istorijski nema šta. bilo u keopsovoj piramidi.

Za vase masince i "strucnjake" izvori ne postoje...sve nastaje iz maste...

naši izvori su malo stariji od XXI veka.

Prvo morate da naucite sta su izvori, pa da ih koristite ....Moras da znas da bajke ne spadaju u izvore 

nema izvora do radić radivoja.

Ili Izvora do lavova ...Cudo, kako joj nisu pricali o Slonovima ....

Iz knjige, Besmrtni Car, Donald Nikol....

O, poslednjim danima cara konstantina Dragasa i legendama koje su se pojavile posle njegove smrti...

"Slična narodna priča, isto tako dobro poznata Turcima kao i Grcima, kaže da tri sveta čoveka od 1453. godine spavaju u kripti Đul džamije, koja je nekada bila crkva Svete Teodosije ili Device ruža. Oni spavaju uspravljeni, i ako je posetilac džamije hrišćanin, može čuti njihove svečane glasove koji kažu da još nije vreme, da nije kucnuo čas. Gresi naroda još uvek nisu oprošteni. Ova tri sveca drže knjige u koje beleže i najmanje grehe hrišćana. Još jedno narodno verovanje, koje potiče najkasnije od 18. veka, kaže da "uspavani car" leži u kovčegu, u crkvi Svete Sofije. Do tog vremena celokupna vizantijska proročka literatura prevedena je na ruski jezik. U 15. veku Nestor Iskender je izjavio da su ispunjena skoro sva proročanstva Metodija iz Patare i Lava Mudrog o sudbini Carigrada i da će se i preostala ispuniti upravo onako kako je predviđeno. Jedno od njih, posebno blisko tumačenju ruskih proroka, kaže da će „svetlokosi narod" pokoriti Ismailićane i preuzeti grad na sedam brežuljaka, ili Carigrad, i njegove provincije, boreći se kao saveznici dugo izgubljenog hrišćanskog cara."


"Poslednji car Konstantin umro je bez dece i neoženjen. Bila je to jedna u nizu nesreća koje su uporno pratile njegov tegobni život. Kada su 1397. godine Turci bili na kapijama Carigrada, Konstantinov otac Manojlo II uputio je Gospodu sledeću molitvu: „Gospode Isuse Hriste, ne daj da se među hrišćanima priča kako je grad sa svim svojim svetim i uzvišenim spomenicima vere pao nevernicima u ruke za moje vladavine". Bila je to nesreća koja je zadesila njegovog sina Konstantina Paleologa, poslednjeg vizantijskog cara. I on se molio, radije da pogine nego da ostane u životu i vidi posledice osvajanja. Imao je sreće utoliko što je njegova poslednja molitva uslišena."

Реформе цара Ираклија


   Ираклијево доба представља прекретницу у историји византијске државе, како у војном и политичком, тако и у културном и административном погледу. Византијска држава је с почетка 7. века била на рубу пропасти. Административни и војни систем настао у доба Диоклецијана постао је застарео и неефикасан — војна политика унајмљивања страних најамника више није функционисала јер пре свега није било новца којим би се они платили. Велике територије царства биле су готово ван контроле — Балкан су окупирали Словени и Авари, док су на истоку Персијанци одлучно надирали. Сви ти проблеми су били исувише велики за застарели административни систем и празне ризнице рановизантијске државе. Ираклијево доба представља почетак коренитих промена у Византији на друштвеном, политичком, војном и културном плану, при чему византијска држава коначно излази из рановизантијског или касноримског периода и улази у средњовизантијски период.

Поред провинцијске управе, започета је и обнова централне управе царства. Преторска префектура, карактеристична за рановизантијски период, полако уступа место тематском систему насталом по угледу на егзархатско уређење. Тематски систем, на ком ће почивати цела каснија средњовековна византијска држава, састоји се у подели територије Царства на војно-административне јединице које су се називале теме и на чијем челу се налазио стратег — војни командант који је имао истовремено и врховну војну и цивилну власт. Увођење новог система је трајало веома дуго и било је постепено — у Ираклијево доба биће основане прве теме у Малој Азији, да би се касније у току владавине његових наследника створиле нове теме и оживеле старе тек планским насељавањем углавном Словена у Малој Азији[64].

   Ираклијева владавина је обележена и низом промена на културном плану. Долази то хеленизације друштва и теократизације државе. На језичком плану, хеленизација се огледа у неоспорном јачању грчког језика. У претходном периоду, латински језик је био званични језик државе, војске и администрације, иако је већина становништва говорила само грчки. За време Ираклија то се мења: грчки језик којим су говорили народ и црква, постао је такође и званичан језик византијске државе. Процес хеленизације који је овим покренут одвијао се веома брзо — већ у следећој генерацији познавање латинског језика чак и у круговима најобразованијих људи била је права реткост[65].

Хеленизације се такође одразила и на царску титулатуру. Иако ју је и сам Ираклије у почетку користио, компликована латинска царска титулатура је након победе над Персијанцима 626. године напуштена и Ираклије је преузео стару грчку краљевску титула василевса, која је уједно постала и једина званична титула византијског владара. Ова титула се неће мењати све до пропасти византијске државе. Старе латинске титуле као император, цезар и август, потпуно су изгубиле на свом значају или су нестале. Исту титулу је Ираклије дао и својим синовима и савладарима, Ираклију Новом и Ираклони[65]. Према Георгију Острогорском, погрешно је мишљење да је промена у титулатури била проузрокована победом над Персијанцима7[66].

   Институција савладарства, иако није било новина, такође је претрпело одређену реформу за време Ираклија. Додуше, ова реформа није имала успеха и више је донела штете него користи Царству. Институцију савладарства Византија је наследила од Рима. У Риму, она је служила како би се утврдио ред у наслеђивању престола. Цар би још за живота именовао свог наследника тако што би га прогласио савладарем који би носио све царске инсигније и појављивао би се заједно са првим царем на новцу. Након смрти старијег цара, млађи би наслеђивао престо, а потом би он одређивао свог савладара. Ираклије је само унео нејасноће у тај систем тиме што је поред старијег сина прогласио и свог млађег сина за престолонаследника. Осим тога, Иреклијева одлука да да и Мартини одређено учешће у власти након своје смрти била је први покушај легализовања учешћа жена у власти.

Каталонска освета



Каталонска освета (катал. Venjança catalana) је назив за двогодишње пустошење и пљачкање Тракије и других византијских територија које су извршили алмогавери изазвани убиством Руђера де Флора и око стотињак алмогавера 1305. године по наредби византијског принца Михаила, сина и савладара византијског цара, Андроника II. Такође су напали и манастире на Светој гори и многе спалили и сравнили с земљом, као нпр. руски манастир Пантелејмон. Хиландар се спасао само захваљујући мудрости будућег архиепископа Данила II.

Колико су пустошења и пљачка алмогавера остала урезана у народном сећању говори чињеница да се у Грчкој сматра најгором клетвом кад неко каже: Дабогда те стигла каталонска освета.

Лав IV Хазар

   Лав IV Хазар (рођен 25. јануара 750, а умро 8. септембра 780) био је византијски цар од 775. до своје смрти 780. године. Био је последњи иконоборачки цар из Исавријанске (Сиријске) династије и након његове смрти царица удовица Ирина је 787. обновила култ икона. Тиме је, како се временом показало, завршен први период иконоборства.

Порекло

   Лав IV био је први византијски цар који је био син једне стране принцезе Чичек, ћерке хазарског кагана, која је у Византији прекрштена у Ирину. Због порекла своје мајке, Лав IV је остао упамћен по надимку ''Хазар''. Рођен је у Цариграду 25. јануара 750. године као први византијски принц који је рођен у Порфирној соби, али је његова мајка изгледа умрла на порођају. Константин се женио још два пута, други пут извесном Маријом, трећи пут Евдокијом која му је родила још пет синова и једну ћерку. Ипак, Лав IV је још 751. крунисан као очев савладар, али је 769. Константин V крунисао Евдокијине синове Нићифора и Христифора за цезаре, док су преостала три сина понели титуле нобилисима.

Брак са Ирином

   За Константинова живота, Лавово наслеђе није довођено у питање. У октобру 769. године у Цариград је из Атине стигла невеста за Лава IV, Ирина, изданак аристократске породице Сарандапех. Овим браком Константин V Копроним је желео да ојача везе своје династије са иконофилском темом Хелада. Ирина је пре поласка потписала изјаву подршке званичној политици иконоборства, а по доласку у престоницу је верена са Лавом већ приликом првог сусрета. После шест седмица, Лав и Ирина су се венчали, а младожења је затим, уз помоћ оца, театрално крунисао своју невесту за царицу (βασιλισσα). Већ 14. јануара 771. Ирина је Лаву IV родила наследника, будућег Константина VI, који је такође био порфирогенит, односно рођен у Порфирној соби. Рођење Константина било је пропраћено традиционалним акламацијама и здравицама сенатора и грађана Цариграда, као и организацијом трка коњских четворопрега на престоничком Хиподрому.

Борба за наслеђе престола

   Цар Константин V Копроним је умро у августу 775. године током похода против Бугара, а Лав IV је акламацијом потврђен као нови цар. У пролеће 776. у Цариграду су се окупили заповедници тема (стратези) како би традиционално учествовали у прослави Ускрса. Већ на Лазареву суботу стратези су почели да воде окупљања на којима је цариградска светина скандирала Лаву IV и његовом сину Константину VI као јединим царевима. На Велики петак цар је у саборној цркви Пресвете Мудрости окупио представнике војске, сената и народа и затражио да положе заклетву да ће као владаре прихватити једино њега и његовог малог сина. У обреду су на Велику суботу узели учешћа и Лавова полубраћа, синови Константина V и Евдокије, чиме је и друга грана династије показала бар привидно одобравање. Најзад, на Ускрс, 14. априла 776. године патријарх и Лав су у царској ложи на Хиподрому крунисали петогодишњег Константина за очевог савладара. Крунисање Константина је завршено ускршњом литијом која је завршена у цркви Пресвете Мудрости.

   Крунисање малог Константина ипак није изведено у потпуној сагласности са Евдокијином синовима. Пошто су под притиском јавности морали да положе заклетву, петорица браће су у мају 776, свега четири недеље после Ускрса, почели да припремају противудар. Најстарији међу Евдокијиним синовима, цезар Нићифор, изведен је пред пороту великодостојника и оптужен за учешће у завери. Лав IV је лишио своју полубраћу дотадашњих титула и почасти, али се показао милостивим пошто их је казнио само прогонством у Херсон на Криму. Како нису били кажњени ослепљивањем или сакаћењем, као што је било уобичајно, Нићифор и његова браћа су и након Лавове смрти имали централну улогу у отпору његовом сину.

Верска политика

   У погледу верске политике, Лав Хазар је формално следио политику свог оца Константина V који је био фанатични иконоборац. Међутим, можда и под утицајем своје иконофилске супруге Ирине, Лав је у односу на свог деду Лава III и ова спроводио благу политику. Дозволио је свим прогнаним иконофилима да се врате у своја места, а када је патријарх Никита умро, цар је на његово место довео Павла који није спадао у убеђене иконокласте. Поред тога, док је Константин V прогонио монахе, као најчвршће иконофиле, Лав IV је поново дозволио да монаси заузму епископске столице. Најоштрије мере против иконофила Лав је спровео када је неколико дворских евнуха ухваћено да поштује иконе супротно канонима иконоборачког сабора из 754. године. После истраге ови иконофили су у августу 780. године похапшени, избичевани и ошишани што је било понижење намењено осуђеним криминалцима. Након тога, додатно су понижени вођењем улица Цариграда све до тамнице. Доцније је један од пребијених, Теофан, преминуо и касније је проглашен за мученика. Тек у каснијој традицији и царева супруга Ирина је додата списку притајених иконофила на царском двору. По Георгију Кедрену, историчару из 12. века, Ирина је откривена да поштује иконе након чега ју је бесни супруг заувек избацио из царске ложнице.

Спољна политика и смрт

   И у погледу спољне политике Лав је наставио да следи оца. Стари непријатељ Константина V, бугарски  кан Телериг је 777. збачен са престола и побегао је у Цариград где га је цар примио са свим почастима. Телериг се покрстио уз царево кумовање, добио је титулу патрикија и затим је ожењен Иринином неименованом рођаком. Слична политика је спровођена и према представницима лангобардске краљевске династије, који су 774. остали без круне када је Карло Велики освоји Павију. Син последњег лангобардског краља Дезидерија, Адалгиз је отишао у Константинов град где је добио име Теодот. Његов син Гримоалд је попут бившег бугарског кана такође ожењен царском рођаком. Оваква византијска политика, коју је Лав IV само наставио, требала је да одгаји провизантијске претенденте који би једног дана могли да помогну византијску политику у својим далеким земљама.

   Док је Телеригов одлазак у Цариград изгледа обезбедио краткотрајни мир Византије са Бугарима, на истоку је настављен стални рат са муслиманским Арапима. У принципу рат је вођен неизменичним пљачкашким походима које су обе стране слале. Лав је тако 776. и 777. слао војску под командом славног војсковође и чувеног иконоборца, Михаила Лахандракона, који је 777. однео вредну победу код Германикеје у северној Сирији, родног града оснивача Исавријске династије, Лава III. Лав IV је затим прославио тријумф у царској палати на азијској страни Босфора, Софијанаји, где су цар и његов млади син, уз складу са обичајима, делили задобијени плен победоносним војницима. Цар је доцније прославио и тријумф цариградским улицама, али Византинци нису могли да однесу убедљиву победу, тако да су абасидски одреди опљачкали Малу Азији 779. и 780. године.

   У току припрема за нови рат против Бугара, Лав IV је изненада умро 8. септембра 780. године. По каснијој традицији умро је од грознице коју је добио од инфекције чирева на глави које је добио тврдоглаво носећи његову омиљену круну. Његова супруга Ирина успела је да сачува престо Константину VI, али је 787. године обновила култ икона на Седмом васељенском сабору у Никеји.