Znaci preveli su note...

   

   -  Константин VII Порфирогенит рођен je 905 r. као једини син цара Лава VI Мудрог (886 — 912), те je 911 г. крунисан за његовог савладара. Већ 912 г., када je имао једва седам година, Константин je изгубио оца; престо je наследио Лавов брат, неспособни и славољубиви Александар, који je настојао да
се на сваки начин ослободи младог престолонаследника. У томе га je спречила изненадна смрт 913 г. Тада je, због цареве малeлетности, образовано намесништво на чијем се челу налазио патријарх Никола Мистик. Међутим, већ следеће, 914 г. намесништво je оборено, због своје попустљиве политике према бугарском владару Симеону и замењено je новом управом на челу c царицом мајком Зојом, која одмах предузима енергичне мере да би се супротставила бугарској експанзији. Велики византиски пораз у
битци код Анхијала (20 августа 917 г.) показао je погрешност политике Зојине владе и изазвао je нове немире у царству, из којих излази као цобедник друнгарије царске флоте Роман Лакапин. Maja 919 г. Роман je оженио Константина својом ћерком Јеленом, a септембра 920 г. добио je титулу цезара; већ децембра исте године Роман постаје савладар младог цара, a затим и први по рангу цар. За савладаре уздигнути су и Романови синови Христофор (921), Стефан и Константин (924), чиме je створен чврст
ослонац његовој породици, a Константин je сасвим потиснут у други план и удаљен од државних послова. Романова влада траје до 16 децембра 944 г., када су га срушили његови синови Стефан и Константин. Месец дана касније (јануара 945 г.) Константин успева да се ослободи својих супарника и да као човек од 40 година најзад преузме управљање државом. На престолу остаје до своје смрти новембра 959 г. Константин није значајан по своме политичком и државничком раду, јер се на тим пољима није истакао. Значај Константина лежи у његовој научно-литерарној делатности, која заузима једно од истакнутих места у византиској културној историји. Од свог васпитача Теодора млади цар je примио љубав за литературу и науку, што се још више развило удаљавањем од вођења државних послова.
   Широки круг царевог интересовања обухватао je не само науку (историја, природне науке, медицина итд.), већ и многе гране уметности (музика, архитектура итд.). Цар je OKO себе окупио групу способних и образованих људи, који су са њиме сарађивали на спремању материјала за писање дела енциклопедиског карактера из историје и других наука, тако да je y извесним случајевима врло тешко одвојити шта je цар сам писао a шта његови сарадници; многа дела су настала само на ини-
цијативу Константина. Међутим, делатност ове групе културних радника није била нарочито оригинална, те су сва дела која чине резултате њиховог рада, претежно компилативне природе. Она
претстављају или збирке фрагмената из старијих извора, или исписе из византиских архива. Због оваквог карактера Константинова дела нам често доносе фрагменте из неких историских извора који су у целини изгубљени, као напр. познати Присков извештај o путовању на Атилин двор, историју Менандра Протиктора из VI в. итд. Најзначајнији Константинов спис за нашу историју свакако je
трактат o народима, који се обично наводи ка"о „De administrando imperio".
    За време напада Словена на Балканско Полуострво у VI в. располажемо са доста података, захваљујући релативном процвату тадашње византиске историографије. Такво стање траје само до првих година VII в., тачније речено до 602 г., докле допире Теофилакт Симоката, последњи историчар ове епохе. Од тог времена настаје велика празнина у византиској историографији, која траје све до почетка IX в. У међувремену Византија се налазила у животној опасности, не само због борби против моћних спољних непријатеља, већ и ради дуготрајних унутрашњих трзавица. Како у почетак VII в. пада коначно насељавање Словена ,на Балканском Полуострву, недостатак извора чини да су тај процес, као и први векови словенске историје у новим земљама, покривени тамом. Поред неколико старијих историских дела насталих у Византији, спис DAI спада у основне изворе за ту епоху, јер његових осам глава, од 29—36, доносе низ података o сеоби Срба и Хрвата, као и ό њиховој најстаријој историји до Константиновог времена. У спису се, поред тога, налазе и подаци ο словенским племенима на Пелопонезу (глава 49 и 50). Време настанка списа DAI може се, пре свега, одредити на основу извесних хронолошких података који се у њему налазе.
На два места се Роман Лакапин спомиње као мртав са епитетом „блажени-μακάριος", што упућује на време после његове смрти 15 јуна 948 г. Поред тога, у 29 глави постоји податак да je писана седмог индикта 6457 (948/9 г.)3. У историској науци се сматра да je дело DAI настало у периоду између 948 и 952 г.
Спис DAI намењен je Константиновом сину и наследнику Роману II (959—963) и требало je да га упозна c проблемима који ће се појавити у току његове самосталне владе.



Извор : SANU - Posebna Izdanja - Vizantijski Izvori Za Istoriju Naroda Jugoslavije Tom 2

Византијска загонетка:

„Слаткородна летачица мене ствара, у храму пребивам, верницима мила.”

Византијске приче

КОНСТАНТИНОВ ЖИВОТ

                                                                   

Траг који је до данашњих дана остао за највећим византијским владаром преплиће се с легендама и историјским чињеницама. Константин Велики преминуо је последњег дана празника Духова, у недељу 22. маја 337. године, надомак града Никомедије у Малој Азији. Извори кажу да се то десило око поднева. На вест о његовој смрти уследио је свеопшти излив жалости гардиста и цареве околине. Чула су се запомагања војника, који су га нарочито волели, а дошло је и до масовне хистерије која каткад прати смрт великих историјских личности. Тако је забележено како су неки људи цепали одећу и неутешно ридали, други су се у очајању бацали на под и ударали по глави, док су се официри потиштено и патетично жалили да су остали сирочад. Туга поводом Константинове смрти несумњиво је била дубока и искрена.
    На тај начин завршен је његов овоземаљски живот. Међутим, истовремено је почео други живот Константина Великог, не мање занимљив и узбудљив. Он је врло брзо једним делом ушао и у легенду и постао средишња личност једног историјског мита. Тај „нови” живот великог цара траје до данашњег дана, а, нема сумње, трајаће и у годинама и вековима који долазе. Сва је прилика да ће ове године, када се обележава седамнаест векова од доношења гласовитог Миланског едикта (313), којим је хришћанство напокон постало дозвољена вера, Константин Велики бити један од главних јунака.  


  Светац или не?

    Цара Константина Великог црква на Истоку канонизовала је убрзо после смрти – најраније сведочанство о постојању званичног култа потиче с почетка 6. века. Он се као светац заједно с мајком Јеленом празнује 21. маја по јулијанском, односно 3. јуна по грегоријанском календару. За разлику од источне, западна црква, која се врло често позивала на њега, није га уврстила у скуп својих светаца.
    Слика о Константину Великом у средњовековном свету западне Европе образовала се под пресудним утицајем византијског мита који су ширили црква и царска, односно државна пропаганда. У покушају да се одгонетне зашто Константин Велики у западном хришћанству није канонизован, у најмању руку могу се чути два разлога. Према првом, цар је оснивањем Константинопоља, односно „другог” или „новог” Рима, на својеврстан начин деградирао „стари” Рим, а то није могло да остане без последица.
    Други разлог, који је знатно изнијансиранији, везан је за једну од многих легенди које су колале широм западне Европе. Константин Велики је, наводно, био крштен у Риму, а не надомак малоазијског града Никомедије на шта указују историјске чињенице. Крштење је обавио папа Силвестар I (314–335) пошто је цара претходно излечио од лепре.
    Константин Велики, дакле, није на Западу проглашен за свеца јер папство није желело да угрози предност коју је легенда о Константиновом крштењу давала Светом Силвестру као представнику духовне власти према цару у коме је била оличена световна власт. Другим речима, Константинова светост умањила би улогу коју је римски епископ Силвестар I добио у легенди о царевом крштењу и ослабило положај духовне власти према световној.
    Западна црква тај став није променила ни када је одлучила да за свеце прогласи неколико тамошњих владара као што су Карло Велики (768–814), највећи владар западне Европе у раном средњем веку, франачки и лангобардски краљ и римски цар, затим енглески краљ Едвард Исповедник (1042–1066) или француски краљ Луј IX Свети (1226–1270).

                                                       Даровница

    У вези с Константиновим крштењем и папом Силвестром I настао је и лажни документ, такозвана Константинова даровница (Donatio Constantini), који је имао циљ да ојача моћ римског епископа. Овај документ имао је велики одјек и утицај у латинском свету западне Европе током средњег века. У њему се каже да је Константин папи Силвестру тобоже поверио право првенства у цркви испред епископа Александрије, Антиохије, Цариграда и Јерусалима. Уз то, напуштајући град на Тибру, Константин је наводно Рим, Италију и целу западну Европу поверио папи тако што му је даровао и знаке царског достојанства.

Верује се да је овај документ настао у Франачкој држави у 8. или 9. веку, а да је кривотворен доказано је у 15. столећу. Учинили су то најпре научници Никола Кузански, на сабору у Базелу 1433. године, и епископ Региналд Пекок, а коначно је ренесансни хуманиста Лоренцо Вала непобитно утврдио да је реч о фалсификату.
    Занимљиво је да је својевремено, на размеђу 13. и 14. века, дакле, у време када се није знало да је Константинова даровница фалсификат, највећи италијански песник Данте Алигијери осудио овај чин. Реч је о његовом чувеном спису, трилогији „Божанствена комедија”, у делу посвећеном Паклу, где он каже следеће:

    „Ах, Константине, каквим
     нас злом смори
     не обраћење,
     већ твој мираз
     који   првога папу
     богаташем створи!”

    Константин Велики веома је поштован и у западној Европи. Тако је, на пример, било и у далекој Британији. Он је био једини римски цар који је проглашен за цара на британском острву, па се његово проглашење помиње у најстаријим изворима насталим на тлу Енглеске.   
   Он и његова владавина надахнули су средњовековне писце епских прича, као што је, рецимо, Џефри од Монмаута, који је живео у 12. веку, и кроз њихово писање створен је мит у коме је Константин постао нека врста обрасца или извора за легенду о краљу Артуру.
    Његово име носили су поједини краљеви, посебно у западној Енглеској и Шкотској све до 13. века. Неки су, пак, његово име убацивали у своја породична стабла како би себи прибавили посебан легитимитет. У средњем веку се тврдило да у цркви у Јорку вечним пламеном гори кандило у част Константиновог оца Констанција Хлора, а црква је носила име његове мајке Јелене. Дуго пошто су Римљани напустили британска острва постојало је чудновато веровање да се Константинов гроб налази у Кернарвону. Реч је о граду у Велсу који је повезан с Британском империјом и у коме се и данас најстаријим синовима британских краљева додељује титула принца од Велса.

                                                   Имена узора

    У Византији је касније постојао својеврстан обичај да се многи цареви који су седали на престо Константина Великог поздраве као Нови Константин. Истина, само ретки међу њима успели су да достигну владарску и људску величину тог тешко достижног узора. Чак десет византијских царева касније је носило његово име, а временом је настало и пророчанство везано за Константина и Јелену. Према том пророчанству, царство које је утемељио Константин и био његов први цар пропашће за време цара који ће се такође звати Константин и чија ће се мајка такође звати Јелена. И, заиста, Византија је пропала 1453. године, када су Османлије освојиле Цариград, у време царевања Константина XI Палеолога, чија је мајка била Јелена Драгаш, кћи српског великаша Константина Драгаша. Ту је неизбежна аналогија са старим Римом који је основао легендарни Ромул, а који је скончао за владе његовог имењака, последњег римског цара Ромула Августула 476. године.

Називајући себе или свог наследника Новим Константином, византијски цареви наглашавали су легитимитет своје власти. И само име првог византијског цара на особен начин оличавало је начело легитимитета. Сматра се да је Маркијан (450–457) био први цар који је званично назван Новим Константином. Десило се то на Четвртом васељенском сабору у Халкедону, 451. године, а имајући у виду чињеницу да је у заштити праве хришћанске вере наликовао Константину Великом. У вези с тим, и Маркијанову супругу Пулхерију, старију сестру претходног цара Теодосија II (408–450), која је и иначе с много разлога у историји остала упамћена као велика хришћанка, називали су Новом Јеленом.
    Међутим, прилично дуго у Византијском царству није било цара с именом Константин. До промене долази тек у другој половини 6. века када је Тиберије II (578–582) у званичним документима за себе присвојио име Константин. Ипак, прави продор Константина као владарског узора уследио је у 7. столећу с царем Ираклијем (610–641) који је најстаријем сину дао име Константин. Реч је о цару Константину III који је прерано преминуо и владао само неколико месеци током 641. године.
    Његов унук био је цар Константин IV (668–685). Потом су и иконоборачки цареви посезали за Константиновим именом, па имамо Константина V (741–775) и његовог унука Константина VI (780–797). У такозваној Македонској династији, најславнијем византијском царском дому, били су цареви Константин VII Порфирогенит (913–959) и његов унук Константин VIII (1025–1028). У 11. столећу владали су цареви Константин IX Мономах (1042–1055) и Константин X Дука (1059–1067). И, најзад, последњи византијски цар био је Константин XI Драгаш Палеолог (1449–1453).
    Уз двојицу од деветорице царева из династије Палеолога, последње византијске династије, која је безмало два века владала царством (1259–1453), у изворима се среће да су називани Новим Константином. Били су то Михаило VIII Палеолог (1259–1282), обновитељ Византије, и његов син Андроник II Палеолог (1282–1328).


   Смирена величанственост

Када се говори о Константиновим портретима, треба нагласити да су се они умногоме разликовали од портрета његових непосредних претходника на римском престолу, од портрета четворице владара који су се називали тетрарси. Диоклецијанови тетрарси неговали су изразито суров, како су га поједини савремени истраживачи умесно упоредили, мусолинијевски тип портрета, који су одликовали дебели вратови, чекињава брада и строги израз лица, што указује на тешкоће војничког живота и гвоздену одлучност војсковођа који су прошли сва искушења. У тим не особито високим и помало здепастим, набијеним и дежмекастим фигурама крила се херкуловска снага. Насупрот њима, Константин је више волео да се појављује као „утемељитељ мира” (fundator quietis), увек младолик и, по угледу на Октавијана Августа, глатко избријан.
    Евсевије из Цезареје, коме се могу приписати одређена пристрасност и жеља да Константина прикаже у што бољој светлости, наводи како с Константином у његовим младим годинама нико није могао да се пореди због његове учтивости и лепоте или високог стаса. Са шездесет година он је још имао чврсто и крепко тело, ослобођено свих недостатака и претеране младалачке живости.
    Византијски писац Георгије Кедрен о њему пише још подробније него Евсевије из Цезареје, али је он писац из 12. века, па његове податке морамо узимати с опрезом. Он бележи како је Константин Велики био средње висине, са широким раменима и дебелим вратом. Његова кожа била је румена, коса ни густа ни коврџава, брада ретка, нос помало савијен, очи налик на лавље и израз лица веома спокојан.
    Константинова џиновска мермерна глава из Базилике нове у Риму, исклесана око 315. године, осам пута је већа од природне величине и има изразит орловски нос и наглашене виличне кости који симболизују непоколебљиву одлучност. Упадљиве су и повећане очи, готово као код болесника који болује од Базедовљеве болести. Колосална мермерна глава Константина Великог, за коју се зна да јој је нос оригиналан, данас се налази у Капитолском музеју у Риму.
    Без обзира на то да ли се радило о његовим правим цртама, оне су одражавале смирену величанственост која се очекивала од култне статуе. Уопште, у 4. веку се све више учвршћује став да човек треба да наликује статуи. Тако, на пример, историчар Амијан Марцелин у своме опису Константиновог сина Констанција II (337–361) наглашава да цар наликује статуи и описује достојанственост његовог понашања:
    „Нико га никада није видео да у јавности брише уста или нос, или пљује, нити да криви главу на једну или другу страну.”

                                            Кад брада порасте

    Као светац, Константинов лик веома се често појављује у византијским црквама. У мозаику из 10. века у Храму Свете Софије у Цариграду, приказан је како Богородици предаје модел града чији је оснивач. Одевен је у свечану одежду византијских царева, има дугу косу и ореол, али, вероватно из поштовања према времену у коме је живео, још је без браде. Међутим, у каснијим временима увек је портретисан у пратњи мајке Јелене, како обоје држе Часни крст који је она открила. Ту је и сада обавезна брада, без обзира на чињеницу да је Константин није носио.
    У Византији се, наиме, сматрало да сваки мушкарац треба да носи браду. Први цар који се није бријао и који је стога заслужио епитет Погонат (Брадати) био је Констанс II (641–668) у 7. веку. После њега, можда једино с изузетком највећег цара-иконоборца Константина В Копронима у 8. веку, сви цареви носили су браду. Најзад, портрет Константина Великог у рукопису историје Јована Зонаре, који се чува у Модени и потиче из 15. века, а на коме је Константин приказан с брадом без икакве је вредности. Реч је о кошчатом и прилично грубом лицу на коме нема ни трага од добро познате достојанствене отмености првог хришћанског цара.


Радивој Радић, Политикин забавник

Манастир Свете Катарине, Египат, основао цар Јустинијан...

Konstantin logicno...grk...

 

Србенда,са великим С.... 

Pa da...svi su oni grci...

U galiji rodjena dva imperatora....na teritoriji srbije 40....

Logicno...svi su grci...

 

  Византијски историчар Георгије Пахимер забележио је значајну епизоду о покушају цара Михаила VIII Палеолога да склопи савез с Стефаном Урошем I (1243—1276). Савез, који је требало да запечати удаја Михаилове ћерке Ане за краљевог сина Милутина, пропао је већ на првом кораку захваљујући обостраном неразумевању, посебно на културном плану.

Обновитељ Византијског царства, препредени Михаило VIII Палеолог (1259—1282) покушавао је да, пре свега, дипломатским средствима сачува пословичну величину старе империје. Иако су, у односу на Латине и Турке, Срби били нешто индиректнија претња по Византију, цар је крајем 1267. или почетком 1268. покренуо мировне преговоре. Византијска дипломатија је, барем начелно, успела да уговори удају Михаилове друге ћерке Ане за Урошевог млађег сина Милутина. Пошто је српски владалац током 1268. био презаузет борбама против Угара, током којих је закратко био и заробљен, византијска страна је почетком 1269. покушала да оствари ранији споразум. Посланство које је Михаило Палеолог отпремио за Србију било је прворазредно јер је сем царске свите принцезе Ане, вођа поклисарства био васељенски патријарх Јосиф I кога је пратио способни хартофилакс Св. Софије (патријархов канцелар) Јован Век (и сам будући патријарх).

По доласку у Верију, посланство је одлучило да се српском краљу прво упути Јован Век, који је, по нарочитим инструкцијама царице-мајке Теодоре, требало да испита начин живота у Србији и устројство немањићке краљевине. Према историчару-савременику Пахимеру, по Вековом мишљењу српска страна није показивала никакве знаке да се спрема да дочека једну тако високу византијску делегацију, нити је могао да уочи достојне знаке краљевске власти. С друге стране и сам Стефан Урош је у чуду посматрао пратњу и послугу византијског дипломате, док је за евнухе отворено питао шта би они требало да буду. Када је сазнао да је присуство евнуха у принцезиној пратњи и домаћинству уобичајно код Византинаца, рашки владар је с негодовањем рекао:

    Е, е, шта је то? Нама није уобичајно такво понашање.

Затим је Византинцима показао једну младу жену која је прела вуну и која је, по Вековом мишљењу, била сиромашно обучена.

    Тако се ми односимо према младама.

Урош је највероватније Ромејима показао своју снају Каталину, жену старијег сина Драгутина и ћерку угарског краља Иштвана V, чиме је хтео да покаже шта чека царску ћерку Ану. Век је свој извештај закључио обесхрабрујућим речима како му се чини да је српски двор сиромашан и припрост као и то да домаћини живе од лова и крађе.

По повратку у Верију, Византинце из патријархове пратње ухватио је страх од српских заседа, пошто држање самог краља није одавало поверење. Сјајно опремљено посланство наставило је свој пут споро, сумњичећи успут све и сваког све до Охрида. Ту је принцеза с пратњом остављена на сигурном, док је дипломатски део амбасаде наставио пут ка краљевом двору кроз област Полог. У околини Липљана пред патријарха и његове људе изашао је српски „мезасон“ Ђорђе који је на свом путу опљачкан из заседе. Сада је Византинце ухватило још веће подозрење:

    Јер, када ови тако праве заседе својима, штавише угледним људима и архонтима, тешко да ће туђе поштедети.

Поред тога, Ђорђе им је пренео да су могућности да се првобитни споразум оствари веома мале због нерасположења на српском двору, а одговарао је Ромеје од даљег пута препричавајући им сопствене невоље. Ипак, врхунац невоља за Византинце наступио је због понашања локалног становништва које је стално, с пристојне дистанце, опкољавало посланички логор. Према Пахимеру, чинило се да посматрачи у ствари процењују ствари посланика које је вредело опљачкати. На крају, током ноћи, Византинцима су бешумно покрадени коњи. Распитивање међу локалним становницима било је јалово, тако да су дипломате на крају добиле коње од домаћих старешина како би могли да се врате. После свих ових перипетија Јосиф и Јован Век су се домогли Охрида, а затим се са Аном Палеолог вратили у Солун где су напуштени сви претходни планови о венчању са српским краљевићем.

На крају, треба рећи да је Ана удата 1277. или 1278. за деспота Михаила Кутрула, док је и Милутин постао византијски зет, додуше доста касније захваљујући познатој женидби са Симонидом (1299), унуком Михаила VIII, и ћерком Андроника II Палеолога и Ирине Монфератске.

Opet, glupa pitanja....Ni jedan od njih nije Srbin.....A, da bi znao poreklo Vizantinskih careva, morao bi da imas bar malo znanja...a, ne povrsinsko i ograniceno....i, da...kad budes imao pitanje, postavi ga...ovako samo unistavas temu ljudima koji citaju i koje zanima ova tema...