Ovo sam već pisao na jednoj temi, tako da ću sada da uradim copy/paste

Ćalac mi je imao operaciju tumora na debelom crevu pre nekih dve-tri godine. Nakon šest meseci, a možda i jače, mi je u jednom razgovoru rekao da je veče pre opercije video prelepu devojku na belom konju u bolničkoj sobi. Bila je odevena u belo i ma koliko puta da je pokušao da se prekrije preko glave ili da zažmuri, ona je bila tu. Znao sam da ne folira jer je on ipak čovek u šesdesetim godinama i nikada se nije zezao sa takvim stvarima. Rekao je kako nikome nije želeo to da kaže da ne ispadne lud.

Godinu dana nakon toga, nešto sam ga opet pitao na tu temu, i razgovarali smo ali su ti razgovori uvek trajali kratko.

Prošle nedelje mislim da sam istraživao nešto na internetu o Gream Reaper-u, i našao sam na netu informaciju da se u Slovenskom narodu smrt javlja u "telu" lepe devojke odevene u belo. Nisam se nešto preterano trzao na to do pre nekoliko večeri kada sam polako tonuo u san i setio se ćaletove priče.

Danas sam za ručkom to pomenuo (naravno, ne smrt) i ponovo mi je ispričao priču koju sam dva puta pre toga čuo...

Ležao je u sobi, video je kraj zida, zažmurio je, prekrivao se preko glave, ali ona je sve vreme bila prisutna. On sam kaže da je to sigurno bio anđeo, jer je preživeo jako, jako tešku operaciju. Sa druge strane, ja više verujem internetu koji govori da smrt vrši takve pojave...

Neverovatno. Iskreno, moje mišljenje je da je to proizvod onoga što ljudski mozak može da izvede u takvim situacijama.

Recimo, kada smo već kod mitoloških bića, pre nekoliko godina, u jednom mestu kod Novog Sada jedan čovek je pozvao Treće oko, jer je video krilatog konja kako leti, uveče na mesečini.

I ovi su došli i napravili priču.

Stariji čovek, tako možda 55-60 godina, nije alkoholičar i nikada ranije nije imao takve priče.

Иди бре, Боркес...

duplirala sam poruku, 'zvin'te 

izvanredna ti je prica... ali tvoj otac nije umro.

ne mogu da odolim da ne prepricam iskustvo svog poznanika koji je mesecima bio u bolnici posle saobracajke. svaki dan su dolazili lekari da mu ciste rane, i da ga ne bi bolelo, davali su mu uzasno jake sedative. kaze covek da bi on gledao u drvo iznad njihovih glava (kroz prozor) i da je video da je drvo u sred zime procvetalo neverovatno lepim, malim crvenim cvetovima... recimo da su ti cvetovi njegova krv koja je prskala na sve strane prilikom previjanja... kao sto je i tvoj otac dozivljavao strah od smrti nakon operacije. naravno, ne kazem da je ovo objasnjenje, vec da je ljudski mozak, potpomognut strahom, lekovima, i sl. makina neverovatnih mogucnosti!


 

posto je moj otac iz tog kraja, imala sam prilike da obidjem tu kolibu, tacnije vodenicu Save Savanovica
apsolutno je spuki, jer je u sred sumetine, sa nekim obroncima i stenama unaokolo, tako da je savrsena scena za bajkovite brice... baba mi je pricala price o njemu pred spavanje, i to je verovatno jedan od razloga zasto sam se godinama plasila mraka prica se bas i ne secam... mnogo sam mala bila.
divan nacin da uspavas unuku, nemam reci
 
neko je pomenuo da su te price nestale sa industrijskim dobom... ima tu istine, jer za odredjenu vrstu prica je zaista neophodan i odgovarajuci krajolik. danasnje spuki price su nastanjene silovateljima i siledzijama raznih vrsta. ranije, kada je covek ziveo mnogo 'intimnije' sa prirodom, prirodne sile su bile predmet maste... zarozje i dan-danas izgleda vrlo elementarno u tom smislu, tako da me ne cudi da su takve price kao rezervisane za takvo okruzenje.
covek se prirode plasi, a palsi se i samog sebe. covek se mlogo plasi, kad malo bolje razmislim, jer mnogo toga ne razume.

Da, znam... On me uverava da se par puta prekrio preko glave i da kad god je pogledao, ona je bila tu... Nikome nije želeo da priča da ljudi ne bi mislili da je lud...ali nije bio pod sedativima...

Načuo sam i ja nešto o ovome, smrt se javlja u obliku lepe gospoje sa večno zelenom granom neke biljke (hrasta?), i koga ona dodirne sa tom biljkom taj pada u večni san...  Samo nigde nisam pronašao kako su naši preci nazivali tu gospu smrti... tj. da li je imala neko posebno ime, ili su je zvali samo Smrt?

Takođe (kada smo već kod devojaka), u našoj mitologiji postoje i More ili Noćnice, duhovi u obliku prelepih devojaka koje noću dolaze u krevete usnulih i muče ih ružnim snovima... odatle i naziv noćna mora...

Zašto ne postoje neke seksnice?

Deda mi je ispričao ovo, i do smrti je tvrdio da je istina.....

Moj otac je bio klinac, a deda i njegov otac su išli u neko drugo selo 10-ak kilometara od mesta gde su živeli, da kupe neke volove. Tih godina nije bilo traktora, pa se volovima oralo, i pred sezonu, ko je imao novac, kupovali su se volovi. Otišli su preko dana, konjima i kolima, tamo je bila pijaca, kupili su volove, i predveče krenuli kući. E sad, kako bi skratili put, nisu išli glavnim putem, jer je dosta duže, već su išli njivskim putevima, preko livada. Deda je vodio i mog oca koji je tada imao 7-8 godina, na kolima koje je vukao konj, a dedin otac je vodio volove. Kako je konjska zaprega brža, deda i moj otac su mnogo odmakli, tako da su izgubili iz vida tog dedinog oca, koji je zaostao. E sad, pri ulasku u svoje selo, sa južne strane, put je vodio preko nekih njiva. Čim su skrenuli sa puta, dedi se učinilo da ih neko prati. Nakon nekih 50-ak metara, konji su postali nervozni, počeli su da frču i njište, stali su i poskakivali u mestu, nikakve batine nisu pomagale. Deda je primetio da ima nekog na jedno 15-ak metara iza njih. Okrenuo se, i (kako on tvrdi) bio je kao nekakav ogroman čovek, ali pošto je bila obala sa obe strane puta, nije bio siguran da li jeste ili mu se samo čini. On je sišao sa kola da povede konje i ide pored njih, i tako konji kretoše, ali su svo vreme bili nemirni. Moj otac je dremao u kolima, deda nije hteo da ga budi, i kaže ide malo, to nešto ih prati, kako stane i zaustavi kola, stane i to iza njih. Nakon par stotina metara, konji se smiriše, bila je velika čistina, nije bilo obale niti drveća, deda ništa nije video, konji su normalno išli, on je seo na kola, i nastavili su put. Pri ulasku u selo, ponovo je bio put sa obe strane obrastao obalom, a sa jedne strane bila je velika jaruga, takođe obrasla kojekakvim zelenišem, a možda 100 metara odatle je seosko groblje. Kako su se ponovo našli između 2 obale, konji ponovo postaše nervozni, osetio je neki ledeni vetar i neku jezu, kao neko čudno tiho pištanje ili plač čuo je s’vremena na vreme, i ponovo je imao utisak da ih nešto prati, ali da je ovoga puta odmah iza njih, i nije smeo da se okrene. Da ne bude zabune, moj deda je bio izuzetno hrabar i prilično prgav čovek, u selu niko nije smeo da ga dira, iako je bio sićušne građe, baš zbog toga što nije prezao ni od čega, kad je imao 12 godina, neki mladići od 16-17 godina, njih 10-ak su napali njega i njegovog druga na reci Savi dok su čuvali stoku, deda je izvadio svoj mali nož, i rokn’o u leđa nožem jednog, a svi su se ostali u Savu razbežali, a sličnih stvari bilo je i kasnije, tako da znam da deda nije bio kukavica, daleko od toga. Elem, nije smeo da se okrene, sve do jednog trenutka kad je osetio kao da mu je neko dunuo u vrat sa strane, ali kao da je nekakav ledeni dah, i kišica je sitna padala, vlažna, noćna, on se trgnuo i polako skrenuo pogled u stranu, i video je kako nekakav čovek korača pored njih, ali mu se ne vide oči, a gleda preda se, ne u njega i mog oca. Deda kaže da je čudno disao, kao nekakvo krčanje da je čuo, „kao kad mačka prede“, nešto slično, tako je govorio. Deda je bio ubeđen da nije čovek, i kad su bili naspram groblja, konji odjednom stadoše, stade i taj čovek, kaže deda, sve se utišalo, i kiše nije bilo, ni daška vetra, taj čovek je stajao pored kola, na manje od metar od njega, i gledao kao u zemlju, samo se čulo to čudno disanje; deda je zažmurio, i u strahu se prekrstio, i rekao „gospode Bože, smiluj se i pomozi“. Kad je otvorio oči, tog čoveka nije bilo, nigde oko njih, nije više bilo hladnoće nikakve, kišica je padala sitna, konji se smiriše, on siđe pored njih, povede ih, i tako kretoše dalje. Sve do ulaska u selo i silaska sa tog puta, osvrtao se unazad non-stop, ali ništa više nije video, sve je bilo normalno. Stigli su kući, on je odveo mog oca da spava, i rekao svojoj ženi da ide pred svoga oca, bio se sad uplašio za njega. Poneo je veći nož i sekiru sa sobom, i krenuo, naravno, dok je ispregao konje i zapregu, prošlo je jedno pola sata, pa je krenuo pred svog oca, kojeg je sreo jedno 50-ak metara pre groblja, znači pradeda je bio prošao normalno, pitao ga je jel’ sve u redu, da nije video nešto čudno, pradeda je rekao da nije, volovi su bili malo nemirni, al’ sve je bilo u redu. Deda mu nije pričao ništa, došli su kući, legao je i zaspao. Deda je odbolovao u krevetu skoro 20-ak dana od tog događaja, nikome nije pričao, i tek kad je ozdravio, ispričao je svojim ukućanima šta mu se desilo. Moj otac mi je pričao da se on ne seća toga, ali da je deda pričao da je tako bilo, a deda je tvrdio da je istina sve do svoje smrti, iako nije voleo o tome da priča, i kad su ljudi pričali o vampirima i vešticama, njegov komentar je uglavnom bio „eh, bapske priče“. Jbm li ga, ne znam šta da mislim.

To je ta priča. Ne znam, ljudi, možda se to njemu ili drugim ljudima učinilo, možda su halucinirali, kažu da kad se nadaš da vidiš nešto takvo, možeš da haluciniraš, tj. da mozak može da vidi ono čega nema, bar lekari tako tvrde ljudima koji vide natprirodne stvari. Ja sam lično išao ko zna gde sve nisam, imao sam godinama motor, išao sam i po selima i kojekakvim vukojebinama noću, nikad ništa nisam video, iako sam možda par puta to očekivao. U jednom selu u blizini Šapca, (a to je susedno selo od tog gde imamo imanje, gde je taj moj deda živeo) groblje je na kilometar od sela, sa jedne strane je šuma, sa druge neka obala, pa onda čistina, njive, nigde žive duše, a na sred groblja bila je sahranjena mlada žena, za koju neki tvrde da je ubijena, i na njenom spomeniku je isklesana statua sa njenim likom. Kad god sam noću prolazio motorom tuda, uvek sam se osećao neprijatno, i uvek je bilo pun gas dok ne projurim. Imao sam starijeg druga koji se par puta vozio sa mnom, i koji je to primetio, i pred nekim ribicama me je zezao kako se plašim, ja – tada 15-godišnjak, naravno da ću pred ribama tvrditi suprotno, i izazvao me je da zalepimo selotepom jednu salvetu na klupicu pored te statue, i da ja u 1 sat noću odem da je uzmem, i da je donesem, a na tu salvetu su se svi tu potpisali, da ne odem kući i ne donesem drugu   I ja ne imadoh kud, već pristanem. I pošto je bio vašar, bili smo do 1 tu, i te ribice, i onda smo otišli kod tog drugara, u kafanu koju je držao njegov otac, ja sam seo na motor, i pošao. Kad sam stigao, i zaustavio se, bila je mesečina, odmah sam video statuu na sred gorblja, i progutao knedlu. Motor sam ugasio, jer nisam imao prigušivač na auspuhu, pa sam mislio ako ima nešto, neću moći čuti da na vreme zbrišem. Ušao sam u groblje, priznaću da se umalo nisam usro od straha, ali sam naterao sebe da ne ispadnem pizda, rekoh sebi „il’ umri, al’ uzmi jebenu salvetu“, otišao sam do klupice, odlepio salvetu i uzeo je, i pošao nazad. Pri izlasku iz groblja, zastao sam, okrenuo se, i zamislio – ama ništa čuo nisam, osim ptičica iz šume, ničeg bilo nije, ništa video nisam. Seo sam na motor, upalio pa zastao i ponovo ga ugasio. Ljudi, ništa video nisam, ničeg čudnog niti sablasnog, i odjednom sam izgubio sav strah, kao da sam u sobi u fotelji, ama ništa ni čuo ni video nisam. Naravno, kad sam se vratio, pravio sam se faca i bilo je zezanje, ali od tada, uopšte se ne plašim grobalja i takve priče mi deluju neverovatne, jer kud sve nisam išao, zaista nikad ništa čudno video nisam. Ne mogu se zakleti da su sve te tuđe priče lažne, ali – priznaću da sam skeptik, mada volim da slušam ili čitam o tome

POzajmiću priču tvog dede za moj scenario 

Jer kako sam se ja nakažio tokom zamisli toga, nateraću i gledaoca :lol: