Vile i mitoloska bica u Srbiji :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz, био је сељак у Србији, за којег су многи веровали да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725 у селу Kisilova, можда данашње Кисиљево код Пожаревца. Северна централна Србија била је тад део Царске Аустрије (од 1718 до 1739).

Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због "страха" мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у "турска времена", то јест кад је село било под османлијској власти.

Извештај аустријског службеника спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и суделовало на "вампирску манију" Енглеске, Француске и Немачке. Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе.

Арнолд Паоле је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Арнолду Паолеу је једна од раних вампирских прича, која се очувала годинама без промене. Име Паоле је вероватно изведено од Павле, за Арнолда се сматра да је означавало његову војну службу у османлијској војсци, јесу хришћанске најамнике у Турке тад називали Арнаутима.

Ране 1725 Арнолд Паоле се вратио из турске војске у свој родни крај код Мораве. Северна централна Србија била је од 1718 под аустријској власти. Село се у каснијем извештају комесара Јоханеса Фликингера звало "Meduegia" (Медвица?), које се често тумачи са данашњом Медвеђом. Међутим, данашња Медвеђа се није налазила под аустријској власти. Помињу се више хајдука. Бивши најамник је купио нешто земље, окренуо се пољопривреди и био је брзо познат сеоској заједници. Могуће да је добијао новчану подршку аустријске војне управе, која је тежила да на граници према Османлијама држи војну милицију упозната тереном, околностима и турском војском. Заволео је ћерку једног комшије и обоје су се венчали.

Арнолд је говорио својој жени о свом страху да умре рано. Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији" (у оригиналу "bey Gossowa in dem türckischen Servien"), где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство; тај би се вратио из мртвих, то јест као мртвац не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до "турске Србије" где га је Арнолд убио. Арнолд је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега, да је напустио војску и вратио се родном крају.

1725 или 1727 Арнолд је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханес Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћи. Једни су тврдили да их је посећао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да "сиса" њихову крв. Неколико недеља касније нађени су мртви више људи, који су тврдили да су га видели, док узрок њихове смрти није био јасан. Број умрулих је бројао око четворо људи. Мештани су на предлог свог "хаднука" (хајдук, врачар, лекар?), који је раније присуствао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са са другим четвро умрулих.

1731 почело је ново умирање у Арнолдовом крају. Умрули су седамнаесторо људи, узрок њихове смрти исто није био познат. Прва која је умрула била је 60-годишња Милица, затим једно 8-годишње дете, 20-годишња Стана (умрула при порађају, говорила је да се мазала вампирском крви) и њено новорођено дете, један 16-годишњи момак (умро после три дана болести), једна 10-годишња девојчица, 17-годишњи Јоаникије (умро после три дана болести), онда "хаднукова" супруга, затим Ружа (умрула после десет дана болести), 60-годишњи Станче, 25-годишњи хајдучки син Милоје (умро после три месеца болести), Ружино дете (осамнаест дана старо), 21-годишњи Раде (умро после три месеца болести), жена локалног хајдучког барјактара са њеним дететом, дете "хаднукове" супруге, и 20-годишња снаха хајдука Јовице Станојка (умрула после три дана болести). Задња која је умрула, Станојка, говорила је да се петнаестак дана раније пробудила ноћи гушена те да је била дављена од Милоја. Прва која је умрула, Милица, јела је говече месо чију је крв наводно пио пет година раније Арнолд Паоле.

Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију, сачињену од комесара Јоханес Фликингер (Johannes Flückinger), леутнанта Бутенер (Buttener) и Ј.Х. фон Линденфелс (Ј.H. von Lindenfels), два војних лекара, Исак Зигел (Isaac Siegel) и Јохан Фридрих Баумгертнер (Јohann Friedrich Baumgärtner), и једног свештеника. Отворили су уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан "Gorschitz Haduck" (Горшић хајдук?), и локалних Цигана гробове умрулог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета, да ексхумирају њихова мртва тела. Што су нашли зачудило их је: Њихова мртва тела су изгледала да нису трулила, а коса и нокти као да су порасле. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Циганима да свим лешима са истим знаковима отсечу главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања. Његов извештај се објавио у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет рада. Центар дискусије био је протестантски део Немачке, у којем теолошком учењу није смело да буде такозваних повратника, који би се после њихове смрти показивали живима и њима чинили штету. Сам Фликингер био је скептичан према натприродним дешавањама па тако завршава свој извештај са: Да ли је то вампирство било од сотоне? Зашто се онда није отерао молитвама? Да ли је било природно (мисли на епидемију), зашто се на (њиховим) телима извшила таква казна или призор? Великим, неправедним и живим вампирима нек се отсечу главе и мртве нек се оставе на миру. Није ли међу вампирима био један разуман човек? Одакле доказати супротно? Како да се његовој родбини не урачуна у срамоту?

Извор: Википедија