Страх од жене као психопатолошки и митски знак

Чињеница да је жена та која рађа, доноси нов живот на свет и на тај начин представља извор плодности и непрестану гаранцију за продужетак људске врсте, одредила је, на архетипски начин, женину улогу и положај у свету. Ова, као и она друга чињеница даје људско одојче као најнемоћније биће у природи, неумитним везама упућено на потпуну зависност од мајке, која треба да представља извор осећања сигурности, заштите и љубави, створиле су од мајке божанство које су обожавали сви стари народи. Готово непрекидна способност жене да рађа, у току неколико деценија њеног биолошки репродуктивног периода, била је услов продужетка врсте, па су мушкарци још у најстаријим временима видели гаранцију свога опстанка у својим потомцима. Женске статуете из 27000. године пре наше ере, приказиване са упадљивим наглашавањем њених искључиво материнских карактеристика, значи великим дојкама и снажном, широком карлицом, служиле су једном од првих познатих култова магијских церемонијала - култу плодности. Таква је и позната Вилендорфска Венера из тзв. магдаленске културе, чијој је глави, као очевидно неважном детаљу, обраћена мала пажња.

Уметник овде није портретирао жену, него плодност. Матријархат је, између осталог, могао настати и као природна последица обожавања жене као бића које рађа.

Па и прво небеско тело које је на сличан начин обожавано и које је стављано током хиљада година у центар земаљских и ванземаљских збивања није било (као што би се у први мах могло очекивати) Сунце, већ Месец. У многим језицима реч која означава Месец и менструацију или је истоветна, или врло слична. Реч: менструација, значи месечева мена, менс је у ствари Месец. Прва божанства готово свих старих религија, са изузетком иранске, која је претходила персијској, узимала је женско биће као богињу-мајку која треба да има нераскидиве односе са Месецом. Појам богиње-мајке, како пише Жакета Хавкес, био је готово једнако универзалан, као што је био универзалан и сам религиозни потицај. "Да ли је она наслеђени лик људске психе или је лик створен заједничким искуством самога живота, о свему томе не можемо ни замислити да бисмо могли донети суд, али свакако се чини да је њен живот вечан. Њена снага расте и пада, каткада ју је истиснуо њен син или божански отац, али она живи у души човека било да је назива Нентинуга, Иштар, Хатор, Изис, Хера или Марија."

Оно, међутим, што је наизглед парадоксално, а што ће имати далекосежне последице за људску психу, јесте чињеница даје ово женско, месечево божанство од самог свог почетка узимало двострук, потпуно супротан аспект. Да ли због тога што сам Месец у своме кружењу око Земље и ове заједно са њиме око Сунца доживљава различите фазе: од младог Месеца до пуног, са једном тамном фазом када се више не види, или због тога што је менструална крв била један од првих, уопште познатих табуа за човека - табу који је омогућио, обуздавањем анималне природе нагона у њему, читав каснији културни развој - жена, као представник месечевог култа носила је у себи једну светлу страну, била је даривалац живота и уводила мушкарце у његове тајне, и једну тамну и деструктивну образину која је прождирала, претила и од које је мушкарац доживљавао страх. Тако је, на пример, једна од најстаријих келтских богиња месеца Ану, доносила живот и снагу и у исто време прождирала људе. Овакав однос према жени, очевидно је имао пуно додирних тачака са човековим односом према природи, са којом се жена најчешће идентификује, а која заиста носи у себи двострук аспект живота и смрти, непрестаног давања и узимања.

Постоји, међутим, још један значајан фактор, овога пута психолошке природе, који чини жену и мајку, колико неопходном и незаменљивом у развоју детета, толико и опасном за овај развој. У оном одлучујућем моменту када дете почиње да развија у себи своје Ја, када почиње развој његове индивидуалности, његово окретање према свету, односно спољашњој средини, нека тамна, инертна, инстинктивна конзервативност мајке покушава да задржи овај развој даљим инсистирањем на "екстраутериној ембрионалној вези" са њом. Она "мистична партиципација" (израз који потиче од Леви-Брила), која се остварује у првој години детињег живота између њега и мајке, продужава са несвесним отпором мајке и даље, преносећи је са биолошког на психолошки терен. И тада управо почиње да се код детета јавља страх од мајке, од њене превелике и сада већ реметилачке потребе за заштитом. Отуд није случајно што се у бакама женско биће често појављује као змај кога херој мора да убије да би освојио принцезу, која није ништа друго него његово право Ја, његова самосталност и индивидуалност. Друга честа представа жене као вештице која гута децу, као у Ивици и Марици, има исто значење. Дубоког је, најзад, значења уобичајени ритуал у неких афричких племена, који у моменту пубертетске иницијације тражи од младог човека, често још дечка, да својим стопалом згази мајчин трбух, док мајка лежи на самом прагу своје куће из које он треба да изађе.

Не треба заборавити да је и мајка обично људско биће, оптерећено свима слабостима своје природе, бројним нерешеним личним конфликтима, који могу, када узму патолошке размере, да је већ од почетка спрече у пружању детету оног најосновнијег и у исто време најнеопходнијег осећања безбедности и сигурности. У таквим и сличним случајевима, које ћемо мало касније анализирати, дете се још од почетка боји мајке и ту бојазан може касније да прошири на жену уопште. Пошто сваки мушкарац, даље, већ и биолошки и физиолошки носи женски принцип у себи, своју Аниму, како би рекао Јунг, као што и свака жена носи мушки принцип, свога Анимуса, и како је сукоб и обрачунавање са овим супротним принципом у нама неизбежан и чак преко потребан, није тешко сагледати све негативне последице оваквог сусрета са супротним принципом, ако је већ од самог почетка тај сусрет био у реалности негативан.

Покушаћемо да укратко опишемо неке од ових патолошких ситуација које произлазе, с једне стране, од оног неизменљивог, архетипског положаја мајке, која својом тамном страном постаје у једном тренутку неизбежна, али и потребна кочница даљег индивидуалног развоја детета, кочница која треба да буде савладана, а с друге стране, од најразличитијих неусклађених односа у породици у којима очев принцип, принцип патријархата, није у повољном односу према мајци и жени. (Истини за вољу треба рећи да неки научници, међу њима и професор Коперс, сматрају застарелим Бахофенову теорију по којој је матријархат претходио патријархату.)

У једном таквом неусклађеном односу отац може да буде изразито слаба, пасивна и потчињена страна у породици, при чему детету недостаје довољно ауторитативне снаге мушкарца да би је могло, идентификацијом са оцем, примити у себе и изградити свој будући став. Отац, наравно, може уопште и да недостаје. У оваквом случају, мајка је та која преузима и улогу оца и својом наглашено мушкарачком и агресивном улогом привезује дете уз себе на такав начин да оно или и само временом постаје слабо и пасивно као отац, па касније бира и таквог брачног партнера од кога увек помало зазире, као што зазире и од мајке, или се развија у хомосексуалну јединку код које готово никад не изостаје известан страх од жене као такве.

У другом случају, када је отац изразито деспотска, "јака" фигура у кући, при чему је мајка онда обично уплашена и поводљива, дете може да развије у себи уопште страх од патријархалног, мушког принципа, јачајући тако своје женске црте које потпомажу регресивној тенденцији у њему да остане непрестано везан уз мајку, која је, међутим, исто тако неспособна да му прибави сигурност. Ако дете ипак успе да савлада страх од оца, идентификујући се углавном са њим, онда су сви изгледи да ће и оно само постати временом тиранско и брутално, односећи се према жени као нижем бићу, као према своме робу, остајући на овај начин целог живота сувише: "мушко" без довољно нежности и деликатности према животу. У сваком случају, и код оваквих сувише "мушких" као и сувише "женских" особа, свеједно коме полу припадали, јавља се страх, често као стални животни сапутник. Страх се увек јавља тамо где постоји празнина, где постоји претерано наглашавање само једног принципа (познати Ноror vacui).

Мада смо у овом излагању описали само негативне аспекте породичне констелације која може да у детету роди страх од жене, чију нам бројност гарантује свакодневна психотерапеутска пракса, хтели смо да покажемо да тај страх има и једну универзалну, митску компоненту. Овим смо хтели не само да подстакнемо родитеље да уз помоћ педагога и психолога на време отклањају могуће последице неуједначених односа у породици већ и да покажемо да само целовитим, свесним прихватањем мајке и жене како у реалности тако и у своме сопственом несвесном може да се оствари зрела личност која ће радосно и стваралачки да прихвати живот, који није ништа друго него тамна и светла страна Јанусовог лица, келтска богиња Месеца Ану.

Дох Жуан у светлости психологије и мита

Ванвременска фигура Дон Жуана, створена искључиво у фантазији западног света, с правом је упоређивана са исто тако великим, ванвременским ликовима Фауста, Дон Кихота и Хамлета. Чак и када се не би довољно познавала историја културног стваралаштва европских народа, стиче се утисак да би се могла на основу бројних списа, укључујући наравно и романе о овим значајним херојима, успешно да реконструише готово цела историја духа Запада. Вечита прометејска тежња за знањем у Фауста, вера заснована на неизвесном у "шпанског Христа" Дон Кихота, који је "господарио светом допустивши да му се подсмевају" (де Унамуно), геније сумње у расцепу између мишљења и делања - Хамлет и, најзад, аристократски непријатељ жена који је само на њих упућен -ДонЖуан!

Зачуђавајуће дуго времена је требало да прође док су почела да се множе казивања о Дон Жуану. Постојбина ових казивања, сигурно не случајно, била је Шпанија, у којој је врло дуго времена строгим моралним прописима била онемогућена слобода љубави. Прича се као истинито да када је неки француски посланик у XVII веку донео краљици на дар триста пари финих чарапа, љутито је поклон одбијен са напоменом да шпанска краљица нема ногу. И управо у таквој Шпанији, на почетку XVII века, записано је прво казивање о преваранту Дон Жуану од Кулве, док су језуити 1615. године били у поседу једног другог списа који је носио дугачак наслов: 0 Леонтију, једном грофу који је заведен од Макијавелија доживео страшан крај. Тек је 1630. године један обдарени монах, Габријел Телез, познатији под именом Тирзо де Молина, објавио весели комад пун фантазије и духовитости под насловом Варалица из Севиље и камени гост.

Пошто су у идућем веку разни француски и италијански аутори преузели тему, Дон Жуан је врло брзо постао легендарна личност у осећањима и мишљењу широких народних маса. Временом је Дон Жуан добијао све богатије и сложеније карактеристике, постао је на неки начин и критичар времена и обичаја, првенствено кроз сјајну Молијерову обраду и генијалну музику у познатој Моцартовој опери. Психологија овога лика, у делима каснијих књижевника и филозофа, продубљивана је, откривши нам сву раскошност европског духа у потрази за својим првобитним изворима. Најпре је романтичар Грабе 1829, спевао Дон Жуан и Фауст у коме комбинује оба мита, осуђујући јунаке на пакао, затим све боље и префињеније анализе Дон Жуана у делима Бајрона, Мисеа, Пушкина и Хофмана, да би и један тако велики филозоф као што је био Серен Кјеркегор у Дневнику заводника анализирао феномен апсолутне чулности. Дон Жуан је за овог меланхоличног Данца био узор чулне демоније, геније еротске сфере у коме се суштинска питања живота решавају на начин први од три могућа начина решавања то јест естетски (друга два су етички и религиозни).

У овом кратком историјском уводу о настајању и даљем разрађивању мита о Дон Жуану поменимо на крају још два савремена књижевника: Макса Фриша и Камија. Фриш покушава да нађе неки излаз за Дон Жуана. Он од њега прави љубавника геометрије који одбацује љубав од себе, јер она не следи строга правила математике. Комад је занимљив за психолога уколико упућује на недостатак еротике у Дон Жуану, на његову хладну и осветничку природу која са љубављу према женама нема никакве везе. Најзад, за Камија је Дон Жуан јунак апсурда. Његово апсурдно вођење живота облачи се у сексуалне реквизите, при чему се он у основи више скрива, него што се објављује. Проблематика Дон Жуана лежи дубље него што се то може наслутити на основу његовог еротичног авантуризма.

Какав је човек у основи Дон Жуан и у чему је скривена тајна "донжуанизма", једног, морамо ипак признати, патолошког феномена љубавног живота мушкарца? Овај израз је први употребио Хајен 1886. године и од тада он је стално присутан у свим уџбеницима психопатологије еротично-сексуалног живота. Заблуда је, најпре, посматрати Дон Жуана као пунокрвног, чулног човека. Насупрот Казанови, великом љубавнику, "који је волео тамо где је жудео и жудео где је волео", нигде уз Дон Жуана не осећамо присуство бога Ероса. Он напада и осваја само да би понизио, цинично се подсмехнуо жени, оставио је када му се она највише нада, он се, заиста, служи свим негативним макијавелистичким одликама: неверством, лажним обећањима, презиром, свим видовима преваре. Дон Жуан је човек који мрзи жене, у сталном је рату против женског рода, не жели да воли жену, већ само да је потлачи и понизи. Жудња за влашћу је оно што карактерише Дон Жуана, он је срећан само онда када се осети надмоћан, када неограничено влада, када може да се игра женама као својим луткама. У овој његовој битној карактеристици испољава се, чини се, сва дубока и каткад трагична супротност двају најснажнијих нагона у човеку: еротично-сексуалне потребе и потребе за владањем, моћи. Патолошко преовладавање овог последњег нагона увек је присутно код онога у коме нема љубави.

У низу неуспелих бракова могли смо врло често да констатујемо упорну, неуротичну борбу супружника за превлашћу у браку, и та борба двају агресивних људских бића била је обично баш тамо где је љубавни живот осетно трпео од саможивости и недостатка способности за предавањем.

Дон Жуану је, дакле, изнад свега стало да буде привлачан као мушкарац, да опсени и заведе жену да би себе потврдио као јако, мушко биће. Не треба се сувише удубљивати у овакве људе па да убрзо откријемо њихову дубоку сумњу у своју мушкост. Сада нисмо далеко од нове оправдане претпоставке да Дон Жуан има у себи много карактеристика које се означавају као женске у мушкарцу. И заиста, Дон Жуан припада женственом типу мушкарца. Невоља је сада у томе што се он не мири са овим женским особинама у себи (нервозност, немир, непостојаност), већ их се управо боји, грози и жели да савлада, не у самом себи, што би био једини нормалан пут, већ ван себе, светећи се женама. Он се овако понаша као примитиван човек, који пред полазак у рат или пред предузимање неке друге акције брижљиво избегава и зазире управо у "светом ужасу" од било каквог додира са женама, због страха да би био омађијан умекшавањем бојне спремности. Наравно да је овај страх чисто пројективне природе и да се у ствари заснива на бојазни од оживљавања сопственог женског елемента у његовој психи, његове Аниме.

Несвестан оваквог свог става према женским цртама у себи, Дон Жуан је типичан пубертирајући адолесцент који је још сав концентрисан на унутрашњу борбу за јачањем и учвршћивањем своје мушкости, страхујући у себи и ван себе од жене, отуд је према женама груб, циничан, па и безобзиран заводник. Њему није стало ни до сексуалног уживања као таквог - у томе опет ужива Казанова. Он је хладан како у љубави, за коју је, као што смо видели, потпуно неспособан, јер је још сав обузет собом, тако и у сексуалном уживању. Пошто је потреба за афирмисањем своје неуротичне и несигурне личности много јача од потребе за зближењем и топлином, он је задовољан, наравно, привремено, само када наиђе на онај тип жене, често девице, за који је унапред сигуран да ће му се покорити и признати његову моћ. Он је због оваквог свог понашања асоцијалан и склон преступништву и криминалу, као што је то уосталом чест случај са младићем у пубертету.

Свакако нас мора још интересовати однос Дон Жуана према родитељима. Фројд је у једној студији о мушкарцима који показују "дугу листу љубавница" тврдио да код њих постоји патолошки јака веза у односу на мајку. Мада вероватно да постоји и овакав тип Дон Жуана, који нам онда добро објашњава и вишак женских црта у мушком карактеру, мора да постоје и све друге комбинације, међу којима бисмо поменули управо обрнути Едипов комплекс, неуспех у идентификацији са мајком, дакле и неспособност везивања за било коју жену, или пак прејака идентификација са оцем, који може и сам да представља успелог или мање успелог Дон Жуана.

Најзад, у једном дубљем, филозофском значењу Дон Жуана можемо окарактерисати и као неуспелу инкарнацију духовног Адама који је узео на себе незахвалну мисију да се свети Еви што је у њему пробудила чулност и на тај начин му затворила пут за духовно напредовање. У сваком случају, Дон Жуан, насупрот вечитом Фаусту (истина у Гетеовој обради), као позитивном лику европског духа, који се управо преко жена, Маргарете и Хелене, уздиже до Вечите Мајке, овај је симбол болесне чулности, застарелих патријархалних односа у којима је жена још увек роб свога мужа, он је карикатура оног на пола пробуђеног адолесцента у коме потреба за владањем и потврђивањем своје моћи још доминира над потребом за љубављу и давањем. Пошто је овакав лик адолесцента вечит, а често се и одрастао човек понаша као адолесцент, вероватно је и лик Дон Жуана архетип људске психе, па се тиме и објашњава његово митско трајање.

Зашто је људима тешко да воле?

Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој они живе - каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле. Присећам се једне старе јеврејске легенде која каже да свет почива на тридесет шест праведника и да губитком само једног од њих патње света би постале тако тешке и сурове да би биле у стању да отрују и душу детета. Није ли се овај број праведника у свету већ почео да смањује?

Врло је вероватно да би многи људи били зачуђени када би чули да је само мали број људи заиста способан да воли. Проверавајући сами себе, упитали би се: зар нису пружили толико доказа своје љубави према родитељима, према својој деци, сиромашнијој родбини, зар нису давали прилоге унесрећенима, зар нису показали љубав према отаџбини онда када су је бранили?

Открића савремене психологије и психопатологије о суштини људске природе и скривеним потенцијалима који из несвесне психе делују и у основи управљају људским поступцима у приличној су мери одрекла човеку улепшану представу коју је о себи створио и за коју је веровао да је може трајно да одржи. Уосталом, довољно је поћи већ и од једноставног питања: откуд толико зла, несреће и неправде у свету када је већина људи уверена у исправност својих поступака, часност својих намера и искреност своје љубави?

Требало би, наравно, пре свега дефинисати појам љубави, што није једноставно. Избегавајући да одемо у крајност па да љубав подижемо на недоступан престо, "чисте, идеалне, платонске љубави", или да љубав сведемо на лепши израз за задовољавање основних нагонских потреба, или само на "маскирану себичност", биће довољно да се послужимо речима управо једног врсног психоаналитичара какав је био Ото Фенихел: "О љубави се може говорити тек кад размишљање о објекту достигне толики степен да је властито задовољење немогућно ако се и објект не задовољи." Ако ове Фенихелове речи не схватимо дословно, онда смо на добром путу да стварно разумемо појам љубави. И тада нам љубав неће више изгледати као тренутак инспирације или случајна спонтаност изливања осећања, већ као задатак и труд.

Не улазећи у сложено порекло наше потребе за љубављу, и то не само потребе да се прими љубав од других, већ и оне значајније, иако изведене и секундарне, да се љубав другима пружи (и то без свесног или чешће несвесног очекивања да ће она бити узвраћена или било на који начин и када "наплаћена"), желимо овде да изнесемо најчешће разлоге због чега људи нису у стању да воле, или, као што смо то у наслову истакли, тешко могу да воле. Тешкоћама вољења прилазимо искључиво као дијагностичари и сагледавамо их само са психолошких позиција, свесно се ограђујући да будемо и терапеути, или да овај проблем осмотримо и са неких других, сигурно значајних и оправданих становишта.

1) Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или - на други начин речено - колико смо и с каквом снагом у детињству били вољени, толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге. Родитељи који нису желели дете или су га желели, али одмах после рођења, било из кога трагичног разлога који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово дете нису стварно прихватили нити га заволели, стварају, често и без своје воље, услове патолошког развоја детета. Мада се с правом истиче да је за правилан психички раст детета неопходна љубав оба родитеља, има доста примера у животу који показују да је каткад и љубав само једног родитеља (под условом се избегне претеран, па и болесни вид љубави према детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности да и само некога заволи.

2) Људима је тешко да воле, јер су љубав од родитеља доживели помешану са мржњом, грубошћу и суровошћу. Треба најпре рашчистити са илузијама да постоји неки човек (значи и родитељ) који би био у стању да гаји према било коме чисту љубав, и то у неком замишљеном, непрекинутом току. Човек је у дубини свога бића амбивалентан, склон да воли и мрзи једну исту особу или ствар. Није било мало примера у животу, нарочито у односима родитељ-деца или у љубавним односима, да се нека "велика љубав" претвори у дивљу мржњу, али и обратно, мада ређе, да је мржња преточена у љубав. Управо због ове превртљивости људске природе, која долази од иманентне присутности "доброг" и "злог" у човеку (коју је хришћанска култура Запада јаче доживела и истакла од оне азијске на Истоку), дете рано доживи, готово бих рекао на архетипски начин, овај дуализам и рано стекне велику несигурност с обзиром на однос према љубави.

Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у току само једног дана доживи наглу промену расположења једног од родитеља (а оно доживљава афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се љубав и мржња мењају брзином промена пролећног неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко страха доживело ову смену, или себе даље развија реактивно се идентификујући са родитељима (дакле, развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући постепено као родитељи, или постаје неповерљиво према сваком испољавању љубави, било да она долази из околине или као импулс из сопствене душе.

3) "Љуби ближњег свога као самог себе" - каже стара мудрост. Један од врло значајних разлога зашто људи не воле или тешко заволе другог је у томе што не воле сами себе. Већ смо раније писали о распрострањеној заблуди да људи у највећем броју воле себе. Истина је обрнута. Познати француски писац Монтерлан с правом је писао: "Убеђен сам да је највећи непријатељ човеков у њему самом". Зашто је то тако?

Заиста, када се боље загледамо у људе из наше околине, запазићемо да многи не воле себе свесно, још чешће несвесно. Разлози за овакво дубоко одбијање прихватања себе многобројни су. Да поменемо само неке: разочарање које су једном приредили својим родитељима рушећи им слику коју су ови измислили о својој деци, деловало је депресивно пре свега на њих саме; доживљено разочарање у идеализирану слику, физичку или психичку, коју су о себи људи створили, а која никако није у стању да се уклопи у реалност. Људи, другим речима, не воле себе зато што су се у животу показали онаквим какве себе нису замислили, или како их други нису замислили.

Највећи број људи, затим, воли себе нарцисоидно. Ако је волети себе нарцисоидно, каткад, довољно неком новом Нарцису, оваква љубав се показује као велика препрека и њему самом за односе са другим људима, посебно у односима других људи према њему. Познато нам је да овакав тип људи тешко може да заволи зато што су имали родитеље који су им поклањали претерано много пажње; зато што су доживели страх, реалан или умишљен, да их родитељи нису довољно волели или зато што су и сами имали нарцистичке родитеље. Исход у свим случајевима исти је: појачана љубав према себи. Себичност оваквих људи последица је недовољне индивидуације, немања прилике да се постане индивидуа. Треба овом приликом напоменути да у току "индивидуационог процеса" постоји једна фаза када је себичност нормална појава, јер је појачано бављење собом и појачана наклоност према себи израз борбе за самосталност и независност, борба за своје Ја. Нажалост, ова фаза код многих траје читав живот.

4) Вештачки одељујући еротику од сексуалитета, због погрешне или претеране идентификације у детињству, најчешће са родитељима супротног пола, одрасли човек је у еротично-сексуалном расцепу, па или "воли" партнера, при чему је у интимним односима импотентан, односно фригидан, или "не воли" партнера, при чему је са њим сексуално успешан. Није тешко у оваквом расцепу препознати трагове неразрешеног Едиповог комплекса.

Као што смо већ нагласили, све поменуте и многе непоменуте варијације теме "не моћи волети" имају корен у грешкама васпитања у раном детињству. Морамо признати да нам се чини као да се неке од ових грешака, које су изгледа неизбежне, "лепе" за поједине црте људског карактера у којима има нешто од "примордијалне природе", нечега што је урођено. На срећу, све психолошке и психопатолошке шеме, па и ова изложена, живот често демантује и превазилази, иако се један добар део човечанства влада по њима. Довољно је, ипак, знати да се љубав, као и све што је скупоцено и крхко у нама, мора неговати и гајити. Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и - опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде.

3 - Телесне болести и психа

Увод

Завера против бола

Живимо у времену у коме су бол и патња прогнани из свести људи. Утолико су ваљда присутнији на видљивој сцени животних збивања. Европска цивилизација, посебно медицинска европска цивилизација прогласила је сваки бол, физички као и психички, непожељним, сувишним и штетним.

До оваквог развоја дошло је релативно брзо и то када је крајем прошлог века бол схваћен као део телесних функција, одвојен од душевних збивања, као и због метафизичких објашњења порекла и смисла бола. За Декарта бол је значио сигнал којим тело реагује на неку опасност која долази изнутра или споља, и који служи како ради заштите тако и ради препознавања стварног порекла бола. Разне религије тумачиле су бол на различите начине, углавном као последицу човекове несавршености, грешности или као исход поремећаја у небеској хијерархији.

Хипократова медицина, као добар основ сваке будуће медицине, сматрала је бол путоказом у извор телесних и душевних обољења, која су већ онда била схваћена јединствено на начин модерне психосоматске медицине која се труди да опет допре до овог изгубљеног јединства телесних и душевних збивања у човеку. Хармоничност човековог психофизичког бића ремети се неким дисхармоничним чиниоцима који долазе не само због природне трошности и смртности човекове већ и много више због његовог погрешног начина мишљења, осећања и доживљавања себе и своје околине. Циљ хипократских лекара, за дуги низ векова, практично све до прошлог века, био је откривање погрешног начина мишљења и осећања у болесног човека, а онда и његово отклањање, односно повратак у првобитно хармонично стање. Бол тела може да буде ублажен или да нестане у току лечења, али то није био првобитни и једини циљ некадашњих лекара. Лекар је и онда, као и сада, могао да ублажи или одстрани бол, али одстранити бол, према мишљењу некадашњих лекара, значило би уништити и болесника.

Природно лечење, после откривања стварног узрока који је пацијент морао да схвати својим непомућеним умом, састојало се како у преуобличавању дотадашњег начина живота тако и у промени исхране, шетњама и бављењу делатностима које су хармонично развијале све телесне и духовне функције у човеку. Средства за отклањање бола, као што су били опијум, алкохол, разне биљке са анестетичким својствима, ретко су употребљавана и само у изузетним приликама. Појединим "природним" болестима, на пример дечјим, посебно оним безначајним, остављан је слободан простор за деловање, јер се претпостављало да се дете, после прележаних дечјих болести, развија самосталније и брже. Укратко, захваљујући генијалној интуицији Хипократа и његових следбеника, појединачно у човеку сагледано је као Целина, а Целина је препозната у појединачном. Тек преко дубоког и далекосежног уплива грчке филозофије, грчка емпиријска медицина постала је истинска наука.

Да ли су таква схватања у даљој, али и ближој прошлости човечанства била погрешна и груба, последица незнања, сујеверја и немоћи некадашњих лекара и некадашње медицине? Каква је наша данашња филозофија која омогућава развој савремене медицинске науке? И да ли нам је филозофија још уопште потребна, или би она могла постати, или је већ постала слушкиња науке?

Погледајмо из чега се уопште састоји доживљај бола. Постоји, најпре: 1) телесно опажање бола, 2) осећање повезано са тим опажањем, и 3) реакција личности на то опажање и осећање. Треба одмах рећи да постоје две врсте бола: органски и психогени, и да је њихово дељење не само непотребно и немогућно већ и штетно. У сваком болу, чак и у оном који је изразито душевне природе, на пример бол за умрлим, блиским човеком, суделује и читаво тело и обратно. Наравно да штетност круте поделе органског од психогеног бола не значи да се треба лишити неопходног разликовања првобитног извора бола који се налази у неком телесном органу или у психичкој области човека. Ово разликовање је неопходно пре свега због нашег односа према болу, свеједно као лекара или као болесника. На овом месту и почиње наша критика савремене техничке цивилизације у коју се медицина без великих отпора уклопила.

Не истражујући довољно (због недостатака времена, простора, стрпљења и правог знања - све познате црте савременог друштва и доба) извор неког постојећег бола, који може и релативно кратко да траје (можда само неколико сати), и као пацијенти и као лекари најчешће страхујемо и грчевито желимо да бол што пре отклонимо. Није потребно наводити све штетне и често опасне последице брзог отклањања бола чије узроке нисмо како ваља испитали. Нас много више занима карактер друштва и цивилизације који уобличавају психу савременог човека тако да овај не жели, не може и неће да се суочи са својим болом, већ је много пре уверен да је сваки бол за њега штетан и непотребан и онда тражи, са неким чудним бесом и охолошћу, од савремене медицине да му она тај бол што пре отклони. Овакав измењен и измењено-изопачен однос према болу и патњи због бола, какав није познавала ниједна цивилизација, поготову ниједна култура у прошлости човека и човечанства, природна је последица ововременог става човека према главној осовини проблема живота и смрти, природе и друштва, људског организма, његове телесно-душевно-духовне организације која чини целину људског бића. Ако је човек нека врста машине (гледиште које је само привидно превазиђено), неисписана табла при рођењу, скуп безусловних и условних рефлекса, биће предодређено да тежи "принципу задовољства", а да избегава бол који му намеће "принцип реалности", зашто би требало мазохистички подносити бол када нам данас фармацеутска индустрија пружа обиље "пилула среће" које могу брзо и успешно да га одстране!

Вратимо се за тренутак на распрострањену заштиту од свих могућих дечјих болести у савременом друштву. Према мишљењу неких дечјих лекара у свету, дечје доба се карактерише релативно честим краткотрајним запаљивим процесима праћеним повишеном температуром. У току, и особито, после прележаних запаљења, које карактеришу и тзв. дечје болести, деца стичу потребан имунитет са којим улазе у "друго здравље" одраслог доба. Телесне одбрамбене снаге бивају ојачане и, што је необично занимљиво, према казивању лекара и родитеља, деца после прележаних болести показују и у своме изгледу и у своме бићу позитивне промене. Човек се не може отети утиску да ове болести за развој детета значе неку врсту процеса сазревања. Из оваквог посматрања и размишљања произилази да вештачки имунитет који се данас масовно примењује код деце не само што успорава душевни и телесни развој детета него, пошто тај имунитет није трајан, разне познате дечје болести пристижу у једном узрасту када дете није психофизички спремно да их добро поднесе. Отуд и опасност код ових болести од могућих компликација.

Циљ овог излагања није само анализа и критика нашег данашњег односа према болу и болестима већ и много шире - односа према патњи уопште. Јер наш однос према патњи исто је тако извитоперен као и однос према физичком или психичком болу. Ако су поједини облици физичког и психичког бола сигнал, опомена и путоказ нашег сазревања и то преко преуобличавања нашег животног става који нас је и довео у стање дисхармоније, зар се такво размишљање не може са још више разлога да примени на патњу!

Наш став као лекара, психијатра и психотерапеута према болу и патњи нашао је снажну подршку у плодно провокативној књизи Ивана Илича Медицинска немезис (издање "Зодијака", 1976.), у којој овај смели аутор пише: "Медицинска цивилизација настоји да бол претвори у технички проблем, те самим тим лишава патњу суштинског личног значења... Култура чини бол подношљивим на тај начин што га као саставни део уноси у један осмишљен систем, космополитска цивилизација издваја бол из сваког субјективног или међусубјективног контекста како би га уништила."

Још једном: на овај начин постају корисна расправљања о односу савремене цивилизације и културе, јер нам могу да послуже као опомена да о култури не можемо мислити на исти начин као о цивилизацији јер свако изједначавање културе и цивилизације постаје данас, и то ће све више бити у будућности, опасно и погубно по здравље како човека као индивидуе тако и човека као друштвеног бића.

Општи део

Основи психосоматске медицине

Немачки лекар Хајнрот био је вероватно први који је 1818 употребио термин: психосоматски. Требало је да прође више од сто година па да се овај појам одомаћи у медицини. Данас, он је познат у свим областима медицине, а на појединим неуропсихијатријским, или још чешће интерним клиникама постоје посебна одељења за психосоматске болести. Шта се заправо под овим изразом подразумева?

И лекари и лаици одувек су знали да многе болести тела потичу од разних психичких или душевних узрока, или бар да су у тесној вези са њима. Када се, на пример, неко нађе у акутној опасности, у такозваној ситуацији стреса, читав низ промена погађа, с једне стране, тело, као што су: проширење зеница, повећање крвног притиска, промене у раду срца, распореду крви, нивоу шећера, а, с друге стране, промене су приметне и у душевној области: поремећена је пажња, доминира афекат страха, ток мишљења постаје успоренији или убрзанији, поље свести се сужава. При свему томе раширено је погрешно мишљење да психосоматска медицина истражује утицај душе на тело. Картезијанска подела човека на душу и тело прати нас све до данас, када баш у области психосоматике покушавамо да се ослободимо овог дуалитета тврдњом да је увек реч о симултаној реакцији на извесне спољашње или унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Уствари, може се с правом рећи да је читава медицина психосоматска, јер у свакој болести делују соматски и психички чиниоци. Најзад, свака болест је болест неке личности, а у личности сусрећу се заједно обадва чиниоца. Организам дела као психофизичко јединство.

Два открића у медицини изванредно су нам помогла да боље разумемо како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се опет ово телесно реаговање враћа у своме дејству на, психу, стварајући понекад тзв. Circulus vitiosus, затворен круг у коме је болесник заробљен. Једно откриће потиче из области истраживања људске душе, психоаналитичко, док друго потиче из области вегетативног нервног система.

За разлику од анималног нервног система, који се брине за наше држање према спољашњем свету, који управља покретљивошћу наших мишића, вегетативни нервни систем брине се за складно функционисање наше унутрашњости, у крајњој линији, он се брине за наш живот и његово очување. За разлику од анималног нервног система, који је под утицајем наше воље, овај други систем ради потпуно аутономно, независно од те воље. Милионима и стотинама милиона најфинијих нервних влакана вегетативни систем прожима читаво наше тело, иде у све његове унутрашње органе, крвне судове, контролише изградњу и разградњу и најмањих јединица - ћелија у телу.

Откриће психоанализе да оштећивање наших функција потиче од несвесних конфликата, дакле оних које је наше свесно Ја одбацило и потиснуло у несвесно, конфликата који су, међутим, набијени енергетским снагама и који представљају израз наших основних нагонских тежњи, било је одлучујући допринос развитку психосоматске медицине. Док се Фројд на почетку ограничио на испитивање узрока промена тзв. "виших" функција, као што су мишљење, говор, потом моторне и сексуалне функције, убрзо му је постало јасно да ове промене, као последице нерешених а потиснутих унутрашњих конфликата задиру много дубље у тело, све до поменутог вегетативног и ендокриног система. Тако је постало разумљиво да су вегетативне функције најближе несвесном делу личности, коју је Фројд назвао Оно (1(1). Па као што анималне или вољне моторне функције немају никакав утицај на вегетативне, које се одвијају без учешћа свести, тако ни наше свесно Ја нема директну контролу над несвесним Оно.

Сада ће нам бити лакше да пратимо како настају неке болести у нашем телу првенствено под утицајем душевних сила, чији се конфликти одвијају на дугачкој линији: свесно-предсвесно-несвесно.

По Вајсу и Енглишу, постоје три групе болесних стања. У прву групу, која сачињава једну трећину свих болесника који траже лекарску помоћ, налазе се болесници који нити су психички, нити физички болесни, већ својим неодређеним и нејасно дефинисаним тегобама спадају у групу која се назива "функционално болесни". Овакви болесници се жале на повремене главобоље, болове у стомаку, имају затвор или пролив, пролазно им се подигне крвни притисак итд. У другу групу, која сачињава другу трећину свих болесника, спадају болесници, додуше са органским налазом, али чији симптоми врло много зависе од емоционалних чинилаца. Овде спадају многи улкусни болесници, они са оболелом штитњачом, дијабетом, реуматизмом, разним цревним, хроничним обољењима итд. Најзад, у трећу групу спадају они болесници чије су болести тесно повезане са вегетативним нервним системом, као што су: мигрена, астма, примарна хипертензија, а за коју се психосоматска медицина веома много интересује, јер претпоставља да психички чиниоци играју знатну улогу у настанку ових болести.

Од више околности зависи када ће и да ли ће она функционална сметња, која, као што смо видели, нема још ништа доказано органског у себи, прећи у стање праве болести, на пример, у манифестовање неке гризлице желуца, хроничног запаљења црева или Базедовљеве болести. Међу ове околности најзначајније су две: с једне стране, дужина трајања конфликтне ситуације, као и ступањ њене свесности, и, с друге стране, општа структура и отпорност личности, као и посебно стање личности у моменту када су унутрашњи и спољашњи сукоби почели да се манифестују. Другим речима, уколико је трајање неког конфликта било краће, а личност је, захваљујући извесном достигнутом ступњу зрелости свога Ја била у стању да конфликт поднесе на свесном плану, не потискујући га у несвесно, односно уколико је личност у целини зрелија и потпуније интегрисана, мали су изгледи да ће нека функционална сметња изазвати право органско обољење.

Занимљива је хипотеза, која се тешко и доказује, да сваки орган нашег тела реагује на неки одређени надражај, тако да се успоставља нека врста симбола органа који одговара одређеној емоцији. Тако, на пример, по Шулц-Хенкеу, страх бива симболизован преко срца и плућа, плашења (коју ваља разликовати од страха) преко штитњаче, жалост преко јетре, бес и љутња преко жучне бешике, тврдичлук преко црева, грамжљивост преко желуца итд. У овој хипотези нашег савременика чујемо ехо старих лекара.

Остало је још врло много нерасветљених проблема из области психосоматике које нисмо могли да додирнемо. Једно је извесно: човек је биће отворено према животу и свим његовим манифестацијама. Он ову своју отвореност, која је у исто време залог његове слободе, плаћа болестима. Мање је битно питање примарног утицаја душе на тело или тела на душу, битније је одгонетнути шта тело хоће да нам каже када је болесно.

Стари Римљани имали су пословицу: mens sana in corpore sano (у здравом телу здрав дух). Обратно је, међутим, још тачније: у здравом духу здраво је и тело.

Како се на болест гледало током историје

Човек се одувек занимао за појаву болести код себе и своје околине и тумачио је на различит начин. Можемо се, истина, одмах на почетку упитати да ли је човек одувек био болестан; међутим, ако је и постојало неко "рајско доба" када је човек био савршено здрав и умирао "од старости" оно припада тако давној и нама потпуно непознатој прошлости да ова претпоставка и нема за нас данас никаквог значаја. Ту и тамо се опет чује да и данас постоје нека племена у Азији која не знају за болести, јер, наводно, живе у идеалним климатским условима или се хране идеалном храном. Изучавање психофизичког склопа ових људи повезано је са великим тешкоћама, а врло ниски услови цивилизације у којима живе тешко да би нам могли послужити као неки наук или узор.

Палеонтолошка открића скелета од пре више десетина хиљада година, први медицински записи у Вавилону, Кини и Египту, као и трепанација лобање у доба Инка и Ацтека - несумњиво говоре да је човечанство и на почетку своје цивилизације, као и касније знало за болести за које и ми данас знамо. Ово се нарочито односи на туберкулозу и рак. Па ипак и у медицини и ван ње влада мишљење да је пораст болести корачао паралелно са развојем цивилизације и културе и да су данас "најболесније" оне земље у којима је степен развоја достигао највиши домет. Као да се развој људског духа и код појединаца и код народа одигравао на штету његовог телесног интегритета.

Можда није неинтересантно да погледамо како су заправо народи у прошлости примали неопходност болести и како су се са њима борили. Осећање бола и патње, претње, усамљености и потребе за заштитом које је наметнуо човеку његовом болешћу тражило је од човека неко објашњење. И он га је себи и другима и пружао.

Према историјским изворима којима данас располажемо тумачење болести као казне било је једно од првих. Асирци су употребљавали реч "шерту" која би требало да значи: љутина богова, грех. Прво певање Илијаде тумачи епидемију куге као казну коју је Аполон наметнуо Агамемнону и његовим људима, јер су неког свештеника, према томе самог бога, Атриди увредили. Слично објашњење пружа и Библија, иако само Стари Завет. Ако се упитамо какве су црте карактера поседовали људи тога доба који су болести примали као казну богова, неће нам бити тешко да у њима препознамо страх, зависност и грешност.

Већ у постхомеровској Грчкој, на почетку неприметно и постепено, затим све јасније, види се реакција на поменуте архајске идеје о болести, да би преовладало друго познато тумачење болести као случаја. Болестан човек може да буде, и често баш и јесте, праведан човек. Јонска филозофска школа и атинске трагедије помогли су да се искристалише схватање да за наступање болести нису одговорне нити сопствена кривица, нити одлука неког разљућеног божанства, већ да је последица "нужности" природе. Неколико грчких речи - међу којима се нарочито често понављају: моира, ананке и тусће - означавају појмове који нас овде интересују. Моира је нешто као судбина, снага која влада стварношћу, од које ни сам Зевс не може да спасе свога сина. Тусће пре означава случај, фортуну. За Грке су, према томе, болести с једне стране припадале извесном реду у природи, с друге су "несрећан случај" или "зао удес". Јасно је да овакво схватање већ представља известан напредак, јер код оваквих болести које су последица "случаја" умешност лекара, заснована на емпиријском и рационалном знању о законима људске природе, може болест и да излечи, чак и да је спречи. Дужност грчких лекара управо се и састојала у разликовању онога што произилази из "нужности природе" и онога што је плод "случаја", нереда у људском телу и духу. Ово је и смисао неких текстова Corpus Hippocraticum у којима се са ведрим поносом говори о надмоћности науке над "случајем".

Не задржавајући се на раном средњем веку, у коме је и медицина била једно време у стагнацији и у коме су под утицајем строгих, догматских принципа цркве која се више ослањала, парадоксно, на Стари Завет него на Нови, поново преовладавале идеје о болести као казни, долазимо до трећег схватања болести, које је узело маха у новом веку, па и најновијем добу, о болести као изазову и испиту.

У својој непресушној потреби да тајанственим и неухватљивим појавама да неко објашњење, које најчешће има одбрамбено и заштитничко обележје, ни данашњи човек није потпуно обезоружан пред загонетком болести. Међутим, пошто не можемо да узмемо као довољно или као коначно објашњење које званична медицина пружа о настанку појединих болести познајући често до детаља њеног узрочника, услове под којима се јавља итд., објашњење које не може ипак да задовољи оно суштинско питање у човеку: чему болест? - онда морамо признати да и даље стојимо пред старом енигмом. Морамо најпре да констатујемо да као што се ни најкултурнији савремени човек није сасвим ослободио архаичног, магијског мишљења, па повремено подлегне неком сујеверју, коме се идућег тренутка сам насмеје, тако ни данас није ишчезло у дубинама нашег несвесног још увек присутно веровање да неке наше кривице у настајању болести ипак има. Иако не често, понекад се овакво веровање завршава у дијалогу са психијатром који има врло деликатну дужност да сазна да ли је код дотичног човека реч о некој стварно почињеној кривици или само о осећању кривице.

Можда се ипак чешће сусрећемо са друге две врсте болесника који или у очајању примају своју болест као апсурд или схватају болест као испит. Шта ова болест која ме мучи већ месецима или годинама хоће заправо од мене? Очевидно да оваква питања, која се постављају чешће него што се мисли, покушавају да у болести као случају пронађу смисао примајући их као неку врсту испита. У крајњој линији, мало је важно да ли се овај смисао заиста поклапа са суштином болести као такве. Већ смо истакли да прави и последњи смисао болести остаје ипак загонетка. Много је важнији овај бескрајни и дивљења вредан напор човека да открије смисао своје болести стављајући на пробу све своје снаге, у првом реду своје стрпљење. Ако он тај смисао открије и схвати болест као Изазов и Исшш који треба да га учине јачим, зрелијим и сношљивијим, да га коригује у досадашњем понашању и мишљењу, онда не само што болест као таква постаје велика учитељица живота и ствара од људи хероје, а такве безимене примере имамо непрестано прилике да посматрамо, него овакав преображај човека кроз болест постаје извор ведрине и снаге и за његову околину, као и за лекара који га лечи. Јер лекар није свемоћан. Са очајником који у свему види само апсурд и неправду, наоружан најмодернијим лековима, лекар је ипак немоћан.

Ма колико били уверени у даље успехе медицинских и других наука, у све већу власт човека над природом, као и у мењање ове природе, Франклове речи, до којих је дошао посматрајући затворенике у немачким концентрационим логорима за време другог светског рата, остаће још дуго актуелне; уместо primum vivere, deinde philosophari, под извесним условима у животу добијају обратан смисао и постају спас: primum philosophari, deinde vivere - или, умрети!

Телесна болест као одбрана или изазов

"Једнако тражим објашњење за своју болест... Понекад ми се учини да су се мозак и плућа споразумели без мог знања. Овако више не може, рекао је мозак и после пет година плућа су пристала да му помогну."
Ф. Кафка

У свим телесним болестима које нас краткотрајно или дуже време савладавају немогуће је видети само случај или присутну неотпорност организма, када смо данас у стању да захваљујући открићима психосоматске медицине потврдимо давнашње схватање најстаријих лекара о тесној и непрекидној зависности и симултаној међусобној реакцији на спољашње и унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Узмимо само као пример интимну међусобну зависност која постоји између коже и нервног система, обадва система проистекла у ембрионалном добу из заједничког ектодерма. Кожа је у стању да репродукује мноштво различитих емоција на физичком плану, па је отуд могуће и често опажено да, на пример, актуелна забринутост производи чешање на једном одређеном месту на кожи, стрепња уроди сврабом или знојењем, продужен страх или незадовољство доводе до уртикарије, осећање кривице и стида до стварања кожних акни, а незадовољене еротске тежње могу да изазову тзв. кутану мастурбацију, често у области полних органа или у аналном пределу. Као што је психа у стању да изазове кожне промене, било која кожна болест која дуже времена траје, на пример акне у пубертету, или хроничне дерматозе соматског порекла, често изазива психичке промене у смислу појачане раздражљивости, нервозе или депресије.

Нешто слично се дешава и са многим другим органима нашег тела који често оболе услед дуготрајне психичке напетости као израза нерешених конфликата у свесном или чешће, у несвесном делу наше психе.

Хтели бисмо сада да нешто детаљније испитамо механизме одбране које наша јединствена психофизичка организација употребљава када је сукобљена са конфликтима који се или свесно не препознају или, и када их наша свест и наше Ја препознају, тешко се могу, или никако не могу разрешити. Овога пута се не мислимо задржавати на многобројним психичким одбрамбеним механизмима, као што су: потискивање, интројекција, пројекција, рационализација, регресија, померање итд., које повремено употребљава и здрав човек у ситуацијама када није у стању да неки озбиљан актуелан догађај реши најцелисходније. Биће речи о продуженим, хроничним конфликтним ситуацијама, које често трају више година, при чему су у опасну игру уведене најосетљивије снаге наше личности, и то оне из нагонске и моралне сфере. Најчешће се такве конфликтне ситуације испољавају у следећим сукобима: 1) претерано осећање зависности и потребе за заштитом неког човека - формирано несумњиво у раном детињству услед погрешних васпитних мера родитеља - долази у тежак сукоб са потребом за самосталношћу и независношћу, 2) човекове агресивне потребе којима не треба увек приписивати примарно патолошку етиологију (а које се већ код деце, и то врло рано испољавају) долазе у сукоб, с једне стране, са принципом Над-ја у човеку, насталом раном идентификацијом са моралним и другим схватањима родитеља, а с друге стране, са постојећим забранама, али и нормама пристојног владања које друштво намеће индивидуи, 3) сексуалне, али и еротске потребе које су у различитом интензитету заступљене у појединцу долазе у сукоб, и због тога често су незадовољене, са сличним табуима које смо навели у случају покушаја задовољавања човекових агресивних потреба.

Можемо заиста рећи да су све три врсте поменутих сукоба, са њиховим бројним варијацијама, повремено присутне у свих људи. Оно што, међутим, условљава настанак хроничне неурозе, која је окарактерисана у механизму потискивања имају значајну улогу, јесте претходно устројство психофизичке организације човекове личности. То је његова слабија или јача телесна отпорност, у којој конституционални и други наследни чиниоци имају значајну улогу, а нарочито степен његове психичке зрелости. Од степена ове зрелости, односно од дубине његове фиксације на једном од нормално превазиђених ступњева дечјег развоја, или дубине његове регресије, зависи исход конфликтног сукоба. Пошто смо се сложили да се конфликт не може избећи, свака личност за себе одлучује да ли ће овај сукоб превести на неки други, мање опасан и лакше савладив терен, да ли ће успети (што је несумњиво најтеже и што захтева висок степен зрелости личности) да своје нагоне сублимише, или ће остати на једном од двају могућих болесних решења: учврстиће се у својој неурози која може онда да узме различите видове (неуроза страха, принудна неуроза, неуротична депресија, импотенција, фригидност итд.), при чему тело остаје релативно поштеђено, или ће ова хронична неуроза довести до телесног обољења с одређеним избором органа.

Наше тело, иако трошно и подложно пропадању, није по сваку цену унапред одређено да болује од неке хроничне болести. Само висок степен наше психичке напетости, која готово увек прати неурозу, временом ствара услове у којима тело, врло лагано, често из године у годину, слаби у својој природној отпорности, показује, најпре, знаке тзв. функционалног поремећаја да би, најзад, манифестно оболело.

Као што у појединим породицама неко лице узме на себе улогу "жртвеног јагњета" (свесно, много чешће несвесно), па се разболи од неке душевне или телесне болести не би ли на тај начин одржало привидан интегритет целине породице, тако и у случају неке телесне болести (гризлица стомака, бронхијална астма, висок крвни притисак итд.) наше тело је то "жртвено јагње" које преузима део либидинозне енергије личности, ослобађа човека једног дела психичке напетости, преводећи део његове енергије на бригу око болесног органа. Тако телесна болест постаје одбрана од нездраве психичке ситуације личности и истовремено изазов или опомена своме господару да је куцнуо претпоследњи час за преиспитивање нерешених конфликата и тражење новог или друкчијег решења за њих.

Даљи ток неке телесне болести мање ће зависити од успешности или безуспешности интернистичке медикаментозне терапије, а много више од преоријентације, некад целокупног животног става оболелог. Није на овом месту сувишно поменути од колике је важности, управо по човеково психофизичко здравље гајити неки одређени став према животу, па чак у њега и веровати.

Ако већ до овога тренутка психотерапија, вођена искусним и школованим психотерапеутом или психосоматичарем обученим и у психотерапији, није била укључена у лечење, онда је сада психотерапија онај услов без кога се не може постићи право излечење.

Да ли ће телесна болест узети незадрживо хроничан ток, каткад и са кобним исходом, или ће се потпуно или делимично излечити, зависиће у првом реду од смелости и спремности болесника на ризик да у потпуној искрености и не штедећи себе, са самим собом или, боље и лакше, са вештим психотерапеутом или психосоматичарем направи општи биланс свога живота, потражи у њему погрешне и лажне кораке који су га одвели на странпутицу, најпре, неурозе, а онда и телесне болести, не би ли у једној новој прерасподели шаховских фигура заиграо друкчије и боље своју животну игру.

Какве трансформације доживљавају наши психички конфликти

Већину психијатара, па и лекара опште праксе занима данас питање на који се начин манифестују симптоми код њихових болесника. Познато је, на пример, да је хистерија са својом јарком психосексуалном симболиком, која се одражавала у тзв. великим хистеричним нападима, практично ишчезла. Још неке форме неуроза, које су биле карактеристичне за крај прошлог и почетак нашег века, такође се све ређе појављују. Прилично једногласни извештаји лекара, психолога, социолога са разних страна света обавештавају нас да су неурозе у порасту, али да су од пре неколико деценија почеле да мењају своје начине манифестовања. Онај некадашњи, драматски и театралан начин самопоказивања, као што је то било у случају хистерије, уступио је место све чешћим неуротично-депресивним синдромима и, још чешћим, хипохондричним сметњама, без икаквог органског налаза, или са неким лакшим налазом.

Стрпљиво слушајући исповести таквих болесника, који се жале на најразличитије могуће сметње у свим унутрашњим органима, лекар и нехотице уочава да све ове тегобе телесног карактера треба, у ствари, да попуне неку празнину, неки недостатак, неку рану у психичком животу пацијента. Осећајући се све више усамљен, несхваћен, чак и одбачен и одгурнут, свеједно да ли од сопствене породице или друштва, такав пацијент почиње да се понаша према своме телу као према детету, као према нечему што му је још последње остало, што заслужује посебну пажњу и негу. Врло често се иза таквог инфантилног става пацијента крије или очајни апел упућен околини да га бар сада разуме и помогне му, или уцена истој околини, односно свестан или несвестан покушај да из болести извуче највећу могућу корист. У сваком од ових случајева постоји несумњиво на дну пацијентове душе осећање безвредности, празнине, некорисности и дубоког незадовољства собом. Некада би овакав човек показивао то своје незадовољство или.хистеричним нападима или хистеричним понашањем у коме често и алкохол одигра своју деструктивну улогу. Има таквих испољавања, наравно, и данас па ипак све мање. Насупрот таквом начину реаговања, све се више сусрећемо са типом данашњег човека који носи у себи своје тегобе, труди се дуго времена да их не испољи, прерађује их својим сопственим ферментима. Управо овакав тип пацијента сусреће лекар све чешће у својој пракси, при чему их пацијент, постајући слеп за своје душевне проблеме, преводи на "телесни језик", соматизира их, како се то стручно каже, и долази лекару са различитим жалбама на функционални поремећај.

Чудна је ствар то наше тело, као и појављивање неких телесних симптома који су психичког порекла. Иако нам је пут претварања неког психичког конфликта - на пример, неке мучне нерешиве ситуације у породици или на радном месту - у телесни симптом готово до танчина познат, као, на пример, настајање гризлице у стомаку или високог крвног притиска, још остаје тајанствена способност неких људи да све своје конфликте, и оне најжешће, задрже на психичком плану а с друге стране, чудна пријемчивост неких наших унутрашњих органа (нарочито желуца, црева, срца) да узму на себе претешки терет психе, жртвујући се на неки начин за психу у прихватању конфликата. Импресивно је посматрати како код неких пацијената, који су дуго у мучној напетости изазваној неком свесном или несвесном конфликтном ситуацијом, настаје право олакшање када се појави неки телесни знак болести. Овакви пацијенти често доживљавају телесни бол као знак олакшања, као да се телесном патњом жели неко искупљење, понекад и поткупљење неког строгог ауторитета било у околини болесника или у њему самом. Старијим психијатрима било је одавно познато да се чак и код хроничне схизофреније примећују побољшања када болесник оболи од неке физичке болести. Тело нам дакле, на известан значајан начин помаже да растеретимо своју савест, да ублажимо оштрицу конфликта, да одложимо решење проблема који нас мучи. Да ли је такав начин реакције једини и да ли је најбољи?

Било би нечовечно и чудовишно тражити од људи да буду хероји и да на све ударе живота одговарају филозофским смешком или бескрајним опраштањем. Читавим својим психофизичким устројством човек није способан за такве одговоре и велико је питање да ли ће икада у будућности бити способан. Њему је много својственије да на бол реагује патњом, на патњу болом, на неправду мржњом, на мржњу опет само мржњом. Па ипак, нешто се мења у психи данашњег човека. Његове реакције нису више онако силовите и непромишљене као некада, његово тело је све мање онако робусно, "здраво" и отпорно као некада. Друштво је опет оно које све мање хоће да прихвати и толерише овакве реакције стварно или лажно оптерећене увређеним афектом. Људи полако почињу да уче да постоје и друкчији путеви "абреаговања", а у првом реду то је пут преко тела, кроз тзв. психосоматске реакције. Тело све више постаје онај све осетљивији инструмент психе преко кога се сада одвијају душевне реакције. Тај пут је много сложенији и изазива знатно више унутрашњих потреса од онога ранијег, непосредног телесно-афективног пражњења. Давали ми предност коме хоћемо путу, овај други пут соматизације, поунутрашњивања психичких конфликата постаје све доминантнији и неизбежнији.

Да се још једном вратимо на постављено питање: да ли је овај телесни начин реаговања на психичке конфликте најбољи начин и да ли је једини? Чињеница је да је специјално у нашем народу најчешћи овакав начин реаговања, уз оно још увек непосредно, силовито пражњење. У осталих народа, нарочито англосаксонског, али и код појединаца свих народа, зачуђавајућа је способност да се одржавају и задржавају конфликти на чисто психичком плану. Треба одмах рећи да им на овоме не треба много завидети. Број душевних обољења код ових народа (као што су све врсте депресија, праћених бројним самоубиствима, карактерне неурозе итд.) велики је.

Када је реч о различитим начинима манифестовања наших конфликата, не треба сметнути с ума да постоји и онај најздравији, свакако најтежи начин реаговања на продужене психичке конфликте - а то је њихово успешно савладавање снагом воље, упорности и издржљивости. И још један начин, близак овоме је способност зрелих појединаца да се суоче са патњом, болом и конфликтом и да су чак и када га не могу да савладају, способни да га понесу, у стању су да пате када се друкчије не може, да буду несрећни када се несрећа не може избећи, а да при томе нити душевно оболе, нити преводе своје патње, болове и несреће на телесни план.

На крају, какав закључак из свега овога треба извући? Тело не сме да загосподари нама до те мере да нам својим реаговањима, као последици нерешених конфликата, омета способност живљења, тј. рада и вољења. Истовремено не смемо силити наше тело подижући неразрушиве бране између њега и психе, јер ће цена за такве бране бити губитак оног најинтегралнијег дела човека, целине његовог душевног живота. Помозимо телу да може хармонично да функционише, да би нам то исто тело могло да помогне када нам је најтеже и када нам не остаје никакав други, здравији одговор.

Посебни део
 
Психосоматика у гинекологији

Психосоматске сметње у гинекологији  
Добро је позната чињеница да поверење између лекара и пацијента, које је услов не само сваког успешног лечења у свим гранама медицине већ и тачног постављања дијагнозе, има нарочиту улогу у психијатрији и гинекологији. Сваки добар гинеколог зна да гинеколошки преглед, упркос многостраним техничким и инструменталним могућностима, пре свега захтева поверење пацијента у лекара. Пошто ниједан гинеколог, претпостављамо, није збуњен када му жена пре или после обављеног прегледа повери интимне доживљаје из свога психосексуалног живота, било би добро, ради успешног постављања дијагнозе и одговарајуће терапије, да специјалиста овога смера буде упознат с основним принципима како медицинске психологије тако и психосоматске медицине. Због још увек непотпуне наставе на медицинским факултетима, на којима се најмање слуша управо оно што је најважније за опште образовање лекара, па и будућег гинеколога, и овај специјалиста, као и специјалисти других профила упућени су касније на сопствену иницијативу која треба да им допуни неопходна знања из психосоматике.

Пошто у првом плану психосоматског гинеколошког истраживања стоји личност и њен сексуални живот, гинеколог се интересује за склоп личности жене, као и за начин развоја и задовољавања њеног сексуалног прохтева. Према принципима савремене сексуалне психологије, развој сексуалног нагона жена зависи у првом реду од преваге љубави над страхом, агресивношћу и кривицом. Међу женама које гинеколози, па и психијатри, најчешће сусрећу као пацијенте истакли бисмо, у сагласности са Хеленом Мишел-Волфром (Неlеn Мichel-Wolfromm), три типа. Један је нарцисоидни тип жене, која нема потребу да воли, већ само да буде вољена. Свесно или несвесно, такве жене траже код других само сличности са собом. Други тип је агресивна жена, често мушкобањастих црта, која критикује свога партнера, омаловажава га, све до несвесних тежњи за "кастрацијом", чинећи га тако, понекад, импотентним. Међу овим типом преовлађује или тип жене који је отворено агресиван све до садизма, без осећања кривице, или тип агресивне али и аутоагресивне жене која се осећа кривом због свога понашања, доводећи себе повремено и до отвореног мазохизма. Најзад, трећи тип је зависна жена, одгајана у строгом, патријархалном крилу своје породице, где су очеви доминантни и строги, а која је и у својој сопственој породици зависна, пасивна и послушна према мужу.

На основу ове поделе можемо мирно рећи да жена у партнеру тражи или своје огледало, или жртву, или оца, односно тиранина.

С овим претходним напоменама можемо да пређемо на главне синдроме гинеколошких поремећаја у којима психички поремећаји и конфликти у личности жене имају основну улогу, или једну од основних улога у органским поремећајима полних органа.

Пођимо од менструације, која у животу жене несумњиво веома много значи. Предменструално расположење жене врло је различито и готово апсолутно зависи од основних психичких карактеристика личности жене. Стање страха, депресије, апатије, еуфорије или раздражљивости, хомицидне или суицидалне тенденције свима су добро познате. Праву патологију предменструалног стања чини "предменструални синдром", који је 1931. године описао Франко. Све варијанте описаних расположења, уз физичке болове, појачане су до неподношљивости, а чињеница да у 60% случајева плацебо средства помажу смирењу - неопозиво указује на знатан удео психогеног момента.

Дисменореја, као скуп болних феномена који непосредно претходе или прате појаву менструације, везују се у високом проценту случајева за психичку структуру жене, и то најчешће хистеричне природе. Честа појава код младих девојака и младих жена, још неприлагођених на сексуални живот, дисменореја указује на скривене конфликте који одају или отворену агресију према сексуалности као таквој, или агресију према партнеру, или мазохистичку потребу да пате, још и ојачану тзв. дисменороичном породичном атмосфером која је патњу жене за време менструације прихватила као нешто неопходно.

Поменимо, заједно са дисменорејом, и лумбо-пелвичне и перинеалне болове, болове назване још pelipathia vegetativa или "globus abdominalis" (у ове последње убрајамо и вулварни пруритус, вагинално печење, клиторисне болове), који када немају никакву органску подлогу, сигурно су психогене природе и упућују на хистерично-хипохондричну или агресивну природу жене.
Појава аменореје, нарочито у доба између 16-25 година, добро је позната свима гинеколозима. Психички узроци су чести и различити. Комбинована са менталном анорексијом, изражава одбијање младе девојке да прихвати улогу жене и може довести до озбиљног физичког слабљења. Ређе су аменореје праћене гојењем, а честе су иначе као последица емотивног шока: губитак вољене особе, напуштање од стране партнера, или напуштање родитељске куће. Продужена стања страха због било кога узрока доводе такође до дужег или краћег губитка менструације. У психијатријској пракси тешке афективне психозе, нарочито депресија или схизофренија, готово су увек праћене аменорејом.

Психички узроци неретко проузрукују нередовне или неочекиване појаве менструације. Разни брачни конфликти, сукоби са свекрвом, страх пред неком операцијом или другим непријатним догађајем - доводе до мено или метрорагија (одлично погођен израз је и "утерине сузе").
Осим чисто органских узрока леукореја, бројне су леукореје непознатог узрока. Сматра се да продужена емоционална напетост, честа код анксиозних и депресивних жена, може да узрокује фоликулолутеинску неравнотежу, при чему се онда патолошка секреција приписује психогеној хиперестрогенији.
 

 
У брачном животу мушкарца и жене има много психопатолошких поремећаја најразличитије врсте. Неусклађеност двају различитих бића у заједничком животу, њихова недовољна унутрашња спремност на такав живот, неуротични поремећаји са којима су већ дошли у брак, физички и психички инфантилизам, погрешан начин васпитања у породици - стварају шаролику и богату патологију брачног живота.

Које су сметње најпре у нормалном обављању сексуалних односа? Једна од честих сметњи је добро позната несвесна, рефлексна контрактура мишића констриктора вулве, и ту сметњу називамо вагинизмом. Сматра се да је у преко 60% случајева вагинизам узрок психичке природе. Пацијенткиње су најчешће инфантилне личности са хистеричном структуром, поремећене разним траумама услед погрешног сексуалног одгоја. Психоаналитичко објашњење примарног вагинизма обрађује три врсте психичких поремећаја код жена. Код једних преовлађује страх од агресије и наношења физичког бола и повреде, код других постоји свесно или несвесно непријатељство према партнеру (често код маскулиног типа жене са "кастраторским" тежњама), код трећих постоји одвратност према нормалној сексуалности уопште. Понекад је узрок страх или уопште одбијање трудноће.

Помешан са вагинизмом или независно од њега, за време обављања сексуалног односа или непосредно после односа јавља се дубок пелвични бол кога називамо диспареунија. Није ретка заједно са вагинизмом и диспареунијом и фригидност. Не усуђујући се да признају своју фригидност, нити да сасвим одбију партнера, ове жене несвесно користе бол да би изразиле незадовољство партнером и његовом жељом за поседовањем жене.

Фригидитет жене заслужује посебну пажњу, али из више разлога задржаћемо се овде само на неким основним психоаналитичким поставкама. Пре свега фригидитет није готово никад изолован симптом, већ увек припада читавој неуротичној структури личности. Код тзв. тоталне фригадности блокирана је не само генитална ерогеност већ и читав љубавни живот. Код парцијалне фригидности појављују се разни видови потискивања. Понекад постоје и јаке мазохистичке склоности код жене, обично оних које су имале сурове очеве, или психопатолошки синдром познат као "освета женског кастрационог комплекса", у коме жарка жеља за пенисом има за циљ испуњење фантазматичног завета да лиши мушкарца пениса (vagina dentata), или су, најзад, у питању жене које су фригидне услед несвесног повезивања задовољења сексуалних тежњи са страхом од неке опасности. Ова опасност је најчешће несвесно изједначавање партнера са оцем и страх да ће на овај начин задовољити прегениталну, инцестуозну, дакле забрањену жељу. На крају овог кратког излагања треба подсетити да су дефиниције фригидности доста различите и да отуд произилазе разни неспоразуми и неусклађености у навођењу процента фригидности међу женама.
Психолошки проблеми које поставља материнство нису нимало једноставни. За Данбарову (F. Dunbar) и Хелену Дојч (H. Deutch) стерилне жене и оне са спонтаним абортусима свесно или несвесно одбијају материнство. Међу стерилним женама, а не заборавимо да учесталост психогеног стерилитета варира између 10% и 20%, налазимо оне које желе дете да би угодиле мужу, да би га везале уз себе, затим оне које се боје да ће материнством прекинути блиставу каријеру или, негујући нарцистички култ, да ће изгубити свој шарм. Међу женама са спонтаним абортусом амбиваленција је очевидна у 65% случајева.

Нисмо у могућности да се осврнемо на друге гинеколошке синдроме у којима психички момент има прворазредну улогу или, као пратећи елемент неког органског догађаја, врло много утиче на ток, прогнозу и лечење основног обољења. Мислимо на абортусе, њихове узроке и последице, стање климактеријума, псеудогравидитета, гинеколошких операција итд.

Покушали смо да изнесемо неке механизме психички условљених поремећаја, увек свесни да код свих поменутих поремећаја узрок може да буде и чисто органске природе. Ово кратко излагање о психосоматским поремећајима у гинекологији треба да послужи као подстрек за много ближу и плоднију сарадњу између гинеколога и психијатра, нарочито међу овима психотерапеута, који често тек на тај начин могу успешно да реше сложене и терапији тешко приступачне случајеве бројних поремећаја у гинекологији, у којима женина психа има одлучујућу улогу како у настајању тако, још више, у лечењу насталих поремећаја.

Психички стерилитет жене
 
Није мали број бракова у свету који су без деце, а прави узрок није познат било зато што се брачни партнери нису подвргли медицинским испитивањима, или што су их кратко и површно обавили. Готово све до почетка XX века у многим земљама владала је кобна заблуда и предрасуда да је узрок стерилитета у браку искључиво жена. Последице таквог погрешног веровања биле су по жену не само тужне већ често и трагичне.

Данас нам је познато не само да су за стерилитет; у браку мушкарци одговорни у 40-50% случајева већ и да постоје такви психички услови у комплексном душевном животу жене који могу бити једини чиниоци за стерилитет у браку. Пре напредовања које је медицинска наука постигла у области гинеколошке психосоматике и психотерапије психогени узрок стерилитета често је био незамислив.

Под функционалним стерилитетом подразумева се такво психосоматско обољење у коме је изостанак затрудњавања, додуше, соматски симптом, али се никакав соматски узрок не може да докаже. Иако се данас већ може разликовати "органски" од "психосоматског" стерилитета, ипак је још увек врло деликатан задатак гинеколога и психијатара. Тако се, на пример, треба чувати да се психичке упадљивости код стерилних жена, које су тек последица стерилности, сматрају за узрок стерилности. Исто је тако познато да психичких конфликата има довољно, како код жена са примарно психички условљеним стерилитетом тако и код оних са органских узроцима.

Узгред да напоменемо занимљиву чињеницу да постоји нека врста функционалног стерилитета и код мушкараца, и то у смислу да у различита времена и под утицајем психичких чинилаца квалитет семена може да покаже плодност или неплодност. Ово откриће отвара у будућности врата новим испитивањима психички условљеног стерилитета у браку у коме узрок могу да буду оба партнера.
Када се већ једном претпоставило да постоји функционални стерилитет код жене, било је природно заинтересовати се за психичку структуру таквог типа личности, као и за несвесну динамику психичких сукоба у њеној психи.

Истраживања веће групе аутора, међу којима су се нарочито истакли Фишер (1953. г.) и Манди (1962. г.), обелоданила су постојање углавном два типа жена које болују од психичког стерилитета. Први тип су физички и психички незреле индивидуе које у брак улазе са скривеном, несвесном намером да и даље одрже однос дете-родитељ, то јест однос који је владао у њиховим породицама пре брака. Такве се жене одликују тиме што су упадљиво мирне, стидљиве, неодлучне, лако се збуњују и лако исцрпљују. У физичком смислу су женствене, али дуго на пубертетски начин. Њихово главно обележје је јака зависност од партнера.

Други, најчешћи тип функционално стерилне жене јесте тип агресивне жене са мушким цртама, сујетне и властољубиве, склоне ривалству на сваком пољу са мушкарцем, при чему желе да остану независне од партнера.

Што се тиче сексуалног живота партнера и њиховог могућег утицаја на стерилитет, дуго време су владале заблуде, како у круговима лаика тако и лекара. Тако је, на пример, дуго сматрано да недостатак оргазма код жене, или чак временско непоклапање доживљавања оргазма код оба партнера може да буде узрок стерилитета у браку. И поред чињенице што фригидност и стерилитет иду често руку под руку, у новије време сасвим је искључена нека тобожња веза између ових двеју појава. Жена која нормално доживљава оргазам у полним односима са партнером може да буде психички стерилна; исто тако, потпуна фригидност неке жене не мора да буде никаква препрека за гравидитет.

Пре него што бисмо прешли на нека психоаналитичка објашњења стерилитета у жене, треба поменути врло занимљив и динамичан однос између хормоналне и психичке активности жене. Према новијим изучавањима Бенедека (1971. г.), ритмичка смена двеју фаза оплодно-сексуалног циклуса, условљена лучењем двају различитих хормона, естрогена и прогестерона, одговара и двема психички различитим фазама у душевном животу жене. У фази сазревања фоликула жена се показује као активна, екстравертована особа са израженим хетеросексуалним тежњама. После овулације долази до занимљивог стања поунутрашњивања психосексуалне енергије, при чему се либидо окреће према себи јачајући пасивно-рецептивне и нарцистичке тежње у жене.
Из ових података можемо да закључимо да није само психичко у жени корелат хормоналног већ и обратно: на хормонално стање могу одлучно да утичу психодинамички чиниоци. Под утицајем дубоких конфликата у животу жене овај описани ритам може тако да се измени да психички чиниоци постану, тако рећи, јачи од биолошких, хормоналних, уносећи битне сметње и препреке у могућност оплођења уопште.

Када је реч о психосоматском стерилитету, треба нагласити да се психичка одбрана жене од затрудњавања одиграва на соматском терену тако што се испољавају у хормоналном или у аутономном нервном систему. О хормоналним сметњама већ смо нешто напоменули, а већ се доста зна и о путу оваквог утицаја који иде преко нервних влакана и вероватно неких хемијских посредничких супстанција од коре великог мозга преко хипоталамуса до хипофизе, а затим даље до ендокриних жлезда у полним органима.

Функционалне сметње у аутономном нервном систему могу да се испољавају на различитим местима женског гениталног апарата. Тако је могућ спазам јајовода, затим враћање сперме натраг преко вагиналних мишићних спазама, спастичне контракције оваријалног лигаментума, хемијске промене вагиналног секрета итд., а све то под утицајем само психичких чинилаца. Свака од ових функционалних сметњи, само ако довољно дуго траје, у стању је да доведе до стерилитета.
Психоаналитичко тумачење стерилитета односи се на битан сукоб који у жени постоји између женствености и материнства, при чему несвесно постоји одлучан отпор против материнске улоге. Овај сукоб, односно одбијање, имају корен у детињству и дубоким конфликтима девојчице са мајком, при чему идентификација са њоме, повезана са проживљеним страхом и фрустрацијама још из оралне фазе, ствара трајно стање јаког страха од трудноће и материнства. Често је упадљива разлика, која може да збуни лекара, између свесно наглашене жеље жене за дететом и несвесног жестоког опирања против затрудњавања.

Ако бисмо се на крају упитали да ли можемо и да ли треба да помогнемо женама код којих постоји доказана или са много вероватноће претпостављена психичка стерилност, и то после свих гинеколошких прегледа и евентуалног гинеколошког лечења, онда можемо рећи да је овакво лечење једино успешно када га обавља искусан психотерапеут.

Поставили смо питање, можда у први мах чудно, да ли оваквим женама треба да помогнемо. Сматрамо да то у свим случајевима није потребно, већ да избор у психотерапији мора бити врло брижљиво извршен. Мислимо овом приликом на оне жене којима је одбијање трудноће механизам самоодбране. Није свако психичко одбијање материнства само неуротичан механизам. Понека стерилна жена несвесно "зна" неслућено више него што то и најлуциднија мисао психијатра може да претпостави. Ако хоћемо да будемо као психотерапеути паметнији или сујетнији него што је то потребно, па се упорно залажемо да излечимо жену, и то нам најзад успе, може се десити да доживимо врло непријатна изненађења. Мислим сада не само на озбиљне психозе жена за време трудноће или непосредно пошто роди дете, нити на честе спонтане побачаје или врло тешке порођаје, већ и на изразито одбијање детета од стране мајке не само док је сасвим мало него и касније.

Хтели смо овим да покажемо да је жена у могућности да остане стерилна због чисто психичких разлога и да се ови разлози крију у дубоким конфликтима њеног несвесног живота. Ови, најпре, душевно условљени конфликти преносе се на тело ометајући правилно функционисање нервног и хормоналног система. У извесним случајевима стерилитета лечење је могуће и успешно, а обавља се психотерапијом.