладна хируршка равнодушност, него љубав. Он је знао унапред, да ће у души свакога човека наћи две бездне, као и у души Карамазових, будући у стању да проникне у туђу душу као у своју сопствену, он је ишао само да мери и сравњује те две бездне, бездну племенитог и бездну одвратног, и да поставља њихову размеру. Ми се бојимо људи, који нас окружују; кад бисмо им се приближили и кад бисмо их познали, не бисмо их се бојали. Познати значи опростити. Славенофили и западофили нису се никако могли трпети, као две завађене нације. Достојевски је познавао и једне и друге изближе и знао је, колико се добра налази и код једних и код других: колико ума, колико узвишених идеала и жарког одушевљења за исте, колико готовости за хуману делатност и колико самопрегора! Зато се с чуђењем питао: „Зашто, и препирући се, не могу се они у исто време љубити?“ Славенофили и западофили међутим нису имали међусобне љубави због своје екстремне и зато погрешне оцене вредности Русије и западне Европе. Славенофили су одрицали вредност западне културе и негирали су Запад потпуно глорификујући народ руски; западофили, напротив, глорификовали су неуморно Запад и неумерено су се исмевали руском народу, као једној мрачној, полуварварској маси. Славенофили московски облачили су се у костиме мужичке; западофил књаз Гагарин, стари руски племић, толико се поевропио и одрусио, да је примио католичанство, и постао језуит. Достојевском је била одвратна како неумерена глорификација Русије тако и неумерена глорификација Европе. Нашто величају славенофили руски народ, кад народ руски сам себе не велича, но осећајући своју недовољност, смирује се и каје? „Никад ни највећи подлац у народу, — вели Достојевски, — није говорио: „тако и треба поступати као што ја поступам“, него, напротив, свагда је уздисао и веровао, да је рђаво оно што он ради и да има нешто много боље од њега и његових дела. Нашто величају западофили Запад, кад је на западу највиђенији човек лорд Биконсфилд, у име чије се деру коже са живих људи?“ И Достојевски се труди, да разграничи две бездне код Запада и Русије, онако исто, као што је он те две бездне разграничавао у душама појединих људи. На Западу je много културе, али мало Хришћанства, мало хришћанског, братског духа. У Русији има далеко више Хришћанства, али далеко мање културе. Запад je велики науком, a мален вером, Русија je велика вером, a малена науком. Западна наука je унела егоизам y свет, јер je унела атеизам. Народ руски гледа своју историјску задаћу y „служењу Христу“, a кроз Христа y служењу целом човечанству; Западу je, напротив, стало до тога да ce докопа плена и господарства над целим светом.
Да je Ниче могао то видети код Запада, што je видео Достојевски, он би био задовољан. Но Ниче je видео код западне Европе оно исто што je Достојевски видео код народа руског, тј. видео je смирење и „служење Христу“.
„Науку и занате можемо примити од Запада, али веру не, јер je и Запад нема“, говорио je Достојевски. Западно Хришћанство сасвим ce механизовало и претворило y jeдну „насилничку институцију“, која жели да господари, a не да служи. Католицизам, место да диже људе ка Богу, спустио je Бога на земљу. Протестантизам нема ничега позитивног: његов je смисао y протесту, y негацији. Нестане ли сутра католицизма, нестаће и протестантизма, јер ће нестати повода и објекта за протест. Но католицизма неће нестати, он ce обнавља, по мишљењу Достојевскога, y западном социјализму. Социјализам, овај атеистички католицизам, ходи y борбу са истом девизом, са којом и верски католицизам, са девизом: „Fraternité ou la mort“ (Братство или смрт!). Социјализам, са својим атеизмом и егоизмом довршиће разорење Запада, које je римски католицизам почео. „На Западу, говори Достојевски, уистину нема Хришћанства и Цркве, мада има још много Хришћана, и никад их неће нестати.“ За Достојевскога су велики Хришћани на Западу; Дикенс, Шилер и Жорж Санд (ова последња „била je једна од најпотпунијих исповедница Христа, не знајући то ни сама“). Но њихов утицај на Западу није никакав: они ce више читају и поимају y Русији него на Западу. Злу судбу, отуда, прориче Достојевски Западу.
„Наступа четврти сталеж, говори он, лупа и ломи врата, и, ако му ce не отвори, сломиће их. Тај четврти сталеж неће прошле идеале, он одбацује све досадашње законе. Он не иде на компромисе и уступке, подупирачима нећете спасти здање. Уступци га само већма распаљују, — он хоће све. Наступиће нешто, што нико и не слути. Сви ти парламентаризми, све сада исповедане грађанске теорије, сва сабрана богатства, банке, наука, Јевреји, — све ће се то стровалити тренутно и бесциљно, — осим можда Јевреја, који ће се и тада умети снаћи...“ „Све је то блиско, пред вратима. Ви се смејете?“ „Блажени они, који се смеју!“ „А ја, зар се ја радујем?“ — пита се горко пророк.
Достојевски није то говорио из мржње, но, напротив, баш из љубави према Европи. „Европа нам је свима драга као и Русија — говори он, — у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја — сједињење свих нација тога племена, и још више, много више, до Сима и Хама“. „Запад је наша друга отаџбина“. Рус је на Западу као гоcт у своме дому. Европски народи гледају са страхом на Русе. Њихов страх потиче из неколико разлога. Руса је више од сто милиона. Руси знају све идеје Запада, Руси знају све језике Запада. Руси знају сву прошлост и све намере Запада, — а Запад не познаје ништа руско. Отуда бојазан западне Европе од Руса“.
Достојевски обеснажује савршено ту бојазан. Он мисли, да ће Запад при своме паду једино моћи наћи спаса у Русији. Када се дигне онај четврти сталеж на Западу, о коме говори Достојевски, када дође „трећи устанак робова“, како би то Ниче назвао, онда ће се „таласи разбити само о наше обале, — вели Достојевски — јер ће се тек тада јавно и очигледно показати свима до каквог је степена различит наш национални организам од европскога“. „О, народи Запада и не знају, како су нам они драги!“ — узвикује Достојевски. Кад се проломи Запад, тада ће Словени имати да кажу „нову реч“ целоме свету. Та „нова реч“ биће изречена не само на добро Словена, већ и на добро целога света, целога рода људског. Она ће се односити на сједињење свих народа, на општу хармонију, коначну братску сагласност свих племена, сходно Христовом јеванђелском закону. То сједињење биће не политичко и не економско, но сједињење „во Христје и во братствје“.
Достојевски није проповедник политичког и економског братства, но братства основаног на љубави. „Будите браћа — говори он у својој Проповеди на гори — но не једино због економске користи, него због пуноће радосног живота, из пуноће љубави“. Кад се, дакле, једном проломи Запад, тада ће се, иницијативом Словена, створити једно опште, светско братство, једно свечовечанство. Тад ће цео свет бити као један човек, један свечовек, јер ће тада цео свет живети једном душом, једном љубављу. И сваки ће човек напосе представљати свечовека у маломе, јер ће сваки у души својој осећати велику свесветску, свечовечанску душу и хармонију те велике душе. Када то буде, лако ће се тада остварити и братство политичко и економско; без онога првога пак, ово последње ће увек бити само једна лаж маскирана именом истине.
Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно–европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, — он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, „у упознавању и извињењу западних идеала“, како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу. У Европи сматрају Русе скоро све изреда за нихилисте, за разрушитеље свега онога што они нису зидали. То је факт, који Достојевски не одриче. Но он објашњава тај факт. Руси негирају западну цивилизацију зато, што им се она не свиђа, но они не руше као Хуни и Татари само ради рушења или из користољубља, него „ради нечег, — вели Достојевски — што, истина, и ми сами не знамо“. Руси, који су на Западу разрушитељи, у Русији то нису. Белински је био европски социјалист, док је у Русији био и остао ватрени патриот.
Руси гледају у Европу као у прошлост, а у себе као у будућност. Иван Карамазов говори своме брату Алексију: „Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша,... и гле, ја знам да путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!“ Руски народ је порочан и таман и грешан, — то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус — но руски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања. Но зар логиком свет живи? Не, но љубављу пре логике. „Заволети живот пре него логику“ — то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља. „Погрешке срца теже су од погрешака ума“, мисли Достојевски. Заиста, историја је показала да срце људско може доћи до далеко већег савршенства од ума људског, јер гле земља је више пута доживела примере савршене љубави, но није доживела ниједнога примера савршеног ума. Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге. У „служењу Христу“, говори Достојевски, или, другим речима, у „служењу човечанству“ види руски народ свој, историјски задатак — не у господарењу светом, но у служењу свету. Но служење Христу или служење човечанству значи страдање: — страдање је отуда улога руског народа у историји човечанства, страдање у тежњи и борби за достигнуће свесветског јединства и братства. Достојевски предвиђа својим пророчким духом, да ће Руси и са њима сви Словени, имати много и много да страдају, јер је страдање судба њихова; зато нас он и упућује на страдање, на тај фатални пут, који је нама Словенима намењен, упућује и указује на „радост страдања“. Треба страдати, јер у страдању има радости, то је једна од главних тачака филсофије Достојевскога. „Ово ти је мој завет“ — говори старац Зосима Алексију Карамазову — „тражи срећу у страдању“, наравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе: „Знајте, мили моји, да је сваки од нас напосе крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на земљи“.
То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету, јер је Достојевски још за живота свога постао познат целом образованом свету и својина целог света. И Ниче га је познавао, но није му никад опонирао, иако Ниче није могао неувидети, да је Достојевски најмоћнији представник и бранилац оних, којима је он, Ниче, кроз свога надчовека оглашавао непоштедни крсташки рат. Да је Достојевски доживео издање Ничеовог „Заратустре“, он би се извесно појавио као најмоћнији, најнеодољивији и најстраснији противник његов. Штета, што Достојевски није то доживео. У својој критици Ничеовог Надчовека, он би извесно још далеко рељефније израдио свој идеал Свечовека. Но још је већа штета, што је судбом изостала свака полемика између ова два човека, у којима су кондензоване све тежње њиховог и нашег времена. С тиме је изостала и једна титанска борба, какву свет одавно није видео, или боље рећи, какву свет сваки дан гледа, а не види. Јер гле, Ниче и Достојевски представљају два противположна света. У њима се оличавају Јудеја и Рим, Хришћанство и Паганизам, народ и деспот, вера и неверовање, нада и очајање, Христос и Антихрист. Надчовек је као једна висока камена статуа, рецимо као Неронова статуа од 36 м., која је стајала пред Колосеумом римским; свечовек је као цео један музеј мањих статуа и статуица и биста, у групи и напосе. Или надчовек је једно високо дрво насред гола поља; свечовек је као једна шума разноврсног дрвећа, узајамно испреплетаног и повезаног жилама, гранама, или бар сенкама. Надчовек одриче Бога, одриче морал, одриче друштво. Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Надчовек гледа смисао човечанства у себи; свечовек налази свој смисао у човечанству. Надчовек је једна монада, огромна по димензијама; свечовек је једна организација од безброј много малих монада. Надчовек је противан свакој организацији јер свака организација захтева уступке од својих права. Надчовек је отуда противан и култури, јер културе нема без организације. И живот старих, отмених народа, који су Ничеу тако у вољи, био је од почетка организован и културан у извесном степену. И у основи тих првих организација и култура лежао је принцип: жртвовање своје личности једној широј организацији: породици, племену, народу, тј. лежао је један не надчовечански но један свечовечански принцип. С друге стране, садашњи народи Европе, за које Ниче мисли да су Хришћанством разнежени и ослабљени, непрестано још живе у односу један према другом господарским моралом, пуни жеље за освајањем и победом, и претрпани оружјем и ратним плановима. У својим првим делима Ниче је још мислио, да је нашао свој идеал код старих отмених нација. Кад је писао „Заратустру“ Ниче је био већ при другим мислима. Њему је сад било јасно, да је један идеал, какав је он замишљао, био немогућ досад у историји, у народу, у друштву, у култури. Зато га је он дигао над свим овим и усамио. „Заратустра“ је отуда најдоследније дело Ничеово. Ниче не говори више о отменим народима ни о отменим расама, но само о отменом једном човеку.
Русо и Толстој желели су да врате човека природи, да би га учинили јагњетом, Хришћанином: Ниче је хтео да врати човека природи, да би га учинио тицом грабљивицом и антихришћанином. Русо и Толстој нису погодили пут ка своме циљу; Ниче је погодио. Достојевски није хтео да враћа човека натраг, у примитивно, некултурно стање, куда су га враћали Русо и Толстој и Ниче. Он је веровао, да се идеал свечовека може постићи и идући напред одавде, где смо сад стали, и то идући кроз културу, не мимо културе. Културом и страдањем, или самим страдањем, пошто и у основи културе лежи страдање, — то је пут ка свечовеку Достојевскога. Ма колико да је овај идеал Свечовека недовољно философски обоснован, и ма колико да је он у неким својим потезима чак и несимпатичан, — он је ипак један идеал, кога људи као културна заједница могу имати. Но кад би сви људи имали самo тај идеал; онда би настао свеопшти мир у свету; онда не би било борбе међу народима, не би било борбе међу људима, не би било борбе ни у души појединог човека. Ко зна би ли тада и живота било на земљи? Исто тако: кад би сви људи носили у души својој само идеал Ничеов, они би се непоштедном борбом узајамно истребили, и онда би опет завладао свеопшти мир и тишина у свету, јер не би било људи у њему. Ко зна би ли и тада било живота на земљи? Но људи обично иду средњим путем и мешају идеале. Људима је Ниче симпатичан зато што подржава њихов егоизам, но људи се стиде да до краја следују идеалу Ничеову; људима је Достојевски симпатичан зато што он не изолује и не осамљује човека — људи се увек боје осамљености — но задовољава његов социјални инстинкт и везује га као један прстен у велики ланац човечанства, али људи се страше, да до краја следују идеалу Достојевскога. Надчовек и свечовек отуда чине сталан раскол у души људској и у друштву људском. Кад би се Ниче и Достојевски сјединили у једном човеку, тај човек би се звао Раскољников. Много је „Раскољникова“ међу људима, но мало је доследних Ничеу и Достојевском. Лакше је и удобније не бити доследан; ко хоће пак да буде до краја доследан, тај има да бира: или Ничеа или Достојевског.
И Ниче и Достојевски су словенске крви, иако је Ниче постао апостол Запада, а Достојевски апостол Словенства. Кад би сутра заратио Запад са Русијом, Запад би ратовао у име Ничеа, тј. у име свога егоизма, Русија би ратовала у име Достојевског тј. у име Христа, у име свечовечанског сједињења и братства. Ова два болесна човека, Ниче — умоболни и Достојевски — епилептичар, завладали су душама целог културног света. Они су постали симбол и застава људима. Они исцрпљују цео геније најмодерније Европе. Ове две силе, које су до скоро биле више теоријске но практичне, почињу се све више примењивати у животу. Ниче и Достојевски нису више само две теоријске силе какве су Спиноза и Кант, но две живе силе, којима свет живи. Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде–онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама. Један нов „устанак робова“ предстоји, и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга велика победа Хришћанства у историји.
Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу — но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!

      РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА Владика Николај Велимировић


УВОД

Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника. Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Место следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.
Пустимо, читаоче, у мислима својим, нека поред нас прођу сви они Срби, које ми називамо знаменитим. (То је, истина, велика претензија: ми нисмо увек достојни, да нам велики људи чине толику почаст и пролазе поред нас. Но не устежимо се од тога; мисли је дозвољена и немислива слобода. Зар ми често у мислима својим не изводимо анђеле Божје, да поред нас у свом сјају своме пролазе?)
Све њих ми ћемо предусрести са више или мање поштовања разликујући се у оцени њихових дела и њиховог карактера.
Пролази ли поред нас Доситеј, ми ћемо га радосно поздравити и молити, да нам каже штогод „полезно или забавно" из свога богатог искуства.
Пролази ли Вук, и њега ћемо први ми ословити без устезања и похвалићемо његову скупљачку ревност и његову веру у граматику.
Пролази ли Јакшић, ми можемо слободно запалити цигару и поручити вина. Он нам извесно неће замерити. Можемо и викати, и плакати с њим.
Змају ћемо се љубазно поклонити и рећи, да нас његова Певанија чини бољим људима.
Са оштроумним аристократом Недићем можемо доћи у крупну препирку око књижевног укуса и „гомиле".
Но кад поред нас буде пролазио владика Раде, ми ћемо морати, читаоче, заћутати и устати. Заћутати — јер ко би од нас могао наћи за њ подесну поздравну реч у моменту, кад нас он са висине своје фигуре погледа својим као дубина морска тамним очима? Устати — јер како да седимо
кад смо малени пред њим и кад устанемо? И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати од нас незапажене.
Ja сам често чинио такве смотре, и често врло дуге, злоупотребљавајући можда стрпљење великих сени. При томе старао сам се нарочито, већ од дужег времена, да останем насамо с Његошем, пратећи пажљиво, сваки његов поглед и сваку његову мисао и осећај везан с тим погледом. Своје искуство од тих усамљених шетњи и немилих дијалога ja сам изнео у овој књизи.
Оно што сам ja желео овом књигом дати читаоцу, то није једно дело о Његошу, но једна слика душе Његошеве, то није један докуменат о великом владици, но опис једне туђе душевне драме, у коју се човек сам уживи, тако, да je тиме и сам са својим јунаком преживи. Ja нисам имао намеру да пишем „објективно" о Његошу но баш „субјективно". То јест, ja сам се трудио, да се савршено пренесем у свога јунака, да тако рећи оваплотим његову душу у себи, да се идентификујем с њим у свакој ситуацији живота, и да онда мислим, осећам и говорим као он. Мени ниje било до критике Његошеве мисли, но само до проналаска, дохватања, систематске конструкције и слике његове мисли. Није ми било до насилног категорисања и квалификовања његових осећаја, но пре свега до сопственог преживљавања тих осећаја.
Потребно je, увек je веома потребно за сваког човека, удубити се у душевни живот других људи. Човеку се на тај начин, боље него и на који други, шири ум и срце; човек се тако научи да разуме и љуби друге људе; и најзад, само тако живот остаје за човека вазда интересантан.

Корисно je удубити се често у душевни живот и обичних људи, утолико пак више необичних. Оно у самој ствари и не постоје обични људи; сви су људи необични, својеобразни, чудни и тајанствени. Природа не копира но ствара. Израз „Многи—Премноги" (,,Vielzu — Viele". Ниче) као назив обичних људи створила je немоћ наша, да се на свакоме од тих „Многих—Премногих" зауставимо, у његову душу загледамо и његову необичност уочимо. Кад нам наша немоћ не би сметала, ми би се могли уверити, да су људи, које ми називамо обичним, довољно необични, довољно оригинални и довољно за нас поучни.
Још je поучније удубити се у живот оних људи, које ми називамо необичним.  — По једној погрешној изреци један
човек онолико људи вреди „колико језика говори". Могло би се непогрешније рећи: један човек онолико људи вреди колико људи истински познаје, тј. колико је туђих душевних драма својом душом преживео. Јер има људи, који говоре неколико језика и који поред тога једва вреде једног човека, док нема људи, који су преживели душевну борбу свога ближњега, а да не вреде више од једног човека.
Преживети Његошеву душевну драму не значи преживети душевну драму само једног човека, но једног света. Његош је од своје душе, одређене судбом да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену, на којој је репродуковао драму целе васионе. Та његова, микрокозмична, сцена, премда већа од ма чије друге у српском племену, била је ипак малена и тескобна за обимну васиону. Ова несразмера чинила је крст живота нашег песника; у њој је лежао извор његовог животног мартирства. Но баш у овом тесном општењу са васионским животом и показала се величина душе Његошеве. Обимношћу и интензивношћу својих симпатија према свеопштем и свеједином животу света и Његовом Творцу Његош се обележио као религиозна личност првога реда.
У новој српској историји нема личности, која би се у погледу религиозности могла и издалека равнати с Његошем. Та реткост у високо религиозним људима, нарочито међу књижевницима, и дала је повода неким словенским путописцима и књижевницима да тврде, да су Срби нерелигиознији народ од других народа. (Тврђење Пољака професора М. Здјеховског, види „Московскиј Еженедјељник" од 16. маја 1909. Слично тврђење од московског професора А. И. Веденског, види (преведено) у „Гласнику правосл. цркве" за 1908. год. Ово тврђење оспоравали су: др Ч. Марјановић у „Хршић. Веснику" за 1909. год., др С. Радовановић у предговору свога руског дела: „Семејние праздники у Сербов", Петроград 1910. г. и „Гласник Православне Далмат. цркве" за 1909. год). У самој ствари српски народ није ни више ни мање религиозан од других хришћанских народа његове културе; но српски народ, као и сви народи уопште, има врло мало правих, надахнутих, религиозних људи. Ови су уосталом најређи људи у свету. Карлајл и Емерсон, Ламартин и Достојевски спадају у ове најређе људе, или, са још њих немного, чине ове најређе људе у целом прошлом столећу.
Ми Срби имамо Његоша. Он је један, но и један он је у стању да својом високом и широком религиозношћу демантује мишљење о нерелигиозности нашега народа. Јер ма колико да су велики људи самобитни, не може се ипак одрећи, да они ма у коликој мери не репрезентују душу онога народа, у коме су рођени.
Ми имамо и Доситеја. Но Доситеј није то што Његош. Он је средњи таленат; далеко од генија. Доситеј је побожан као и народ (и ако није и сујеверан као народ), тј. он верује у Бога и загробни живот, верује у створење и циљ живота, као и народ. Но, он није религиозан у вишем смислу, тј. он не осећа потребу сталног духовног сједињења с божанством, сталне мисаоне и осећајне коресподенције са душом, са животом света, као што то осећа Његош. Доситеј је могао необично дуго и с необично дугим стрпљењем да прича о фрушкогорским манастирима, а да при том ни на минут не осети на себи притисак васионе са свима њеним неразрешивим чворовима. Његош то није могао. Његош је стално осећао наметљиво присуство васионе, која му је његов ум и његово срце, без остатка, за себе ангажовала, понекад ласкаво, посредством свога лица, понекад брутално, посредством свога наличја.
Кад би се, отуда, календарским језиком хтела окарактерисати природа ова два човека, онда би се за Доситеја могло рећи „Блажени Доситеј", а за Његоша „Његош — Великомученик".
Доситеј је, уистини, једна срећна, блажена природа. Он, изгледа, не верује у пад човека из једног блаженијег живота у овај, не верује у осуду човека нити у метафизичку неопходност зла у свету. Он верује, да кад би људи мало више потрудили свој здрави разум и своју вољу, земља би се брзо у рај претворила. Свеколико зло да се такорећи одувати из света као прах са длана. Мало више учитеља, мало мање калуђера и — Срем би био други Едем!
Доситеј се осећа у овом свету као дома, Његош као странац. Доситеј се опходи са свима стварима по домаћи, Његош, напротив, са страначким љубопитством и са страхом. Његош има страх од света и непрестано се бори с тим страхом.
Доситеј је побожан позитивист, но не мистик као остарели Август Конт, но пре позитивист најновијег америчког кова; он је трезвени прагматист, који вели: постоји један други, загробни живот, но ми се сад засад налазимо у овоме и треба да се о њему старамо; верујмо у онај но сву своју бригу посветимо овоме; радимо с претпоставком, да је све овде ради човека, и да је све уонолико реално и вредно, уколико човеку може бити од користи. Отуда, питање о манастирској економији у Грушкој Гори важније је од питања о начину живота анђела на небу, и питање о просвећивању народа значајније је од питања о преегзистенцији душе.
То је трезвена, вечно савремена философија, која је и пре модерних прагматиста (Као оснивач модерног прагматизма у философији сматра се скоро преминули професор Харвардског университета у Америци, Виљем Џемс.) и пре Доситеја, и пре Бакона, чак и пре практичне посланице апостола Јакова постојала међу људима. Отуда савршено правилно назива проф. Скерлић Доситеја „једним од најмодернијих писаца наших, једним од оних, који се временом само подмлађују" (Ј. Скерлић: Српска књижевност у XVIII. веку, стр: 330). Но савршено правилно било би то исто рећи и за Његоша, иако мисли Његошеве нису и мисли Доситејеве. Уосталом Његошева мудрост ниуколико не искључује мудрост Доситејеву, као што ће се читалац моћи уверити из доцнијег излагања. И Његош мери људе нечим другим него, као и Доситеј, „дјелом и врлином". Но, Његошева се мисао простире још и за границу кориснога, практичнога. Његош тежи да обоснује свет, да га појми као целину и да определи место човека у тој целини.
Доситеј је пре свега учитељ — практичар, Његош пре свега уметник — трансценденталист. Доситеј верује да Бог постоји, и то је за њега доста. И Његош верује да Бог постоји, но за њега то није доста; он се распиње трудом, да сазна Бога, да створи једну одређену представу о Богу, и да са тим својим Богом буде у непрекидној комуникацији. Речју: Доситеј је побожан, Његош религиозан. Доситеј је побожан, јер верује у Бога, Његош је религиозан, јер је својим умом и срцем религиран с Богом. Религиозност је далеко шири појам од побожности, као што је религија шири појам од вере. Религиозних је људи далеко мање од верујућих.
Добро је што имамо Доситеја, као што је добро што имамо Његоша. На Доситеју ми смо се сви васпитали. У нашој раној младости његова мудрост нас је обасјавала тако меко и тако пријатно као пролетње сунце. Он нам је први сугерисао, толико потребну за приступ у живот веру у човека, веру у неограничену способност усавршавања човечјег разума и облагорођење човечјег срца.
С Његошем смо се доцније упознали. Он није за сувише рану младост. Јер сем ствари „полезних и забавних" он зна и хоће нескривено да каже и ствари страшне, којима је ова} свет испуњен. Праотац Јаков рвао се само једну ноћ с Богом; владика Раде се рвао са свима силама овог света, и то не једну ноћ, но цео један век. И као стари ратник, и притом и песник, опева он нама своје многе борбе, револтирајући или резигнирајући нас, храбрећи или страшећи, но у сваком случају узвишујући и на висини подржавајући нас. И што старији бивамо и дубље у животну борбу улазимо, то нам и Његош милији сапутник постаје. Могло би се готово рећи: Доситеј нам је путовођ од јутра до подне нашег живота. Његош пак од подне до вечера. Кад преживимо Доситеја, тад се нуждавамо у Његошу. Кад наша младалачка, доситејевска вера у човека претрпи разноврсна искушења, кад почнемо да осећамо, да у животу не зависи ипак све од нашег здравог разума и наше добре воље, да ми ипак нисмо тако апсолутни господари наше судбе, као што смо некад мислили, да се зло, упркос свему, не да тако лако ни одувати ни уништити, да је овај живот само полу—наш, или уопште да он није наш, но ми његови, његове слуге; кад осетимо васиону над собом и тежак притисак „ћутљивих небеса", кад наше шетње, по нагло множећим се гробовима наших пријатеља, постану и дуже — тад ћемо осетити потребу и у једној вишој вери, ван вере у човека, и не само у једној вери но и у једном сједињењу с једним моћнијим од нас савезником, — у једној религији, и тад ће нам Његош бити ближи и сроднији од Доситеја. Тад ћемо пожелети, да моћну и религиозну душу Његошеву уселимо у себе, да би смо се охрабрили њоме у мучним искушењима.
У овој великој души наћи ћемо ми много свог сопственог, својих „нужда и недовољства", својих сумњи и разочарења, своје бојазни и своје наде. Меа res agitur — мене се тиче— узвикнућемо ми упознавајући се са богатом душом Његошевом. Но наћи ћемо ми у овој реткој души много што шта пробуђено, што је у нас успавано, и много што шта уоквирено у великом и скупоценом оквиру, што је код нас презрено и одбачено; наћи ћемо најзад и много што шта нама сасвим непознато и неслућено, невероватно и неаргументовано, колорисано са више страсти но логике. На овим последњим местима мораћемо се подуже задржати, да би их што темељније схватили пре него што даље пођемо за нашим песником.
На подне нашег живота Његош стоји и чека нас. Ми се не можемо лако да одвојимо од нашег благоразумног Доситеја. Он нас, као сваки добар учитељ своје ученике, обично дуже задржи при себи, водећи нас по 'ћелијама фрушкогорских манастира, по просвећеној Европи, по путевима промисла и здравог разума. Кад се с Његошем удружимо, тад морамо убрзати кораке, јер с њим имамо за исто време да пређемо много више. По неравном и врлетном путу Његош нас води; ужасни су кораци његови: он корача с планине на планину, са звезде на звезду. Ми имамо на путу с њим да посрћемо и падамо и знојимо се. Кроз најтамније дубине живота Његош нас води, кроз злочесте дубине, које се мефистофелски смеју суверенству нашег здравог разума. Он нас пење на висину, одакле се виде све лепоте овог света; но он нас не оставља дуго ни у једној илузији: пред нашим очима он диже прекрасни плашт света и открива нам тад и његову очајну наготу.
И ми на овом врлетном путу, идући за Његошем, постајемо религиозни. И то нам је награда за труд.
Ко по својој природи није религиозан а желео би сазнати, шта то значи бити религиозан, тај ће најбоље учинити, да се постара те да проучи и преживи, уколико му је то највише могуће, душевну драму једног великог религиозног човека. Ја сам овим делом хтео само указати на једног таквог.
Н.В.

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

Многим нашим савременицима, како богатима тако и сиромашнима духом, религија изгледа као неки стари замак, чији су рогљеви и врхови порушени, чији су зидови избушени и пролокани, капије попадале, врата накривљена и прагови избијени. У томе замку становала је некада властела, јер тада је он био и подесан за становање властеле. Сви конци људског друштвеног живота потицали су тада из њега и утицали у њега. У њему су се војске за бој опремале и после боја одмарале и награду добијале. Трофеји научника и ратника, уметника и трговаца, доношени су ода свих страна и вешани у њему. Речју, без тога замка људи, и патриције и плебејци, нису могли ни замислити свој живот. У њему се сваки новорођени морао пријавити — друкче није ишло — да би добио одобрење за живот; у њему је сваки при ступању у живот, као при уласку у ботаничку башту, добијао масу планова, правилника, путоказа, објашњења и упутстава, којих се имао строго придржавати. Ко би се у лавиринтској мрежи стаза умео снаћи те с њих не би никада скренуо, томе се обећавала премија среће; коме би се пак од жене рођеноме нога омакла ван једне просечене путање, томе се прорицала тежа судбина него ономе ко је остао нерођен. Тај је замак био властан над телом и душом својих поданика, тј. свих људи, и господарио је неограничено сваким моментом њиховога живота не само овога но и онога пре њихова рођења и после њихове смрти.
Али време, тај општи непријатељ, који, како опет другим нашим савременицима изгледа, управо и не постоји, куцало је вековима својим нечујним чекићем у рогљеве и врхове тога поносног замка, разгризало му стене, истављало врата и бушило највеће прозоре баш на оним одајама где су се највеће тајне, једино пред сунцем малене, најбрижљивије у тами скривале. Време је учинило од тога замка оно што и од свих осталих замака чини од кад се време почело носити с људима и њиховим творевинама. Оно је створило од њега мал' не једну рушевину, која с дана на дан све више оправдава то своје име.
У тој рушевини, као и у многим другим рушевинама, ипак има живота. Само ту не живе више патриције но парија, која нема ни воље ни моћи да зида себи ново обиталиште, и којој импонују димензије и старост овога замка. Ту, у патрицијској прашини, међу нагриженим посуђем, зарђалим оружјем, измољчаном свилом и кадифом, међу хромим столовима, међу књигама оседелим од преживелости и пухора, и посрнулим олтарима од дугих и разуму недоступних молитава, ту налази себи хране сиромашни дух и богата машта парије. За људе од духа и од свога времена овај трошни замак, олепљен и ишаран бојама плебејске маште, нема друге вредности него ли остали антички споменици за уметника, или остали фосили за научника.
Тако мисле многи наши савременици и, мислећи тако, проводе свој живот у самообмани, да нити је, дакле, религија нешто друго до онај стари посрнули замак, нити ко религију потребује — бар данас не — осим парије, која се у недостатку бољег духовног обиталишта, склања под препукле сводове стародревног замка својих отаца, на чијем је огњишту ватра одавна утуљена, претрпана силним пепелом.
Кад би, уистини, то била религија, у што су уверени ови људи, код којих је самообмана заузела место истине, онда би се могло помислити, да ће наше столеће поред других слава доживети и ту славу, да присуствује погребу једне моћи, која од постања људског рода није имала успешног такмаца. Но, за том мишљу дошла би одмах друга, да би већи од славе био срам нашега столећа, што би се у њему спустило у гроб више од половину импулса, и то од бољих и племенитијих импулса, људске културе. Срећа је што наше столеће, као и ниједно друго, не може доживети ни ту славу ни тај срам! И оно ће, као и сва остала столећа, морати наслеђене животне моћи наше расе предати својим наследницима, јер ни по чему се још не да закључити, да је крај света близу и да су животне моћи човечанства почеле једна за другом да силазе у гроб.
А религија је једна животна моћ, а не једна узгредна чињеница у духу и историји човечанства. Само они могу алармирати свет о њеној предстојећој смрти, који више воле да пророкују о ономе што ће наступити, но да испитују стварни људски живот онакав какав је он био у прошлости и какав је у садашњости; јер ко проучава људски живот у прошлости и садашњости увидеће, да религија није постала жељом и вољом људи, као секира, рало или перо, но да је она нашла или снашла човека пре него човек њу; пре него што је човек и помислио на религију, она је била у њему. Од куда је она дошла, питаће они, који на своје сопствено питање имају већ спремљен одговор; но и ми ћемо њих нешто упитати, па ако нам одговоре, одговорићемо тада и ми њима. Од куда у човеку воља за живот, или, од куда симпатија према лепом или добром? Одговором на ово наше питање они ће у исто време одговорити и на своје.
Ко проучава живот људски, тај ће моћи увидети да творевине религије нису постојане, но да су, као и све творевине људске душе, изложене непрекидној промени, непрекидном кориговању или често наизменичном прогресу и декаденцији. Безбројне творевине религије пропале су, изумрле. Читави многобожачки пантеони леже по нашим музејима исто онако мртви као и материјал из кога су истесани. Небројена светилишта преорана су, небројене културне форме потиснуте, небројена веровања деградирана. Но, зато религија, као творачка моћ човекова, није мртва но жива; она је и данас исто онако животна и моћна као и негда, само што се она данас друкче произноси и изражава него ли негда. Кијевски Перун са сребрном главом и златном брадом, рујански Световид са четири главе под једном капом, олимпијски Зевс и египатски Озирис, Шеол и Нирвана, Валхала и Адес, пагоде и храмови, жртве и обреди све су то творевине религије, које су делом пропале, а делом још и данас живе, прилагођене и асимиловане новим религијским творевинама. Но моћ, која је те творевине у свет донела, религија, одржала се кроз сва времена и све промене као и носилац те моћи — човек. Ова моћ човекова, религија, није један елеменат душе — да  се  послужимо  старом  терминологијом  психологије — но резултат спајања два таква елемента. Мисао и осећање уједињени чине религију. Но не свака мисао и не свако осећање; јер ја могу да мислим о свом умрлом брату и при том да осећам жалост, па то ипак није религија. Но ако ја мислим о свету, о томе шта је и шта вреди свет, и ту мисао пропраћам неким јаким осећањем. онда ја имам религију. Примитиван човек мисли, да су сви предмети његове околине — а то је његов свет — настањени злим или добрим духовима, и при том осећа страх или радост. Будист мисли о свету, да је овај само један привид, коме је Нирвана почетак и крај, и при том осећа дубоку мизерију своје личне, као и сваке друге, егзистенције. Јеврејин верује, да је Јехова дародавац живота и осећа се као презадужени дужник или слуга његов. Деист мисли, да провиђење мудро управља светом, водећи га добром циљу, и притом је захвалан и одан томе провиђењу и радостан у радости и патњи живота. То је његова религија. Религија, дакле, може тек онда постати, кад се мисао о свету удружи са емоцијом, коју та мисао производи. Сама мисао за себе (Хегел) или само осећање за себе (Шлајермахер) не чине још религију; тек кад се то обоје комбинује, тј. кад мисао изазове осећање, рађа се религија. Но као што деца често завладају својим родитељима, тако и религија, и ако секундарна по пореклу, завлада често и интелектом и осећањем, дајући правац и форму обојем. Ово није случај код свих људи, но само код оних који су стално религиозни, пошто се сви људи могу поделити на моментално и стално религиозне. У прве спадају они, код којих се ретко или врло ретко јави мисао о свету, која се споји с нарочитом емоцијом. У стално религиозне људе долазе они, којима религија тако преовлада, да даје сталну директиву и њиховим осећањима. Овакви су људи у мањини у свету. Но и ова мањина има два логора: једно су егзалтирани фанатици, а друго су пак узвишени представници религије, којих је тако мало, међу небројеном масом сувише мало, или сувише много, верујућих, чија је вера често пута најбољи аргуменат безверја, као што је мало правих песника међу небројеном масом сувише мало надахнутих и сувише много претенциозних поета, чија је поезија најбоља агитација за прозу.
У ред ове последње, одабране мањине стално религиозних људи, који се могу назвати просто: представници религије, можемо ми Срби с поносом уврстити и владику Петра II Његоша. Он је сам себе већ у ту одабрану мањину уврстио, нама не остаје друго, до да то констатујемо и признамо. Он се успео на ту висину, не својим друштвеним положајем, нити једним нити другим, ни кнежевским ни владичанским, но својом дубоком концепцијом света и својом жарком, поетском симпатијом према свету, тј. према природи, Богу и човеку.
Као песнички и философски геније, Његош је и цењен и потцењиван и прецењиван, но као религијски геније он није до сада био ни цењен, ни потцењиван, ни прецењиван. Но ово тројство генија је нераздвојно; једно без другога тешко је и појмити и ценити. Ми то нећемо ни чинити. Његошева религија је плод његове философије и његове поезије, тј. његове мисли и његовог осећања.
Испитајмо стога редом његове мисли и анализирајмо његова осећања, да бисмо тако могли — ако нам је то дато — дохватити и појмити ову моћ, која је као пламен буктала, осветљавајући ум и загревајући срце овог великог цетињског пустињака.

ЛИЦЕ ПРИРОДЕ

The rounded world is fair to see,
Nine times folded in mystery.
Emerson

Ми постављамо право питање: каква је била Његошева мисао о природи? Прво стога, што је загонетка природе права, пред којом се човек нађе, кад протре очи и обазре се по овом великом свету. Његова сопствена личност, напротив, истиче се човеку као питање тек напослетку, после свих других питања. Човек пре осети и опази све друго у свету него ли себе сама. „Познај себе" постало је отуда девизом у философији тек на једном зрелом ступњу људског културног и мисаоног развића. Као објекат посматрања и проучавања човек је дошао на ред чак и после богова. Човек је дакле видео и оно што се види и што се не види пре него што је видео себе сама. To je комично, но тако је, јер је тако хтела природа човекова. Спољашња природа је прва као предмет свесног опажања; она за многе остане кроз цео живот први и последњи, тј. једини, предмет опажања, пошто они или не стигну или се не уздигну да мисле ни о Богу нити о себи.
Прва Његошева мисао о природи јесте њена лепота. Природа је тако несумњиво лепа као што несумњиво постоји; не, још је извеснија и несумњивија њена лепота но њена егзистенција. Свако зло о природи може се рећи, с разлогом или без разлога, но лепота јој се не може порећи ни у ком случају. Да је Његош био велики љубитељ култа, он би лепоти природе несумњиво посветио један опширан и врло опширан култ.
Најлепше и најнежније слике употребљује песник, кад хоће лепоту природе да изрази:
„Природа се сваколика пита
Сунчанијем чистијем млијеком"
(Горски Вијенац)
Природа је као најлепша невеста, која сама себе раскошно кити и облачи, да се што лепша, што дичнија покаже „пред очима свога владаоца". У њеном „цвијетном лону" седео је песник често, занет дубоким мислима, запиткујући своју „шчедру матер" природу:
,,рад' чеса је творац сатворио?
ради л' ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал' обоје једно рад ' другога?"
Одговор мајчин сину се никако не свиди и он се онда жали:
„Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окружена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих звјездах,
да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца,
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним".
(Луча Микрокозма)
Природа је увек млада, свежа и насмејана. Она је лепа не само посматрана у целини но и у деловима својим; њена тоалета је најбрижљивије и у ситницама уређена:
„Најмањи те цвјетак слави
,,Ка' највишег свијетлост сунца!"
(Цетињски пустињак)
Све је од најмањег до највећег тако чудесно формирано само за себе и тако изванредно хармонично подешено у вези с другим, да човек у усхићењу посматра природу као једно чаробно, шарено ткиво, као неки ћилим, како би Јакшић рекао, који нису људске руке ткале, но који су виле разастрле. Тај вилински ћилим изаткан је од савршених живих форми. То чаробно ткиво се стално осипа, но стално се и обнавља; ми видимо жице ткања, но и ткач и чунак као да су се скрили под капу, која их чини свуд присутним но невидљивим. Ткање се врши по неком реду, по неком неизменљивом закону. То баш и чини природу лепом: ред и хармонија делова према целини, јединице према множини, и непроменљиви закони, који тај ред и ту хармонију одржавају од века до века:
Ред свештени на свему царује.
(Л.М.)
А овај освештани, свети, ред загарантован је законима, које је Бог природи у аманет дао:
Закони су општега поретка Мој аманет, а живот природе.
(Л.М.)
Кад не би ти закони постојали, онда не само да би сва лепота природе била претворена у једно бесформно, хаотично стање, које човек никад себи не може представити, него би и живот природе уопште дошао у питање. Живети и бити лепа, то је за природу једно и исто. Њен је живот условљен њеном хармонијом, а ова опет условљава и њену лепоту.
Целим васионим простором влада хармонија, цело пространство испуњено је чудима лепоте, пред којима се човечији погледи у „преласти топе" а језик „мрзне". Цео тај безгранични простор представља се великој уобразиљи песничкој као један „океан ваздушни", „насијат сјајним островима", која су
„венчана светим магнетизмом
те погледом једно друго држе".
(Л.М.)
Ова сјајна острва нису мртве усијане кугле, које само на својој површини или имају нешто живота или немају, и које се бесмислено врте једна око друге; него су то жива, есенцијално жива бића, која свој пут знају и свој задатак свесно извршују. Бог их је позвао
„на слатко битије
из смртнога опширнога лона".
(Л.М.)
А „слатко битије" може значити само живот, пошто мртав бити није по себи ни слатко ни горко, но индиферентно.
Може Његошу неко приговорити, да је у противречности са научном хипотезом, по којој је живот нешто што је најређе у васиони. Према тој хипотези, која је више научничка но научна, погодбе за живот случајно су створене само на површини земље, и то на једном делу те површине; па и ово мало живота што га има у васиони тако непоуздано стоји, да се свакога часа може уништити друкчијим наслагањем атома или могућим поремећајем атмосферских погодаба. Сва остала васиона мртва је; мртва су она „сјајна острова", а цео „азурни океан" Његошев јесте једно бескрајно гробље, чију тишину ништа не пролама, до, за велику и пространу васиону савршено нечујни, крик зверски и човечији у прашини земаљској. Тек овда—онда може срећним и случајним сложајем мртвих елемената на оним далеким осветљеним могилама да се промигољи из вечитога небића, неживота, једно гумно траве или једна шака црви. Онако исто као и на земљи. Но мртва могила остаје савршено равнодушна, савршено неосетљива у своме смртноме, свечано осветљеноме покоју према то „мало буђе" која прави нечујну ларму и води невидљиву егзистенцију милион—два година, тј. минут—два, да онда буде спржена или згњечена и опет затрпана у свој сјајни метални гроб. — Може Његошу, велимо ми, неко приговорити, да је у противречности с овом научничком хипотезом, тј. с овим очајним веровањем, он непоколебљиво остаје при својој и Ламартиновој мисли:
„да су жива висока небеса"
(Ц.П.  „Химна Ноћи")
и да оне „златне и азурне волне" нису развијени прах спаљених мртваца но расуте живе капље са извора живота или развејана жива прашина, Боже,
„испод твога трона свијетлога".
(Г.В.)
И у тој мисли Његош броји у своје једномишљенике не само Ламартина но и читаве људске генерације раније културе, које су звезде као жива мислена бића обожавале, и читав низ генија величине Платонове, Брунове, Њутнове и Фехнерове, за које васиона није била једно немо гробље нити живот само случајна буђа на површини небеских тела, но чудна грађерина састављена из живих цигаља, неуморни и неисцрпни живот, који све скроз прониче и егзистенцију свега омогућава.
Живот је прво и првобитно својство природе, због кога је она за Његоша лепа ( а рекли смо, да је са животом њеним нераздвојно везана и њена хармонија). Она није лепа као статуа лепе Јелене, но као жива Јелена.  И лепа природа, зато што није мртва но жива лепота, има увек дејство живе Јелене, око које су крвави ратови вођени. Но о крвавим ратовима, који се око природе воде, говорићемо мало доцније.
Природа је жива зато што је лепа, то је чудновато, и лепа зато што је жива, то је интересантно. Природино је ткиво из живих форми, зато лепота природе стоји над лепотом људске уметности; лепота људске уметности то је статуа, лепота природе живо створење. Људско уметничко дело остаје увек исто; природа пак свакога тренутка мења свој образ. Уметничко дело само је привремено лепо, природа је пак вечно лепа. Уметничко дело подложно је пропасти без еквивалентне замене; у природи није тако, но чим се једна жица ткива прекине, друга, рекао би, из ничега васкрсава на њено место. Кад је Бакон видео у једној галерији Једну слику нагих људи и жена, он је узвикнуо: Resurrection! Ho како да се узвикне при погледу на природу, где један цео свет умире а други истовремено ступа на живот? Да ли магија? Да, и не. Да ли природа? Да. Али шта је природа?
„Природа je нешто што..." почињу сви научници да дефинишу, но само дотле иду заједно у дефиницији.
„Природа је скуп свега видљивог и невидљивог, знаног и незнаног" — вели обичан човек с утврђеним и признатим бројем чула, тј. човек који мисли да само он непогрешно говори.
„Природа је неред" — уче једни. „природа је ред" — довикују други.
„Природа је мајка" — једни. „Природа је тиранин" — други. Најзад:
„Природа је нешто" — једни. „Природа је ништа" — други.
За нашега песника природа је једно уметничко дело, и то дело које поражава, усхићава, покретљиво, живо уметничко дело; премда старо, ипак увек младо, премда из трошног материјала, ипак неразрушиво и непролазно, премда у привидном нереду и немарности као жена у гардероби, ипак увек у највећем реду и увек најмарљивије одевена у богато рухо, кога она исувише има, јер
„аљинах је на небеса доста".
(Г.В.)
Али наш језик је недовољан. Недовољно је рећи за природу да је она једно уметничко дело. Природа је нешто више, она је уметност сама, да, целокупна уметност. Она је ars artium, ако би и овај израз био довољан. Она је збир свију уметности, и наравно, збир свију уметничких дела. То је једна бескрајна галерија у блеску боја и блиставости грађе, у неизмерној маси форми и још неизмернијој множини егземплара. Најближе човеку лежи његова мајка земља „окићена цвијетним временом", огрнута својим зеленим плаштом, заносна својом лепотом и младалачким здравим смехом. У даљини прелива ce
„свод плаветни неба свештенога
брилијантним засијат сјеменом;
(Л.М.)
још даље:
„насијата кола са сунцима
свако сунце предводи мирове
„a мир сваки своју сферу има,
(ib.)
док поглед смртнога не сустане и не утрне у даљини:
„где су сунца само капње свјетле
а мировни једва видне искре".
(ib.)
Сваки онај „мир" савршено је дело, али не једино скулпторско, због богатства својих форми, нити једино сликарско, због лепоте боја, ни музичко, због свог сиренског „слаткогласија", ни једино архитектонско ни поетско, но сваки је све ово у исто време. Савршено дело, велимо ми! Ho, о, колико је ступњева савршенства у васиони! Цела васиона, уједно узета, представља тек савршенство лепоте. Ми не достижемо нашим умом ни ову целину ни ово савршенство. У нашим су очима и делови ове целине савршени, јер за нас мале један део васионе изгледа већ целина, чијој лепоти не можемо да ce надивимо, нити да је изразимо. Макрокозмос не може да стане у микрокозмос. Целина је недостижна не само нашем логичном уму, но и нашој најбогатијој машти.
„Мјесто очих да два сунца никну,
и идеју један вијек смртни
да по царству небовлатца прате
не би њени свијетли погледи
величанства небесне преласти
свеколике могли прегледати".
(ib.)
Све што је нама смртнима доступно, то је један „свод" ове сјајне, порфирне палате Божје, која по азуру плива и у бојама се прелива и то онај свод,
„што с' огледа у пучину нашу".
Па кад је овај један свод палате за наше око и наш укус тако величанствен, тако неизмерно леп, каква ли тек мора да је сама палата? Шта су све лепе људске маштаније о ваздушним вилинским и змајским дворовима према милијардама стварних ваздушних дворова, који један другог „погледима држе", или
„за свијетле власи повјешани?"
Шта је људска машта могла тако чудноватно сазидати, што стварност својом чудноватошћу не би превазишла? Замислите само једно сунце са његовим сјајним пратиоцима и реците, да ли је икад машта људска окружила једног багдадског калифа тако сјајном. тако послушном, бојаном, раскошном, блиставом пратњом!
Замислите с колико погледа посматра сунце своје пратиоце ода свих страна, па реците, шта је с њим у сравњењу један сироти стооки Аргос! Замислите крилате виле и змајеве и сравните са једном живом, светлом лоптом, једном звездом, која и без крила по етеру лети, носећи у своме крилу безбројни пород свој!
Па кад наша машта, која не допушта себи никакве границе у сликању, продуцирању и комбиновању, не достиже ни из далека чудноватости природе, како ли ће је достићи наш „чисти разум?" Никако; пошто он себи не допушта лиценцу маште, то он не досеже ни докле машта, камо ли ће досегнути докле природа. „Чисти разум" није никад — и неће, ах! никад бити готов с његовим ситним, претходним испитивањима, која би нас могла уздићи до једне неоспорне, солидне мисли о целини. Он опрезно проналази стазе, које би нас из таме нашег бића на светлост извеле; он граничи и разграничава, класификује и детаљира, поставља белеге и куле светиље и, једнога дана сав тај свој труд уништава једним потезом, кад стави све уређено и пронађено под нож своје сопствене критике. Никад стога тај критички разум и не долази на мисао, или кад дође он се трже од мисли да је природа поезија, а сви научни закони, које он проналази, јесу само закони техничке стране те поезије. На ту мисао долазе без страха само уметници.
На ту је мисао и Његош дошао; дух његов живео је и хранио се том мишљу. Природа је поезија. Све што постоји како постоји јесте савршена поезија једнога савршеног поете. То је мисао Његошева.
„Све дивоте неба и небесах,
све што цвјетом лучам свештенијем,
мирови ли ал' умови били,
све преласти смртне и бесмртне —
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?"
(ib.)
У своме лету кроз васиону за својим светлим путовођом наш песник је видео њеног Творца где је „творитељном зањат појезијом".
Бог пева — дакле ствара, и обратно. Бог ствара као песник што саставља песму. Делање Божје то је поезија, дело Божје то је песма — не једна песма, но све и једна. — На овој песми Творац ради вечно и у њој ужива вечно. Па ипак та песма није недовршена; напротив, она је увек довршена и савршена; дух је њен увек неизменљив, јер то је дух савршене поезије, форма њена је увек друга, увек нова, но једно је у тој форми постојано, и то је савршенство њено у сваком моменту.
Божанска поезија обухвата све и обнавља све. На кристалном шатору, који прекриваше небеску сферу указала се нашем песнику извајана
„свемогућа поезија Творца,
окружена круном творенија".
Идеја поезије, која је прва после идеје времена, има владу над свим, пошто она и ствара све. Зато је она свемоћна. Њена круна јесте стварање, тј. њено опредељење и њен циљ састоји се у стварању или најкраће: поезија је само стварање као што се и обратно може рећи и као што то песник на другом месту обратно и каже.
Под круном поезије налази се све, што је у биће позвано. Песник овако продужује:
„Све красоте, које биће има
И ум творца сјајни беспредјелни
Које види у царству свјетлости
под том круном бјеху окружене,
На том лицу бјеху изражене
У сјајности светог савршенства."
(Л.М.)
—Поезија, све је поезија — могао је Његош узвикнути као премудри старозаветни песимиста: таштина, све је таштина. Па како је све поезија и како је Творац света велики поета, песници се, наравно, највећма приближују Богу. јер је њихово занимање номинално исто што и Божје. Они не испитују како што чине научници, они проничу у дела Божја и сами спонтано стварају. Научник посматра из даљине природу и описује је; песник стаје раме уз раме са стварајућим силама и сам с њима дела. Научник је хладан и трезвен, он све хладнокрвно, са неповерењем, често цинизмом, посматра и класификује; песник је полу—бог, демиург, који ствара или кроз кога Бог ствара. Песник је надчовек, који је луда у очима обичног света, јер обичан свет не мисли о звездама, но о хлебу. Обичан свет живи од хлеба, и све друго је за њ споредно; песник пак живи од свега другог више но од хлеба. Разлика је огромна. Отуда није ни чудо што је обичан свет с песником непомирљив. Отуда и гнев владике–песника према „будалама" — а то је једна јака странка у свету — у чијим су очима песници луде.
„Будалама кад би вјеровали
појете су покољење лудо".
То је клетва, или бар у већини случајева то је клевета. Поете нису једно лудо покољење, но посланици Божји, који с Богом опште, који су „ближе Бога и чудествах", који су — да се изразимо једним старим добрим, но не мало дискредитованим изразом. — посредници између Бога и људи.
Поетама и кроз поете говори Бог. Божанске тајне, тајне природе или нашег живота Бог открива само поетама:
,, Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена појете".
Његош редуцира број песника на број „пламених". А овај   број  је   врло  мален.   Од   Хомера  до   Милтона   нема много великих штација; од Милтона до Његоша има их више, јер је и светски „грмен" постао већи, те су више лавова из њега могли изићи. Но осим великих штација, има веома много постаја на којима се понекад понајвише пишти, звижди, шишти, дими и на којима се путник задржава и преко своје воље, с досадом и срдњом, као увек кад човек путује теретним возом. Стога путник, који путује кроз светску историју треба да узме најбржи воз, КОЈИ се задржава само код осветљених, пламених станица, и видеће да неће осетити досаду ни терет, задржавајући се код њих. Но зато треба бити богат. А Његош је би богат, богат умом. Његош није био један од оних несрећних људи, који се зову литерарни критичари, који су обавезани да се увек возе тромим, теретним возом по историји поезије, тј. по историји живота, и који од дуга пута и умора почну најзад себе заваравати уобразиљом, која им мале сеоске постаје претвара у велике варошке станице, а све досаде тих малих постаја у права задовољства, достојна да се другима сугеришу. Ови људи су слични ономе сужњу Дикенсовом, коме су давали само сув хлеб да једе, а он, да не би јео сув хлеб, досети се, те је од хлеба прстима правио облике риба, пилића, јабука и свега онога што је желео да једе, па је то јео с „хлебом". — Његош хоће да зна само за пламене поете, који су као моћна сунца, око којих гравитира безбројна сунчана прашина. О изванредном пореклу ових великих поета вели Његош у „Сјени Александра Пушкина":
„Над звезданим многостручним сводом,
Над домаком умнога погледа.
Под духовним небосклоном неба,
Гдје се млада непрестано сунца,
Искресана руком магическом
Општег творца сипљу ројевима:
Тамо се је твој гениј зачео
И пјевања миром помазао".
(Ц.П.) Зато:
„Званије је свештено појете,
Глас је његов неба влијаније,
Луча свјетла руководител? му
Дијалект му величаиство творца"
Поета је прави божји свештеник; његов је позив стално величање творца; он је надахнут с висине, рођен је од Духа божја и девојке Земље. Дух поете одрастао је или на Олимпу, окупан светлошћу и нектаром, ако се поета зове Гете; или у мрачном Тартару, ако се свештеник божји зове Леопарди или Де–Вињи; или пак под тамно–плавим небом као у Арабији и на погледу домовине Дантеа и Гундулића, ако се оваплоћена луча микрокозма зове владика Његош.
Има, дакле, песника блажених и неблажених, као и богова или анђела; но то овде није главно. Главно је да има људи и песника, и да ови последњи најближе стоје творцу света, пошто се и творац света и песници занимају истим послом, поезијом. Људи и ствари су само слогови или стихови велике васионе песме, песници су нешто више: они су, да, песници а не само песма; они стварају, а нису само створени.
Песници су једини у стању да читају јероглифе природе; они их једини читају и виде, да је природа песма. То научници не могу. Научници виде слова, но не виде речи; они не виде шуму од дрвећа, не чују музику од појединих тонова. Научници нису песници, но људи. А бити човек није ништа особито; особито је бити песник. Знати срицати слова није никаква реткост; читати и разумети песму света, то је реткост.
Да Његош оволико уздиже песника над обичним људима, то долази од његових схватања природе као поезије. Овим уметничким поимањем света он је био сав надахнут. То, уосталом, и јесте права одлука правога песника, — да природу схвати као уметност. То обичан човек не види. Но ако песник није у стању да види оно што обичан човек не види, онда ту нема ни поезије ни песника.
Његош управља свој дух стално на посматрање целине природе. И за њега је још цвет леп, но лепота то је природа. Један цвет је један тон, једна звезда је један слог, тек један сунчани систем је реч. Премда је и цвет за свој рачун цела песма, премда је и звезда то исто, а један сунчани систем то исто мало друкчије! Но све је то ипак подређено једном вишем, цео свет је један бескрајни низ концентричних кругова. Тамо где људи виде само један круг, песник види још стотине уписаних и стотине описаних кругова. Голо око гледа једну капљу воде, где око с микроскопом види цео океан. Очи правих песника снабдевене су од природе микроскопима, зато оне виде дубље и прецизније но обичне очи.
Оно што су очи Његошеве прво виделе, кад су погледале по овом пространом свету, јесте жива лепота природе, тј. лепота која се састоји у хармонији изатканој од живих бића. Природа је савршена уметност, савршена поезија, понављамо ми, јер то се свакога дана и сваке ноћи понављало у духу нашег надахнутог поете. И не само да је дух ове природне поезије жив у мртвој љусци, као што је то случај у људској поезији, но и та је љуска жива: форма, речи, слогови, — све је живо.
Жива хармонична природа прво фрапира дух Његошев. Сва природа живи. Она живи и умире и опет живи. Живот је велики победник, који и у јутарњем освитку и у свечаном акшаму корача у младићској лепоти и тријумфу. На равнинама неба и пространства царује вечити Мај.
Уз живот иде и светлост. Светлост је друго чудо природе, које ју чини лепотом. За Његоша је лепота нераздвојна од све светлости као и од живота. Он љуби светлост свим срцем својим, свом душом и свом снагом својом. Своје велико песничко дело назвао је он „Луча Микрокозма". Кроз бескрајне просторе њега води
„зрака сјајна огња бесмртнога",
која своме генијалном сапутнику обећава:
„водићу те к вјечноме огњишту
од којег сам и ја излећела".
И она га доводи:
„међу сунца пламтеће свјетове
шшо богаством луча бесмртнијех
потапају простор и мирове".
Но његов вид бива „свјетлошћу поражен'', и он пада и затвара очи рукама. На небесним равнинама он види реку бесмрћа,
„њој су струје ка' прозрачне луче"-
На средини тих равнина стоји гора, о којој песник вели:
„а сва гора маса брилијантна;
и преливе њезине свјетлости
сви погледи и уображења
у поњатносш не могу довести".
Даље, анђели су одевени сјајем. Њихова се лица блистају, њихово је одело светлост. они се возе на огњеним колесницама.
Но сјај Бога надмашава сјај свега осталог. Престо је Божји као „страшни пожар у ноћи", из кога кроз облаке од густа дима „ројима бјеже искре", а ове искре ништа друго нису до
„миријаде сјајнијех сунаца",
која
„лију свјетлост у опширну сферу".
Ту је оно вечно огњиште, куда је искра водила песника. Ту се вечно млада сунца на магијски начин крешу и расипљу ројевима по простору. Ту је центар опширног огњеног океана, из кога се рекама сипа светлост на све стране. Одатле Свемогући
„зажиже погледом
„сва свијетла кола у простору".
Кад човек чита ова и овим слична места, којих је веома много у делима Његошевим, учини му се као да се налази усред некога колосалнога пожара, који не пржи али осветљава с таквом силином да се очи, засењене и пред самим уображењем, крију и склапају. Читалац Његошев ће из самих песникових описа моћи видети несравњено обимнији и несравњено величанственији пожарни призор од онога, који је Нерон, уствари, видео при пожару Рима. Колики ли је тај васионски пламени пожар морао бити тек у духу овога црногорског владике, који је једним погледом опасивао целу васиону и из својих мртвих и мрачних брда посматрао како „биће ври у луче сјајне"!
Вера Његошева јесте вера у светлости, његов морал састоји се у љубави према светлости, његова генијалност у светлосном ентузијазму. Његош је врло сличан великом персијском веро–оснивачу Заратустри. Заратустра је живео двадесет година у пустињи пре него је постао обасјан. Његош је живео свега тридесет и девет година, и свих тридесет и девет у пустињи. То је разлика, и изгледа сва, изузев оних разлика које је развитак човечанства у току неколико хиљада година собом донео.  Но да је Његош живео у време Заратустре, они би обојица били апостоли једне и исте вере; а да се Заратустра родио случајно под Ловћеном, он би први постао ученик цетињскога тајновидца. Но време их је поделило својим гигантским, хиљадугодишњим корацима, и они се нигде више не додирују до у храму Бога светлости.
Па ипак, време које све побеђује и бива само од вере побеђено, учинило је да Ормузд Заратустрин није више сасвим Бог Његошев, нити Ариман персијског пророка сасвим Сатана хришћанскога владике. Јер људи се мењају заједно са својим боговима, само Бог остаје неизменљив.
Ипак, ипак има једна битна разлика између ова два стално верујућа човека. Његош је, наиме, уметник и његово је гледиште на природу и на њенога Творца поглавито естетичко, док је Заратустра моралист, са својим етичким посматрањем живота. Његошев ентузијазам односи се више на лепоту његовог Бога, Заратустрин више на доброту Ормуздову. Но и Његош је био способан да етички посматра живот, иначе не би он могао репрезентовати ни потпуна човека ни потпуног хришћанског епископа: Заратустра, с друге стране, мора бити да је имао и великог уметничког смисла, иначе не би могао и после три хиљаде година онако моћно уметнички надахнути једног чувеног модерног уметника (Ниче).
Ми не знамо какве су околности утицале на формацију погледа на свет код Заратустре. Није ни чудо. Неколико хиљада година, које су живо радиле на рушењу Сузе и Егбатане, нису оклевале ни да затрпају под земљу највећи део сведочанстава о великом верском реформатору персијског царства, оставивши само бајке, које увек и свугде бујно расту на гробовима великих људи.
Његош нам кудикамо ближе стоји. И баш ова времена близина у стању је да многе читаоце доведе у самообману, да ми добро познајемо све утицаје, који су духу нашег великог песника дали форму и правац. Ниуком случају. Његош као песник пре свега није постао, него је рођен онако као што је бор никао. И као што поникли бор не постаје под спољашњим утицајима ни липа ни јела, но остаје бор, тако је дух Његошев песнички од рођења, па развијао се он под околностима Црне Горе или Бретање. био он под монашком ризом или војводском доламом. Ако одиста још има људи, који држе да околина и околности чине песника песником, ти би се људи извесно поколебали у свом мишљењу, ако би имали воље да оду и виде Црну Гору и ако би знали српски, да после тога прочитају Његошеву поезију.
Велики владика је самоук. Није ли то први парадокс у његовом бићу? Рећи he неко: то баш и није парадокс за ову српску нацију, у којој су сви главнији људи у политици и књижевности за време целе једне историјске епохе, и то nota bene најпросвећеније епохе човечанске историје, били самоуци.
Па онда:
Раде је одрастао у земљи, где народ верује да камен расте и има горко искуство да на том камену, сем змија и орлова, ништа добро не роди: у земљи, где ce пред сивим мртвилом бесформних гудура животно зеленило једва примећује. Па је Раде ипак био песник лепоте и живота, савршене лепоте и бесмртног живота, природе.
Има још један парадокс.
Владика Његош имао је једну заједничку особину са папом; обојица су, наиме, били наследници светог Петра, и ако два различна Петра. Раде је требао да постане калуђер и он је то постао. A пре једнога столећа, или нешто мање, традиције калуђерске нису говориле, као ни данас што не говоре, у корист Ормуздову, тј. у прилог онако издашног обожавања светлости, каквом ce цетињски господар предавао. Па онда сам ток Његошевог спољашњег живота више је био под влашћу мрака но светлости. Светли часови његовог живота врло су малобројни.
Неко кратко време у мирисном приморју, неколико ведрих часова у Трсту, неколико женских симпатија, неколико ноћи у веселом друштву у Котору, нешто духовног одмора у друштву Сарајлије, нешто мало забаве у „биљарди", нешто разонођења у лову и нешто суморног увесељавања крај јека гусала — шта су сви ови зраци укупно узети према ужасном мраку, који је око њега згушњаван са свих страна, рекао бих, свима демонским силама?
Халакање неситих султанових отпадника свуда унаоколо земље — није ли сиротом кнезу цетињском само то довољно било да му помрачи сву светлост сунчеву? Али то је само један трн на његовом трновом венцу. Ево их још неколико: међусобно клање племена, који кад не пију туђу, пију своју рођену крв; интриге „гувернадура" и контрола и шпијунажа руских подофицира, који на Цетињу аванзују до сенатора, па опет ce броје у „незадовољнике"; па самовоља овог горског народа, који би хтео да ce зове „народ" и на оскудним и на неоскудним годинама, но да плаћа порез само на неоскудним; па разочарења у људима и идеали Српства и Словенства још даље у недоглед одгурнути; па болест, неизлечива болест као црни гласник смрти!
Ко у оваким спољашњим околностима не преда кључеве од света владатељу мрака, Ариману, и не поклони се попут запада, где грозне Горгоне господаре, за тога се извесно не може рећи, да је његов дух био оно, чиме су га прилике учиниле.
Но Његош је био и остао кроз сва искушења и зла песник светлости у лепоти и лепоте у светлости. Све варварске погодбе његовог живота — он је себе називао „владар међу варварима и варвар међу владарима,, (Решетар у предговору 5 — ог изд. Г. Вијенца) — нису биле у стању, да онаказе његову уметничку диспозицију. Слично бедуину у изгорелој, мртвој пустињи, чији се погледи. заморени досадном монотонијом, отимају у висине. тражећи и налазећи највеће задовољство у посматрању звезданог неба. и овај је кнез —епископ, овај најчуднији кнез и најчуднији епископ, често бежао из своје мрачне пустиње, вођен бесмртном зраком свога ума, у високо царство светлости, где се одмарао и наслађивао, посматрајући „преластну божју појезију", сачињену из милијарде светова окупаних и одевених у светлост. Са такве, не сваком смртном приступне, висине, наша планета му се чинила као једно зрно праха, његова сиромашна кнежевина као један, не знамо колико пута хиљадити, део тога зрна, а његова голема трпљења као кап воде, која кане у огромни пожар.
Једино на тој звезданој висини налазио је животне воде овај жедни уметник, овај земаљски мученик, који је затим оснажен и окрепљен спуштао се на ову не најсјајнију планету, и још не на најблагороднију тачку њену, да дели правду крвавим горштацима и спрема прах и олово за борбу са тиранима њихове грозне слободе.

НАЛИЧЈЕ ПРИРОДЕ

Све су ствари пуне муке:
то се не да исказати
Око није сито гледања,
нити је ухо сито слушања
Екл.  1,8

Природа је само лепота, да. Но треба видети и њено друго, Јанусово, лице, њено наличје. Пред нама се ту открива ужасна слика, која није ни налик на ону прву. У „цветноме лону" природе, које се онако заносно блиста у животу и сјају, царује непрестани рат, вечити, нештедни, крвави рат.
Посмотрите само мало изближе ово магично „цветно лоно", овај „вечити Мај", и ви ћете видети иа сваком кораку, не, него на сваком сантиметру растојања дуеле и ратове; чућете ратне усклике, самртне ропце, урнебесе победника, режање гладне немоћи, плашљиве вапаје мршаве правде; чућете на све стране шкргутање зуба и видећете желудце, куда год се окренете и погледате видећете желудце који желе да се засите, ма по коју било цену. Сва је природа под оружјем: све од најмањег до највећег створа који њој припада она је наоружала и за борбу припремила.
„Све природа снабдјева оружјем
против неке необуздне силе,
против нужде, против недовољства;
остро осје одбрањује класје,
трње ружу брани очупати;
зубовах је туште изострила
а роговах туште зашиљила,
коре, крила и брзине ногах!" (Г.В.)
И тако је природа лепа као пламен, но као хладан пламен. Она је као лепо воће насликано отровним бојама. Не заборави да је све то само насликано, и не варај се. Желиш онај лепи, црвени, цвет из градине? Но, он је пун отрова и није за мирисање. Хоћеш ону румену јабуку с гране? Но гле, у њој се одавно настанио један гадан црв. Рад си дивљачи? То је врло ризично. Дивљач је најнаоружанија војска природе. Јер:
„тек што вучад за мајком помиле,
играјућ се, страшне зубе своје
већ умију под грлом острити".
Природа их учи томе. Природа не пушта никога на бојно, тј. животно поприште, ненаоружана, необучена. Њој су сва њена деца подједнако драга и подједнако јевтина. Она мора да их рађа, да их за бој спрема и да их поново у утроби својој прерађује. Милијарде их она дневно рађа и милијарде их сахрањује. С материнском бригом опрема свако чедо своје за бој и за победу, и с маћехинским цинизмом изводи их она све у амфитеатар, да се међусобно рву и кољу. Њено „цветно лоно" то је тај грозни амфитеатар, у коме се пуши крв побеђених, од кад постоји живот. А „побеђени" су на крају крајева сви борци у амфитеатру, исто онако као што су и сви они победници, докле год се у живе рачунају. Сви су борци на крају крајева „побеђени", јер оружје, којима их природа оружа, најзад се ломи, троши, трули: и оштро осје најзад омекша, и туште зубовах се искруне, и туште роговах иступе, и најдебља кора испуца, и орловска крила отежају једног дана, и јеленска брзина ногу сустане. А када се једном борцу оружје поквари, тад је његов противник у добити. Но, кога не победи противник у отвореном боју, победиће га мучки болест и старост. Не зна се, који је пораз од ова два страшнији; не зна се, које је зло веће: у младости бити покошен или старошћу бити исушен? Страшно је посведневно чути у свима царствима живота немилосрдни узвик судбине:
„Младо жито навијај класове
Прије рока дошла ти је жетва!"
(ib.)
Но зар је мање страшно погледати старошћу онакарађен лик, када
„ноге клону, а очи издаду,
узблути се мозак у тиквини,
пођетињи чело намрштено;
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије
„смрт се гадно испод чела смије
како жаба испод своје коре?"
(ib..)
Не зна се шта је страшније.
Но, има нешто, што је известно страшније од тога обојега, а то је, што победник у амфитеатру природином није Правда но Моћ. У тријумфу, по крвавој бојној арени, ходи не праведник но див, чије су мишице круће, или чији су рогови зашиљенији, или зуби заоштренији, или чија су крила моћнија и канџе збијеније, или брзина ногу већа него у његових противника. Једно је само право овде неоспорно, то је право јачега.
„Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека".
Вук осећа снагу и глад. Према природном праву то су довољно отежавајуће околности за осуду овце на смрт. Глад вука осуђује овцу на смрт, а снага вука извршује пресуду. Однос тиранина према слабом човеку исти је као и однос вука према овци. У осећају своје надмоћи види тиранин довољно основано и своје право над немоћнијим.
Немоћ се губи испред моћи. Моћни и немоћни не могу упоредо да стоје. Нађу ли се ублизу, то је немоћни, поготову, жртва моћноме. Моћни храстови угуше младе шибљике. Гладна свиња поједе своје младунце; а
„мањи поток у виши увире
код увора своје име губи,
а на бријег морски обојица".
(ib.)
Хумана душа песникова дубоко се узбуђује због оваквог положаја ствари у свету. Он мрзи тиране; он се гнуша моћи, која неће да зна за право слабијега. Он би, с његовим санародницима, волео да мањи певац надјача већега. Он прокламује, или боље рећи, декламује:
„Коме право лежи у топузу
трагови му смрде нечовјеством;"
(ib.)
но он, с друге стране, дубоко осећа природну неминовност, по којој право најрадије у топозу јачега обитава. Он је могао свуда у природном царству да прочита грозну паролу:   тешко   побеђенима!   Нема   милости  за   онога,  ко подлегне у борби:
„коме прсне чело куку њему!
јаје здраво добије сломјено"
(ib..)
Колико моћи онолико и права. То је аксиома природног царства. Моћ и немоћ с једнаким правом — то је неприродно, или, ако се хоће, надприродно, но ниуком случају природно, ниуком случају „от мира сего". Русо је тражио заштите праву немоћних у природе. И речито је доказивао, како је он апеловао баш на највишу инстанцију правде! У ствари он се обратио једној инстанцији, за коју су људски појмови правде и неправде потпуно индиферентни, пошто она не суди по правди но по моћи. Русо је целога века миловао природу, мислећи да милује безазлено јагње, а у ствари милујући гладна вука. Сентиментални идеалист француски преварио се у природи као Цезар и Антоније у Клеопатри. Он се заљубио у лепоту природе, а отуда и у њену њиме уображену доброту. Он није ни слутио да краљица Природа, његова имакулата љубазница, има мање срца и човечанског карактера него лепа краљица египатска, чијој су лепоти робовали римски победници света.
Ловћенски пустињак, као што смо видели, није остао неосетљив према лепоти природе, но ни кратковид према дивљем позоришту, које та лепота скрива. Он је прозрео како одржање те лепоте безгранично скупо стаје; он је проценио средства, којима се она у ваздашњем савршенству одржава.
Природа је лепа по цену једног вечног братоубилачког рата, а то је исто што и рећи: по цену свеколиког морала. Рат је неопходно средство, којим се природа у бићу, дакле, и у лепоти, одржава. Живот и рат то су синоними. Живети у овом свету значи, свесно или несвесно, ратовати. У њему су сви елементи у ратној грозници. У њему нема пасивних посматралаца: ко год учествује у животу, учествује самим тим у рату. Ко год се јави у свет, свакога природа снабдева оружјем и глађу и показује му онога, ко је узео његов таин, тј. онога, коме је она дала његов таин. А глад, с оружјем у руци, теже иде на молитву Богу но на врућу крв противника. И то се понавља из дана у дан, из секунда у секунд. Природа аранжира све нове и нове борбе, изводи све нове и нове легионе на бојиште, и стрпљиво и истрајно испуњује сваки секунд времена и сваку стопу простора новом ратном славом и новом ратном мизеријом.
На поглед овог страшног позорја Његош за час заборавља онај први, хармонични, преластни, утисак природе. Он види сад само бруталност природе и њену моралну индиферентност; види нехармонију, неслогу и неблаженство свију бића неразумност њихове борбе и, готово, њихова живота. И под тим новим, мрачним утиском, којим га природа, извесно, није само једном у животу притискивала, он изриче свој опори суд о свету:
„он је састав паклене неслоге!"
(ib.)
јер шта може бити пакленије од рата, и то од рата, коме нити се може догледати почетак ни свршетак? Шта има пакленије од једног света, који је поприште једнога рата „свију против свију"? А у овом нашем свету изгледа да је тако; изгледа да у њему сви ратују против свију:
„у њ ратује душа са тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратује живина с живином,
у њ ратује народ са народом,
у њ ратује човјек са човјеком,
у њ ратују дневни са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Тјело стење под силом душевном,
колеба се душа у тијелу:
море стење под силом небесном,
колебљу се у мору небеса;
волна волну ужасно попире,
о бријег се ломе обадвије.
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан".
(Г.В.)
Природна створења не осећају се целим, не осећају се отуда самодовољним, већ као искидан црв, као disjecta membra; свако тражи допуну себи у ономе, што некоме другом принадлежи, свако жели за себе оно што другом треба, свако хоће за себе да, а за друге не. Отуд судар, рат. Свак ратује не толико из мржње према другоме, колико из љубави према себи. Нико не ратује ради рата — напротив, сви мрзе рат — но ради плена; јер пленом ce илузорно и моментално задовољава „нужда" и „недовољство".
У овоме је свету ужасна тескоба. И то је један важан casus belli. Нико нема довољно места, тј. онолико колико он сматра за довољно; нико да ce no вољи опружи, a да ce ca својим суседом не судари и на бој га не надражи. Тескобно је души у телу, тескобно мору међу бреговима; стешњени су ветрови ветровима и народи народима; стешњен је човек човеком, волна волном, зима топлином. Нико ce не осећа комотан ни слободан, већ везан, стешњен, тиранисан. И сами тирани осећају ce неслободни и тиранисани својим „нуждама ' и „недовољствима". Песнику је познато и неблаженство тирана и њихова скученост и стешњеност у овоме свету. Он даје израза томе свом опажању познатим речима:
„свјет је овај тиран тиранину
а камо ли души благородној!"
(ib.)
И тако Његош прокламује највишу инстанцију правде и разума, природу, на коју Русо апелује, за тирана тирана. Страх је најбољи доказ присуства тиранина; где је тиранин, ту је и страх. A ко сме спорити, да сва створења у природи не живе у даноноћном страху? Ко није слушао, да и тиране испуњава страх као и њихове поданике?
„Нема тога ко с' не боји чега
да ничега a 'но свога хлада".
(Г.В.)
Што више моћи, то више и слободе. Тако је у природи. Ho нема те моћи, која не осећа ма чију надмоћ, и у осећању те надмоћи своју скученост, самртни страх. Лисица лови слабе тице са задовољством, али са страхом погледа на орла:
„али тице те су најслабије
лови свијетлост, лисичијех очих,
него орла кријући гледају".
(ib)
Људе страх често понижава; често их наводи на недостојна дела, на ропско ласкање тиранима, на софистичко извртање морала. Зато и вели владика Данило:
„Страх животу често образ каља".
(ib.)
Но ко ће страх отерати или протерати из природе, кад је сва природа страхом испуњена? Страх је за живот скопчан као и одбрана. У страху се сва створења рађају, у страху живе и у страху умиру. Страх прати живот тако нераздвојно као сенка. Страх не улева увек само јачи, но често и слабији. Често се во боји кокоши, често лав стрепи од гуске; шушањ лишћа често накостреши вуку сву длаку, а један пањ, осветљен месечином, у стању је и јунаку да следи крв у жилама. Страх помаже животу, но често и смрти. Овај универзални страх, који посведневно испуњује сва створења, најгоре је сведочанство против добродетељи природе. Природа улива безгранични страх у сав свој пород. Тим страхом она тиранише сваки живот од почетка до краја. Цео хоризонат нашега живота испуњен је ужасом. Наша судба садржи мрак и страх. Песник проклиње ону силу, која је узрок томе:
„Бог убио ту бесмртну силу,
Која пуни мраком и ужасом
Наш оризонт и нашу судбину".
(Л.М.)
Страх од зла загорчава сваки живот; нарочито страх од смрти, ове „тиранства царица" (ib..), која је изведена „из мрачне тамице" и пуштена на земљу међу људе и остала жива бића.
„преодјета у разним видима
нека стравом између њих трчи чинећ' страшна опустошенија".
(ib..)
Но створења се ипак привикну на трпљења, на мања, сношљивија зла, налазећи жалосно задовољство у томе, што их већа трпљења, већа зла, често мимоиђу:
„Зло се трпи од страха горега".
(Г.В.)
И смрт се не би с таквим ужасом очекивала кад би се знало, да је она мање зло од живота. Но неизвесност спада у највећа зла.
Трпећи зло све живо очекује ослобођење од зла и нада се у срећнији живот, но не само с оне стране гроба, но и с ове. Све живо уздише под јармом трпљења, но све живи надом у скори долазак среће. Срећа, срећнија егзистенција, без рата и напора, егзистенција у миру и засићености, то је циљ, жудња свега што живи. И сви желе тај циљ и надају се достићи га у овом животу. Каква илузија! Мир и засићеност и овај живот! Овај живот је непомирљив с миром и засићеношћу. То би сваки разум могао лако да сазна, кад би свако срце допустило то сазнање. Можда су мир и засићеност — тј. срећа, по популарном поимању, — атрибути неког другог живота, неког нама непознатог света, но ниуком случају овога, у коме се ми рађамо и живимо. Овај свет је глад и рат. То је свет нужде и недовољства, свет стешњења и „лудијех промјенах", у коме ни је и не може да буде
„нико срећан и нико довољан,
нико миран и нико спокојан".
(Г.В.)
На нашој планети срећа је непозната ствар. Наша земља која се сваки дан у ново одело облачи, која се толико кити и гизда нема у своме широкоме „цветном лону" ни једнога убора који би се могао назвати уточиштем среће; у свом живом, светлосном ткиву ниједнога живог кончића, који би био ненаквашен сузама и незатрован болом. Зато песник очајно и узвикује:
„Наша земља мати милионах
сина једног не мож' вјенчат срећом!"
(Л.М.)
Сасвим други закони морали би у природи да владају, да би она могла учинити своју децу срећном. Какви? То ми људи не можемо ни да замислимо. Ми не можемо, поред свеколиког труда и напора, да схватимо ни постојећи ред ствари, а некмоли да замислимо некакав нови. Према овом постојећем реду ствари, по коме природа сва створења пушта на ратну арену с глађу и оружјем, остварење среће, какву та створења себи желе — толико се може знати извесно — значило би осујећење природног циља. Природа неће мир и засићеност, природа хоће рат. Јер само ратом она се обнавља, само борбом одржава се њена вечита младост и лепота, само ратом и борбом она живи. Она не може да учини своју децу срећном, јер не може да изврши над собом самоубиство.
Отуда, дакле и нема пуне и непомућене среће у овоме свету. Има, истина, момената у животу, који се често срећом називају; има задовољстава, која су слична уображеној срећи — но оно што је потом дошло помрачило је оне ретке моменте и загорчало ова крилата задовољства. А дошла је чаша жучи, да загорча чашу меда, да би се збило оно што је писано:
„чашу меда још нико не попи
што је чашом жучи не загрчи".
(Г.В.)
Горчина прати сласт овога света будно и ревносно. Она јој тако непогрешно следи као дану ноћ. Нико се још није напио чисте сласти, без горчине. Онда је можда осетио највећу сласт, кад је принео пехар устима; је ли само из њега сркнуо, разочарао се, — а лепа природа насмејала му се и продужила своју игру.
Својом несталношћу чини природа сваку сласт створењима илузорном и толико жуђену срећу немогућном. Тек што је сласт приспела — и не сачекавши радосни поздрав: „добро дошла!" — већ се дала на даљи пут и тиме приуготовила створењима, вазда неутољиво жеднима сласти, уз разочарење и чемере растанка. Свакосекундно мења природа свој вид, свакосекундно се све ствари метаморфозирају. Данас само личи на јуче, но није истоветно с њим. Један и исти дан не излази два пута на сцену светске драме. Једном изговорена реч не враћа се, једном виђена ствар више се не види. Док смо тренули, свет се изменио, природа се преобукла. Хараклит је сравњивао ток света с током воде; у исту се реку не може два пута сићи, исти се свет не може два пута видети. И Његош говори о течности ствари,
„погледам ли течност стварих,
све то мене удивљава".
(Ц.П. „Црногорац Богу".)
Све тече, све се мења,
„променом време означава ход" —
како вели Војислав Илић. Промена инхерира подједнако како животу тако и смрти; промена умртвљује живот и оживљује смрт, она је велики пиоњир живота и смрти, она је волшебно оруђе природе.  Песник говори кроз игумана Стефана:
„Смијешна су својства наше земље,
пунана је лудијех промјенах.
Природа се сваколико пита
сунчанијем чистијем млијеком,
у пламен се и оно претвара:
данас жеже што јучер њивљаше".
(Г.В.)
Слично томе, на другоме месту:
„Волна мокра земљени се,
огањ у росу прелива се".
(Ц.П. „Вечерња Молитва").
И тако ми живимо стално у новоме свету у новорођеноме. Зато никада „очи нису сите гледања, нити уши сите слушања". С новим светом и жеље се нове рађају, док се старе незадовољене, увек незадовољене, потискују у позадне, мрачне избе свести. Жеље створења мењају се као што се и свет мења. С том сталном променом жеља иде упоредо и бол, јер промена значи умирање и рађање, а ово двоје превасходно је средина бола. Свет умире свакога тренутка и рађа се сваког тренутка. Плач рађајућих се створења меша са плачем умирућих и гуши се под лепим покривалом природе. И душа свих створења састоји се, као и њихово тело, из низа умирања и рађања. Једне жеље умиру у болу, друге се рађају у болу. Једне умиру незасићене друге се рађају гладне. Душа није господар њихов; напротив, оне растржу душу, чинећи је својим бојним поприштем. Као што се ветар не да зауздати, као што се пучина не може уздржати од колебања, тако се ни жељама не може граница поставити:
„ко ће вјетар луди зауздати? _
ко л' пучини забраниш кипјети?
ко л' границу жељи назначити?"
(Л.М.)
Сва су створења пуна жеља, и отуда пуна муке и страдања. Сва она стењу под теретом ужасног сазнања да је ослобођење од тих жеља само у смрти. Но пред овом дилемом сва она претпостављају живети, ма и на крсту жеља, него ли умрети, ма их у смрти и слобода чекала; сва она више воле живо ропство, него ли мртву слободу. И у томе лежи основ животне трагедије. С ово мало речи изражава Његош ту трагедију:
„Земља стење а небеса ћуте".
(Г.В.)
Ко да не остане поражен снагом и изразитошћу ових речи? Г. Павле Поповић осетио је њихову моћ и заслужно их оценио, стављајући њиховог творца у „круг највећих светских песника". „Ту се просто", вели г. Павле Поповић, „Његош дигао до неба и дотакао звезде својим песничким челом" (О Горском Вијенцу). Да, но пре тога се спустио до Тартара и видео му „сва гадна позоришта"; пре тога плакао је он и молио се и тражио разлога и правде као Јов. Тражио је и није нашао, куцао је и није му се отворило. Тад је он осетио — како то само песничка душа може осетити — да је небо над њим „затворено" и да му „не слуша плача ни молитве". Но осећања песника увек носе универзални печат. Ономе, што цела природа осећа, он је у стању да конформира и своја осећања, но тако исто у стању је да својим осећањима натопи целу природу. Његош је могао да осети оно што цела земља осећа; он је могао бити репрезентант свакога бола. Он је трпео силно под трпљењем свију створења. Њега није болела само његова нужда и његово недовољство, но исто тако и нужде и недовољства свију земаљских створења. Све уздахе око себе он је чуо и разумео; он је чуо стењање целе планете наше, но — но није чуо одговор неба на то, —
„земља стење а небеса ћуте".

ЧОВЕК У ПРИРОДИ

L'homme n'est qu'un roseau le plus faible de la nature;
mais c'est un roseau pensant.
Pascal.

И мени je једном стављено наивно кандидско–волтеровско питање: ако je овај свет по милости и доброти Божјој створен, на што змије y њему?
Ипак овим питањем не изражава ce толико наивност, колико неизмерна претенциозност људи. Иза овог питања скрива ce, као што je јасно, тврдо усвојена и већ као аксиома популарисана претпоставка, да je цео овај свет ради човека створен и да према томе, све, од чега човек трпи, квари хармонију света.
— Кад би змије, којима људи тако често гњече главе могле говорити — одговорих ја — оне би ce извесно слично запитале: ако je овај свет по милости и доброти Божјој створен, нашто људи y њему?
Мој одговор je наравно недовољан; он се не односи директно на питање него на претпоставку, на којој je ово и поникло. Но тако je било неопходно. Неопходно je било да ce ја с мојим питачем пре свега објасним о могућности и вредности његове претпоставке.
Колико вреди та претпоставка? Колико и претпоставка онога певца (из Ростанова дела „Chantecler" — a), да je његово јутарње „кукурику" узрок исходу сунца.
Грдно ce пак изненадио и десперирао ритер—певац, кад je једног дана, доцкан пробуђен, видео сунце високо над хоризонтом. И мој би ce питач свакако тако исто грдно изненадио, кад би ce сетио причања Библије, како je свет пет дугих дана и пет дугих ноћи и без човека постојао, и како je Бог ипак видео „ да je добро".
Шта je човек, да би цео свет ради њега постојао?
„До атома ништа y простору,
а минута само y вјечности,
пролазећа —друго ништа — сјенка,
које прије нигђе било није".
(Ц.П. „Химна Hoћu".) Један атом, дакле, y једном минуту! Кад би цео свет био ради човека, кад би сва створења само њему служила, тад би човек, овај васионски атом, чија егзистенција траје један минут, могао бити учињен срећним. Међутим, човек није ни онолико срећан, колико та створења која му служе. Замислите, колико je људске зависти од Адама до данас пратило тице небесне и рибе морске! Или замислите Бајрона на ломбардијском магарцу и реците KO je срећнији: генијални лорд или његов магарац!
Несрећа човекова долази пре свега од његове физичке немоћи, која му не да, да на бојној арени живота вазда остане над свима противностима победилац. Сад он побеђује, сад бива побеђен, диже ce и бива згажен, стотине пута ce диже и стотине пута бива оборен и згажен, час он бојажљиво тријумфује над „нуждама и недовољствима", час ове њега небојажљиво притискују; час себе броји y бесмртне богове и броди небесима y етру и светлости, час оборен y прашину проклиње ћутљива небеса. Залуд телом стројан и леп — анђели небески бивали су опијени лепотом Адамова рода — кад je слаб, веома слаб. Један невидљиви микроб, један атом, или une vapeur, une goutte d'eau, y стању je срушити чудни и дивни механизам људског тела. Без оштрих зуба, без шиљатих рогова и без крила, човек мора да ce бори и с рогатим и са зубатим и с крилатим. Да би ружу могао мирисати, мора je прво разоружати њене трновите страже; да би клас употребио, мора ce најпре с његовим осјем разрачунати; да би орах морао јести, мора најпре љуску сломити. Речју: да би живео, мора надјачати, мора победити све противне силе y овоме свету, који само „ономе даје, ко има". И тако сваки дан, сваки дан. Са сунцем излази човек y борбу, често радостан и сигуран y победу као сунце, с мраком ce враћа, често с помраченом радошћу и изгубљеном победом. Или га je оружје издало, или су му пријатељи неверни били, или му je нога поклизнула, или око заиграло, или дух клонуо — тек он je преживео један нежељени дан. Да, или ce опрашта вечером са сунцем носећи победу y рукама и радост y срцу, но — радост шибану страхом, да му с муком стечена победа из руку не исклизне или ce већ сутра y пораз не окрене. A сунце ће равнодушно слушати и уздисајну и мрку историју његовог пораза и весело слављење победе, исто онако као и певчево кукурикање. И то je оно што застиђује и огорчава, што ствара бол и осигурава преимућство несреће над срећом у овом свету. И тако сваки дан, сваки дан;
„дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом по наособ муком;
нема дана који ми желимо
нит' блаженства, за којим чезнемо".
(Л.М.)
Неблаженство је звезда, под којом се рађа земаљски народ, цео: од папрати до човека, од прапра–папрати до Ламарка. Бесмислена смеша овога народа искључује већ свако блаженство. Наша је планета једна „бурна брежина" у светском океану, на коју је човек бачен
„тајном руком смијелога случаја".
(ib.)
На овој „бурној брежини", човек се нашао изненадно у чудном друштву, у чудном „јату проклетога кота", зашиљених рогова, наоштрених зуба и здравог апетита. Један сајам без реда и смисла, где свак телали својим језиком, причајући суседу неразумљиву причу о себи, испрекидану крицима ужаса и радости, јадну и жалосну причу, којој се не зна ни почетак ни крај, која је сва пролокана заборавом! Као да су се о ову „брежину" разбили безбројни бродови, бродећи с разних страна света, и спасени се бродоломци на њој нашли један другоме непознати, један другоме неразумљиви, један према другом неповерљиви! И као да волшебница Кирка држи своју чудотворну палицу над овим бурним острвом и над целом шареном мешавином његових становника, не дајући им тако да се освесте, да дођу к себи!
И човек је брзо оспособљен да узме активног учешћа на овоме „несмисленом сајму", и поред недостатка и рогова, и зуба, и крила. Дато му је нешто друго, што уосталом није његова искључива особина;
„хитрост му је и лукавство дато,
само теке да је члан достојни
на земаљски сајам несмислени".
(ib.)
То му је дато да се има чим бранити. А ово што следује, дато му је да сам себе има чим мучити:
„Воље му је основ положена
На крилима непостојаности;
„Жеља му је страстих ужаснијех
Побудитељ, руковођа слијепи;
Злоћа, завист, адско насљедије:
Ово чојка ниже скота ставља —
Ум га опет с бесмртнима равни!"
(ib.)
„Ниже скота" — исувише оштро речено! Доста би било рећи да га ево то са скотом једначи, тј. чини га достојним сином природе, без претензија на Олимп, на бесмртно порекло.
Немоћ воље или морална немоћ, то је уз физичку немоћ један од главних извора човекова неблаженства на земљи. Воља човекова није нешто масивно, што се само у једном правцу да увек задржати или на једном предмету искључиво фиксирати; она је у покрету, у сталном вибрирању као надражени чулни нерв; она је активна и пре активности чула, она је вечито будна и вечито жељна. Она лети стално „на крилима непостојаности" А човек жели мира и постојанства. Он жели мира и постојанства, а, међутим, неуморно лети за својом немирном, крилатом вољом. Он види две моћи у себи, једну другој противне, које га вуку немилосрдно на две стране, две воље или како би рекао апостол Павле, два закона. Једна је воља навише, друга је воља наниже. Следовати вољи навише теже је, но човека достојније, следовати вољи на ниже лакше је, но то човека „ниже скота ставља". Преда ли се човек овој вољи наниже, тада су му ниске страсти — јер има и узвишених страсти — побудитељ и руковођа у животу, тада је он слуга сваке своје жеље, Јер свака жеља његовога срца за њ постаје законом:
„Закон му је што му срце жуди,
што не жуди, у коран не пише".
Тада је живот његов слеп као и његов руковођа, без једне моћне директиве. И човек се тада потуца, вучен час тамо час амо, падајући и ломећи се као и слеп очима. Остављен на милост и немилост жеља и страсти, он је тада у истини.
„једна сламка међу вихорове".
(Г.В.)
Мучен ненаситим страстима он би побегао, да може сам од себе као од огњене геене. Но како? Страсти су као ватра и вода, за које је речено да су „добре слуге али зли господари". Моћи употребити страсти и не дати се од њих употребити, зато треба много, често и надчовечанске снаге, нарочито кад се човек већ предао њиховој служби. Страст је за себе цела индивидуа; сваки човек представља борбу више оваквих индивидуа у себи; само код јаких карактера зна се, која је од њих стални победилац, стална тачка гравитације, око које се остале окрећу, моћна директива која даје правац свему осталом.
Али где да се нађе једна моћна морална директива? „Ако је у себи не нађеш, нећеш је нигде ван себе наћи" — веле светски мудраци. У себи самима, дакле, ми треба да осетимо „категорички императив", који је с нама рођен, и да се по њему, као по компасу управљамо. Но, ако многи од нас узалуд ослушкују и глас тога „категоричког императива" у себи не чују? Или: ако је наш компас удешен за широко и равно поље и показује нам један пут у правој линији (као што је обично случај са моралним компасима, који се препоручују), забрањујући нам скретање на десно и на лево, док је живот, међутим, као један град с безбројним улицама, не увек широким и не увек правим: шта онда? Онда ће Дон Кихот продирати увек у правцу његовог „категоричког императива", ма га то наводило и на дебеле куле и на фабричке димњаке, тврђе од сеоских ветрењача, а Санчо Панса, вођен неком другом иглом него његов господар, што је могуће марљивије заобилазиће и кривудаће, само да избегне оскудицу празна простора и глатка пута. Људи пак, који нису ни Дон Кихот ни Санчо Панса биће својим „категоричким императивом" доведени у сумњу. Живот је исувише компликован, да би се човек могао руководити једним категоричким непреклоним начелом, које би у сваком даном тренутку човека сводило с раскрснице и јасно му указивало један пут. Остави ли пак то категоричко начело човека на једној раскрсници у сумњи, онда оно престаје бити категоричко, јер директива изложена сумњи није више директива.
И у овом случају човек није несравњено много срећнији него ли у оном првом, где му је свака тренутна жеља у исто време и тренутна директива воље.
Беда је, затим, и у томе, што ниједан морални канон није лак за последовање, није испуњив без великог пожртвовања. А једном потребитом створењу, какав је човек на овом земаљском острву услед непријатељских елемената, није ни мало лако жртвовати се.
Но претпоставимо да човек живи баш неодступно по једном канону, да се жртвује, да ли га бар у том случају прати срећа? Многи учитељи морала труде се да убеде, да је с тим случајем и срећа скопчана. Треба живети строго морално, да би се живело срећно — тако су учили многи мудраци старога доба, тако уче и протестанти. Но Његош се није могао искуством убедити, да су јунаци у моралу неопходно љубимци среће. Напротив, он се уверио да
„Витеза сустопице трагически конац прати",
(ГВ."Праху Оца Србије")
као да овај свет који и тиране тиранише, тиранише утолико више и „благородне душе". Ове благородне душе, баш зато што су благородне, искапљују чашу отрова овога света. То су душе свете, али мученичке или великомученичке у исто време; и то редовно. Тим светим, мученичким страдалним душама страдање је тако освештано, да је оно постало добродетељ вере:
„страдање је крста добродјетељ".
(Г.В.)
У сва три случаја, дакле — мада по вредности неједнака — човек се осећа дубоко несрећним; у првом случају зато, што се поводи за својим малим страстима, клањајући се пред сваком од њих као слаба трска пред ветром (ма то и не био страшни оркан); у другом зато, што га мучи сумња или спутава немоћ, да би стално могао следовати истакнутој моралној директиви, и у трећем зато, што у својој добродетељи мора да страда од неразумне и грешне околине своје, коју он не може да излечи од неразума и греха.
Немоћ воље тврдо везује човека за земљу, и не да му, да лети у висине, за којима он жуди. Отуда је душа људска увек испуњена тугом и жалошћу. Овим чемерним богатством свака је душа, и најсиромашнија, богата;
„у чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада,
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде,
ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније”.
(Л.М.)
Тешко је не задржати се на овим величанственим стиховима. Они вреде колико једна цела збирка стихова, какви се у нашем времену за добре сматрају; они вреде и колико цео један философски песимистички систем; да, јер овако збијени и моћни, какви су, они изражавају целу једну збирку, цео један систем великих осећања и великих мисли. И на изненађење оних, који су још у сумњи, на који ступањ величине Његоша да ставе, морамо овде напоменути да оваквих строфа, поражавајућих својом лепотом и сублимошћу има много у „Лучи Микрокозма", тј. једноме делу — ах, стидно је и набрајати дела, од којих је ово у нас најпопуларније — коме је суђено, као уосталом и многим делима у свету, да одробује један пун турски рок у тами и забораву, да би тек онда било признато са „standard–work".
Ho оставимо сваком своје, и књижевну критику књижевним критичарима, а ми трагајмо даље за неблаженством људским. Ово је неблаженство тако огромно, да оно не може из једнога извора извирати. Напослетку, из једнога да, но трокракога. Немоћ људска, то је тај неблажени извор, чија смо два крака поменули: немоћ физичку, наиме, и немоћ моралну. Немоћ умна је трећи крак, кроз који се за многе људе више горчине истиче него кроз прва два. Уосталом, ни код два човека у свету нису ова три изворна крака неблаженства једнака. Неко је слабији телом но вољом и духом, а неко опет немоћнији духом него телом и вољом. Херкул је имао своје слабости, као и Сократ и свети Франциско своје. Но, једно је код свију људи једнако, a TO је патња од страшне несразмере између њихових жеља и њихове стварне моћи. Они желе да су дивови, међутим снага њихова гони их к признању:
„ништожност је права јадан човјек";
(Ц.П. — „Химна Ноћи")
они желе да су свети, међутим, увиђају да су
„слабостима за земљу везани";
(Г.В.)
најзад, они желе сазнање пространије од васионе, док њиховом моћи достигнуто сазнање то су само
„шљунци на обали океана"
(Њутн), или само један кратки
„поглед с мраком угашен" (Л.М.)
Ми више не знамо но што знамо. То је још увек потребно поновити, не би ли они многобројни којима тај факт при њиховим гимназијским идеалима (који су за гимназисте изврсни) никако не иде у главу, још једном се пред тим замислити. Од једних то захтевају њихове године, од других њихов положај. Само они који су највише знали, знали су и то најбоље. Његош није спадао у оне који највише знају, но у оне који најдубље проничу и најјаче осећају. Духовна немоћ човекова њему је вазда била присутна, вазда мучећи га као тежак и језовит сан. Силно страдање под осећањем те духовне немоћи, коју је он проникао код свих смртних и коју је на себи довољно искусио, нашло је израза у најмоћнијим стиховима, које је уопште Његош написао. Откуда, шта и куда? Ови вечни проблеми људског живота без престанка су узнемиравали и волновали дух песников. Узалуд је он тражио у других лека своме страдању, тј. решења загонетке људског живота. мудраци овога света на његову жељу одговарали су својом врућом жељом за истим сазнањем које је и он желео. Овакву исповест чини песник, исповест, истинитост које свак на себи може испитати:
„ С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава' о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна,
све њих мисли на једно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјечија,
до погледа с' мраком угашена".
(Л.М.)
Мудрост људска то је један поглед, чији је хоризонт близак и мрачан. Наше непостојано знање гаси се на обронку тога блиског хоризонта. Поглед наш не допире даље, а ми желимо њиме да вежемо крајеве времена и пространства. Но како да се једним кончићем обујми једна планина? Како с једном свећом у руци да се види цео Лондон у мраку? Како ли једним кратким погледом цео град васионски. Човек је прикован за ову „брежину", опасану буром и мраком. Он би желео да проникне у судбину своју, да растера мрак око себе, али је ограђен и везан:
„те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности".
(ib.)
Да ли га је тајни случај или тајни промисао бацио под ову „облачну сферу"? Да ли је он производ искључиво земље и земаљских услова?
„Прима л' овдје оба зачатија?
Је л' му овдје двострука колевка?
(ib.)
Јесу ли му и душа и тело из прашине, из случајно уобли: чене прашине? Или му је телесно зачеће у земаљској колевци, а духовно у некој другој, светлој, необлачној сфери? Да ли је човек на земљи ради казне, или ради некакве худе награде? Или је овај живот расадник даљњег, интензивнијег живота и правог духовног блаженства?
„Ах, ово је највиша тајина,
и духовне најстрашније буре,
Овога су у гробу кључеви.
С мало речи, такорећи: једним генијалним потезом истакао је ове Његош неколике главније философско-теолошке пропозиције у погледу човекове судбине, односећи се према њима онако исто као што се односио према катедрали св. Петра у Риму, тј. као према несигурним творевинама малене снаге људске. Као што је Бог за њ тако велики, да га један рукотворни храм, ма и највећи, не може обухватити, тако је и тајна нашег бића толико велика, да је ниједна мисаона грађевина не може сву у себи примити и осветлити. Залуд се наш дух узбуркава, тајна живота за њ остаје тајна. Та језовита тајна не узбуркава уосталом дух наше генерације; египатске пирамиде броје, може бити још толико поколења за собом, колико пред собом, чија је срећа, као и наша, угњетавана овом тајном. Свако поколење прима ово „грко насљедије" и предаје га даље. — У Тибету има једно језеро, за које је везана вера тамошњих становника — будиста, да сваки у њему мора потонути ко се на њ ма на каквом пловном суду навезе. Мало ће се наћи образованих Европљана, који ће ово веровање поделити. У свету постоји једно море тајни, за које су, напротив, многи веровали и верују да га они својим духом могу пребродити а да не потону. Мало ће се наћи трезвених мислилаца, који ће ово веровање више ценити од оног будистичког. И Његош га више не цени. За сва тврђења мудраца о положају човека у овоме свету он има једно болно „Ах!" на првој страни „Луче Микрокозма". Овим уздахом изражена је његова сумња у сва та исто толико несигурна колико и смела тврђења, и његово тешко страдање од печалне тајне живота. Сумња песникова иде до агностицизма:
„ Овога су у гробу кључеви."
(ib.)
Ову сумњу пројављује песник исто тако изразито у погледу сазнања спољашњег света као и у погледу људске судбине. Игуман Стефан се пита:
„је л' истина е ово овако,
ал' нас очи сопствене варају?"
(Г.В.)
То јест, постоје ли ствари како их ми опажамо и сазнајемо, или је природа снабдела нас чулима несавршеним, која су нам довољна само за живот и за приближно оријентисање у њему? Да, још више: постоје ли ствари уопште? Да ли су оне
„сна људскога ђеца ал' очеви?"
(ib.)
Да ли један реалан свет даје садржину нашем духу, или наш дух рађа, пројицира, један привидан, идеалан свет? Није ли човек ништа друго до
„тварца једна те је земља вapa?"
(ib.)
Земља може да вара човека, или зато што уопште не егзистира, или зато што не егзистира таква, какву је ми нашим несавршеним чулима опажамо. Било, дакле, да је свет отац или дете наше свести, у оба случаја ми можемо бити преварени у њему онако исто као што се у сну варамо. Зато игуман Стефан и назива садржину наше свести деградирајућим именом „сна". Он не каже нпр., да су ствари
„духа људског ђеца ал' очеви"
како је могао казати да није намерно хтео да потцени људско знање, но
„сна људскога ђеца ал' очеви".
Човек мора да се замисли пред овим стихом, хтео не хтео. То је једна од оних фраза Његошевих, пред којима човек остаје нем као пред једним изненадно отвореним алпским изгледом. Човек гледа и диви се, и опет гледа и још више се диви. Овај син Црне Горе и црних брда, који никад није допирао философију, сем у перинетичким препиркама са Чубром Чојковићем, проницао је до дна сва питања, око којих се препиру философи од памтивека.
Но, не само што је наш философ — песник умом проницао у дубине главних философских проблема, него је — још једном то да поновимо — душа његова страдала под теретом њихове нерешивости. Фантоматичан му се свет отуда причињавао, и у том фантоматичном свету, где је свака ствар једна лепа и горка бајка са седам печата, фантоматичан и сиромашан син човечји „у ћескотном храму своме", у изгнанству, у забораву, у сну, не познавајући ни сам себе ни свет око себе. У сну!
„Људски живот сновиђење страшно:
човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава."
(Л.М.)
Човек је у свету пуном чуда, и он је једно од тих чуда. Ова реч чудо изгубила је много од свога угледа, скривајући собом често неразум или ниски интерес но време је да се она рестаурира. Људи без предрасуда мисле већ да свет нема бољег синонима од чуда; да, и човек исто тако као и свет. Научници подозревају песнике због овог израза. Они се боје да се овим изразом њихови успеси не омаловажавају. Како? Нису ли баш научници открили више чуда у свету но песници и философи и пророци укупно? Није ли свако научно дело збир и опис невероватних и неслућених чуда. И не осећате ли ви, господо, да са сваким новим научним открићем свет постаје за човека веће чудо?
Од свих чуда човек је сам себи највеће чудо. Његова телесна и духовна организација, његов однос према свету, цела драма његовог живота — све је то тако обично, кад се човек навикне да о томе не мисли, и тако запрепашћујући чудно, кад се човек одвикне од свога равнодушнога познанства са самим собом и почне да мисли. Је ли почео једном да мисли о себи, тада ће брзо доћи до разумевања ових речи песникових.
,,с' тонке сваке погледај човјека!
како хоћеш суди о човјеку!
тајна чојку човјек је највиша".
(ib.)
Ко је човек? Ко сам ја? Ако мислиш, читаоче, да што мирније проживиш овај живот, не дотичи се овог питања као ватре, но ако се слажеш с Паскалом и Његошем, да је „свеколико наше достојанство у мисли", онда не напуштај ни за тренутак ово питање, јер оно је достојанство наше мисли, као што је ова наше достојанство. Човек је сам себи највиша тајна, најчуднија загонетка коју сваки, срећом или несрећом, не осећа, која се не да лако ни решити ни нерешена оставити. Загонетка је наш долазак у свет, загонетка је наш одлазак из света. Ми смо као гости на свадби, скупљени са разних рогљева и раскрсница; таман смо гладни сели за раскошну трпезу, на којој се служи у златном и кристалном посуђу и — све је свршено. Онима, који мисле о овој загонеци, учини се неки пут да су пронашли извесни путоказ, извесни тајанствени црвени конац, који их из лавиринтске мреже води к светлости. „Ах њихове преварне надежде!" При своме ходу за пронађеним путоказом они тек увиде и открију безбројне завијутке и увијутке, безбројне тајанствене одаје и мрачне амбисе, које на почетку пута нису смотрили. и који се све већма умножавају, што се даље следи слабоме путоказу. Минотаурни господар овог лавиринта јесте свемоћна тајна, која на ближем или даљем путу наше мисли гаси нашу малену свећу и предаје нас у плен фаталних сновиђења. А онај, коме се свећа угаси, налази се тада у већој тами но онај, ко у тами стално живи. Чујте само ове стихове — и реците, да ли вам срце не уздрхти и дисање не отежа!
„ Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привиђења,
и једва се опредјелит' може
да му биће у њима не спада;
он помисли, да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде!
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшниј, сновиђења".
Ово није ни цинични песимизам Бајронов, ни себични песимизам Шопенхауеров; ово је трагични песимизам великих пророка, великих људских душепопечетеља, који гледају на човечанство као на лутајуће стадо, а на себе као на позване да то 'стадо изводе на прави осветљени пут, но без довољно снаге да то чине. Његош није био ни један сензациони лорд —авантурист, без икакве обавезе, сем обавезе служења своме срцу, нити један човекобојажљиви философ, затворен у четири зида, упражњавајући култ двама идолима, себи и својој доктрини. Он је био један од „моћних овога света", којима је много дато и од којих се двапут толико тражи, кнез и двоструки господар људи: господар душа и тела својих поданика, или тачније, двоструки слуга људи: слуга душа и тела својих поданика. Сваки његов поданик гледао је у њега. А он? Где он да куца, где он да иште? Он није имао куд да гледа нада се. Да се узда у физичку помоћ људи, засновану на сродству и пријатељству? — он је зарана увидео узалудност тога. Да се узда у мудрост мудрих? — не, код њих он није могао наћи ни охрабрења ни светлости, јер и њихова је сва мудрост као и његова сопствена била само „кроз мраке жедно тумарање". И овај сиромашни млади кнез с цетињског поља, који се по лепоти и мудрости могао равнати с најлепшим и најмудријим у свету, осећао се убитачно усамљен. Он је себе видео на висини између које и неба није било посредника сем ћутљиве стихије. Над њиме, „ћутљиво небо", под њиме неразум и неблаженство! Трнов венац на глави и тешки крст на леђима! То је био његов владалачки орнат, под којим је он корачао кроз живот као путник кроз пустињу, као
„сирак тужни без нигђе никога."
(Г.В.)
Каква трагедија! Како дубок, искрен, разумљив песимизам њенога Јунака!
Ainsi toute notre dignité consiste dans la pensée.
Његош мисли као и Паскал; све остало човека
„ниже скота ставља —
ум га опет с бесмртнима равни".
(Л.М.)
Умом ce човек одликује од своје не–умне околине, умом он господари природом, и ако je „најслабија трска" њена. Но гле, ово превасходно добро, употребљено што ce најбоље може, место да изведе човека из његовог кобног сна на светлост, топи га
„у сна царство тврђе и мрачније!"
Мисли ce рађају y нашој свести, здраве ce и размимоилазе ce. Тако je наша свест само моментални тј. rendez–vous наших мисли. Мисли нису тихо пристаниште, које je човеку дато да ce склони од бура живота, но оне су баш та велика неумирљива бура, од које човек y својој тежњи ка срећи највише пати. Његош je то знао најбоље
„Мисли су ми бура јака,
са мном чине валовање,
нагоне ме напред пливат,
но како ћу водом одит,
кад y руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом" —
(Ц.П. „Црогорац Богу")
Он je преживео „духовне најстрашније буре". Он je њих преживео но оне су њега надживеле; оне надживљују безбројне генерације људске — тако су оне жилаве — и беснеће, на сву прилику, докле ce на животном океану и један умни човек „у смртноме чамцу" буде носио. Кад и овај тј. ultimus Romanus потоне y бескрајни океан, тада ће нестати на земљи и „духовних најстрашнијих бура" и земља ће тада међу звездама носити мање достојанства но и мање неблаженства.
(Претпоставимо, да ce тада певац удостоји славе наслеђа човекова као по нечему зато најдостојнији и најподобнији — сходно селекционистичкој теорији: тј. survival of the fittest! — тада би он тек с гордошћу држао да сунце ради њега исходи и сва природа рад њега постоји. Само би се забринуто и кандидски питао:
Ако је овај свет по милости и доброти Божјој створен, нашто ће тада копци у њему? А ако би кад дозрео до питања: „ко сам и шта сам ја?" тада би и он постао најслабија трска у природи и — неблаженство од „духовних најстрашнијих бура" поново би постало бич земље).
„Човек је најслабија трска природе, но то је једна мислећа трска". Ова мисао, којом смо почели и којом завршујемо ову неблажену главу, могла би бити и мисао Његошева, када би се још допунила: — и најнесрећнија зато, што је то једна мислећа трска.

ИЗГУБЉЕНИ РАЈ

Библија — Милтон

Многи од наших читалаца биће већ готови, да на основу досадашњег излагања изрекну свој суд о Његошевим погледима на живот. Један ће га убројати у чисте артисте који цену природе виде једино у њеној лепоти; други ће га назвати песимистичким философом, који животу одриче сваки смисао и сваку вредност; трећи му не може опростити контрадикције, у које му песник изгледа пао; четврти ће посумњати у утешност оне религије, која би базирала на скептичким или агностичким назорима; пети ће у разочарењу узвикнути: ако је Његош доспео само до адмирације природне лепоте и увиђања бедности земаљског живота, зар је он тиме до нечега особитога доспео? Не доспевају ли дотле и цариници и грешници?
Но ни један овај суд неће се односити на целога Његоша, но само на један део њега. Дух је компликован као и свет, јер у њему се рефлектују све боје света, и уколико је један дух осетљивији и светлији, утолико је рефлекс свију боја, које свет садржи, у њему изразитији. А све боје света нису једна боја, ни црна, ни бела, ни ма која друга. Онај човек, који у свету види само црно, тај не види свет, и онај, који види само бело, не види свет. За онога пак, који је способан да види и црно и бело у свету, каже се обично да сам себи противречи. Међутим, он је у праву; јер он не посматра слику света искључиво с једне тачке, под једним и истим углом светлосног преламања; он га посматра са многих тачака, одакле га смртни могу посматрати. А свет, као и море, није један и исти, посматран с две разне тачке; с једне тачке посматрано море плаши гледаоца својом мрачношћу, с друге пак наслађава га својим сребрним преливањем. И још: свет је према нашем схватању, округао: свака тачка има свој антипод. Треба видети и ноћну страну сваке ствари, а не само сунчану. И поноћ живота не мање је оригинална и интересантна од његовог подне. Страшно је провести све време у поноћи и никад не видети подне, као што је лакомислено никад се не спустити са сунчаног подне у дубоку поноћ. Но једностраност је коб наше расе. Трудно је избећи ову коб: треба држати ум у сталном покрету, јер заустави ли се он дуго на једном месту, ту ће по инерцији — а стална је инерција нашег ума — и остати, и петрифицирати се, и — зар тада још нешто треба тријумфу једностраности? Човек пузи по овом свету као мрав по цвету „дан и ноћ". Пузећи по светлој половини цвета, мрав не види тамну половину и мисли да је цео цвет светао, и обратно, не видећи с тамне половине светлу, држи да је цео цвет таман. Човек није мрав према „дану и ноћи", али је мрав према дану и ноћи живота. Зато, један смртни стоји на тамној страни живота и виче: живот је ноћ! други стоји на светлој и одвикује: живот је дан! И не разумеју се. Велики човек види даље од обичног човека: он се не зауставља ни на једној ни на другој страни живота, но креће се по једној и по Другој и сазнаје обадве. Он резонује: свет је овај као музеј с више крила; својим плачем при рођењу човек је платио улазницу у овај музеј — зашто тада не обићи и не видети сва крила? Зашто не познати и бело и црно, но целога живота бити једноме од њих леђима окренут?
Његош је и артист и моралист, и скептик и теист, и песимист и оптимист и дарвинист и библиоверујући. За њега је овај свет час дело Божје, час дело паклено; живот је час као најрегулисанији механизам, час опет као „бесмислени сајам"; хармонија света је час вечна као и свет, а час је и она циљ, коме свет тежи; природа је час сјајна невеста, час „образ највише лудости"; човек — час мртав или трун праха, час бесмртно божанство. И све то, наравно, изгледа контрадикторно, нарочито ономе, ко је живот посматрао само с једне тачке и на једној страни; човеку са ширим искуством мање ће се сви ови искази о свету учинити противречни. Живот се не може дефинисати једном речи, не може се ни вода дефинисати без најмање две речи, не може ни земља без много више. Путник, који би од пола до пола обишао земаљску куглу, не би вам могао казати једном речи, шта је земља. Је ли земља сива пустиња?, питаћете. Јесте, одговориће. Је ли она зелена оаза? Јесте. Је ли лед и снег? Јесте. Је ли усијана пећ? Јесте. Је ли течна? Јесте. Је ли чврста? Јесте. Је ли насељена, је ли ненасељена, је ли лепа, је ли ружна, светла или тамна? Јесте, јесте, јесте. И зар ћете ви, ма иоле познавали нашу земљу, усудити се да кажете, да су ови искази о њој један другом противречни? Не; ви ћете знати, да све то наша земља јесте — посматрана с извесне тачке и у извесном времену. А живот је кудикамо разноврснији од површине земљине. Откуд се дакле, за њ може само једно рећи? Откуд се може рећи, да је он само мрак или да је он само светлост, кад је он ово обадвоје? Не само да живот није без наших т.зв. контрадикција, него напротив, он је збир свију контрадикција, које људи о њему могу исказати. Како да буде човек песимист пред целисходношћу природе, пуне плана и мере? Како пак да не буде на погледу пропасти правде и деградације разума? И како пак да буде човек оптимист пред овим последњим, како ли да не буде пред оним првим? Ко од нас, мислећи дуже о животу, није никад закључио: живот је сан, или, живот је фантом, или: ми не знамо шта је живот? Ко није никад био догматичар пред скептичарима и скептичар пред догматичарима? Ко од нас може остати неудивљен пред „звезданим домом Божјим" — како Карлајл назива природу — ко ли се пак може сетити скорашње сицилијанске катастрофе, где је мати–природа на најнемилостивији начин измрцварила и поубијала двеста хиљада умних, људских бића, а да се не ужасне пред хладнокрвношћу те чудновате матере?
Његошу није била страна ниједна фаза људског духа, ниједан изглед живота непознат. Кроз игумана Стефана говори песник:
„Ја сам проша сито и решето,
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
мени ништа није непознато;
што год дође, ја сам му наредан".
(Г.В.)
Но ако је Његош премислио све, што су људи мислили, и осетио све, што људска душа може најдубље осетити, то доказује само његову широку и свестрану природу, а не његову колебљивост међу философским погледима на свет и не ма какву противуречност. Као песник Његош кад је видео сјајну страну живота, он ју је сјајним мислима и пропратио, кад му се пак приказала тамна страна живота, он ју је оцртао одговарајућом бојом. Но многи песници и т.зв. песници и остају при таквом мозаику мисли и осећања, не покушавајући, да их међу собом ма како споје и систематишу. И обично се мисли, да је ово систематисање занимање искључиво философа, мислиоца, а не и песника. Песникова душа се замишља обично као калејдоскоп; у њој наизменично марширају све боје света, праћене песниковим опаскама и тренутним осећајима. Наравно, и таквих песника има, има их много, много; они, као и славуј, с покислим перјем извијају овакву, са сухим онакву мелодију; и то извијају ову без сећања на ону; њихов песнички ентузијазам односи се увек на појединачне предмете; пред сваком ствари напосе — пред једним увелим листом, пред једним инсектом — они се могу осетити ентузијазмом надахнути, ergriffen, само пред целином природе не. Наш песник не спада у ову песничку већину, као што он уопште ни у какву већину не спада. Његов песнички ентузијазам односи се не само на поједине предмете природне, него и на целу природу, на целу васиону. Он је осетио све и промислио све, но осећено и премишљено није предавао забораву, но је вазда тежио да све своје искуство доведе и постави у један унутрашњи склад, да све подреди једном закону. Његов дух ниje био као гума, на којој се лако гради отисак но исто тако лако и ишчезава, но као восак, у који се све лако урезује, али једном урезано тешко изглађава. Импресије живота у његовом духу биле су тако дубоке, да их он није могао адекватно да изрази људским језиком. Отуда и вајкање, да
„сви наши слаби изговори,
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат',
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене".
(Л.М.)
Његош има више да каже него што може да изрази. Он има више мисли и осећања него речи. Но њега, изгледа, не мучи то, што он не може да изрази своју мисао или своје моментално осећање о једном посебном предмету. Он то може, и може као мало ко. Сваку страну живота, сваки нијанс бојане природе он може дивно да изрази, дивно контрасте да разграничи и сваки за се да окарактерише: и светлост и мрак, и младост и старост, и лепоту и ругобу, и радост и бол. Но оно што му ствара муку духу, оно, што он не може да изрази како би желео, то je однос свих делова, свих појединости, свих контраста, речју: целина живота у хармонији.
Посматрали ми овај свет естетички или етички, он нам се не представља као једна хармонична целина, као једно чисто и цело огледало, но као једна гомила комађа, као испрепуцало огледало, које збуњује и замара поглед, мада је увек задржало својства огледала. Колико се год божанско надахнуће осећа на лицу природе, толико се исто осећа демонски дух на њеном наличју. Над лепим лицем њеним изгледа да се носи дух Божји, над њеним крвавим, ратним наличјем дух хаотични, демонски. Утицај ова два супротна духа, дивиног и демонског, најизразитије се испољава на човеку. Кулминацију и једног и другог на земљи представља човек. Његов живот је и ад и рај, но авај! више ад него рај, више под сенком Аримана, него у светлости Ормузда. И живот осталих земаљских створења, градуално од нижих ка вишим, преставља човеков ад и рај у различној размери. Живот пак других светова у васиони изгледа срећнији и хармоничнији од живота земаљског. Изгледа Његошу да Земља једина ремети хармонију осталих сјајних кола у простору, или, друкче речено, изгледа да је једино на њој хармонија поремећена. То јест: хармонија дивина, која влада у целој осталој васиони, репрезентира се на земљи не чиста но као дивино–демонска. Хармонија земаљска није у ствари дисхармонија, но хармонија нарочите врсте, различна од хармоније других светова, као што је различна хармонија коцке од хармоније купе. Откуда је то тако дошло? За Његоша је несумњиво, да је то тако; питање је само, откуда је то тако дошло? То питање мучило је Његоша изнад свега; у одговору на њ лежала је за нашег песника и могућност за разумевање свих противречности у овоме свету. Одговорити на то питање значи наћи једину дату тачку, с које се слика земаљске драме тачно да видети и правилно оценити.
То је једно античко питање које је откад се појавило, имало два различна одговора, исто тако савремена данас као и у старини. Земаљска дисхармонија — тако се увек називала хармонија нашега света тј. хармонија трагична, дивино–демонска — дошла је или вољом Божјом или вољом човечијом. То су та два одговора, из којих следују сасвим различни закључци. Његош, за кога је Бог светлост, пристао је уз овај други одговор, да је наиме дисхармонија земаљског живота проузрокована човечијом вољом. Човек је својевољно учинио грех против божанског реда ствари, или, што је исто, против Бога. Но не овакав малени и слабомоћни човек, какав је он сад на земљи, и не у овом земаљском животу, но бесмртни и моћни његов предак, човек–анђео, у преегзистенцији, тј. у времену пре створења земље. За свој преступ човек је изгнан из свог првобитног блаженог жилишта „за врата чудествах" и бачен је у једну „јудол плачевну", где у смртном телу и ограниченом духу има да издржи недуго, но, за то страшно сужанство, из кога се поново враћа у своју прву, бесмртну и славну егзистенцију.
О овој предигри земаљске драме могућно је говорити само језиком великог ентузијазма, који је за обичне, у овом животу сувише одомаћене, људе савршено непојмљив. Потребно је изићи из себе, бити ван себе, па моћи видети оно што обичан човек не види. Потребан је орфејско–дионисијевски транс, при коме се човек с божанством сједињује, или апокалиптички сан, у коме се откривају надземаљске ствари, или моћ „говорити језике", коју су имали ученици Христови, или моћ пренети се и „до трећег неба" као апостол Павле, и видети рај и чути „неисказане речи" (II Кор. 12, 1-5), или моћ спустити се у Ад, као Хомер и Данте. Ко може описати песнички ентузијазам, који је младог Петра П. Петровића пренео у бесмртни свет и пропутио његовој лучи микрокозма пут кроз тајанствене небесне сфере купане у светлости и блаженству, које је Адам морао напустити? Ми ћемо се радије подухватити, да представимо читаоцу, шта је тај велики ентузијазам нашем песнику открио, него ли да описујемо извор и суштину тога ентузијазма, који се у историји великих људи вазда лакше могао констатовати но описати и образложити.
Његош је, рекосмо, усвојио веру у греховни пад човека, која је стара мал не колико и човечанство. Ту своју веру, која му је дала одговор на питање о животној дисхармонији и помогла да дође до јединства погледа на живот, изразио је Његош ентузијастичким, „огњеним" језиком у својој „Лучи Микрокозма". Покушајмо у следећем да разберемо, каква је била ова вера у својих најизразитијих представника, Библији и енглеском песнику Милтону, каква ли Његошева у сравњењу с њима.
На првим странама књиге „Постања" описују се у Библији и прве стране човекове пре–историје и историје. Прве три главе те књиге посвећене су пре–историји, с четвртом се почиње историја. Пре–историји припада стварање човека, његово кратко блаженство и пад греховни. Из библијске приче следује:
1.   да је стварање човека следовало непосредно осталом стварању света;
2.   да је земља створена за блаженство човека и осталих стварних бића на њој;
3.   да је пад човека из блаженства у неблаженство следовао греху, гажењу једне заповести Божје од стране прародитеља људског рода;
4.   да је услед човековог греха земља постала обиталиштем неблаженства како за човека тако и за све створено на њој.
Милтон, који се у главноме држи библијских мисли, одступа од ових у прве две тачке. Стварање човека са његовим видљивим светом дошло је, према Милтону, после дугог блаженог, ничим неусколебаног живота једног вишег света, који је био узмућен и усколебан револтом Сатане, једног од херувима, нротив Бога. Побеђен Сином Божјим, Сатана бива са својом многобројном војском ангела бачен у Ад. И тек по томе — да би „накнадио губитак" у небесним житељима, да би „број обожавалаца попунио" — створи Бог овај свет, под којим се има разумети не само земља но цео видљиви свет, планетарни сунчани систем са звездама некретницама, и који се простире у хаосу, далеко од првобитног, вечног света (песма VII и IX Paradise lost).
За Његоша се не може рећи, да је у свима тачкама сагласан ни с књигом „Постања" ни с Милтоном, премда се с њима обома слаже у главној тачки, тј. у томе, да је човек пао из првобитног блаженог стања у садашње неблажено стање и то због извесног пра–дела, пра–недела свога пра–родитеља. Својим трима мислима у главном одступа Његош од библиско–милтоновских погледа, и то:
1. Човек — Адам — није створен после но далеко пре стварања земље. Он је живео на небу, као бесмртан дух, као анђео, по чину млађи од Михаила, Гаврила и Сатане, но ипак као „војвода" једног „многобројног легиона" анђела. Када се једном Сатана осетио недовољан својим архангелским, Богу потчињеним, положајем,
„он је буну зажећ' намислио
на равнине неба опширнога",
како би Бога приморао на поделу власти над световима у васиони. Адам, лаковеран и непостојан, занет овим „демократским" планом Сатаниним и лепим обећањем, које му је овај дао, да ће после победе добити прву част на небу до Сатане, придружи се револту гордога, отпалог архангела. Врло неделикатну улогу одиграо је праотац људског рода у овој пресветској драми. Уз име отпадника и бунтовника, он је брзо заслужио — оно што се без особито великог труда да заслужити — и име издајника, мада издајника Сатане. Сатана је био уздрмао својим бунтом цело небо; нечувен бој био се отворио међу дотле срећним становницима неба. И трећи дан страшне борбе између легиона, Богу верних архангела, с једне и Сатаниних, с друге стране, овога трећега дана када се борба имала решити, Адам, помоћник Сатанин, заплашен једним сном, одступи са својим легионом,
„са дубоким душепокајањем,
презрен од својих другова,
што именом стиднога издајства
част помрачи свога легиона."
Сатана потом бива побеђен и сурван са својима у мрачни Тартар, где му је победоносним Творцем досуђено, да се вечито каје за свој смели и неуспели покушај.
И Адам бива осуђен. Но ова његова осуда стоји у тесној вези са стварањем овога света и његовим назначењем, а ово пак долази у другу тачку разлике. Из ове прве мисли, дакле, јасна је преегзистенција Адамова (тј. егзистенција пре стварања земље), о којој нема ни помена ни у библији ни код Милтона.
2. Адам као бунтовник није могао остати даље међу анђелима, верним поданицима Божјим, но, с друге стране, као благовремени покајник није могао бити ни бачен са сатанском војском у Ад. Једну средину између овога двога могао је само Бог погодити. Та средина између Неба и Тартара, но ипак нешто поближе Тартара но Неба, јесте Земља. После победе над Сатаном, а пред осудом Адама овако говори Бог на сјајном скупу небесних бесмртника:
„Шар ћу један, каже, поставити
недалеко од мрачнога Ада
рад временог тешког заточења
Адамова и његова лика".
Овај „шар", овај мали „груби мир", који ће се Земља звати, биће састављен
од хаоса и мрачне прашине",
и насељен оним котом, који смо раније описали. Даље предсказује Бог ужасну судбину Адама и његових другова на овој планети овим речима које дубоко душу потресају:
„За наказу њихова немира
немирни се њихови духови
у окове блатне тјелесине
један вијек осуђују кратки;
нека они чрез јудол плачевну
ланце тешке с бурама немира
у стењању пренесу горкоме;
нека своју непостојност грдну
са проклетством тамо оплакују
у сузама и у риданију!
Са плачем ће на земљу падати,
са плачем ће на земљи живипш,
са плачем се у вјечност враћати,
мучитељ ће један другом бити,
сваки себе по особ највећи".
И онда смрт! И још: све надежде човекове, које би могле да му терет ропства учине лакшим, биће немоћне, свенуте истога дана кад и расцветане, јер ће бити затроване сумњом;
„Лаковјерни земаљски сужњеви
бич ће страшни сумње испитати:
она ће их свуда спроводати,
она ће их свуда претјецаши
и погледе њине к будућности".
Међу бедама, које су човека после његовог греха снашле, Милтон не помиње „бич сумње". Он прича, како архангел Михаило, изгонећи Адама из раја, показује овоме у визијама будућност његовог потомства. Најстрашнији призори откривају се при томе скрушеноме и уплашеноме Адаму: братоубиство, мизерија болнице, безумне оргије, пустоши рата, потоп и борба с природом — ништа није остало неспоменуто осим сумње (песма XI). Изгледа да несрећног енглеског поету — исто толико несрећног колико и генијалног — сумња није толико мучила колико остала зла света, кад ју није међу овима поменуо. Његош је пак у свом животу и сувише био шибан страшним бичем сумње, да би ово зло могао неспоменуто оставити.
Обучени у тело, Адамови синови биће лишени спомена неба и свога небесног, рајског блаженства. Само једна искра ума оставиће им се, како би знали да земља није њихова првобитна колевка, и само једна искра, како не би знали, где је та колевка. Но ова једна мала искра биће ипак довољно велика, да може исплести бич сумње за палог човека. Душа људска биће колебана двема противположностима; као једна таблица она ће бити исписана с две стране: с једне стране биће исписан закон правде, а с друге закон неправде, који ће служити као
„адски спомен свезе са Сатаном"
у борби против Творца. И тако ће ова страшна тродневна борба између Бога и његовог супостата, борба између правде и неправде, остати на свагда
„са свијем ужасом
печатана на душу човјеку".
3. Преегзистенција душа не помиње се ни у Библији ни код Милтона, нити пак следује из њихове поставке о паду једног човека, праоца свију људи, Адама. „Кроз једног човека дође на свет грех" (Рим. 5, 12) и „кроз грех једнога помреше многи" (V. 15). Адам је отац и душа и тела целог свог потомства, као што је Бог његов отац; Адам је згрешио и он мора ради задовољења правде за свој грех и да испашта, но исто тако мора да испашта цело његово потомство, грешно у греху свога праоца.
Библија својим учењем о наслеђу ближе стоји природним наукама. Његош пак ближе Платону. Разлика Његошеве мисли од мисли библијске јасна је. Наш песник изразито и поновљено говори о томе, да није сам Адам згрешио но и цео његов „лик", цео његов легион подвласних му анђела, који су могли и не узети учешћа у Адамовој заједници са Сатаном (као што је, према Милтону, од Сатане одустао Абдиел), јер су били слободни и Адаму подвласни једино у служби Богу, а не и у противној тој. Но сви су добровољно пали са Адамом у грех, и стога су сви и осуђени на земаљско заточење, заједно са својим вођом. У својој визији песник је видео, како после Богом изречене осуде
„Адам пређе небесну границу
са својијем жалостнијем ликом;
(ставише их пред врата вјечности").

Дакле, не сам Адам, но са целом својом војском! Међутим, мало после иза тога говори се само о Адаму „у плот обученом" са његовом сапутницом. Шта је са осталима? Где је остао „легион" Адамов? Они, који верују у сеобу душа, рекли би: остали Адамови другови у греху оваплотили су се у животиње и биље; сви пали духови, дакле, једновремено су сишли на земљу и једновремено почели живети у материји, и ако не у истом облику материјалног живота. Његош извесно није био присталица овог веровања, јер он се уопште не показује — као што ћемо доцније видети — никакав особити присталица греховног катарзиса, очишћења. Он верује, да пали духови постепено долазе, постепено „падају" у овај живот, у виду потомства свога вође Адама, и издржавају казну. Но да ли казну за Адамов грех? Не, но за свој сопствени. Сваки је од смртних згрешио лично, узевши учешћа у греху Адамову, односно у греху Сатанину, и зато сваки долази у живот да трпи, као што је и Адам трпео, док је живео на земљи. Кад је Адам згрешио, цело његово потомство било је присутно томе греху, но не несвесно и не у њему, још нерођено, но свесно и с њим, узевши сопственог И самосталног учешћа у истом греху. Сви смо ми, дакле, постојали као нематеријални духови на небу пре створења овога света. Тешки заборав притиснуо је нашу душу, те се, као тешким сном успавани, не сећамо свога првог живота.
То су, дакле, те три мисли којима се Његош разликује од Библије и Милтона. Човек је пре егзистирао, или тачније: све су људске душе пре–егзистирале, и овај свет је створен да буде човеку местом издржања осуде. Из тога следује, да човек на земљи никад ни дана није био блажен; земља никад није била градина насладе — Едем, но од почетка осуђеничко острво — Сахалин. Из ових разлика следују и још неке друге као: у погледу првородног греха, оцене тела и материје уопште и свршетка земаљске историје.
Првородни грех, због кога је Адам пао из блаженог живота у живот, у коме су „трње и боца" награда знојном труду, састојао се, према Библији и Милтону, у томе што је човек у Едемском врту окусио од забрањеног плода дрвета „познања добра и зла"; онога момента, када је човек почео да разликује добро од зла, он је постао као један од богова, коме је само још недостајало бесмрће (Пост. 3,22), но, у исто време најнесрећнији од свију богова, проклет и осуђен да оре земљу,  која је  и  сама због њега постала проклета. Грех Његошевог Адама, као што је поменуто, састојао се у његовом заједничењу са Сотоном, у револту против вечне правде. И Његош се, истина, дотиче едемске историје, при крају „Л.М.", једном строфом мимогред и не сасвим спретно, хотећи, а не могући тој историји никакав значај дати, пошто је претходно пренео био тежиште Адамова пада на другу страну и другу ситуацију. Даље, човек грехом није постао ближи божанском познању добра и зла, но, напротив. даљи од тога познања будући затворен у тело, помрачен и збуњен. По Његошу изгледа да је човек баш пре грехопадања боље знао разликовати добро од зла. И бесмрће човеку није недостајало. Он је створен као бесмртан дух. Његово бесмрће није уништено његовим оваплоћењем и животом на земљи: живот земаљски је само једна фаза његовог бесмртног живота. Оно што је смртно на човеку, то је тело, а не дух.
Разлика је у оцени тела човечијег. Писац књиге „Постања" не потцењује и не презире људско тело. Како би га он потцењивао и презирао, кад је према њему тело човечије старије од духа и кад човек никад без тела није постојао? Бог је створио тело, не да би казнио онога ко буде у њему живео, но напротив, да га учини срећним и блаженим. Дивни телесни облик надахнуо је Творац својим духом, и тело је постало „Храмом Божјим". Тако Библија, тако и Милтон. Овим речима описује Милтон људске прародитеље:
„Њих двоје, права и узвишена тела,
божански извишени, у урођеној им величини,
они изгледаху племићи у голом величанству;
из очију им блисташе слика њиховог Творца,
Адам, најлепши међу људским синовима,
Ева, најдража међу свима женама"
(IV песма „Изгубљ. Раја").
Да су људи после греха постали пигмејског и ружног и ништавног тела, о томе Милтон не говори. Архангел Михаило показује Адаму само како ће његово потомство бити изложено болести и смрти.
Но тајновидцу цетињском, у чијој су се визији приказале сјајне, бљештеће фигуре небесних становника, тело људско изгледа бескрајно мизерно; оно је „блатна телесина; лице човека није слично и подобно лицу Божјем, но тек ангелском:
„Лице смртно на земљи човјека
прилично ће бити ангелскоме",
свакако слично лицу онога анђела, којим је сваки човек пре земаљског живота био. Тело је „мрачна владалица", под којом робује божанска искра ума људског; оно је „блатно" и отуда „непрозрачно",
„непрозрачна смртности завјеса",
која човечијем погледу скрива небо; оно је оков душе, „теготни оков физически", под чијим бременом душа стење. Оно што је наше, оно, што смо ми у ствари, то је душа; тело је нама нешто страно, туђе, нешто што је створено само ради нашега мучења, а при том нешто ништавно, пролазно, распадљиво,
„ручак гада пузећега"
Човек види, да „земља није за њега" (Г.В.), види, да је у заточењу, дух га потсећа мало на његово славно порекло, на његову прошлу славу, на изгубљени рај; за то би човек да „полети као муња" к небу, као својој првој постојбини,
,,ал' га смртни ланац заустеже
докле рочно одстоји сужанство".
Тело му не да да лети, овај његов слаби, пролазни распадљиви, слабији од њега џелат!
Но и сва материја је као и људско тело „блатна", „гнила", далеко од праве светлости и истинског царства духа, јер,
„духовни је живот на небеси,
материја у царству гнилости".
Све лепоте материје нису вредне погледа ни помена, све су оне само „преласти смртне", које једва
„теке лицем на глибине вире".
А пошто је земља по преимућству царство материје, то је она по преимућству гнилост и зло и безумни метеж.
ђе вјенчана глупост са тиранством ђе зло гнусно свагда торжествује".
Но, треба бити пажљив и не дати се завести овим Његошевим манихејским погледима, треба имати на уму, да те стихове пише исти човек, који је написао и дивне и одушевљене похвале лепоти природног, материјалног света. Овај наступ манихејског презирања материје обузима песника, када он посматра земљу са једне више, козмичке тачке гледишта. Он посматра нашу планету из далеких висина, из небесних, елисејских поља, из света херувима и серафима, из кога је његова машта свако зло, сваки неред, бол, смртност, глупост, протерала и сваким га добром украсила. С гледишта овог идеалног света наш земаљски свет чини се песнику бедан и зао, наравно: за нас бедан и зао, а не сам по себи.
То је само једна тачка гледишта нашега песника, небесна, козмичка, тачка гледишта „Луче Микрокозма". Но, он има још једну, с које му се тело људско не чини ни најмање блатна, гнила телесина и с које му материја уопште није носилац само зла, глупости и безумног метежа. Ово је тачка гледишта „Горског Вијенца". Је ли она прва у дану, у козмичком, вечно светлом дану, на зениту, то је ова друга у ноћи, у полутамној, поларној ноћи земаљској. Ми смо већ у почетку видели, како Његош мисли о материји с ове последње тачке гледишта. Да наведемо овде још који пример, како он с ове тачке мисли специјално о људском телу, које му се с оне прве тачке тако неисказано бедно и ништавно чини.
Од својих светлих часова, проведених у иностранству, Његош је овековечио нарочито часове проведене у Трсту, у гостима код грофа Штадиона и у дому Гопчевића. У опису првог гостовања овако пева наш цетињски „манихејац":
„скупа смо се ми сви веселили,
гледајући грациозну Флору,
сјајну звјезду трестанског театра,
која одмах зефирним полетом
и погледом својим очараним
пака' у рај може претворити,
ка' даница иза мрачне ноћи
што засмије своде Уранове".
(„Три дана у Тријесту")
Тако је певао Раде у својој тридесет првој години, у исто време, када је писао —  можете ли веровати?  —  и „Лучу Микрокозма"! А овако је он певао после шест година, на десет месеци пред своју смрт:
„Луиза је то млађахна,
наша китна домаћица,
у правилном које лицу
излило је штедро небо
све милине, све грације:
Аврорина то је шћерка
и цвијетна сапутница!
(„Пировање" код г. С. Гопчевића)
Овамо спадају још и многобројни слични описи из „Г.В.", као опис снахе Милоњића, опис ранопогинулог младог војводе Батрића, чудесни сладострасни опис Стамбола (Мустај кадија) и др.
Сви ови описи, насупрот оним претходним исказима о телу и материји, сведоче довољно да Његош није био ни веран манихејац нити пак тиваидац. Он је, истина, знао за један бољи, сјајнији и хармоничнији свет од нашега; он се маштом својом пео у њ, уживао у њему, путовао кроза њ, и свој нам путопис оставио; он је видео „небесни Јерусалим", нашу људску праколевку; он је хаџијао по најсветијим местима, где је Исток не само једнога сунца но свију васионских сунаца, и где нема Голготе и Пилата. Па као што се једна палата, из висине посматрана, чини као једна безформа гомила камења, а из близине, са земље, напротив, усхићава и плени својим гордим димензијама и својом симетријом, тако и ова наша земаљска палата губи своју гордост и симетрију и претвара се у једно дармарно, „гнило царство материје", губећи и своју доброту и лепоту, кад се посматра из сјајних, златооких висина, из бољих и срећнијих светова. Његош је знао за све светове, он их је у своме ентузијазму гледао, но он није могао, слично манихејцима и платонистима и тиваидским пустињацима, својим духом бити стално прикован за идеално, небесно царство, и никад се не вратити са свога хаџилука к себи, к својима, и никад не отворити своју душу и срце и пред лепотама — и ако инфериорним небесним — своје земаљске домовине, ове физичке тамнице, која, и ако је тамница, ипак је и као таква дело једног највишег мајстора, једног уметника без сравњења, који је недостижан у укусу и разумевању уметничких дела сваке врсте, како оних која поражавају својом раскоши у радости и тицијанској пуноћи задовољства  тако  и  оних  која   поражавају   својим   михеланџелским демонизмом.
За Његоша је материја зло, но не сама по себи већ у односу према човеку. Из материје је саграђена телесна тамница за испаштање људи, а ова телесна тамница стешњава и помрачава дух, или по речима мудрог игумана:
„задржа је и крије у себи
како пламен подземна пештера"
(Г. В.)
Зато је, ето, материја зло, а не сама по себи.
У суштини ова материјална грађевина, ово наше земаљско биће и добро је, јер одговара правди и вечном закону, који сваки преступ кажњава, и лепо је, јер је саграђено Богом. Свет је овај савршен, премда савршена тамница, у којој је толико зла, да човек има од чега да трпи целога века, и толико добра, да човек поред свих зала може у њој да живи. Свет је овај савршена трагедија; својим савршенством једначи се он са осталим световима, а својом трагичношћу разликује се од њих; он је трагедија, скоро једина трагедија у репертоару васионском (изузев Ад); други светови су веселе позоришне игре, само је наш свет трагедија. Овој трагедији не може се ништа ни додати ни одузети — она је као таква савршена. Наравно, нама људима, који смо жртве ове трагедије, тешко се она може учинити добра и лепа — поготову никад боља и лепша од трагедија, које ми пишемо. Затвореном лаву и златни кавез не чини се ни тако добар ни тако леп као једна буђава пећина у риту. Како ми људи можемо рећи, да је наш кавез добар и леп ма он златан био? То могу они, који га посматрају с поља и не учествују у нашем трпљењу. Да су у париској Бастиљи затворени тигрови и лавови или да су држани кромпири Луја XVI, Бастиља би и данас постојала и била би вазда и добра и лепа. Но она је била и зла и ружна зато, што су људи у њу затварани. Наш земаљски живот несравњиво је савршенија тамница од Бастиље. Она је тако удешена да ми у њој у највећој мери трпимо и ипак никад се не радујемо да осуди рок истиче и да се ослободимо; најређе нам пак пада на ум да из ове тамнице побегнемо и спасемо се трпљења, иако су нам све капије за бекство отворене. Нарочита размера добра и зла у овом свету чине га тако савршеном тамницом.
Ми не знамо ову размеру добра и зла у животу — ми смо обично или песимисти или оптимисти, те за нас и не постоји никаква размера, јер не постоје две количине — ми не знамо колико процената добра с колико процената зла треба да се уједини, да би овај живот дали, као што знамо на пр. колико молекула хидрогена с колико оксигена дају воду. Ми само можемо знати — кад се срећним случајем уздигнемо до трезвене мисли — да зло и добро сачињавају овај земаљски живот, и да се он не да замислити без једног од тих својих елемената, као што се не да замислити вода са једним од својих елемената. Ми можемо знати, да
„чашу меда још нико не попи,
што је чашом жучи не загрчи",
но у исто време, а да
чаша жучи иште чашу меда",
јер само смешане те две чаше, жучи и меда, чине чашу нашег животног пића —
смијешане најлакше се пију",
Једна противност условљава другу, једна изазива другу — и друкчије не може да буде. Овако Његош:
„нашу сферу да ноћ не полази
би л' овако лице неба сјало?
без остријех зубах ледне зиме
би л' топлоте благост познавали?
без будалах тупога погледа?
би л' умови могли блистат свјетли?
(Л. М.)
Зло, дакле, у овоме свету је неопходно, као што је за сваку трагедију зло неопходно. Но наши људски појмови о добру и злу разграниченији су него што су то добро и зло у ствари. Добро и зло су у ствари веома блиски суседи, тако блиски, да је често тешко за њих рећи да су суседи а не једна фамилија, као што је тешко рећи за хидроген и оксиген да су суседи у једној капљи воде, а не једно и исто. Добро и зло тако су блиски, да често једно у друго прелазе: често добро постаје зло, а зло добро, и још чешће они једно другом служе. На пример: очи су велико добро човека; нарочито је Његош овековечио важност и лепоту очију многим својим стиховима; ево једног од најјачих:
„сви мирови без очих су мрачни".
А ко нема очију, нема ни светлости, а без ове ни лепоте. Но поред тога очи могу ипак да буду зло:
поглед смета мисли и језику
а слијепцу очи не сметају".
(Г. В.)
Зло помаже развићу многих сила, које би само као потенце остале, неразвијене и неупотребљене. Песник говори:
„нове нужде рађу нове силе.
Дјеиствија напрежу духове,
стјесненија сламају громове.
Удар нађе искру у камену;
без њега би у кам очајала".
(ib.)
И тако, и ако изгледа да је зло владатељ овога света, ипак је оно често само слуга добра. И ако изгледа да зло „свагда торжествује", да је ум побеђен безумљем, да су ред и хармонија света поремећени лудим вашарским метежом, да над свим слепи случај господари, да је живот људски на земљи „највиша лудост", ипак — ипак, све што се догађа није без смисла, није каприс случаја, него:
„цијели ови беспореци
по поретку некоме сљедују;
над свом овом грдном мјешавином
опет умна сила торжествује".
(ib.)
Не торжествује, дакле, ипак зло у свету — ма колико изгледало — но умна сила. Ова умна сила не појављује се само делимично, но у свему. Она је моћна и непобедива; зло је немоћно према њој. Она прописује поредак догађајима и стварима и бди најревносније над тачним извршењем тога прописаног поретка, светећи се грозно сваком покушају нарушења истог.
Природа је карниворска, то је истина, и то је демонско

Књиге Николаја Велимировића!