Evo jedne priče koju sam čuo od starijeg čoveka iz Leskovca. Kao mladić živeo je u nekom selu u blizini Medveđe. Pošto je radio u Medveđi svako jutro sa prvim petlovima bi ustajao i kretao na posao pešice prečicama preko nekih livada. Jedne noći punog meseca bilo je toliko svetlo da su se petlovi zbunili i mnogo pre zore počeli da kukuriču. Čovek se spremio i krenuo na posao. Inače imao je psa koji ga je uvek pratio. Išao je tako neko vreme i ako je shvatio da ima još do zore i da su petlovi poranili (dešava se mada retko) nastavio je ka gradu jer nije znao koliko je sati. U neko vreme pas je počeo čudno da se ponaša, cvileo je i gurao se čoveku u noge. Ubrzo je i on sam shvatio šta je u pitanju jer je čuo prvo tihu a onda sve jaču muziku koja je išla u njegovom pravcu, ali nije video izvor muzike. Kada je stigla do njega išla je uporedo sa njim. Čovek je bio na smrt preplašen ali je zadržao prisebnost. Slušao je od starijih za tu pojavu i iz priča je znao da ta pojava ima hipnotičko dejstvo na čoveka. Naime lako ga zavede i kad krene za njom čovek završi u nekoj provaliji, reci, ili pogine na drugi način. Jedini način da se spasi je da se nekako otrgne tom hipnotičkom dejstvu i nastavi svojim putem. Junak ove priče je to uradio na taj način što je uzeo psa u ruke i tiho u sebi ponavljao sve molitve koje je kao mali naučio. Muzika ga je pratila neko vreme, nezna  koliko vremena jer se njemu činilo da traje večnost. On je svo vreme gledao u stazu ispred sebe i pokušavao da čuje smao molitve koje je ponavljao u sebi. Najednom posto je svestan da nečuje više ništa i sav srećan je zaključio da je ta pojava očigledno odustala. O ovome dugo nikom nije pričo sem svoim najbližima jer u to vreme nije bilo razumevanja za priče koje nemaju naučnu potvrdu.     Ja lično ne verujem u ove stvari ali eto podelio sam ovu priču sa vama jer ima mnogo sličnih na ovoj temi.

Ovo je slična priča jednog mog komšije, večeras ću je napisati, nemam sad vremena da kucam, ali je praava

Imam i ja jos par... Sto se tice prethodne, svi nebitni detalji su moja interpretacija, a prica je navodno istinita...

a jel moze neko (ako ima) da postavi slike (crteze) mitoloskih bica iz nase g folklora? u nekoj knjizi sam naleteo na te crteze, ali se nesecam kojoj. mozda 'ale i bauci '   

vile...

A mi imamo vile? :s

pa najpoznatija je ona iz prica o Marku Kraljevicu. vila Raviojla.

Vile su poznate, kako sam čuo, i kao labudice...

              Priča koju sam nedavno čuo možda i ima neke veze sa vilama tj. zavisi šta ko
misli o njima. Samo da dodam da se ovaj dogadjaj preko dvadeset godina prepričava na
našoj strani Dunava.
              Dakle, u tom kraju i dan-danas postoji spomen-česma podignuta u čast pogibije
partizana na tom mestu. Voda na tom izvoru je hladna kao nigde u okolini ali se malo ko
usuđuje da je koristi po mraku. To su znala i dvojica lokalnih seljaka ali su, posle celog dana
rada na polju, ipak tu zaustavili svoju zapregu natovarenu senom i osvežili se. Međutim,
kada su hteli da krenu, krave nisu mogle da naprave ni korak bez obzira koliko su se
upinjale. Pogledavši malo bolje, ona dvojica su ugledali neku ženu kako sedi na rudi tj. na
onoj motki koja štrči na kraju kola. Setivši se svih priča o tom mestu, nijedan nije ni
pomislio da je bolje zagleda a kamoli da joj priđe i "upita za zdravlje". Zanimljivo je da su sve
vreme pored njih prolazila druga vozila jer je ta česma u neposrednoj blizini autoputa. Ko zna koliko bi tu ostali da u neko doba pored njih nije prošao neki čovek iz susednog sela koji je traktorom vukao punu prikolicu sena. Sledećeg trenutka krave su povukle kola i
nastavile da idu kao da nista nije bilo. Kao po komandi, oba junaka ove priče su se
okrenula prema onom prolazniku i na vrhu sena u njegovoj prikolici ugledali onu "babu" !
                Može li neko pogoditi nastavak ? Sledećeg jutra su čuli da je taj čovek iznenada
umro !

Da ispričam jedno moje "iskustvo" da se malo opustimo. Pre nekoliko vraćao sam iz grada kući. Usput sretnem druga i pošto smo išli u istom pravcu započnemo razgovnr o raznim mitološkim bićima. Put nas navede pored groblja. Ponoć je još odavno prošlo. Kad smo došli do jedne česme drug mi je ispričao jedan njegov događaj iz detinjstva. Naime kad je jedne večeri prolazio pored te česme čuo je iza sebe korake kao ga prate. Bili su to sitni brzi koraci. Kada se okrenuo ukočio se od straha i totalno zanemeo. Video je malo, ružno, rogato stvorenje koje mu je reklo: "nemoj nikom da pričas" i potom nestalo. Tada se jedva dovukao do kuće i nikom nije pričao o tome do tog dana. Ja sam tada kao svaki normalni čovek počeo da ga zezam i to je trajalo dok nismo stigli do njegove kuće. Ja sam nastavio sam. Posle nekih stotinak metara čuo sma sitne korake iza mene. Nemoram da vam pričam kako sma se prepao. Kroz glavu mi je prošlo da je to stvorenje ljuto što mi je drug  ispričao taj doživljaj. Ubrzao sam korak ali sam i dalje čuo korake. Nekako sam skupio hrabrost i okreno se. I na svoje veliko olakšanje vido psića kako ide iza mene.