Nemojte slati vise komentara za redom. Postoji dugme izmeni ako ste nesto zaboravili reci. Postovanjem vise odgovora zaredom tema se samo razvodnjava i smanjuje se preglednost. Za ostala pravila ponasanja pogledajte pravilnik Burek Foruma.

Najpoznatiji Srpski vampiri

Арнаут Павле - Arnod Paole

 

Zahvaljujci njemu vampirizam u 18. veku počinje da interesuje celu Evropu.
Paole se žalio da ga je dugo vremena pratio i mucio vampir tokom vremena koje je proveo na tadašnjem Kosovu koje je bilo pod Turskom.
Paole je priznao da je vampira pratio do groba i da ga je tu ubio nakon čega je jeo zemlju sa vampirovog groba i mazao se krvlju vampira
da bi se oslobodio uzroka tog dodijavanja.

     Ubrzo nakon toga Paole iznenada gine padom pod svoje zaprege sa senom nakon čega je odmah i sahranjen.
Dvadesetak dana kasnije ljudi su počeli da se žale da ih taj isti Paole uznemirava a zapravo je ubio četvoricu ljudi.
Sa namerom da okončaju to zlo, otkopan je grob u kome je bio Paole četrdeset dana nakon njegove smrti. Otkrli su
da je Paole ceo i da nije propao i da mu iz očiju, nosa i ušiju teče sveža krv, zatim da su košulja, pokrov i sanduk
potpuno prekriveni krvlju i da su mu stari nokti na rukama i nogama otpali zajedno sa kozom i da su mu umesto tih izrasli novi.



Budući da su shvatili da je vampir, zabili su mu kolac u srce, nakon čega je Paole zastenjao zvučno i obilno iskrvario.
Telo mu je zatim spaljeno a pepeo bačen u grob.Ljudi su tvrdili da ko je god napadnut od vampira postaje i sam vampir zbog
čega su iskopali i onu četvoricu i uradili im isto. Zapisi navode da je Paole pored ljudi napadao i stoku sisajući im krv. Budući
da su neki ljudi jeli meso te stoke vampiri su se ponovo pojavili. U roku od tri meseca, sedamnaest ljudi je umrlo iznenadnom
smrću i svi su otkopani i nadjeni u stanju vampirizma.

    Ovaj slučaj Pavla Arnauta u Srbiji, se navodi kao prvi osvedočeni zapis o vampirima, tim pre što su među onima koji su ga
otkopali bili i tri lekara i dva oficira Austrougarske vojske koji su potpisali izveštaj. Svakako da je Srbija veoma zastupljena u
knjigama sa ovom temom, jer reč vampir zaista potiče sa naših prostora.


Sava Savanović

Sava Savanović je po pričama ordinirao šumama i zabačenim putevima zapadne Srbije sve do 1880. godine,
kada je njegov grob pronađen i otkopan. Savin kovčeg je proboden velikim kolcem,a iz kovcega su izletele dve noćne
leptirice koje su davile novorođenčad po zapadnoj srbiji još 30 godina posle toga.



U razgovoru sa meštanima Zlatibora o Savi Savanoviću,  dobijeni su uglavnom sledeći odgovori: „Nemoj se dete s tim zajebavati”,
„ Savo je naš najveći vampir i Boga mi doći će ti kad se najmanje nadaš i šta ćeš onda” ,„ Koji Sava” ,„ Ma taj je bio neki bandit pobegao
od Turaka iz Bosne pa davio i pljačkao ljude i eto ti sad odjednom vampir.” Jedna gospodja nam je ispričala da je u zimu 1942. njenog dedu
napao Sava u šumi kod sela Kremna. Sava mu je naime skočio na ledja iz krošnje drveta i počeo da huči „Huhuhuuu” i da se zlo smeje
„ha,ha,ha” i taman kad je hteo da ga ujede za vratnu žilu, ovaj se prekrstio i rekao „Sveta Trojice, sveta Bogorodice, pomagajte” i Sava je nestao.



Po legendi, Sava je bio vodeničar a njegova doduše napuštena vodenica nalazi se u blizini sela Zarozja između planine Tare i grada Valjeva.
Ova vodenica zaista postoji nalazi se u gustoj šumi koja podseća na onu iz filma „Veštica iz Blera”. Po priči je Sava i posle svoje smrti navraćao
u vodenicu i klao usnule mlinare. Kada Sava noću  priđe vodenici točak za mlevenje staje, voda iz potoka takođe, čuje se samo zavijanje vukova
i sova koja huci. Savo prvo uroni ruke u brasno, a zatim se gosti krvlju usnulog vodeničara. Sava se takođe iživljavao nad sirotim nadničarima sve
dok nije nabasao na izvesnog Strahinju, koji je bežeći od njega upao u duboko brašno i tako uspeo da sakriven sačeka zoru.



Strahinja je obavestio seljane šta mu se desilo, a odlučnom akcijom seljana i lokalnog  popa, Savin grob je nađen i uradjeno je ono već pomenuto
ali su iz sanduka izašle dve leptirice koje su nastavile „da čine zlo”. Sava Savanović je bio inspiracija za pripovetku „Posle 20 godina” Milovana Glišića,
film „Leptirica” Đorđa Kadijevića, roman „Strah i njegov sluga” Mirjane Novaković i nedavno je naš poznati novinar i avanturista g-din Memedovićs nimio
dokumentarac "Sasvim prorodno" u kojem je lično proveo noć u gore pomenutoj vodenici sa psom...


Izvor

Sta je bilo sa onim slucajem skorije gde su naveli opet vampirizam ja mislim prema jugu ili istoku Srbije?

Sećam se toga. U nekom selu kod leskovca (činimi se Stopanje), meštani su pričali da neki vampir divlja, razbija kante i kapije i plaši narod.
Sigurno neki huligan posle smrti nije mogao naći mir.

popizdeo zbog gej parade

Mитолошка бића Cрбије
Змај није гуштер

Користећи дела Вука Караџића и наших етнолога Миленко Бодирогић је реконструисао изглед и начин живота најупечатљивијих бића српске митологије: змаја, виле, усуда...

   
Била је Србија некада чаробна земља. Водењаци и русалке чували су језера, реке, ритове; шумска мајка и лесник крстарили су брдима, а усуд и суђенице одлучивале су о животу људи; огњишта су штитиле змије чуваркуће, а мора караконџуле; бабароге и вукодлаци уливали су страх у кости… Тих бића српске митологије све је мање у причама за децу, јер деца више не одрастају уз митска предања. Миленко Бодирогић вратио их је у живот књигом „Прогнана бића - српска митологија”, за коју је на управо завршеном београдском Сајму књига добио награду за најбољу књигу за децу. Реч је о наставку књиге “Виле и змајеви” издавачке куће “Орфелин” из Новог Сада, која је прошле године, такође, изазвала велику пажњу. Трилогију српске митологије требало би да заокруже „Вампири и вештице“, чије појављивање је најављено за наредну годину.

„У свету постоји обимна, богата и лепа литература која се бави митским наслеђем разних народа. Нажалост, илустрованих књига српске митологије нема, мада је наше демонолошко наслеђе међу богатијима у свету. Све је затровано филмовима, игрицама, и деца у Србији добро познају гноме и тролове, али о властитој митологији не знају ништа. Сматрам да је дошао последњи час да се српска митологија заштити“, каже у разговору за НИН Миленко Бодирогић.

Зато је и замислио да створи трилогију српске демонологије: белу, сиву и црну књигу. Кренуо је приповедајући о соларним бићима – вилама и змајевима, затим испричао приче о 25 демона од којих неки могу да буду добри, неки зли, неки час добри час зли, а сада жели да оживи и оне најопакије - вампире и вештице. Сажео је Бодирогић у ове књиге представе из дела Вука Караџића и списа наших највећих етнолога - Веселина Чајкановића, Слободана Зечевића, Љубинка Раденковића, Тихомира Ђорђевића. Користио је описе из етнографских зборника, из народне књижевности, музејску грађу, ретка жива предања. Његове етнолошке приказе нео-бичних бића српског духовног наслеђа прате и посве аутентичне, популарно написане приче, које митолошка бића смештају у савремену раван. Наизглед, само то су дечје и забавне књиге. Иза узбудљиве и сликовите нарације крије се озбиљна, снажна парабола свега што је савременим начином живота угрожено: животиње, биљке, језици, људске заједнице, духовне и моралне вредности…

И што је најзначајније, обе књиге не само да описују најупечатљивија бића српског митског предања, већ први пут приказују како она заправо изгледају. На ликовним приказима радило је чак пет признатих уметника и илустратора: Милош Вујановић, Ивица Стевановић, Петар Меселџија, Драган Бибин и Вања Тодорић. Изложба њихових илустрација, рађених у различитим техникама (цртеж, акварел, уље, јајчана темпера...), може се погледати од 8. новембра у београдском Студентском културном центру.
Приче о вилама, које играју и певају по српским ливадама и шумама колале су Србијом све до почетка прошлог века. Сада су махом заборављене. Плавокосе, понекад риђе, заиста су лепе српске виле, гледамо на илустрацијама Милоша Вујановића, налик онима у другим митологијама. Само када су неизмерно тужне, када се спремају за сусрет са смрћу, њихова коса потамни. Рађају се из шишарке, печурке или цвета, а затрудне када се наге прошетају орошеним пољем. Оне су посестриме, помајке, брину о усевима, благостању стада... Ипак, српска вила је по нечему посебна, јединствена на читавој планети. Само њој крила цветају најлепшим цветом када је заљубљена. Она је и слободна како ниједно друго митолошко биће није - сама одлучује када ће умрети и када ће се поново родити. Једна бол само може да запара њено срце. Виле немају вилењаке, заводе змајеве или људе, па ако којим случајем постану маме малог дечака, не преостаје им ништа друго но да га оставе - место му није у друштву вила.
„Зато су често растрзане између вилинског света, за којим чезну, и деце коју имају у људском свету. Њихове судбине могу бити трагичне“, објашњава Бодирогић.

А ти змајеви пред којима трепћу српске виле расцветалих крила не личе на гуштера и не бљују ватру, како многи мисле. Српски змајеви су снажни и лепи, надасве добри, и прави заводници. Имају људски облик, а њихово тело заводљиве змијске контуре. Крила су им скривена, те их је тешко препознати међу људима. Често су невидљиви, а могу и мењати облике: имати тело птице, главу као у овна или налик шарановој. Баш такав змај обележје је српске митологије, тврде етнолози. Нигде другде у словенским митологијама не постоји слично биће.

“Змај, када се заљуби, заборави на своје основне дужности - да пази на усеве, па по селима тада бесне олуја и град. Жене, с друге стране, не могу да одговоре захтевној змајевој љубави, губе снагу, бледе и исцрпљене падају у постељу. Хтеле - не хтеле, оне се змајеве љубави морају ослободити. Ипак, из погубних љубави српских жена и змајева настали су најзнаменитији српски јунаци“, подсећа Бодирогић.
Неку чудну снагу и тајанствени шум крила имао је у боју Стефан Лазаревић, дете Змаја од Јастрепца, затим Вук Гргуревић - познат као Змај Огњени Вук, Васа Чарапић - Змај од Авале, Стојан Чупић - Змај од Ноћаја. Синови српских змајева били су и Марко Краљевић, Милош Обилић, Бановић Страхиња, Љутица Богдан…

Ала и аждаја су опаки демони, а змај њихов љути непријатељ. То су три потпуно различита бића у српској митологији, без много заједничких особина.

“Српска ала носи у свом телу душе мртвих, несрећно умрлих, утопљеника, самоубица, незадовољника. Ала је хтонско, а змај соларно биће. Змајеви прогоне але претварајући се у муње, у громове“, објашњава Миленко Бодирогић.

У Гружи тврде да алу нико никада није видео и не може је видети, само се пољима разлеже њено пиштање када предводи градоносне облаке. На Косову се пак куну да су видели алине репове, који се спуштају све до земље док се ковитла олуја са ветром и градом. Ти алини вртложни репови чупају и односе усеве. Глава јој је пак скривена у облацима и „свако ко би имао несрећу да угледа алину главу сместа би полудео“.

„У селу Печењевцу, крај Лесковца, ала има коњску главу и змијолико тело које чине душе утопљеника, самоубица, прерано умрлих... Печењевачка ала је огромна. Она само у једном уху може да понесе шест хиљада ока грожђа, а од њеног пиштања пуцају крчази по кућама и људи губе слух. Ала може и да се претвори у човека, животињу или дрво, и тада само шестопрсти људи успевају да је препознају, а да би све било још чудније понегде се ала појављује са огромном дрвеном кашиком, којом се помаже у задовољавању своје незајазне глади. Ала из околине Лесковца дневно је пила и по тридесет литара млека“, приповеда Бодирогић.

Једе ала све што јој под руку падне, њеној прождрљивости краја нема. Зими, у недостатку житних поља, грожђа и сочног воћа, прождире она сунчеве зраке и месечину, па тако настају помрачења. Ипак, за поједине але можда се може рећи и да су “добри домаћини”. Александровачка жупа или Црна Глава на Копаонику богате су захваљујући али која је тамо, верују неки људи. Ова ала другде краде и пустоши усеве, па све у свој крај довлачи.

У Србији чак и људи могу бити аловити. Душе ових људи-ала „за време непогода излазе из тела и предводе олујне облаке, пустошећи све преко чега пређу… Они су обично суви и високи, беле браде и дугачких ноктију”. Ако би се десило да моћна ала опседне неког обичног човека, он би полудео или постао преко сваке мере прождрљив. Од алиних утицаја једва су се спасли Стефан Немања и Стефан Дечански – мислили су да могу да поједу читав свет.

Наша уобичајена представа о изгледу змаја или але заправо је слика аждаје. Аждаја је страшна звер са више глава које бљују ватру.

„Аждаја је велика неман, која најпре личи на џиновску змију, или гуштера, са кратким ногама које се завршавају моћним канџама, а крила су јој попут шишмишових… Кожа јој је чврста, прекривена непробојним крљуштима, или љуспама, и отпорна је на пушчано олово и стреле. Тако је најрањивији од аждајиног тела њен врат“, вели Бодирогић.

Настаје аждаја од четрдесетогодишње, или стогодишње змије, објашњава даље он, коју није видело људско око, или од змије која је прогутала другу змију. Њен дом су пећине дубоко скривене у језерима или вирови неприступачних река. Живи, или је барем некад живела, у Скадарском језеру, Засавици у Мачви, Плавском језеру, Дунаву код Голупца, Студеници… А књига „Прогнана бића” нас подсећа на једну, можда давно заборављену легенду: „Прича се да је Милош Обилић, кад је намерио да сазида манастир Туман, прво морао да погуби троглаву аждају код Голупца. Њено младунче је толико плакало за убијеном мајком да су се из његових суза створиле голубачке мушице. Оне и дан-данас не дају мира ни људима, ни животињама.”

У кристалном дворцу, у великим дубинама река и језера, живи водењак – чувар вода. Када заседне на свој престо и уместо шиљате капице на главу стави круну од рибљих костију, служе га црвенокосе лепотице русалке. То су утопљене девојке којима је живот прекинут у пуној снази. Понекад се покаже водењак људима, искочи из воде, пљеска рукама по површини и прави несносну буку. Русалке пак тешко је видети. Свега седам дана у години, с пролећа, тамо негде око Тројица, могу показати своје чари. Та недеља по њима се и зове – русална недеља. Дивље и неукротиве, наге, прекривене косом само, плету кола на месечини целе те недеље и певају заводећи младиће. У то време забрањено је прати, „одлазити у шуму, спавати ван куће, купати се у рекама и језерима”.

„Девојке су у косе уплитале горку траву пелин, да би се заштитиле од љубоморе русалки, јер русалке су биле жељне љубави и неретко се заљубљивале у људе“, објашњава Миленко Бодирогић.

Не постоји српска митологија

На помен популарне књиге о српској демонологији Миленка Бодирогића неки професори Филозофског факултета прасну у смех.

„Наша митологија не постоји“, тврди проф. др Иван Ковачевић са Катедре за етнологију и антропологију Филозофског факултета. – Чајкановић је фрик у нашој струци, а Вукови списи су по принципу „причам ти причу“. Све су то бајке за децу, лепе, али без јаке научне потпоре. То је популаризација лоше науке.

Проф. др Љубинко Раденковић, један од најуваженијих наших научника у области митологије и сарадник Балканолошког института у Београду, према чијим делима су се делом и равнале књиге „Виле и змајеви“ и „Прогнана бића“, сматра да нема довољно озбиљних књига на којима би се базирала популарно написана дела о митологији. Чак и Српски митолошки речник има доста слабости, објашњава он.

„Тачно је да су записи Вука, ставови Чајкановића и Зечевића застарели, негде и погрешни. Научници који су се српском митологијом озбиљно бавили објављивали су радове у научним публикацијама ограниченог тиража и тешко доступним. Немамо довољно научних монографија о митологији, доста тога је неистражено. Код нас још није разјашњено шта је вампир, а шта вукодлак, рецимо. Али то ни не чуди ако знамо да су студије наше народне културе годинама запуштене. Једини у региону немамо монографију ни о свадби, ни о српским посмртним обичајима, иако су они веома карактеристични. Најлакше је смејати се, зашто неко не седне па не напише“, пита се Раденковић.

Мануела Граф

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=57033
----------------
freak
Pronunciation:/friːk/
noun
1 a very unusual and unexpected event or situation:
the teacher says the accident was a total freak
[as modifier] :
a freak storm
2 (also freak of nature)a person, animal, or plant with an unusual physical abnormality
informal a person regarded as strange because of their unusual appearance or behaviour
3 [with modifier] informal a person who is obsessed with a particular activity or interest:
a fitness freak
[usually with modifier] a person addicted to a particular drug:
the twins were cocaine freaks
4 archaic a sudden arbitrary change of mind; a whim:
follow this way or that, as the freak takes you
verb
1 informal behave or cause to behave in a wild and irrational way, typically because of the effects of extreme emotion or drugs:
[no object] :
he freaked out and smashed the place up
[with object] :
what he'd said had really freaked her out
2 [with object] archaic fleck or streak randomly:
the white pink and the pansy freaked with jet
http://oxforddictionaries.com/view/entry/m_en_gb0314770#m_en_gb0314770

Šta je ovo sad najednom? Mrtva tema??? Od
18. novembra niko nije napisao ništa novo...

Pa uspavali se vampiri, 'ladno napolju 

...kad sam bio klinac,raspuste sam provodio kod  majke u njenom rodnom kraju.a to je jedno mesto,u koje se ulazi samo jednim ,jedinim putem.dok je sa svih ostalih strana okruzeno velikim sumama i gorama.konkretno iza rodne kuce moje majke,bila su jos samo  dva domacinstva,a iza njih nepregledna suma.zimi,kad bih tamo otisao na zimski raspust.sedeli smo kod nekog od seljana kuci i tad bi se pricale razne price.najcesce pricali bi price o  neobjasnjivim stvarima koje su ljudi doziveli.
secam se jedne price,od koje mi se i dan danas digne svaka dlacica na telu.a prica glasi ovako:
...mesto odakle je moja majka nalazi se na krajevima poznate Petrove gore u Hrvatskoj.za vreme II svet.rata PG je sluzila kao prirodno skloniste naroda od raznih vojni,a pogotovo od ustasa i nemaca.
vremenom na PG poceli su da se kriju i partizani.na PG su formirane razne partizanse bolnice.prilikom ofanziva,ljudi su bezali ka PG lutajuci i trazeci narodnu vojsku,decu,roditelje.
pricaju,da je na PG umrlo puno ljudi,od bolesti i rana.svake zime ljudi se razmile po PG i traze kestenje,gljive/skupljaju nesto za otkup,a nesto i za kuci.ustaje se ujutro pred svitanje i odlazi se u PG i u sirokom krugu traze plodovi.tako su jedne zime otac i sin,posli zorom u sumu,da poteraju neke svinje,i da sakupe kestena.dok su isli kroz sumu,puicem izmedju drveca,sinu se ucini,da na nekoliko metara ispred njih neko sedi pored puta na zemlji.sin pokaza ocu na coveka,otac kako su prilazili coveku,pozdravi coveka na zemlji sa ...dobro jutro. .... covek sedeci na zemlji odgovori .... dobro jutro,ljudi. .... covek sa sinom zastade kod coveka misleci da je neki preldzija koji je pijan malo odmorio u hladnoj sumi,pa ga upita gde je to bilo prelo? covek ga pogleda u oci,a oci mu bese pune straha i neke patnje. ...nisam bio na prelu,e da sam.ima te li vode? ... upita covek sa zemlje.
nemamo,ali imas izvor tu nize u sumi.pokazacemo ti,nije daleko. odgovori covek sa detetom. covek sa zemlje pruzi ruku coveku sa detetom,da mu pomogne  da ustane.covek pruzi ruku,i tek kad ovaj poce da ustaje sa zemlje,covek primeti,da covek nema jednu nogu.covek ustade,u jednoj ruci mu bese staka,napravljena od drveca,a na ledjima visila je puska mauzerka.covek upita coveka sa puskom,odkud tu sam u sumi,sa puskom,a i ne poznaje ga,nema u par sela odavde coveka bez noge.covek bez noge rece,da se izgubio,da trazi svoje ljude,da je ranjen u borbi,da su  mu u bolnici nogu odsekli.covek ga upita pa gde su mu ljudi?ne znam,trazim ih vec nekoliko dana i noci.dok su prilazili izvoru,covek bez noge upita coveka sa sinom.ima li nemaca ili ustasa u selu?covek sa sinom zbunjen pitanjem upita coveka bez noge,kojih nemaca,ustasa?covek bez noge mu odgovori pa nemaca i  ustasa koji poklase ovu nejac,nemaca zbog kojih ovu moju nogu izgubih.kad su prisli izvoru,covek bez noge se baci na zemlju ka izvoru i poce piti vodu,daveci se u njoj.otac i sin se zbunjeni pogledase,pa otac upita coveka bez noge.gde ces sad,kuda si posao?hoces li da te povedemo nasoj kuci,pa da mi potrazimo te ljude,laksecemo nego ti tako bez noge,a i da jedes nesto. covek bez noge je samo pio vodu.u trenutku javi se eja i polete ka coveku i detetu,covek dize ruku ka licu,a drugom dete prigrli sebi,da se zastite od ogromne eje/sove.zalajase psi iz sela,prihvatise i drugi.kad covek se malo pribra od sove,pogleda ka izvoru na kojem nije bilo nikoga,pogledase oko sebe,nije bilo nikoga.covek bez noge u sumi nije lako mogao da nestane.jos malo su otac i sin trazili i gledali ima li gde coveka bez noge.zbunjeni i uplaseni oni se vrate u selo.dugo su cutali o tom susretu,dok jedan put otac se ne poveri lugaru sta mu se desilo u sumi.
lugar je bio iz susednog sela,ucesnik rata,partizan,nosilac spomenice 1941.a lugar je za sela bio sto i pozornik sa kvartove.isprica covek lugaru o tom neobicnom susretu,pravdajuci se da nije bio pijan,vec da je bio sa detetom,koje to isto videlo.a lugar mu na to mrtav ladan odgovori: ...¨prika moj.znam ja za to.to su nasi partizani,i ja sam ih sretao po sumi,pred  zoru.izadju zedni,gladni,traze svoje.popricam sa njima,odnesem im u sumu vode ,rakije ,hrane,carapa da im nije zimi hladno.nekad ih cujem,kako od bolova dozivaju doktore,majke,sestre.prika moj pune su ove nase petrovacke sume nesrecnih dusa,koje lutaju po njima,jos nesvesne da su mrtvi,da je rat gotov.¨... covek je bledo gledao lugara,starog partizana,borca,coveka kojem je drzava dala da brine o njenim sumama.
...e tu pricu nam je ispricao komsija covek od svojih sezdeset godina,koji je tvrdio da je znao i lugara i coveka koji je sa sinom doziveo taj susret.
ja sam se ukocio,do kuce sam trcao kao raketa,a majku sam dozivao kao da me juri copor gladnih vukova.kad god se nadjem sam unekoj sumi,setim se te price,i reakcija je uvek ista.JEZA.