Al ova treca mi je najgora! Bio sam sa drustvom na nekom 18-om rodjendanu kod neke drugarice u vukendicu na selu.  Zurka pocela u podne (leto), ima i bazen, rostilj, uglavnom bilo ekstra sve dok neki ortaci nas petoricu nisu zeznuli za prevoz.  Ima oko 20km do grada odatle, a 8km zemljanog puta kroz neke sume i livade, preko 3 groblja do izlaska na glavni put.     
Bilo je vec negde oko 23h-24h i tri ortaka kazu da ce da ostanu da spavaju tu sa slavljenicom, njenim bratom i jos nekima koji nisu bili u stanju da se pomeraju  , a ja i jedan moj ortak odlucimo da krenemo peske i da pokusamo da stopiramo ako nesto naidje (zasto smo krenuli peske ja stvarno ne znam! Alkohol valjda).  Uglavnom krenuli mi polako, posle sat vremena prosli vec ta prva dva groblja i neke sume i kako smo prolazili pored tog treceg groblja koje je svo oronulo, zapusteno, sa nekom satrulom kucom, ambaraom ili sta je vec bilo pored, cujemo nesto u polju pred.  U tom trenutku nam vec ne bi svejedno i mi se malo nervozno okrenemo da skontamo sta se cuje, i vidimo kako nesto ide prema nama jako brzo kroz neko rastinje i travuljinu.   Cujemo kako nesto zavija i lomi ka nama i odjednom su dva nasa pripita ortaka, koji su bili ostali u vikendici, iskocila na put vristuci, ja sam se zaledio na mestu a moj ortak je ceo upao u neke koprive pored puta.  

Ja licno ne verujem u ove stvari al kad krene nesto slicno da ti se dogadja nije ti svejedno, zapita se covek.                        

Slicna stvar se meni desila. Dobro, bar pocetak je isti...
1. Maj, uranak... Kod ortaka u kuci u brdu. Bilo je oko 3 sata izjutra, a svi (njih 10ak) su vec legli kud koji, neko na pod, po trojica u jedan krevet, neko se docepao dvoseda... Uglavnom, prasnjavi tepih mi nije delovao primamljivo kao postelja i resio sam da prosetam do kuce, koja je udaljena 15ak km. Put je vodio, nizbrdo, kroz cetinarski sumarak, pa dalje u ravnicu kroz jedno selo, posle kog me je cekalo jos jedno brdo (citaj: precica), koje bukvalno gleda na ravnicu u kojoj je moje selo. Mesec su, naravno, zaklonili oblaci, pa sam morao da koristim mobilni kao baterijsku lampu gde je to bilo neophodno. Put (moj put) je samo donekle pratio zemljani put koji se spustao niz brdo. Naravno, mogao sam da pratim taj put, ali bi mi se put oduzio jos dodatnih 5km, pa mi je znana precica posluzila. Za tili cas sam se spustio i kroz mrak se polako vec naziralo selo, kroz koje sam morao da prodjem. Prijatnu tisinu su prekinuli psi, koje je svaka kuca morala da ima zbog šakala, koji neretko silaze sa susednog brda. Ispracen lavežom pasa, produžio sam seoskim putem, gde sam morao da skrenem kroz polja i livade do zemljanog puta, koji je vodio preko brda i kojim je bilo najlakse proci. Cekalo me je jos par kilometara hoda do ulaska u šumu, gde je sam uspon i pocinjao. Usled nedostatka mesecine, a samim tim i bilo kakvog izvora svetla, morao sam ponovo da upalim svetlo na telefonu. Šuma je bila gusta i nepregledna. Zbog rastinja koje je bukvalno pravilo živu ogradu oko puta, nisam mogao ništa da vidim. Bližilo se jutro i sa svih strana se čula pesma ptica. Na brdu su nekada bili vinogradi, koji su napusteni i umesto njih je polja prekrivalo gusto rastinje. Na pola puta sam naisao na bogomoljiste. Za one koji ne znaju, to je drvo kruške ili hrasta, pod kojim se proslavljaju seoske slave (bogomolje). Na kamenu je stajala ikona Sv. Marka. Obrisao sam ikonu maramicom i nastavio dalje. Sa leve strane se nalazila napuštena kuća, u kojoj se za vreme rata skrivao jedan od pripadnika četničkog pokreta.  Dotični četnik je 1944. ubijen u ovoj kući, zajedno sa jednom petočlanom porodicom, čiji je bila kuća. Odlučio sam da obiđem dvorište, pošto tu nikada pre nisam ulazio. Vrata od kuće su bila razvaljena, a prozori poskidani. Niko tu nije živeo već 60 godina. Pošto nigde nisam žurio, odlučio sam da obiđem i samu kuću. Unutrašnjost kuće je bila puna paučine, koju sam zaobilazio ili skidao zahvaljujući svetlu sa telefona. U hodniku je bilo 3 ulaza, na 2 nije bilo vrata, a na 3. su bila samo naslonjena.. Unutra nije bilo nikakvog nameštaja. Pažljivo sam sklonio vrata sa jednog od ulaza i svetlo uperio unutra
u jednom ćošku je stajala nekakva ponjava (ćebe), a na sred sobe je bio stari krevet, pun pticijek izmeta i ko zna koječega. Vrata sam naslonio na zid i prišao ormaru, koji je stajao uz sam prozor, kao da je pomeran. Polako sam odskrinuo vrata i uperio lampu unutra. Pored par krpa, unutra nije bilo ničega. Promaja je brijala kroz kuću i rešio sam da odem, pre nego nahvatam upalu pluća. Vrata sam vratio kako sam ih zatekao i krenuo sam ka izlazu. Tada sam skapirao da pauci rade i noćnu smenu, jer mi se paucina lepila za rukave, lice, kosu... U jednom trenutku, kada sam skidao paucinu iz kose, začuo se prasak. Jebena vrata. Nisam ih lepo naslonio. Ma ko ih jebe. Za nešto više od pola sata sam već bio kući. Pouka? U mraku nema ničega. Sve je u glavi. Ili u priči. Ako se neko zajeb'o da celo ovo čita u nadi da će naići na neki paranormalni fenomen... Jebiga.

Jaooojjj ovo je strasno sva sam se najezila dok sam citala ... pocela da citam na poslu i cim stigla kuci posle vecere nastavila da citam... Cudno je to da sve sto se desilo tim ljudima (koji ocigledno nemaju razloga za laz cak i izbegavaju da pricaju o tim dogadjajima) sam prisluskivajuci razgovore odraslih kao mala vec cula    "nema niceg" a uvek se jedne te iste pojave prepricavaju u svim krajevima
Poznajem puno slicnih prici o ljudima kojima se desavalo da im zivotinja odgovori ili da osete neki neobjasnjiv teret na ledjima... cuju muziku ili vile i beze glavom bez obzira od njih (komsija je bukvalno izglavio vrata na kuci, prosao je kroz zatvorena vrata na staroj bakinoj kuci koja je bila bliza od njegove bas zbog zivotinje koja je ponavljala sve sto bi joj on rekao (koza neka je bila u pitanju) godinama su mu se posle tog rugali  ali je on pre prvog mraka bio kuci ako je izlazio sam) ... Secam se i puno prica koje mi je baka pricala... Mozda ste je i culi ali cu vam ispricati tuznu pricu o sudjenicama onako kako su je meni pricali...

U nasem kraju se ranije uvek ostavljalo mesto ili obrok u kuci za putnika namernika...nije bilo prevoza kao sada tako da se desavalo da ljudi danima hodaju da bi stigli  da zavrse neki posao ... ljudi su bili gostoljubivi i delili su i komad suvog hleba koji su imali misleci da ako dobro cine dobro ce im se vratiti...
Tako je jednom prilikom coveka koji je krenuo nekim poslom noc sa hladnim vetrom i kisom zatekla u nekom selu... Svratio je u dvoriste jedne male oronule kuce u kojoj su ukucani bili veseli i zamolio ih za mesto gde bi mogao da prespava bar na suvom ako ne u toplom... Domacin koji mu je otvorio vrata ga je pozvao u kucu rekavsi mu da ce spavati u kuci nije bogat nema soba ali i u hodniku je toplo nece mu dati da spava na hladnom sada kad mu se zena upravo porodila i ima malog sina naslednika... Putnik je cestitao domacinu koji je sa njim podelio malo hleba koje se zadesilo u kuci i otisli su na spavanje, on sa suprugom i novorodjenim sincicem u toj maloj glavnoj prostoriji a gost u hodniku iza vrata...
U neko doba noci (kako je taj putnik kasnije pricao) vrata su se sama otvorila i u kucu su usle tri prelepe ali hladne i bezosecajne "zene" (ne znajuci da u kuci osim domacina i njegove zene ima i neplaniranog putnika iza vrata) prisle su kolevci u kojoj je bila beba i pocele da sapucu prepiruci se... Jedna je pricala "Bice lep, pametan i uspesan ali bolesljiv" druga je govorila "Ne, ne bice jak, zdrav ali mu nista od ruke ici nece" treca (najstarija kako se putniku cinilo) podigne ton i glasno kaze  "Ne bice lep, pametan, jak, zdrav, svaki korak ce mu se pozlatiti, kuca u kojoj se rodio procvetati, ali ce se na dan svoje svadbe u bunaru u dvoristu udaviti" sve tri se slozise sa ovim i nestadose... Jadan covek nije verovao svojim ocima sta je video, pokusao je spavati ali mu sna nije bilo, sa prvim petlovima budi se domacin i ispraca svoga neplaniranog gosta uz izvinjenja da ga nema cim ponuditi za dorucak jer su beda na sta ce njemu putnik  u par reci odgovoriti "Ne brini se domacine, tvoja kuca ce procvetati, sinu ce ti se svaki korak pozlatiti, sve ce mu od ruke ici ali moras nesto da mi obecas da na dan svadbe tvoga sina pozoves i mene u goste" domacin sav u neverici ipak zapamti ime  prezime i selo iz kog ovaj putnik dolazi i obeca mu da ako sve bude onako kako je on rekao pozvace ga na svadbu svog sina...
Godine su brzo prolazile, nekih 20ak kasnije na kapiju coveka koji je bio putnik pojavi se lep jak i umiljat mladic i sa njim domacin koji je ugostio ovog coveka pre 20 godina dosli su da ga zovu na svadbu...Putnik kaze da ce biti prisutan... Dosao je dan svadbe, putnik se vrati u selo u kome je davno jednom prenocio ali mu je bilo tesko da prepozna domacinstvo, od one male jednosobne oronule zgradice u istom dvoristu je bilo puno lepih novih zgrada, puno izobilja, gostiju i u to vreme retkost bunar na sred dvorista... Kada je to video on zamoli domacina da mu donese najjace daske koje ima u dvoristu sto domacin i ucini, covek  zamoli da uzmu vode koliko im je potrebno, uzme daske i zakuje santrac na bunaru... Svadba je bila predivna, kolo se igralo po dvoristu, ali svaki put kad bi mladozenja vodio kolo ono bi islo oko bunara... Putnik je sve to posmatrao i mislio u sebi "Nece moci da se ispuni" ... sve dok u jednom trenutku mladozenja ne skoci na santrac uhvati se za grudi legne i ostane na mestu mrtav... Slavlje se pretvorilo u plac i kuknjavu a domacin pridje putniku i pita da mu objasni.. covek sav u suzama mu sve isprica i kaze da ga je zato i zavetovao da ga pozove na svadbu mislio je da moze da spreci sudbinu... Ali ocigledno... od nje se ne moze pobeci...