dobre ilustracije

nisu to ilustracije, to su dokazi s lica mesta.

Јован Урош Дука Палеолог остао је у сенци славнијих блиских рођака

  Ако би се направила нека анкета са питањем „Ко је био последњи Немањић?” вероватно би најчешћи одговор био – цар Стефан Урош (1355–1371). Он се повезује са распадом Српског царства до кога је дошло после смрти његовог оца, краља и цара Стефана Душана (1331–1355), као и са османском најездом која је наговестила крај српске средњовековне државе. При том и придеви који, по обичају, иду уз њихова имена – „Силни” за Душана, а „Нејаки” за Уроша – као да злокобно наговештавају тешка времена и крај династије.
    Међутим, цар Стефан Урош није последњи Немањић. Последњи Немањић је Јован Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана. Он је остао некако занемарен, у сенци славнијих блиских рођака, и прилично непознат широј публици коју занима стара српска повесница.

                                           
   Симеон (Синиша) Урош Палеолог, подсетимо се, био је син краља Стефана Уроша III Дечанског (1321–1331) и византијске принцезе Марије Палеологине. Симеона (Синишу) смрт Стефана Душана (1355) затекла је у Епиру, на положају тамошњег намесника и са титулом деспота коју је добио од полубрата. Премда се у српским земљама добро знало да је Стефан Урош, син цара Душана, предвиђен за наследника престола, Симеон Урош Палеолог веровао је да је куцнуо час да се попне на трон најмоћније државе оновремене југоисточне Европе.    Стога његово проглашење за цара у Костуру (Касторији), 1356. године, с разлогом може да се посматра као узурпаторски чин.
   Истовремено, Симеон Палеолог био је први који је отворено нарушио територијално јединство Српског царства на којем је Стефан Душан толико истрајавао. Намеран да се попне на српски престо, са војском је кренуо ка северу. Није га поколебао ни исход државног сабора у Скопљу, у априлу 1357. године, на којем га властела није прихватила, што је значило да је потпуну подршку уживао Стефан Урош. У помањкању других аргумената, Симеон Палеолог прибегао је сили и 1358. године напао Скадар. Пораз у овом походу унеколико је охладио његове планове и уједно је означио његов последњи покушај на овој страни.


Пошто су га подржали локални црквени кругови и неки световни феудалци, он је брзо и лако освојио Тесалију, а потом и простране области у Епиру. Тамошњи живаљ, ношен жељом да се коначно устали власт, која се средином 14. столећа тако брзо мењала, и вероватно надахнут неком врстом провинцијског патриотизма, поздрављао га је као цара. Лакоћа с којом је за кратко време постигао велике успехе може да се објасни и његовим двоструким пореклом, српским и византијским. Тако је Симеону Палеологу пошло за руком да 1359/1360. оствари део својих замашних намера које је неуспех под Скадром ако не учинио скромнијим, а оно барем приближио израженијим смислом за стварност. Чињеница да је већ био цар значила је да је одмах обезбедио формалну независност својој тек образованој држави. Пред новоствореним царством налазило се доба мирног развитка. Чак би се могло рећи да је Симеону Палеологу пошло за руком да у малом – на простору Тесалије – оствари оно у чему је живо настојао његов старији полубрат Стефан Душан маштајући о некаквом универзалном српско-грчком царству са средиштем у Цариграду.
   Још за живота полубрата Стефана Душана, Симеон (Синиша) Палеолог оженио се Томаидом, кћерком Јована II Орсинија, деспота и владара Епира (1323–1335/7). Из овог брака потицало је троје деце, два сина (Јован Урош Дука Палеолог и Стефан Дука) и једна кћи (Марија Ангелина Дукена Палеологина). Јован Урош, најстарији од њих, на свет је дошао око 1350. године.
   Сва је прилика да је Јован Урош детињство провео у граду Трикали који је његов отац изабрао за престоницу новоуспостављеног царства. Сматра се да је још у детињем узрасту, већ 1356. године, када се његов отац Симеон Палеолог прогласио за цара, он постао његов савладар. Јован Урош постао је цар 1359/1360, отприлике у узрасту од десетак година.
   После смрти Симеона Палеолога, која се упркос извесним недоумицама датује у време пре новембра 1372. године, Јован Урош је наследио оца и завладао Тесалијом. Сачувано је мало података о његовој владавини, а у једној повељи у којој Нилу, старешини монашке заједнице у граду Стагију, потврђује неке поседе, наводи да их је овај имао „од блажених предака царства ми, а и од преблаженог оца царства ми”. Јован Урош је веома кратко владао Тесалијом, не више од две или три године.

                                                Цар црноризац

   Очигледно је да је син Симеона Палеолога већ од раних година нагињао повучености монашког живота. У Тесалији су се налазили Метеори, група манастира смештена на тешко приступачним стенама, недалеко од града Каламбаке, подигнути по угледу на монашка братства на Светој Гори. Премда се једна заједница калуђера помиње већ у 12. веку, прави процват монашког живота у Метеорима уследио је за време српске власти над Тесалијом у трећој четвртини 14. века. Својеврстан родоначелник монашког живота био је Атанасије Метеорит од којег и потиче назив Метеори (грчки: „лебдећи у ваздуху”, „окачени о ваздух”). Тако је најстарија сачувана црква у оквиру манастира Сретења подигнута 1366/1367. године.
   Не може да се тачно и поуздано утврди када је Јован Урош примио монашки завет и световно име Јован променио у калуђерско Јоасаф. Обично се сматра да је већ 1373. године власт у Тесалији препустио тамошњем великашу Алексију Анђелу Филантропину. Овај великодостојник носио је високу дворску титулу кесара и био претпоследњи хришћански господар плодне и равне тесалијске области. Његов син Манојло Анђео Филантропин, последњи господар Тесалије, владао је до 1393. године када су је запоселе Османлије. На другој страни, у једној повељи из новембра 1381. године Јован Урош наведен је као монах Јоасаф. Негде између ова два датума, 1373. и 1381. године, очигледно, Јован Урош примио је анђеоски образ и постао монах Јоасаф.
   Новог црнорисца је у усамљеничком животу усмеравао његов духовник, преподобни Атанасије Метеорит, својеврсни родоначелник монашког живота на громадном стењу у северозападној Тесалији. Последњи Немањић монашке дане проводио је у манастиру на Платилитосу (Широка Стена) на Великом Метеору.


То што је смерно тиховање претпоставио владавини над Тесалијом није значило да је остао сасвим ван политичких догађаја. У суседном Епиру боравила је његова сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина, удата за Тому Прељубовића, господара града Јањине.
     Када је у децембру 1384. године њен муж убијен, Марија се нашла у неприлици. У жељи да јој помогну, становници Јањине, који су је веома уважавали, у град су довели „цара Јоасафа”. Он је овде сасвим кратко владао, до 31. јануара 1385. године, када је у Јањину стигао Исаило Буонделмонти и венчао се удовицом убијеног деспота Томе Прељубовића. У сваком случају, монах Јоасаф је у једном критичном тренутку пружио драгоцену подршку својој сестри Марији и, по свој прилици, убрзо напустио град.
   Последњи Немањић се у мају 1386. године помиње у једном занимљивом документу из кога сазнајемо да му је сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина на чување поверила неке црквене предмете, међу којима и крст деспота Нићифора II Анђела, некадашњег владара Тесалије (1356–1359). Она је у своје и у име свог супруга Исаила Буонделмонтија те драгоцености поклонила брату и калуђерима у Метеорима. Том приликом духовник Јоасаф поново је боравио у Јањини.

                                      У вечност на Метеорима

   Монах Јоасаф био је и један од најважнијих ктитора у манастирском комплексу на Метеорима. Најзначајнији манастир били су Велики Метеори посвећени Преображењу, а његов оснивач у другој половини 14. столећа био је Атанасије Метеорит. Другим оснивачем овог калуђерског братства сматра се управо монах Јоасаф. Његова задужбина био је мали храм Преображења Господњег.
   Када су насртаји Османлија на Тесалију постали учестали и када је ова област потпала под турску власт, испоснички мир монаха Јоасафа био је поремећен. Због тога је он 1393/1394. године напустио Метеоре и обрео се на Светој Гори – јединственој „републици” православних калуђера. Живео је у гласовитом манастиру Ватопеду где су својевремено, два столећа раније, боравили његови преци Стефан Немања, у монаштву наречени калуђер Симеон, и монах Сава.
   Монах Јоасаф није се дуго задржао на Атону већ се 1396. године вратио у Тесалију. Углавном је у посту и молитви, у сагласности са најстрожим захтевима монашке аскезе, обитавао у једној малој келији. Упокојио се мало пре 24. фебруара 1423, после више од четири деценије монашког живота. Култ преподобног Јоасафа веома се рано развио у манастирима Метеора и Свете Горе и он је канонизован. Српска црква га прославља 3. маја/20. априла. Јоасафове мошти и данас се налазе у његовом манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Заједно са њим, у истом манастиру, почивају и мошти Атанасија Метеорита, оснивача монашког живота на Метеорима и Јоасафовог духовног предводника.
   Од рођења Стефана Немање, оснивача најславније српске средњовековне владарске династије и далеког претка Јована Уроша (Стефан Немања – Стефан Првовенчани – Стефан Урош I – Стефан Урош II Милутин – Стефан Урош III Дечански – Симеон Палеолог – Јован Урош), рођеног 1113. године, до смрти цара-монаха Јоасафа, 1423. године, протекло је нешто више од три века. Била су то три велика столећа српске средњовековне прошлости.



Аутор:
Радивој Радић

Meteori su postojali tamo od uvek....naravno ne u tom obliku u kojem se danas nalaze...jel nije bilo takvih materjala ...pa su monasi...ili ko god da su bili...prosto koristili "jame" u stenama ...ili pravili skele...na koje bi se popeli...

A razlog je bio sto su ti manastiri cesto napadani...od raznoraznih osvajaca...i pitaj boga koga sve ne...to je osnovni razlog zbog koga su napravljeni na takvom mestu...zastita...

Jedno vreme je bilo preko 30 manastira...danas svega nekoliko...

Ocigledno da autor nije nikad bio tamo...a verovatno da ni na karti ne zna da nadje....

14 vek...pa vi ljudi niste normalni sta pisete....


To se sve lepo vidi kad pri ulasku ....sa desne strane ima desetine takvih jama...kasnije su one korisene i za sahranjivanje....

Nepismena bagra...

Ја сам био... Само што ти опет немаш појма и лупаш....

" Најзначајнији манастир били су Велики Метеори посвећени Преображењу, а његов оснивач у другој половини 14. столећа био је Атанасије Метеорит", шта ти овде није јасно??


Монах Атанасије je дошао са Свете Горе на Метеоре 1334. године. Имао је тада само једну жељу - да оснује манастир организован на исти начин као што су манастири на Атосу. Окупио је око себе више монаха из суседства и попео се на Платис Литос - огромну стену која се уздиже 613 метара изнад нивоа мора - где су започели подизање прве од зграда која је касније постала чувени манастир Велики Метеорон. Атанасије је поставио прва правила монашког живота на Метеорима.

За време владавине византијског цара Андроника Млађег (1328-1344) краљ Србије Стефан Душан, окупирао је Тесалију и оближње провинције, а свог полубрата Симеона именовао деспотом Атолије. После смрти Стефана Душана, Симеон се прогласио краљем и царем и ујединио Тесалију и Епир. Симеон је био веома побожан човек и увелико је помагао манастире Метеора. Умро је 1371. остављајући свог сина Јована Уроша Палеолога, тада ученика на Светој Гори, да га наследи.

  На повратку у Тесалију да преузме престо, Јован је на Метеорима сусрео монаха Атанасија. Млади владар је био дубоко дирнут спокојством живота и личним квалитетима Атанасија. Његова приврженост Атанасију је била плод великог пријатељства и дубоког поштовања за задатак који је Атанасије извршавао са таквом мудрошћу и стрпљењем. Јован се одрекао престола и, бирајући тежак монашки пут, постао брат Јоасаф.
  Након година непомућене сарадње са Јоасафом, која је резултирала даљим развијањем манастира и његовим све већим утицајем, Атанасије је умро и био сахрањен у свом манастиру. Јоасаф га је наследио као игуман и довршио задатак који су он и Атанасије заједно започели.
  Врх стене на којој је изграђен манастир Преображење Спаситеља, познат као Велики Метеорон, је широк око 6 хектара. Стена се некад звала Платис Литос (Широк Камен), али јој је Атанасије променио име у Метеорон (метеор или, у овом случају, ваздушни простор) зато што је била виша од свих осталих около. У прошлим временима се успињало висећим лествама или мрежом (званом вризони) у којој су посетиоци, пртљаг и залихе подизани горе ка манастиру уз помоћ чекрка. Међутим, од 1923. године кратак тунел са степеницама издубљеним у стену су мало олакшали пењање.
  Саборна црква манастира, црква Преображење, коју је прво изградио Атанасије, је касније поново подигнута од самог темеља. Главна црква је изграђена у атонском стилу, у облику крста са куполом и бочним капелама, испуњена предивним фрескама (1552.) које је насликао непознати уметник. Без олтара је дугачка 32 метра. Дванаестострана купола је ослоњена на четири стуба и уздиже се на висину од 24 метра. На северној страни нартекса је гроб двојице оснивача манастира, Атанасија и Јоасафа, поред кога је фреска са њиховим портретима и манастиром између.




Сад је зла и српска православна цркава....више није ватиканска завјера, него и српска...

Ma ti si lud....

1.ВИЗАНТИЈА

    1.1. ВИЗАНТИЈСКИ ШТИТ

    Прву византијску заставу је направио цар Константин Велики (рођен 274. у Нишу, цар 306-337.). Легенда каже да је Константин 312. г. пред битку са римским побуњеницима видео на небу крст и речи «У овом знаку ћеш победити».1 Одмах је ставио златан крст на црвену квадратну ратну заставу и победио. Тако је настао чувени Константинов стег, државна застава Византије, иако у то доба грбови још нису постојали.

    Грбови су почели да се развијају као идентификациони симболи крсташких трупа у XII веку. У византијски културни простор стижу 1204., када су Крсташи освојили Цариград и прогласили Латинско царство. Основни знак крсташких грбова је био штит са крстом и четири фигуре између кракова. Цареви из француске породице Куртне су за грб Латинског царства узели Константинов стег, ставили га на штит и додали му четири златника са 1 Eusebius; Vita Constantini, 1, 28 2 крстићима (сл. 2).2 Након пада Цариграда Комнини су основали Трапезунтско царство у Малој Азији и за грб узели златног двоглавог орла у полету на црвеном пољу.3 Године 1261. никејски цар Михаијло VIII Палеолог је ослободио Цариград од крсташке окупације и за грб обновљене Византије је узео црвени штит са златним крстом и четири златна слова «В»,4 византијским «вита», почетним словом Византије (сл. 3). Овај грб се у хералдици краће зове «Византијски штит». Године 1402. Стефан Лазаревић је од византијског регента Јована VII добио титулу деспота и по угледу на Византијски штит узео за грб Српске Деспотовине црвени штит са сребрним (белим) крстом и четири слова «С», које се у старосрпској азбуци звало «слово», почетним словом Србије (сл. 4).5 Византијски и Српски штит имају почетна слова својих држава, и тек у XVII веку их је француски хералдичар Вилтон6 прогласио за «оцила» јер западна хералдика није знала за слова у грбу већ само за геометријске фигуре и слике из природе.

    1.2. ДВОГЛАВИ ОРАО

    Двоглави орао се појављује прво у Месопотамији петнаестак векова пре Христа, као диполни симбол старих религија које су кулминирале у Заратустрином учењу да у васиони добри бог светлости Ахура Маздао ратује са богом мрака Ахриманом. У старој грчкој политеистичкој религији, од осмог века пре Христа, врховни бог је био Зевс, господар неба, громова и времена. Седео је на свом престолу на врху Олимпа са свежњем муња у левој, и скиптром, на коме је стајао орао, у десној руци. Врховни римски бог, који је одговарао Зевсу, звао се Јупитер, и његов једноглави орао је био симбол римске државе и легија.

    Поред Константиновог стега, у Византији се у почетку користио и једноглави орао, као симбол старе римске државне власти. Међутим, у хришћанској теологији орао је знак Светог Јована Богослова и представља духовне висине до којих се винуо овај писац Еванђеља и Апокалипсе. Тако се у Византији око Х века опетпојавио стари двоглави орао, сада као симбол који према Христовим речима: «Дајте цару царево, а Богу Божије» опомиње на равнотежу између човекових духовних и материјалних потреба. Овај тип византијског двоглавог орла са полураширеним крилима и опуштеним перима, који се спрема за лет, у хералдици се дефинише као «двоглави орао у полету»


 1.3. ДЕСПОТИ, СЕВАСТОКРАТОРИ И КЕСАРИ

    За један век владања Византијом (1081-1185.) Комнини су формирали систем од три највише дворске титуле, који је уз мала прилагођавања опстао све до краја Царства 1453. До Комнина, од победе цара Ираклија над Персијанцима 629, највиша титула после царске титуле Василевс (βασιλεύς), била је кесар (од caesar, титуле Римских царева).11 У току борбе за престо, Алексије I Комнин (цар 1081-1118) је свом зету Нићифору Мелисину обећао титулу кесара. После ступања на престо, цар Алексије је желео да и свом старијем брату Исаку додели неку високу титулу. Пошто је брат ближи род од зета, који је постао кесар, за Исака је морала да се уведе нова, виша титула. Тако је Алексије од Севаст, грчког превода латинске речи Август (augustus), превисоки, величанствени,12 титуле римских царева коју је увео Октавијан (цар 31. године пре до 14. године после Христа) и византијске царске титуле аутократор (самодржац) 1081. створио нову титулу севастократора, одредио да буде изнад титуле кесара, и доделио је брату Исаку. Титула севастократора је била највише дворско достојанство све док цар Манојло I Комнин (цар 1143-1180) није увео титулу деспота. Пошто је по доласку на престо својој браћи Андронику и Исаку доделио титуле севастократора, а није имао мушке деце, цар Манојло је 1163. за престолонаследника узео свог зета, угарског принца Белу Алексија, и специјално за њега увео титулу деспота (господар), која је по рангу била између царске и севастократорске. Кад је цар Манојло 1169. добио сина, одузео је Бели титулу деспота и дао му титулу кесара. Према Псеудо-Кодиновом спису о дворским службама из средине XIV века деспоти, севастократори и кесари нису имали никакве одрeђене дужности, осим ако их цар не пошаље у неку нарочиту мисију. Њихове титуле су биле доживотне, али не и наследне. Искључиво право располагања титулама деспота, севастократора и кесара је имао цар; само он је могао да их додељује и одузима.

    Од 1163-1204. титулу деспота је носио царев зет, ако цар није имао директног наследника престола, а царева браћа и зетови су имали титулу севастократора. У обновљеном Византијском царству (1261-1453.) најстарији царев син је као савладар носио царску титулу василевса а остали синови титулу деспота. За време династије Палеолога (1261-1453.) звање деспота се шири на зетове царске породице, цареву браћу, шураке и остале чланове уже родбине, а титулу севастократора су добијали цареви даљи рођаци и истакнути великаши. Деспоти и севастократори су се рангирали и зависности од сродства према цару. Тако према Псеудо-Кодину цареви синови, уколико имају деспотску титулу, долазе по рангу испред деспота и севастократора који су царева браћа или зетови.Титулу кесара су углавном добијале старе, доказане војсковође.

    1.4. КРУНЕ, ВЕНЦИ, САКОСИ И КОЛАСТЕ АЗДИЈЕ

    Византијска косморама је полазила од јединства свемира са универзалним царством које одржава светски поредак. Византијски цар је изабраник Божји, вођа целог света, чувар и заштитник Хришћанске вере, једини законити цар на Земљи. Као што је царева власт произилазила од Бога, тако је и свака друга власт на земљи произилазила из царске власти.

    1.5. Снага византијских идеја је била тако јака да су и владари независних држава признавали идеалну супрематију византијског цара. Цар је потврђивао стране владаре и њихова права, додељивао им је титуле и инсигније, и тиме их укључивао у византијску светску хијерархију, у којој је била места за све.

    Од Константина Великог византијски цареви су носили отворене круне које су се састојале од златног обруча, украшеног драгим камењем, са крстом изнад чела, и препендулијама (πρεπενούλια), нискама бисера које су висиле низ слепоочнице. Константин Порфирогенит, говорећи о цару Михајлу III Аморијанцу (842-867), тај тип круне назива кесарикион (καισαρικιον). Назив кесарикион потиче од Caesar, титуле римских царева, који су носили сличне венце али без крста.

    Византијски цар је кесарима и страним владарима давао једноставније отворене круне без препендулија, које су се звале «стефанос» (венац). Стефаноси су изнад чела имали златну плочицу са драгим камењем - камару


 Један од ретких сачуваних византијских стефаноса се налази у основи мађарске круне Светог Стефана. То је венац који је мађарски краљ Геза I (краљ 1074-1077) примио од византијског цара Михајла VII Дуке (цар 1071-1078.).23 Иако је венац касније надограђиван, на њему се налазе портрети (минијатуре од емајла) цара Михајла са кесарикионом на глави (сл. 7) и краља Гезе са оригиналним стефаносом, тако знамо његов првобитни изглед (сл..

    Три века касније, царске круне су добиле полусферан облик (сл. 9) и ново име дијадимат, дијадема (διαδήµατος, διαδ0µα), док су стефаноси остали непромењени. О разликама између дијадимата и стефаноса говори Ана Комнина (1083-1148.) у спису о свом оцу цару Алексију Комнину (1081-1118.): «Дијадимат царев, као половина кугле, обухватао је и покривао целу главу, и био је окићен са свих страна бисером и драгим камењем, неким што је било у дијадему усађено а неким што је висило. С обе стране главе висиле су низа слепе очи ниске бисера и драгог камења, лупкајући по образима, и то је накит који као царски цару припада. Стефаноси пак кесара и севастократора окићени су бисером и драгим камењем овде онде, и не покривају главу одозго.»

    У обновљеној Византији царска круна је добила куполастији облик, који прелази половину кугле, и ново име стема (круна). Стема је имала златан обруч и лук који иде од чела, преко темена до потиљка (сл. 10). Они су богато украшени бисерима и драгим камењем, и служе као конструкција за куполу од кадифе, која је исто украшена бисерима и драгим камењем. На врху лука се налазио велики драги камен орфанос (ορπφοανοσ, камен «самац»), који је касније замењен крстом.

    Царска власт у Византији је у почетку, према римској традицији, била изборна. Политичке и војничке странке су бирале и постављале цареве. Током времена византијски цареви су изборили право да сами одређују престолонаследника из редова својих синова, браће, рођака, зетова или усвојеника. Избор и устоличење престолонаследника се обављало по свим законима као за избор новог цара: прво су давали сагласност војска и сенат, и затим га је патријарх крунисао у цркви Свете Софије. После ових церемонија, престолонаследник је постајао царев савладар. Стари цар је био врховни владар у Византији, држао је сву власт, док је млади цар био само савладар, без суверене власти.  Византијски цар je имаo титулу василевс (βασιλεύς, цар). Уз стему, цар је носио богату пурпурну одору (сл. 10 и 12) која се звала сакос (σάχχος).33 Престолонаследник као царев савладар је исто имао титулу василевс и носио стему и сакос. Остали царски синови имају титулу деспота и деспотске инсигније. У свечаним приликама византијски цареви су после 1261. године стајали на црвеном јастуку са златним двоглавим орловима у полету, грбу Трапезунтског царства, да би симболички показали континуитет Царства, да се надовезују на Комнине (сл. 10). Трапезунтски цареви, из династије Комнина, наравно нису стајали на свом грбу, него на обичном црвеном јастуку.


Деспоти, севастократори и кесари су и даље носили венце без ниски бисера али под новим, прецизнијим именом стематогирион (,крунски венац, од , круна и (круг). У зависности од ранга носиоца, стематогириони су имали четири или једну златну плочицу са драгим камењем - камару (свод). Пре 1204. стематогирионе са четири камаре - спреда, позади и са страна - су носили деспоти, а севастократори са једном камаром и то спреда (сл. 11). У обновљеној Византији деспоти царски синови су носили стематогирионе са четири камаре, остали деспоти са само једном камаром. Уз венце, деспоти, севастократори и кесари су као знак достојанства носили и богато украшена одела са златним двоглавим орловима у полету. У доба династија Комнина и Анђела (1081-1204.) златом извезени двоглави орлови у круговима су красили деспотске, севастократорске и кесарске огртаче, који се у нашим народним песмама зову коласте аздије. Име су добили од старосрпских речи; коло - круг и хаздеи, хаздеја - свечано одело,која је настала од грчке речи са истим значењем. Деспотске коласте аздије су биле од црвеног, севастократорске од плавог а кесарске од зеленог броката. Током времена дворски костим и церемонијал су се мењали и у XIV веку двоглави орлови су се постављали и на друге свечане одоре, шаторе, седла, итд. али су боје чинова остале непромењене.38 На слици 11. је приказан севастократор Константин Комнин са севастократорским инсигнијама; огрнут је плавом коластом аздијом и на глави носи стематогирионом са једном камаром.

 У жељи да лакше поднесу садашњост, која им се углавном чинила недовољно добром, људи су настојали да некако сазнају будућност која им је изгледала далека и непозната. Због тога су одвајкада волели пророчанства и били вољни не само да саслушају некаква предсказања, него и да у њих тврдо верују, поготово ако су најављивала успех и срећу. Отуда су и појединци за које се веровало да имају пророчку моћ, способност да „виде” будуће догађаје, код савременика изазивали велико поштовање.


Византијског цара Лава VI (886–912) нису почаствовали епитетом Мудри (Sofos) зато што је објавио највећу збирку закона у Византији и био одличан државник, него стога што је саставио збирку пророчанстава која је била веома омиљена и ван граница Царства.

Диоклецијан

    Према једном предању, док је Диоклецијан службовао у Галији и налазио се на почетку војничке каријере, једна припадница друида, старокелтских свештеника, која је истовремено била и гостионичарка код које се хранио, рекла му је да је сувише похлепан и сувише шкрт. Диоклецијан је спремно одговорио: „Бићу издашнији кад постанем цар!” Келтска пророчица му је узвратила речима: „Не шали се, постаћеш цар ако убијеш вепра!” Диоклецијан није потценио ово предсказање, па се убудуће својски трудио да у лову убије вепра, али му то није пошло за руком.
   Међутим, он је тек много година касније схватио прави смисао речи које је изрекла келтска пророчица. Било је то 284. године кад се с војском кретао из Мале Азије у Европу. Претходно је код Ктесифона погинуо цар  Кар, како се сматрало, не без учешћа великодостојника Апера. Наследили су га синови Карин на Западу и Нумеријан на Истоку. Овај други је похитао у европске провинције, али је на путу установљено да је под загонетним околностима убијен и мртав ношен у носиљци. Уследила је побуна војника који су убиство приписали Аперу и он је изведен пред војни суд. Како на латинском апер значи вепар, Диоклецијан се сетио старог пророчанства, притрчао је Аперу и без оклевања га убио, па је сам изабран за цара у Никомедији у новембру 284. године. Међу историчарима готово да нема неслагања – сви сматрају да је Диоклецијан (284–305) био један од највећих римских царева.

Филипик Вардан

   Падом цара Јустинијана II, који је збачен 695. године, Византијско царство као да је изгубило равнотежу и запало у велику кризу. У смутном времену, које је потрајало следеће двадесет две године, било је чак седам промена на цариградском трону. Један од тих релативно безначајних владара, који су се кратко задржавали на престолу, био је Филипик Вардан (711–713).
   Нови цар био је јерменског порекла и близак круговима који су се противили одлукама Шестог васељенског сабора, одржаног у Цариграду 680/681. године. На том сабору је као јерес осуђен монотелитизам, учење које је сматрало да Исус Христос, истина, има две природе, али једну вољу. Хроничар Теофан доноси једну легенду која је Филипику Вардану предсказивала дугу владавину, али под условом да рехабилитује монотелитизам. Византијско царство претходних деценија потресале су верске расправе око овог питања.
   Један калуђер из манастира Калистрата, који је наводно могао да „види” будућност, речима „Царство ће припасти Теби!” прорекао је Филипику Вардану да ће постати цар. Наравно, ово пророчанство сасвим је узнемирило будућег василевса. У наставку је калуђер рекао: „Ако Бог тако наређује, како можеш да му се супротставиш?” и додао да је Шести васељенски сабор био лош и, уколико га он буде одбацио, његова ће владавина бити силна и веома дуговечна. Онда се Вардан уз заклетву сагласио да ће тако учинити кад дође на власт.
   Кад је Леонтије наследио Јустинијана II, 695. године, Филипик Вардан, будући изневерених очекивања, посетио је калуђера. Овај му је рекао да не жури и да буде стрпљив. После доласка на престо цара Тиберија II Апсимара, 698. године, нестрпљиви Филипик Вардан поново је посетио калуђера који му је прорекао мирно и дуго царевање. И овога пута овај га је умирио речима да не брине јер његово време тек долази и византијски престо га чека. Међутим, кад је Филипик Вардан тајну поверио једном пријатељу, овај је то одмах дојавио цару. Забринут за свој положај, василевс Тиберије II Апсимар (698–705) најпре је могућег супарника изложио злостављању и ошишао, а онда и ставио у окове и потом протерао на Кефаленију, острво у Јонском мору. Одатле га је вратио тек Јустинијан II, 705. године, кад је по други пут постао византијски цар (705–711).
   Неколико година касније, у новембру 711, Филипик Вардан напокон је дошао на цариградски престо. Немилосрдно је уклонио управо Јустинијана II и учинио крај славној Ираклијевој династији која је читаво столеће (610–711) владала Византијским царством. Нови цар је, истина, већ 712. године сазвао један црквени сабор на коме је монотелитизам био проглашен за једино допуштену веру, али се пророчанство калуђера из манастира Калистрата ипак није сасвим обистинило. После владавине од годину и по дана, Филипик Вардан збачен је и ослепљен 3. јуна 713. године.

Лав V Јерменин и Михаило II Аморијац

    У Византији је 803. године избила побуна против цара Нићифора I (802–811). Маштајући о царској власти, на челу побуне нашао се Вардан, угледни војсковођа и управник теме Анатолик, човек јерменског порекла кога су називали Турчин. У његовој пратњи била су тројица ратних другова – Лав Јерменин, Михаило Аморијац и Тома Словен – младе и даровите војсковође. У настојању да оствари жељу, Вардан се обратио једном калуђеру који је боравио у малоазијском граду Филомилиону и био чувен по томе што је имао способност да предвиђа будуће догађаје. Од њега је затражио да Богу упути молитве како би му Свевишњи помогао да постигне оно што је наумио.
Међутим, пошто је калуђер саслушао Вардана, упозорио га је да се не заноси таквим намерама јер од њих неће бити ништа. Штавише, додао је да му у противном прети губитак целокупне имовине, ослепљење и свака друга несрећа, па му је саветовао да одустане од покушаја да освоји византијски престо. Кад је чуо ове речи, Вардан се испунио тугом и мрачним мислима, па је погружено и разочарано кренуо да напусти калуђерову колибу.
   Видевши, пак, како три ратна друга Лав Јерменин, Михаило Аморијац и Тома Словен доводе коња своме господару, нешто му је синуло и калуђер је одмах позвао Вардана да се врати. У нади да ће чути нешто ново и повољно, Вардан је сместа живнуо и вратио се у калуђерову избу. Овај га је изнова посаветовао да се клони опасних намера о којима је сневао и да не замењује садашње благостање бедом у будућности. А што се тиче људи из његове пратње, прорекао је да ће се први и други, дакле, Лав Јерменин и Михаило Аморијац, а не Вардан, докопати царске власти, док ће трећи, Тома Словен, бити на корак до истог циља. Овога пута речи које је изговорио калуђер увредиле су Вардана, црвенило му је ударило у лице, и он се, уз бујицу погрдних речи, вређајући калуђера, запутио кући.  Људима око себе исприповедао је духовниково пророчанство, при чему је причу пропратио громким смехом којим је јасно ставио до знања да у такву могућност никако не верује. Ову приповест доносе византијски писци Јосиф Генесије и такозвани Теофанов настављач.
   Како било, самоуверени Вардан Турчин није послушао калуђеров савет него је подигао побуну којом је покушао да с престола свргне цара Нићифора И и, показало се, направио велику грешку. Побуна није успела, а напустили су га и Лав Јерменин и Михаило Аморијац. Узурпатор је покушао да се спасе тако што је, после добијања гаранција да ће му живот бити поштеђен, постао калуђер Сава у једном манастиру у малоазијској области Битинији. Ипак, није му пошло за руком да избегне тешке последице свог недовољно промишљеног подухвата. Цар Нићифор I није имао милости: Вардана је ослепио, његову имовину запленио, а присталице утамничио. Прошао је управо онако како му је калуђер и предвидео.
   Калуђерово пророчанство обистинило се и на другој страни. Лав Јерменин је био византијски цар од 813. до 820. године. На престолу га је, после дворске завере, сменио пријатељ и саборац Михаило II Аморијац (820–829), док је Тома Словен, трећи од ратних другова, од краја 821. до пролећа 823. године безуспешно опседао Цариград у намери да сруши Михаила II. Он је доживео да га за цара крунише антиохијски патријарх, уз дозволу арабљанског калифе који је тада држао Антиохију, престоницу Сирије. У јуришу на цариградски трон Тома Словен није успео и касније, у октобру 823. године, био је свирепо погубљен.

Василије I Македонац

   У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. Он је у историји познат као Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми, односно војно-административној јединици која се звала Македонија. Како сматрају поједини научници, Василије је на свет дошао 830. или 835. године, док неки за датум његовог рођења сматрају 25. мај 836. године.
   Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу каријеру тек рођеном дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера птицу, али кад се ова опет вратила, њој је било јасно да се ради о божјем знаку. Осим тога, она је наводно у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно златног цвећа и воћа, које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија, као високи старац са седом брадом из чијих је уста лизао пламен, који је њеном сину предсказао сјајну будућност.

 Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и сестрама, схватио је да од земљорадње тешко може да се живи. Зато је одлучио да окуша срећу, па је кренуо у Цариград. У једно касно недељно поподне ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”.  Извори кажу да је био веома сиромашно одевен и да је имао само завежљај и штап који су били његова целокупна имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања мегалополиса на Босфору, а с наиласком ноћи морао је да потражи смештај. Будући да у византијској престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополис, легао је под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и одмах заспао чврстим сном.
   Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, тек пренут из сна, погледао је испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ прилично сметени духовник поново је изашао пред врата и приметио само незнанца у ритама, па се опет вратио у постељу. Међутим, чим је утонуо у сан, непознати глас се поново јавио и строго му заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!” Већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и спремио му ново одело.
   Убрзо је Василије постао коњушар цара Михаила III (842–867), а само десетак година му је било потребно да у септембру 867, после дворског преврата, постане цар и оснивач најславније византијске династије – Македонске династије – која је Царством владала безмало два столећа (867–1056).

Манојло I Комнин

    Један од највећих византијских царева, Манојло I Комнин (1143–1180), на византијски престо дошао је стицајем различитих, пре свега трагичних породичних околности у царском дому. Он је био четврти син у браку василевса Јована II Комнина (1118–1143) и угарске принцезе Пирошке која је у по доласку у Византију добила име Ирина.  Мушки потомци овог брачног пара, редом којим су долазили на свет, били су Алексије, Андроник, Исак и Манојло. Како је системом савладарства у Византији углавном најстарији син био и одређиван за наследник престола, Манојло није могао да рачуна на такву почаст. Међутим, то се ипак догодило јер се повесница постарала да у овом случају ултимогенитура (права која припадају млађем или најмлађем детету) надјача примогенитуру (првородство).
   Неки догађаји наговестили су да ће четврти син бити тај који ће наследити Јована II Комнина. Тако, на пример, Јован Кинам, византијски историчар 12. века, описује сан који је Манојло Комнин уснио као дете и који би требало да објасни како је он као четврти и најмлађи син постао византијски василевс. Јован II Комнин намеравао је да престо остави најстаријем сину Алексију, али кад се родио Манојло почели су да круже гласови о предзнацима да ће он царевати. Једном је малишан заспао и у сну му се јавила некаква жена достојанствене спољашности, у црној одећи, држећи у руци ципеле које обично носе цареви. Она их је пружила Манојлу и наредила да своје ципеле плаве боје претходно изује и обуче царске. Пробудивши се узбуђен и не нашавши ципеле које је видео у сну, Манојло, будући још дете, почео је да плаче и помислио да је царску обућу однео неко од дворске послуге.
   И Никита Хонијат, византијски историчар 12. и првих година 13. столећа и нешто млађи савременик Јована Кинама, у прилог оваквом исходу доноси један сан. Он каже да је василевс Јован II Комнин у сну видео како његов најстарији син Алексије, предвиђен за наследника престола, седи на лаву и управља њиме хватајући га за уши јер ништа друго није имао како би животињу држао у потчињености. Смисао овог сновиђења био је да ће Алексије бити само проглашен за цара, али стварно неће добити царску власт. Тако се и догодило пошто су Алексије и Андроник, први и други син Јована II Комнина, преминули од епидемије у лето 1142. године. У животу су остали Исак и Манојло. Кад је у лову, рањен отровном стрелом, неочекивано преминуо Јован II, у априлу 1143. године, на самрти је одлучио да за наследника назначи најмлађег сина – Манојла.

Радивој Радић, политикин забавник..

У средњем веку градови су се из безбедносних разлога ноћу затварали. Теодор Метохит, византијски интелектуалац и главни преговарач око удаје младе принцезе Симониде за српског краља Милутина, приликом последњег од својих пет путовања у Србију није имао среће с временом. Зима 1299. године била је једна од најхладнијих коју су Византинци упамтили. Смрзнута земља, велики снегови, ниске температуре и студени ветрови у Тракији чинили су само део његових невоља. Ипак, мало-помало он се примицао српским земљама – крајњем одредишту свог значајног задатка. Једног дана десило се да су касно кренули, па нису успели да увече стигну у одредишни град. У историографији је остала недоумица да ли је реч о Скопљу, Штипу или неком трећем граду. Ноћ је већ увелико освојила кад се византијска делегација напокон обрела испред града за који Теодор Метохит каже да је био затворен „какав је наиме и ред„.
Градови су закључавани и у случају непријатељских напада. Можемо само да претпоставимо каква су осећања могла да обузму људе у закључаним градовима које данима, недељама, а неретко и месецима опседају многољудне војске снабдевене опсадним справама и осталим техничким помагалима. Мешавина неке врсте клаустрофобије и стрепње пред оним што доноси пад тврђаве кад поражени браниоци буду изложени на милост и немилост раздражених нападача. Поготово у случајевима дуготрајних опсада кад у онима који нападају расте нагон ка уништавању и одмазди.
Међутим, без обзира на чврстину бедема, снагу и морал оних који се бране, немоћ опсадних помагала или недовољан број нападача, страх – макар и у прикривеном облику, запретан и сузбијан – свакако се усељавао у срца бранилаца. У бројним описима опсада градова налазимо обиље занимљивих подробности, чудноватих и трагичних, јуначких и кукавичких, застрашујућих и смешних, свирепих и каткад на ивици урнебесног.
Прилике су као једино спасоносно решење често наметале да се по било коју цену, често је и сам живот био у питању, побегне из града. У невољи су се људи довијали, па су закључане или опседнуте градове напуштали на најчудноватије начине. У наставку следи неколико примера како су појединци у различитим историјским раздобљима успели да побегну из града и тако спасу живот. Приче су то о људској домишљатости и храбрости.

У одећи робова

У историји римске државе веома важан био је такозвани савезнички рат који је вођен 90. и 89. године пре наше ере. Претходно је било предлога да се Италицима, житељима Апенинског полуострва, доделе римска грађанска права која до тада нису имали већ су били само савезници Рима. Наравно, било је и оспоравања таквог предлога и све је постало део политичке борбе у Вечном граду. Кад су схватили да законским, мирним путем неће доћи до грађанских права нити бити изједначени с римским грађанима, Италици су се латили оружја и подигли побуну. Римски проконзул Сервилије убијен је у пиценском граду Аскулу заједно са свим римским грађанима који су се ту нашли, што је довело до рата Рима и његових савезника у Италији. Истина, он није дуго трајао, али је изазвао далекосежне и судбоносне последице у римској држави.
Међу учесницима било је више племена од којих су најпознатија Марси, Пелигни, Вестини, Маруцини, Пицентини, Ферентини, Хирпани, Помпејани, Венисани, Апулци, Луканци, Самнити. Сукоби су избили 90. године пре наше ере и огорчене борбе вођене су с променљивом ратном срећом, али је превага ипак била на страни Римљана. За ову прилику Рим је окупио своје најбоље војсковође, као што су Гај Марије, Корнелије Сула, Лициније Крас и Гнеј Помпеј и, наводно, чак 300.000 војника. У рату су учествовале и помоћне трупе из Шпаније и Нумидије.
Веције Катон, вођа устаника на југу, натерао је конзула Луција Јулија у бекство, убивши му 2000 војника, а затим је стигао до Асерније. Реч је о самнитском граду наклоњеном Римљанима. После дуге опсаде град је пао. Римски намесници, преобучени у робове, једва су успели да побегну из Асерније.
У даљем току рата устаницима су се придружили и Умбри и Етрурци, а истовремено су ишли предлози да се изађе у сусрет свим Италицима који се нису одважили на побуну. Борбе су се, међутим, наставиле и 89. године пре наше ере. Премда су римске војсковође односиле многе победе, Рим је ипак морао да попусти, па је италско становништво добило римска грађанска права.

Младићи у женским хаљинама

Највећи цар иконоборац и велики војсковођа Константин V (741–775) већ на почетку владавине суочио се с опасним приграбљивањем. Кад је кренуо у поход против Арабљана, 742. године, на њега је устао зет Артавазд и после изненадног напада победио његове трупе. Цар се повукао дубоко у унутрашњост Мале Азије, док је Артавазд ушао у Цариград и преузео власт. Да би смена на византијском престолу мирније прошла, послужио се једном врстом психолошког оружја – пустио је глас да је цар Константин V мртав и на тај начин је обесхрабрио његове присталице.
Међутим, коначни обрачун тек је предстојао. Следеће, 743. године, Константин V нанео је у две битке тешке поразе најпре Артавазду, а затим и његовом сину Никити. Већ у септембру 743. године стајао је пред бедемима престонице и затворио све прилазе. Узурпатор се нашао у опасној клопци, јер су цене намирница у Цариграду порасле до неподношљивих размера. Покушај да се морским путем достави жито није успео пошто је бродовље Константина V осујетило ову намеру, а није успео ни јуначни покушај пробоја.
У очајној ситуацији Артавазд је дозволио да град напусте жене и старији људи, али је настојао да остану војно способни мушкарци. Међутим, било је младића оданих Константину V који су, преобучени у женске хаљине, напустили Цариград и похитали у царев логор да му се ставе на располагање. Упркос предузетим мерама, Артавазду није било спаса. Константин V ушао је у Цариград 2. новембра и окончао кратки грађански рат. Артавазд и двојица његових синова, иначе Константинови сестрићи, ослепљени су док су њихови помагачи такође доживели тешке казне.

Из просјачких рита у манастир

У пролеће 1042. године Цариград је доживео велика узбуђења. Цар Михаило V (1041–1042), човек незнатног порекла и безначајан владар, покушао је немогуће – да сруши македонску династију, најславнију у историји Византије која је скоро два века владала Царством (867–1056). Истина, тада су последњи представници владарског дома биле две старице, Зоја и Теодора, с којима се овај царски род и угасио. Михаило V најпре је Зоју послао у манастир на Принчевска острва где је замонашена. Због реакције која је уследила, а испољила се у изласку хиљада људи на улице и претећим повицима славољубивом цару, Михаило V морао је да стару царицу хитро врати у престоницу. Међутим, ни то га није спасло. На једној страни, цариградски плебс одушевљено је и бурно клицао својој љубимици Зоји, а на другој су стотине гневних житеља престонице трагале за царем који је покушао да побегне.
Михаило V и његов ујак и сарадник Константин су, преобучени у просјачке рите, напустили дворац и једном лађом, уз обалу, отпловили према манастиру Студион. Веровали су да ће им примање монашког завета спасти живот, али се показало да је то била погрешна рачуница. Побеснела цариградска светина слегла се око манастира тако да Михаило Псел, филозоф и историчар, иначе очевидац овог догађаја, бележи да је једва ушао у цркву. Призор који је затекао пренеразио га је: видео је двојицу несрећника, цара који је клечао и грлио олтар, и његовог ујака који је беспомоћно стајао уз сестрића. Псел каже да су обојица били једва препознатљиви у тој одрпаној одећи, а да су им лица била потпуно изобличена страхом. Штавише, дирнут оним што је видео, Псел се, према сопственом признању, једноставно расплакао. Читаво поподне је око храма стајала гневна руља, спремна да линчује двојицу бегунаца. Напослетку, цар Михаило V ипак није избегао казну: био је ослепљен и отеран у један удаљени манастир, а иста казна снашла је и његовог ујака Константина.

У канализацији

Учесници Четвртог крсташког рата 1204. године заузели су Цариград који је следећих педесет седам година био у власти Латина. Војници Никејског царства, наследника и обновитеља Византије, повратили су престоницу на Босфору сасвим неочекивано и без много напора у лето 1261. године. Последњи латински цар Балдвин II Куртене (1228–1261) на једном венецијанском трговачком броду у нервозној хитњи напустио је Цариград, али је био толико уплашен да је заборавио да понесе царску круну и скиптар.
Међу Латинима у мегалополису на размеђу Европе и Азије завладали су потпуни метеж и расуло. У разумљивом страху од византијске одмазде грозничаво су покушавали да некако умакну. Неки су се, навукавши монашке хаљине, склонили у манастире, а било је и оних који су, заборавивши на било какво достојанство, спас потражили тако што су се завукли у канализацију.

У свештеничким одеждама

За време грађанског рата у Византији, који је трајао од 1341. до 1347. године, и у низу сличних унутрашњих трвења у 14. веку био најпогубнији за Царство, византијском престоницом је у име малолетног цара Јована V Палеолога (1341–1391) владало тројно регентство. У њему су били царица удовица Ана Савојска, мајка младог цара, цариградски патријарх Јован XIV Калекас и Алексије Апокавк. Овај последњи био је заправо најмоћнији и владао је престоницом.
Како је ратна срећа у овом грађанском рату почињала да нагиње на страну узурпатора Јована Кантакузина, који је на крају и изашао као победник, Алексије Апокавк се осећао све мање сигурним и због његове подозривости и неповерења уследила су нова хапшења у Цариграду. Како су затворске просторије постале тесне за све у које се сумњало, приступило се изградњи нових. Ипак, приликом обиласка радова на новој затворској згради, 11. јуна 1345. године, кад је био у пратњи само једног телохранитеља, Алексија Апокавка свирепо су убили његови заточени политички супарници, и сами изненађени приликом која им се ненадано указала. Међутим, затечена наглом променом прилика, ова група од око две стотине затвореника исказала је велику неодлучност, па је уследила одмазда. Апокавкови људи, које је подстакла његова удовица, застрашујуће темељно побили су већину затвореника. Само мањи део успео је да се докопа манастира Неа Мони уздајући се у право црквеног прибежишта. Али, Апокавкови људи су их у слепом бесу секли по читавом храму, чак и у олтарском простору. Овај масакр помиње и Дука, историчар из 15. века, који истиче да је један од шест преживелих био и његов деда Михаило Дука. Избегли заточеници преобукли су се у свештеничке мантије, заварали прогонитеље и успели да умакну.

Духовник прерушен у просјака

На дан Свете Теодосије, 29. маја 1453. године, после јуначке борбе хришћанских бранилаца, Османлије су освојиле Цариград и учиниле крај хиљадугодишњем Византијском царству. Како каже једна каснија грчка тужбалица, био је то дан који никако није требало да сване. Сагласно средњовековним обичајима, млади султан Мехмед II, коме је овај велики успех донео звучни епитет Фатих (Освајач), својим војницима је као награду за велику борбеност и успех дозволио тродневну пљачку.
На улицама Константинопоља настала је права пометња у којој су смрт нашли многобројни становници престонице. Наравно, било је и оних који су преживели. У Цариграду се тада налазио и Грк Исидор, некада московски митрополит. Међутим, због његове унионистичке политике и чињенице да је био потписник црквене уније у Фиренци, 1439. године, руски кнез Василије II (1425–1462) сменио га је по повратку из Италије с положаја и затворио у један манастир. Касније је овај духовник отишао у Рим где га је папа почаствовао титулом кардинала.
Као папски легат, Исидор се појавио у Цариграду и 12. децембра 1452. године, пет месеци пре пада „царице градова„, у цркви Свете Софије објавио унију и одслужио римску мису. Потом је боравио у Константинопољу и био сведок турске опсаде. Спретни духовник ипак је успео да се снађе и у општем метежу, прерушен у просјака, напустио је град и ускоро се обрео на острву Криту које су држали Венецијанци.

Слепа врата

Средњи век је прошао и дошло је ново доба. Ипак, градови су и даље закључавани. Само је, захваљујући новој технологији, то закључавање било још сложеније и поузданије него у ранијим временима. Занимљиво сведочанство, подробно и сликовито, доноси нам знаменити француски писац и филозоф моралист Мишел Монтењ (1533–1592) који је 1580. године посетио Аугзбург. Он истиче како се у 16. веку у овај град ноћу није лако улазило.
Монтењ се нашао у чуду пред „слепим вратима” која, захваљујући двојици стражара, проверавају намернике што стигну након заласка сунца. Путници се најпре нађу пред једним вратима која први стражар, чија се одаја налази на сто корака одатле, отвара са свог места помоћу једног гвозденог ланца, који „заобилазно и с много заокрета” повлачи један, такође гвоздени, клин. Пошто се прекорачи праг, врата се наједном поново затварају. Посетилац затим прелази мост изнад градског шанца и стиже на једну малу зараван, где показује исправе и даје адресу на којој ће боравити у Аугзбургу. Стражар онда једним звоном обавештава колегу који покреће опругу смештену у прокопу близу његове одаје. Ова опруга најпре отвара преграду – такође гвоздену – затим, помоћу великог точка, диже покретни мост, „а да се од свих тих покрета не може ништа опазити: јер они се обављају кроз отворе у зиду и врата, и све се наједном поново затвара уз велику буку”.
На другој страни покретног моста отварају се огромна врата „од дрвета, али окована с више гвоздених шина”. Странац ступа у одају где се наједном нађе затворен у мраку. Али, друга врата, слична претходним, пропуштају га у следећу одају у којој, овога пута, „има светла” и на средини које, обешена на ланцу, виси гвоздена посуда. У њу он ставља новац којим плаћа улаз. Други вратар повлачи ланац, узима новац који је посетилац оставио и проверава његов износ. Уколико овај не одговара утврђеном ценовнику, вратар ће госта оставити да „дрежди до ујутру”. Али, уколико је задовољан, онда „му на исти начин отвара још једна врата слична осталима, која се затварају чим се прекораче, и посетилац се нађе у граду”.
Једна важна појединост употпуњује овај у исто време сложен и оштроумно направљен уређај: испод одаја и врата уређен је „велики подрум за боравак пет стотина наоружаних људи, заједно с њиховим коњима, приправних на свако изненађење”. Ако би затребало, шаљу се у рат „без знања обичног света у граду”.

Аутор: Радивој Радић