O,pa javi se i ti...

НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕ 1483 ГОДИНЕ УГУШЕНА ЈЕ ПОБУНА НИКА, била је недеља - 18. јануар 532. године.
„До изражаја је дошла препредена дипломатија евнуха Нарзеса који је златом поткупио неке од челника устанка и успео да изазове раскол међу побуњеницима. С друге стране, Јустинијан је заповедио Велизару да угуши устанак. Велики војсковођа је са одредом варварских најамника, тек приспелих са источног ратишта и, што је нарочито важно, неосетљивих на унутрашње византиjске размирице, упао на Хиподром и побио неколико десетина хиљада људи. Велизарови војници су стрелама најпре изазвали праву пометњу међу многобројним устаницима који су били стешњени на релативно малом простору. Према неким проценама, које се могу сматрати реалним, том приликом је побијено тридесет пет хиљада људи. Један каснији писац, хроничар Јован Зонара, бележи: „Светина је била покошена као трава.” Био је то покољ који је спасао владавину Јустинијана I.”
Извор: Радивој Радић, Цариград – приче са Босфора, Еволута, Београд 2008.

„У XX веку је међу византолозима вођена академска расправа о томе да ли је у Византијском царству уопште постојала истинска ренесанса. Наупрот мишљењу појединих истраживача који су негирали њено постојање, већина проучавалаца византијске прошлости, пре свега историчари уметности, склона је да сматра да су у најмању руку постојале три „ренесансе” – македонска, комнинска и ренесанса Палеолога – везујући их за три византијске династије. Штавише, ослањајући се на разнолике критеријуме, у научној литератури могло би се наћи још неколико „ренесанси”, а како је духовито и пецкаво запажено, још једино нема ренесансе у VII веку. Подсетимо се, било је то столеће у којем се Царство борило за опстанак, најпре ратујући против Персијанаца, а затим против још опаснијих Арабљана који су стигли чак до Цариграда (674-678), док су велики део Балканског полуострва запосели Словени”.
Извор: Радивој Радић, Друго лице Византије, Еволута, Београд 2014.

Лав III Исавријанац (грч.: Λέων Γ' ο Ίσαυρος) (685. - 741) је био византијски цар од 717. до 741. Успео је да одбрани царство од арапских инвазија и започео је политику иконоборства. Његова владавина означава крај периода нестабилности у погледу сталних преврата на престолу који су потресали Византију од 695. године. Са друге стране, промовисањем иконоборства, Лав је изазвао нову и дугорочну кризу унутар Византије која је завршена тек 843. године са победом иконофила. Сем што је одбранио Цариград од арапске опсаде 717-718, Лав је понајбоље остао упамћен и као оснивач Исавријанске или Сиријске династије која је владала царством до 802. године.

Како су се мирили Исток и Запад



   И у наше време говори се и расправља о могућности да се хришћанство после безмало хиљаду година уједини. Као што је познато, до „Великог раскола” дошло је 1054. године, кад се хришћанска васељена распала на два дела, православни Исток и римокатолички Запад. У столећима која су уследила, с времена на време, улагани су знатни напори да дође до поновног уједињења хришћанства




   Унија је склопљена у два маха, у Лиону 1274. и у Фиренци 1439. године, али је оба пута остала мртво слово на папиру. Одбацили су је како византијско свештенство, тако и византијски народ јер је утаначена под условима који су православље стављали у потчињен положај. Један од најважнијих учесника на црквеном сабору у Фиренци с византијске стране био је Марко Евгеник. Реч је о ученом богослову и доследном духовнику, антилатински настројеном и непоколебљивом у својим уверењима.
Сматра се да је будући црквени великодостојник рођен у византијској престоници 1394. године. Потицао је из угледне византијске породице: био је син ђакона Георгија Евгеника који је службовао као сакеларије (једна врста црквеног чиновника) у храму Свете Софије у Цариграду. Иначе, Георгије Евгеник потицао је из Трапезунта, града на јужним обалама Црног мора и престонице малене царевине која је припадала византијском цивилизацијском кругу. Георгијева супруга и мајка Марка Евгеника звала се Марија и била је кћи лекара Луке. Дечак је на крштењу назван Манојло, што је било његово световно име све док није примио монашки завет.

Долазе Руси!


   Мало пре почетка великог црквеног сабора у Ферари и Фиренци на коме је између римокатолика и православаца требало да буде склопљена унија, Марко Евгеник постао је митрополит града Ефеса. То се десило 1437. године. Како је забележено у сачуваним изворима, учинио је то после убеђивања и повинујући се вишим интересима цркве, а не добровољно. Реч је о славном античком, а потом и хришћанском средишту на западним обалама Мале Азије. Овај град се још од 1304. године налазио у турским рукама и био је заувек изгубљен за Византију. То што је изабран за митрополита Ефеса није значило да је отишао у древни град. Тек неколико година касније, под околностима које могу понети придев ванредне, Марко Евгеник стигао је у Ефес. Као и многи други титуларни митрополити и епископи малоазијских градова који су били на простору под влашћу Османлија, и он је углавном боравио у Цариграду.
   Да би се разумели догађаји везани за одржавање црквеног сабора на коме су се срели представници источног и западног хришћанства, потребно је нагласити оновремену подељеност византијског друштва на противнике и присталице уније с римокатоличком црквом. Трагика и једних и других састојала се у томе да су обе оштро супротстављене групације, додуше свака на свој начин, биле истовремено реалисти, али и жртве идеалистичких заблуда у којима се губио смисао за реално сагледавање ондашњег стања. Реализам латинофила огледао се у процени да само са Запада може доћи помоћ против Османлија који су опасно запретили да сруше немоћно и исцрпено царство и да је унија само нужни уступак којим би се обезбедио спас. Исту врсту смислене процене показивали су и туркофили, свесни огромног нерасположења већине свештенства и највећег дела становништва које је сваку помисао црквеног сједињавања чинило утопистичком. У том смислу чувена је изјава Луке Нотараса, византијског великодостојника 15. столећа, који је рекао: „Више волим да усред града (Цариграда) видим турски турбан него латинску митру.” Заблуда присталица уније лежала је у нереалним надама у готовост Запада да похита у помоћ, а идеализам противника уније огледао се у погрешном веровању у мирну симбиозу са Османлијама.
   Византијски цар Јован VIII Палеолог (1425-1448) све наде у борби против Турака полагао је у земље западне Европе и веровао је да ће после склапања црквене уније одатле стићи помоћ животно угроженој Византији. Пут Италије кренула је веома бројна византијска делегација у којој су се, осим цара и васељенског патријарха Јосифа II (1416-1439), налазили бројни црквени и световни великодостојници. Међу двадесетак архијереја био је Висарион, митрополит Никеје и касније кардинал римске цркве, док је Марко Евгеник заступао интересе источних патријарха - првосвештеника Александрије, Антиохије и Јерусалима - којима муслиманске власти нису дозволиле да путују на сабор у Ферару. У делегацији су се налазили и филозоф Георгије Гемист Плитон, затим тројица монаха са Свете горе, функционер цариградске Патријаршије и историчар Фирентинског сабора Силвестар Сиропул, Георгије Схоларије и други.
   Византијска делегација, коју је предводио василевс Јован VIII Палеолог, на пут је кренула крајем новембра 1437. године. У Венецију су стигли у фебруару, а у Ферари, где је требало да се одржи сабор, обрели су се у марту 1438. године. Изасланици из Русије, којих је било око две стотине и које је предводио кијевски митрополит Исидор, после дугог путовања приспели су у августу 1438. и умногоме су ојачали православну странку. Било је учесника и из других земаља које су припадале источном хришћанству, а када се поброје и сви њихови пратиоци, папска курија морала је да издржава око осам стотина људи.
   На сабору који је свечано отворио папа Евгеније IV (1431-1447) расправљало се о суштини чистилишта,  затим су се водиле жустре препирке око такозваног филиоЬуе, то јест происхођења Светог духа, много сати расправљало се и о папском примату, а није мимоиђен ни разговор о употреби квасног или бесквасног хлеба приликом причешћа. Била је реч о вишемесечним заморним заседањима, појединачним преговорима, свађама и жалбама на беспарицу јер папска курија није била у стању да редовно исплаћује трошкове многобројним учесницима. Због куге која се појавила, али и све горе ситуације с папином благајном, сабор је у првим месецима 1439. године из Фераре пребачен у Фиренцу.
Међу учесницима с православне стране од самог почетка издвојио се неустрашиви и проницљиви Марко Евгеник, који се показао „као храбри и непобедиви лав”, како је касније остало забележено у његовом житију. Он је ватрено упозоравао западне богослове да су они скренули с некада заједничког пута и да су увели неке новине, а да православци и сада верују у исто оно у шта су веровали и раније. Кад је видео куда воде саборске седнице, ефески митрополит размишљао је у једном тренутку и о томе да се врати у домовину. Ипак, на наговор цара Јована VIII Палеолога одустао је од такве намере и био најтврђи преговарач православне стране.
Остали чланови византијске делегације, спремни да се попусти Латинима, убеђивали су га да у име виших интереса попусти у својим богословским стајалиштима. Посреди је била чувена икономија, византијско политичко начело којим се у нередовним приликама и у име часних циљева дозвољава одступање од строге привржености црквеним канонима. На то им је Марко Евгеник наводно одговорио: „Ствари вере не допуштају никакво попуштање и икономију. То је као када би казао: ‘Одсеци себи главу, па иди куда хоћеш!’ Никада, о човече, оно што се тиче цркве, не решава се нагодбама. Јер, не постоји нешто средње између истине и лажи.” На истрајавање да се над читавом хришћанском васељеном призна папина врховна власт, Марко Евгеник је упозоравао да је римски првосвештеник само један од патријарха, „али и то под условом да буде православни”.

Мучно ћутање
   

   Сабор је протицао у напетој атмосфери у којој су узвишену и мирну расправу, каква би доликовала таквом скупу, замениле бескрајне и мушичаве препирке. Као доказни материјал често су изношена и позивања на недопустиво мали и тенденциозно изабрани број рукописа светих отаца и учитеља цркве, а недовољно познавање латинског код Византинаца и грчког међу Латинима додатно су отежавали споразумевање. Нису биле ретке ни ружне сцене кад је неким учесницима било забрањено да изнесу своје ставове. Како је сабор протицао, видело се да је византијска делегација све спремнија да попусти противничкој страни. Сачувана су и сведочанства о подмићивању појединих учесника сабора с византијске стране. Узбуђени Марко Евгеник, који се није слагао с равнодушношћу и помиреношћу са судбином испољеном код неких својих сународника, одлучно је тврдио: „Латини су уистину јеретици, а ви их не називате тако јер очекујете да се заблудели преобрате.” Двојица архијереја, озлојеђени због овако искључивог и увредљивог става, оштро су му узвратили питањем: „Ко си ти да Латине називаш јеретицима?” Том приликом умало није дошло и до физичког обрачуна међу појединим учесницима сабора. У свађи која је настала, Висарион, митрополит Никеје, добацио је Марку Евгенику: „С безумницима не желим да разговарам!” Будући да је излазио, митрополит Ефеса му је довикнуо: „Ти си изрод и тако се и понашаш!” Евгеник се с подједнаким жаром борио и против латинских учесника и против униониста на византијској страни.
   Кад се говори о току сабора и његовим учесницима, не треба губити из вида да једну слику дају византијски извори, поготово они изразито наклоњени Марку Евгенику, а сасвим другачију латински источници. Док први готово некритички величају доследног духовника, други митрополиту Ефеса пребацују да је био претерано тврдокоран и потпуно неспреман да о спорним питањима прихвати било какво разложно убеђивање Латина. У сваком случају, он је остао доследан својим уверењима и на завршној свечаности у фирентинској катедрали, 6. јула 1439. године, кад су кардинал Јулијан Чезарини и никејски митрополит Висарион на грчком и латинском језику прогласили унију, није ставио свој потпис на саборски записник. Кад је то чуо, папа Евгеније IV разочарано је узвикнуо: „Дакле, ништа нисмо урадили!”
Свестан да његов одважни гест, због кога су га у Византији касније дочекали као јунака, носи одређене опасности, Марко Евгеник је од Јована VIII Палеолога затражио и добио заштиту како у Италији, тако и у Византији. Василевс га је у неколико наврата узимао у заштиту, па му је чак обезбедио и да се у Цариград враћа на галији, а не на теретним лађама. Тако се ефески митрополит, заједно с царем, преко Венеције вратио у византијску престоницу 1. фебруара 1440. године. По повратку на Босфор, а у ишчекивању западне помоћи и настојању да смањи супротности унутар византијског друштва, Јован VIII Палеолог показивао је широкогрудост и стрпљење према противницима уније.
Дука, византијски историчар 15. века, саопштава како су у Цариграду дочекали византијску делегацију по повратку из Италије. Тек што су се путници искрцали, радознали житељи престонице, као што је било уобичајено, почели су да их запиткују: „Како сте? Какве вести нам доносите са сабора? Јесмо ли победили?” Уследио је горак одговор учесника сабора: „Издали смо своју веру и продали побожност за безбожништво. Издали смо свете дарове и постали азимити.” (Азимити је назив за римокатолике који користе бесквасни хлеб - азиму - док православци употребљавају квасни хлеб.) На питање „Зашто сте потписали?” они су одговарали: „Због страха пред Францима!” Помало збуњени, грађани су упитали: „Зашто? Зар су вас Франци стављали на муке, бичевали или затварали у тамницу?” Уследио је негативан одговор: „Не, али је потписала наша десна рука, и нека буде одсечена. Исповедио је наш језик, и нека буде ишчупан!”
   Потом је завладало мучно ћутање. Становници Цариграда били су потиштени због оног што су чули, а учесници сабора посрамљени оним што су учинили, па се догодило да црквена служба није одржана иако је било време Великог поста. Једноставно, нико није желео да служи са онима који су издали своју веру. У таквом расположењу и осећању погружености и неверице прошли су фебруар, март и април 1440. године. Онда је Јован VIII Палеолог одлучио да изабере новог патријарха: најпре је столицу византијског првосвештеника понудио Марку Евгенику, који је ту почаст одбио, а онда се обратио Антонију, митрополиту Хераклеје, али је и он захвалио на указаном поверењу. Ни трапезунтски митрополит, као ни представник светогорског манастира Ватопеда, нису желели катедру унијатског патријарха. Јовану VIII Палеологу је лакнуло кад се, најзад, осведочени унијата Митрофан из Кизика сагласио да постане цариградски архипастир. Истовремено, био је то тријумф униониста.
   У међувремену, по повратку са Апенинског полуострва, Марко Евгеник је развио живу делатност којом је желео да сруши оно што је договорено у Фиренци. За разлику од осталих чланова византијске делегације, становници Цариграда њега су дочекали с дивљењем и окупљени народ, без обзира на узраст и друштвени положај, поздрављао га је и клањао му се. Поједини западни истраживачи сматрају да Марко Евгеник своја богословска дела није писао за учене теологе, него пре свега за обичан народ и да се трудио да их срочи тако да буду јасна и недовољно образованим монасима и народу. Важно је подвући чињеницу да је делатност ефеског митрополита далеко надмашивала оквире црквених распри и непосредно је утицала на распоред и понашање политичких снага у царству. Уследио је прави мали рат против присталица сједињења с Римом, али је после избора унионисте Митрофана за новог патријарха, митрополит Ефеса морао осетити извесну несигурност, па се 15. маја 1440. године, управо на дан кад је нови цариградски архипастир служио свечану литургију - и у њој помињао папино име! - заједно са Антонијем, митрополитом Хераклеје, одлучио на бекство из престонице.
  Марко се најпре запутио Османлијама у Брусу, да би отуда накратко отишао у Ефес, седиште своје дијецезе и град у коме, како је речено, никада раније, а ни касније није боравио. Онда се упутио на Свету гору, али кад је пролазио поред Лимноса, неки су га препознали. Царске власти деловале су врло хитро - ухватили су непопустљивог свештеника и бацили у тамницу на овом острву у Егејском мору, где је провео око две године (1440-1442). У међувремену био је очевидац турског напада на Лимнос и, пошто је схватио да никако неће моћи да оде на Свету гору, у лето 1443. године обрео се у Цариграду. И овога пута боравио је у манастиру Светог Георгија Манганског. Будући нежног здравља, а мучен тешком болешћу с којом се суочио још у Фиренци, Марко Евгеник се упокојио 23. јуна 1445, тек што је напунио педесет година. Сахрањен је у манастиру Светог Георгија Манганског. Тако се завршио један живот који је у Цариграду имао и своје исходиште и своју утоку.

Већ су савременици за Марка Евгеника тврдили да је „нови Василије Велики” и „нови Богослов”, доводећи га на најлепши начин у везу с Василијем Великим, знаменитим кападокијским оцем 4. столећа. С друге стране, назив Богослов уживају само тројица људи: Јован Богослов, Христов најмлађи и омиљени ученик, писац јеванђеља, Григорије Богослов, епископ града Назијанза и велики црквени отац 4. века, и, напослетку, Симеон Нови Богослов, чувени мистик који је живео у другој половини 10. и првим деценијама 11. столећа.
Због заслуга и непоколебљивости у одбрани вере, православна црква га је 1734. године прогласила за светитеља и сваког 19. јануара прославља преподобног ефеског митрополита Марка Евгеника.

Радивој Радић

Економско благостање у доба македонске династије
Добра Финансијска администрација и изванредан развој индустрије и трговине прижили су царству, поред моћи, још и богатство. Израчунато је да су се у XI веку приходи империје пели на 650 милиона, који би данас одговарали суми већој од три златне милијарде; а после смрти Василија II било је у државној каси залиха од 220 милиона, више од једне златне милијарде у данашњем новцу. И поред цепидлачког и до ситнице спроведеног законског уређења које је држава наметала индустрији - Цариград је био, већ је речено монополски и протекционистички рај - ремек-дела која су излазила из руку византијских занатлија, свилене тканине сјајних боја и потпуно искићене везовима, величанствена златарска роба засењујућим емајлима украшена, блистави накити од драгог камења и бисера, вешто исклесане израђевине од слоноваче, радови од бронзе са удубљенњима испуњеним сребром, стакларије ишаране златом, све те дивоте раскошне инустрије прибављале су грчким радионицама огроман углед у целом свету . Упркос погрешкама царске економске политике и прилично несносном систему који је намтела трговачким пословима, развој трговине није био мање полетан. Делатношћу својих трговаца, снагом своје морнарице, својим пристаништима и великим тржиштима која су била средишта размене, Византија је приграбила сва светска богатства. По своме положају између истока и запада, на раскршћу свих путева светске трговине, Цариград је био велико складиште где су се стицали сви народи, где су размењивани производи из целога света. Израчунато је да су, само у престоници, тржишне и царинске дажбине годишње доносиле у државну касу 7.300.000 златника, више него данашњих 500 милиона у злату.
Извор: Шарл Дил, Историја Византије

Битка код Ангоре

У повести о судару два велика царства и два владара постоји и прича о трећем учеснику, српском кнезу кога је ова битка прославила иако је у њој учествовао на страни поражених

  Bладавину једног од најзначајнијих отоманских владара Бајазита I обележиле су три битке. С првом (Косовска битка) дошао је на власт, с другом (Никопољска битка) прославио се, а с трећом (Ангорска битка) изгубио је и власт и живот. За само тринаест година, колико је владао, Бајазит је попут муње (што му је био и надимак) прокрстарио пределима Мале Азије и Балкана, да би удвостручио величину отоманске државе. Али, тешким поразом код Ангоре дошло је у питање све што су и Бајазит и његови османски преци постигли, издигавши се у току једног века од ситних анадолских емира – ратника „газија” – у градитеље моћног исламског царства које се уздизало на рушевинама некадашње Византије.
   На Косову 1389. године Бајазит је искористио шансу коју му је пружила судбина. Након што је српски јунак Милош Обилић убио његовог оца Мурата I, Бајазит је усред битке преузео команду показујући одлучност и немилосрдност које ће пратити све значајне османске султане. Прва одлука новог владара била је да погуби свог млађег брата (Јакуба) како не би имао супарника око престола. Друга одлука била је да погуби заробљеног противника – храброг кнеза Лазара.
   После победе на Косову као да ништа више није могло да заустави Османлије у победоносним походима. Ниједна балканска држава није више имала ни снаге ни смелости да учини оно што је последњи урадио кнез Лазар: да се на отвореном пољу супротстави турској сили. Погнули су главу, као султанови покорни вазали, и византијски цар Манојло II, и бугарски владари, и регенткиња Србије Милица, а уз њу и млади српски кнез Стефан, као и други српски и грчки господари и „самодршци”, од Марка Краљевића у Македонији до Балшића у Зети.
   Као део вазалског уговора између Османске државе и Србије, Оливера, најмлађа Миличина кћи, послата је 1390. године у Бајазитов харем „да би било спасено христоимено стадо од вукова који су га клали”. Постала му је омиљена супруга, што је, вероватно, бар донекле помогло Милици и Стефану Лазаревићу да првих година након Косова избегну муње Бајазитових наглих срџби.
   Једну по једну, османски владар присаједињавао је анадолске области којима су дуго владали емири из супарничког турског племена Селџука.  На Балкану, у турске руке пала је Трновска Бугарска, заузета је Тесалија, турске чете стигле су далеко на југ, све до Атине. Ни огромна војска западних крсташа у бици код Никопоља (1396) није успела да заустави султаново напредовање. Бајазит је гордо поручивао немоћном византијском цару: „Затвори се иза капија Цариграда и не излази. Све што је изван зидина твог града – моје је.”
   Султан је покушао да освоји и сам Цариград. Од 1391. године турска војска је, под Бајазитовом командом, у више наврата опседала град, али није успевала да пређе његове високе зидине нити да га нападне с морске стране. Турци тада још нису имали морнарицу. Од 1399. године држали су Цариград у сталној копненој опсади. Цар Манојло II искрао се бродом из града како би лично покушао да обезбеди помоћ на Западу. Остало је мало наде за опкољене Грке који су, већ се причало, припремали предају града у султанове руке. И када се већ чинило да је хиљадугодишњој царској престоници одзвонило и да Бајазита нико више не може да победи, на истоку се појавила огромна војска страшних турских непријатеља – Монгола.

                                                   Хроми Тимур

   Под вођством Џингис-кана, почетком 13. века, монголски коњаници појавили су се из степа средње Азије да би незапамћеном брзином створили највеће царство свих времена. Оно се протезало готово целом Азијом и делом Европе – од обала Тихог океана на истоку, све до средње Европе на западу. Прегазили су Самарканд, Иран, Ирак, Кину, Кавказ, руске степе и градове, Пољску и Мађарску, остављајући за собом страх и пустош. Пред Монголима су побегла и турска племена која су се населила у Малој Азији и којима су припадали преци Османлија.
   Након Џингисове смрти (1227) царство Монгола постепено се поделило на неколико мање или више независних делова: Кублај-каново царство у Кини, Златну хорду око Каспијског и Црног мора, Џагатајски канат у средњој Азији и Илканат у Ирану.
   Тимур, касније прозван Тамерлан или Хроми Тимур, родио се у Џагатајском канату 1336. године, педесетак километара од данашњег Самарканда (у Узбекистану). Његов отац, који је примио ислам, припадао је монголском племену Барласа који су некада чинили део хорде Џингис-кана. Према легенди, име Тимур долази од речи железо, а Тимурову хромост Константин Филозоф објаснио је овако: „Тај муж, именом Демир (тј. Тимур) беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, али је био устрељен у ногу, од чега је хром био...”
   Тимур је показао војнички дар на челу јединице од хиљаду коњаника која је крстарила степама нападајући Хорезм и Златну хорду. Поразивши све противнике, 1369. године заузео је престо у Самарканду, прогласивши се за емира (титулу кан никада није узео јер није био потомак Џингис-кана). Следећих тридесет година проширио је власт на целу средњу Азију, јужну Русију, Персију, Авганистан, Месопотамију, Сирију и део Индије, све до Делхија. Где би прошао с војском „тамо се није чуло ни лајање паса, ни глас кокошки, ни плач детета”.



 Приликом освајања Багдада (1401), побијено је целокупно становништво (око 20.000 људи) а од њихових глава Монголи су направили куле. Око 1400. године Тимурове хорде окренуле су се ка Малој Азији. Приликом освајања пограничног турског града Сиваса (Севастеја) још једном су потврдили глас о монголској суровости – целокупно становништво било је побијено, а град разрушен.
   Након што су годинама размењивали увредљиве поруке, монголски и турски владар најзад су решили да одмере снаге: могао је да остане само један.

                                                   Стефан Високи

   У повести о судару два велика царства и два владара постоји и прича о трећем учеснику, српском кнезу кога је битка код Ангоре прославила иако је у њој учествовао на страни поражених.
   Стефан Лазаревић био је без сумње изузетна личност, како га је описао његов биограф Константин Филозоф и како је касније остао запамћен у историји. „Он беше изванредан још као млад”, пише Константин, „и био је руковођен од благочастивих и из дана у дан јављаше се да ће бити напредан, у говору и у делу, чиме се истицао... Било у стварима ратовања и борбе и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и другима показивање. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда...”
   Још као малолетан, Стефан је пратио сестру Оливеру (Деспину) на њеном путу у Бајазитов харем (1390). Наводно, према његовом биографу, Стефан се свидео султану који се према њему „односио са сваком истином и чистом љубављу као према љубљеном сину”. Овакав опис Константина Филозофа свакако је средњовековно претеривање, јер већ на другом месту исти писац приказује како се, неколико година касније, Стефан нашао у смртној опасности, очи у очи с опасним турским владаром. Стефан је, наиме био оклеветан да из потаје преговара са Мађарима, турским непријатељима. Био је приморан да дође на Бајазитов двор где му је рекао: „Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци, што хоћеш, учини.” Бајазит се, међутим, показао као благонаклон, можда и под утицајем супруге Оливере. „Отиде Стефан својој кући и о чуда! Он који је дошао крив и готов на смрт, примио је као син од цара власт.”
   Од 1393. године, као шеснаестогодишњак, Стефан Лазаревић је, у складу с тадашњим обичајима, био проглашен за пунолетног. Србија је била у обавези да, као вазална земља, шаље помоћне јединице у турску војску. Тако је Лазарев син, у историјској иронији каквих није било мало у прошлости, с преживелим српским војницима из Косовске битке, некадашњим саборцима Обилића, учествовао у турским борбама и освајању Балкана. Учествовао је у бици на Ровинама у рату Турака и Влаха (1395), а, према сведочењима, допринео је и великој турској победи код Никопоља (1396) када је скршена здружена војска западних крсташа, Мађара и Влаха. Није имао другог избора него да се, као слабији и вазал, приклони турској сили. Беше то опште правило у феудално доба. Шта је о том раздобљу мислио, сам је касније у једној повељи написао:   
   „Од Косова бих порабоћен исмаиљћанском народу (тј. постадох роб Турака), док не дође цар Перса и Тарата и разруши њих, и мене Бог својом милошћу избави из њихових руку.”
   Пријатељство с моћним султаном било је и корисно. Стефан Лазаревић је, наиме, остао практично једини значајан турски вазал на Балкану уочи битке код Ангоре. Сви остали у међувремену су или нестали, а њихове земље придодате османској држави, или је њихова сила и држава била сведена на врло мали значај (попут византијског цара).
   „Султан Бајазит у некадашњим српским и бугарским земљама на северној страни Балканског полуострва није имамо никаквог већег вазала од кнеза Стефана. Одношаји међу Бајазитом и кнезом Стефаном и међу Бајазитом и Оливером су били што бити може бољи...” (Стојан Новаковић) Стога је Стефан „држао више територија него кнез Лазар када је на Косову погинуо”. Стефан је тако постао Бајазитов близак савезник и први саборац у биткама. До те мере да је у одсудној бици Турака и Монгола командовао десним крилом турске војске.

                                             Бој за историју

   У пролеће 1402. године Тамерлан је поново покренуо огромну војску ка границама Турског царства. Истовремено, упутио је поруку Бајазиту И да му преда сву земљу у Анадолији која је некада припадала емирима – Селџуцима, који су као избеглице боравили на Тимуровом двору. Бајазит, који је у то време и даље безуспешно опседао Цариград, подиже опсаду града и упути се у сусрет Монголима. Журио је ка Ангори (стари анадолски град и некадашње седиште Турака Селџука).
    „А Бајазид сабра сву своју војску, и источних и западних, и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да, колико је могуће, дође са својом изабраном војском.” (К. Филозоф)
    Самом судару две огромне војске претходило је маневрисање које се и данас проучава у војној стратегији. Шездесетогодишњи Тимур показао се спретнијим и лукавијом у припреми битке. Док је Бајазит кретао право у сусрет противнику ка истоку државе (ка граду Сивасу), брзи монголски коњаници окренули су прво ка југозападу, а затим на север, тако да су за шест дана заобишли Турке и засели иза њихових леђа, пред Ангором (Анкаром) – у исти онај логор који је неколико дана раније заузимала отоманска сила. Схвативши да се сада Тимурова армија налази између његове војске и остатка његове државе, Бајазит је хитно наредио повратак.
    Две војске среле су се 28. јула 1402. године у котлини Чубук, недалеко од града Ангоре. Монголи су сада Бајазиту приредили ново изненађење.  Наиме, поток с пијаћом водом, који је текао долином, изненада је нестао. Монголи су скренули његов ток. Још горе по турску војску, сви доступни бунари у околини били су загађени. На великој врућини, након заморног марша кроз ужарену Анадолију, Бајазит није више желео да чека и поред савета неких доглавника да се повуче на околне висове и да одмори војску. Али, да је оклевао, Бајазит се не би звао Муња. Наредио је општи напад.
    Као и у случају других битки средњег века, тешко је дати стварну процену величине једне или друге војске. Можда је најближи истини савремени историчар Д. Никол, који процењује да је монголска сила бројала око 140.000 ратника, а да је Турака и њихових савезника било готово двоструко мање – око 85.000. Султан је лично командовао средишњим делом војске, коју је чинило десет хиљада јаничара. На турском десном крилу, састављеном од европских трупа, превладавало је пет до десет хиљада (подаци се, по обичају, разликују) српских коњаника под командом Стефана Лазаревића. Уз њега је био брат Вук, као и сестрићи Ђурађ и Гргур Бранковић (синови Вука Бранковића и Стефанове најстарије сестре Маре). Левим крилом, које су већином чиниле анадолске трупе састављене од Турака Селџука и анадолских Татара, заповедао је најстарији Бајазитов син Сулејман.

 У почетку се битка водила повољно по Турке. Средиште је одолевало монголском нападу док је Стефаново десно крило у јуришу разбило лаку монголску коњицу, а затим се по дубини зарило у лево крило непријатеља, који су почели да се повлаче.
   „А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињаног (Стефана); јер како је још пре било одређено, удари на њега и они, ускликнувши својим гласовима, ударише и одмах побеђени бише, и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске.”
   Стефаново десно крило толико је продрло међу Монголе да се одвојило од средишњице војске, па је Бајазит наредио да се врате. Један хроничар пише да су се „Срби борили као ваздашњи јунаци, сваке хвале достојно па су великом жестином напали на Џагатајце, занесавши се у борби”. Према турском летописцу, сам Тамерлан приметио је снагу српских коњаника рекавши: „Гле како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него хришћани.”
   Одлучан тренутак у бици наступио је након издаје турског левог крила које су чинили Татари из Анадолије. Они су изненада прешли на страну сународника и окренули се против Турака. На овај начин, Бајазит је одједном изгубио можда и четвртину војске. Турска средина са султаном била је одсечена и опкољена. Настала је очајничка одбрана у којој су готово сви јаничари побијени. Бајазит се са синовима и неколико стотина пратилаца пробио на оближње брдо где је цео дан и до дубоко у ноћ одолевао монголским нападима. За то време, Стефан и његови коњаници покушали су у неколико наврата да ослободе пут за повлачење султана.
   „А видевши где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазида) неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске врати се... А величина његове тадање победе (тј. подвизи у борби) од свију је причана и доста чувана.” Схватајући да више ништа не може да постигне, Стефан Лазаревић повукао се са својим преосталим ратницима ка Цариграду. Уз себе је повео и најстаријег Бајазитовог сина Сулејмана. Тамерланови војници су ипак успели да заробе Бајазита, неке од његових синова, као и султанов харем у коме се налазила и његова миљеница Оливера.

                                           Шта је било после

   Након победе код Ангоре, Тамерланова војска прохујала је као ураган Малом Азијом. Спаљен је османски главни град Бруса. Освојена је Смирна, последње хришћанско упориште у том делу Азије. Селџучки емири су се као Тимурови вазали вратили на своје некадашње поседе. Накратко се чинило да је с османском влашћу у Анадолији завршено. Али Тамерлан, рођени номад и пустолов, нигде се није дуго задржавао, нити је посвећивао време учвршћивању власт на освојеној земљи. Већ 1403. године кренуо је на Кину. Годину дана касније преминуо је на путу.   Његово царство поделили су синови. Један од Тимурових потомака – Бабур – основаће чувену династију Могула која ће вековима владати северним делом Индије.
   Борбени султан Бајазит запамћен је као једини турски владар који је завршио живот у непријатељском заточењу. Постоји прича да су заробљеног и у око рањеног Бајазита увели у шатор Тамерлана, који је у том тренутку играо шах са сином. На смех монголског вође, Бајазит му је рече: „Грешиш што ми се смејеш, ово се могло десити и теби.” А Тимур му одговори: „Не смејем се теби, него томе да је Алах одлучио да подели свет између једног који шепа и једног који је ћорав.”
   По неким сведочењима, турски султан био је држан у гвозденом кавезу, понижаван и приморан да посматра како његова омиљена ханума Оливера, полунага, служи монголског владара. По другим записима, Тамерлан је уважавао свог царског заробљеника готово као госта. Султан Бајазит умро је заточен у пролеће 1403. године под околностима које нису сасвим јасне. Да ли је заиста извршио самоубиство или је скончао од туге, беса и очаја није много ни важно. Увек је трагичан и патетичан призор пораженог владара који је приморан да сасвим другим очима посматра свет у коме више није господар, него роб.
   Након битке код Ангоре дошло је до борбе за наслеђе између четворице Бајазитових преживелих синова. Борба је била на смрт јер је, на крају, могао да остане само један. Прво је Мехмед победио и погубио Ису (1406). Онда је Муса убио најстаријег брата Сулејмана (1411). Најзад, Мехмед је победио и убио Мусу (1413). Тако је Мехмед (I) остао једини султан и настављач лозе Османлија.
   Стефан Лазаревић вратио се у Србију преко Цариграда, где је од византијског цара добио титулу деспота. Успут је нашао и невесту, цареву рођаку. Сукобе међу турским принчевима искористио је да осамостали и ојача своју државу. Српска деспотовина је, додуше само накратко, поново засјала као најзначајнија и најбогатија балканска земља тог времена. Сестру Оливеру деспот Стефан успео је да избави из монголског заточеништва. Он „посла (поклисара) ка овоме (Тамерлану) због неких уговора, и да иште сестру његову (Оливеру) коју као заробљеницу са свима Бајазитовима узеше, коју и са много мудрости отуда (из ропства) изведе.” Од тада, Оливера је све до смрти (око 1444. године) живела у Србији.

                                                   

   Битка код Ангоре имала је за последицу тренутно слабљење османске државе, што је балканским хришћанима омогућило привремени предах.  Након извесног времена Османлије су поново ојачале и наставиле дело ранијих султана. После нешто више од пола века од битке код Ангоре, Бајазитов праунук Мехмед II (Освајач) заузео је Цариград (1456) и уништио преостале балканске државе. Наступило је дуго доба османске власти на Балкану.


Аутор:  Душко Лопандић

„Док је писао своје мемоаре, Јован Кантакузин је потрошио много мастила да се оправда и са себе скине тешко бреме историјске кривице да је управо он због честог позивања у помоћ исламских ратника крив за продор Турака у европске провинције Царства. Сама потреба да се брани, толико изразита и прожета ватреношћу, говори не само о озбиљности оптужби његових супарника, него и о томе да је донекле био прогоњен и грижом сопствене савести. Истине ради, ипак, мора се упозорити да се и супарничка страна у грађанском рату није устручавала да потражи турску потпору. Познато је, на пример, да је у пролеће 1343. године у флоти Алексијa Апокавка која је пловила према Солуну било и турских бродова. На позив Ане Савојске – посредовао је велики стратопедарх Георгије Тагарис – војска саруханског емира, потпомогнута неким Умуровим одредима, прешла је у јесен 1346. Хелеспонт, али је, уместо да помогне царици у борби против Јована Кантакузина, напала Бугарску и опустошила околину Цариграда.”
Извор: Радивој Радић, Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 2013.

Nikad se oni nisu mirili...niti moze da bude kakvog mira...

Istok je uvek odgovarao dobrom...zapad je uvek na to gledao kao na slabost...

Nikakvog mira ne moze da bude kad zapad misli da je bolji od svih...i da treba da bude solista...

„Хиљадугодишња византијска цивилизација дала је велики број изванредних царева и политичара, али и научника, писаца и уметника. Један од највећих византијских научника био је Лав Математичар или Лав Филозоф, како су га још називали, који је живео у IX столећу. Сматра се да је рођен око 790. године и да се најпре школовао у Цариграду, где је овладао граматиком и поетиком. Затим је знања из реторике, филозофије и аритметике стицао на Андросу, једном од острва у Егејском мору. Тамо је наводно упознао мудраца који га је упутио у основе наука, а онда, у потрази за књигама, ризницама древних мудрости и знања, Лав Математичар је обилазио манастире по острву и марљиво радио на свом усавршавању. Када су године учења прошле, он се вратио у византијску престоницу и почео стечена знања да преноси на млађе нараштаје.”
Извор: Радивој Радић, Цариград – приче са Босфора, Еволута, Београд 2008.