ВАТИКАН - Ватикански дневник "Осерваторе романо" похвалио је америчку цртану серију "Симпсонови", која ове године обележава 20 година постојања.

Лист је оцијенио да су занимљива филозофска размишљања јунака серије, њихове повремено оштре опаске и често немилосрдне критике на рачун религије и католичанства.

"Без главе породице Хомера Симпсона, и других јунака жуте боје, многи данас не би могли да се насмију", пише у тексту под насловом "Аристотелове врлине и Хомерова крофна", преноси АП.

Лист у овом чланку честита Симпсонима 20 година постојања, током којих су успјели да привуку и старију публику и заинтересују је за цртане филмове.

"Сценарио је писан реалистично и веома интелигентно, али га ипак треба критиковати због претјерано сировог језика и насиља у неким епизодама, као и због појединих екстремних избора сценариста", наводи се даље у тексту католичког магазина.

"Осерваторе романо" је коментарисао и епизоду у којој Хомер плачним гласом позива на Божију помоћ ријечима: "Обично нисам вјерник, али ако си тамо горе, спаси ме, Супермене!".

"Хомер налази последње уточиште у Богу, чак иако га понекад назива запањујућим именима. Али то су само мале грешке, ипак се њих двојица добро познају", пише дневник "Осерваторе романо".

Пренето са...

Египатски шеик: Забранити Божић у исламским земљама
   
Sunday, 27 December 2009
27.12.2009. | 13:36



EGIPATSKI ŠEIK ŽELI ZABRANITI BOŽIĆ

         Utjecajni islamski propovjednik Al-Karadavi pozvao je uoči Božića vlade islamskih zemalja da zabrane slavljenje ovog kršćanskog praznika u tim zemljama.
KAIRO - Utjecajni islamski propovjednik Al-Karadavi pozvao je uoči Božića vlade islamskih zemalja da zabrane slavljenje ovog kršćanskog praznika u tim zemljama.

Vlade nisu odgovorile na to, ne želeći se zamjerati ovom utjecajnom šeiku, smatranom za sivu eminenciju sunitističke grane islama, s većim utjecajem od mnogih visokih službenih predstavnika islama.

Karizmatični egipatski šeik Al-Karadavi (83) vodi u Kataru sunitski religiozni istraživački centar. Sjajan je govornik i ima ogroman utjecaj među sunitima, posebno u najvećoj arapskoj zemlji Egiptu.

Ovu njegovu fetvu neki analitičari dovode u vezu s nedavnom zabranom minareta, izglasanom na referenedumu u Švicarskoj.

“Arapi i uopće muslimani ne smiju više dopuštati slavljenje Božića”, ističe ovaj imam u fatvi, objavljenoj povodom kršćanskog najvećeg blagdana Božića.

Kršćanima u islamskim zemljama slavljenje Božića jednostavno treba zabraniti. Taj i slični blagdni su “haram”, to jest zabranjeni, u sukobu s islamskom vjerom.

Sukladno tome, ni u jednoj trgovini u islamskim zemljama ne smiju se prodavati božićnje jelke i drugo rastinje. Osim Saudijske Arabije, božićnje jelke se, inače, mogu naći i to prilično često u svim islamskim zemljama. Muslimani, uostalom, ne slave ni rođenje utemeljitelja svoje vjere proroka Muhameda, potencira Al-Karadavi argumentaciju protiv slavljenja Božića.

A kršćani se izmedju sebe ne mogu dogovoriti ni o datumu rodjenja i smrti Krista. U gnjevu i naletu zabranjivačkog raspoloženja ovaj propovjednik ide i dalje i zahtjeva da se sa svih kršćanskih hramova u islamskiim zemljama skinu križevi i da se zabrani upotreba zvona...

Ovaj egipatski muftija preselio se u mali ali bogati Katar zato da bi odatle bez problema sa vlastima mogao “propagirati pravi islam”. Na Zapadu je primjećen naročito zbog ekstremno oštrog reagiranja na karikature proroka Muhameda u Danskoj, kada je pozvao na totalni bojkot ove zemlje.

Fatva Al-Karadavija dovodi u veoma nerprijatnu situaciju niz vlada u muslimanskim zemljama u kojima postoje veće kršćanske manjine i gdje su često kršćanske stranke u vladajućim koalicijama.

Fatva je, navodno, prema egipatskim medijima, neprijatna čak i katarskim vlastima koje su pozvale Al-Karadavija da je ublaži i relativizira.

bitno.ba | Slobodna Dalmacija

Последњи пут ажурирано ( Sunday, 27 December 2009 )

Пренето са...

Пола века од смрти Албера Камија


Париз, 2.  јануара - Француска ће сутра обележити 50 година од смрти књижевника, филозофа и нобеловца Албера Камија.

Аутор „Странца”,  „Куге” и  „Мита о Сизифу”, који је погинуо је у саобраћајној несрећи 4. јануара 1960, митска је личност француске књижевности, подсећа Франс прес.

Француске власти и даље чекају на одлуку породице да ли ће остаци књижевника бити пребачени у Пантеон - споменик у Паризу који је од сахране Виктора Игоа посвећен сећању на француске великане. Председник Никола Саркози предложио је да остаци Албера Камија буду пребачени из Провансе у Пантеон, где почивају и Жан-Жак Русо и Емил Зола.
Камијева ћерка, Катрин Ками, која управља очевом заосташтином, изразила је „сумње” у вези са Саркозијевим предлогом, али га није одбацила. Пребацивању Камијевих остатака у престоницу противи се, међутим, његов син Жан Ками.

Камијев први роман „Странац”  (1942) продат је у седам милиона примерака и преведен је на око 40 језика. Аутор је и позоришних комада „Калигула”,  „Праведници”  и  „Опсадно стање”.
Ками је рођен у сиромашној породици 1913. године у Алжиру, где се школовао. Отац му је погинуо у рату 1914, а мајка је била кућна помоћница која није знала ни да чита ни пише. У Француску је први пут дошао 1940. године.

У својим делима Ками је развијао идеју о апсурду (Мит о Сизифу) и револту (Прометеј у паклу). За свог оца Катрин Ками каже да се залагао за више слободе и једнакости у свету, „желео је да говори у име оних који нису били у могућности да говоре за себе”.

По доласку у Француску, учествовао је оснивању листа који је био назван по групи отпора којој је припадао, а чије је седиште било у Лиону.  Ками је био левичар, али је 1951. године осудио тоталитаризам СССР-а у „Побуњеном човеку”, што је утицало на његов однос са Жан-Полом Сартром.
Погинуо је у саобраћајној несрећи недалеко од Париза. У то време радио је на роману „Први човек” који је издат постхумно.

Танјуг
[објављено: 03/01/2010]

Пренето са...

Ватикан критикује филм „Аватар"


Папа против Аватара
ВАТИКАН – Света столица се огласила поводом филма „Аватар” који се са огромним успехом приказује у многим земљама, истичући да то дело представља апологију паганизма.
Са досадашњом зарадом од преко 1,34 милијарде долара, „Аватар” је на путу да постане најрентабилнији филм у историји седме уметности.

Најновије остварење редитеља Џејмса Камерона које доживљава огроман успех, а који прате позитивне, али и негативне критике, привукло је и пажњу Ватикана.
Међутим, како преносе страни медији, Римокатоличка црква није заузела баш најповољинији став према новом блокбастеру.

„Планета Пандора на интелигентан начин флертује са псеудодоктринама које екологију претварају у веру миленијума”, изјавио је портпарол Ватикана.
Римокатоличка црква у имагинарној планети Пандори види апологију паганизма и подсећа да никако не треба мешати природу и Бога, пошто природа није божанство већ божије дело.
Ватикан, такође, жали што у филму има мало истинских осећања.

Пренето са...

 

Papa u sinagogi branio delovanje Vatikanu u ratu
Tanjug | 17. 01. 2010. - 20:40h | Foto: AFP | Komentara: 0

Papa Benedikt XVI (82) danas je, tokom prve posete sinagogi u Rimu, branio akcije Vatikana tokom Drugog svetskog rata, naglasivši da se delovalo na "diskretan i skriven način".

Papa je to rekao pošto je je lider jevrejske zajednice otvoreno ocenio da je jedan od njegovih prethodnika, ratni papa Pije XII ćutao, a trebalo je da govori glasnije protiv holokausta, u kome je stradalo šest miliona Jevreja i da pokaže solidarnost sa Jevrejima vođenim "u krematorijume Aušvica".
Izjava Rikarda Pacificija je, prema oceni posmatrača, do sada najotvorenija koju je jedan jevrejski lider uputio javno papi. "Ćutanje Pija XII pre šoe ( holokausta) još boli, jer se nešto moralo učiniti", rekao je Pacifici papi, koristeći hebrejsku reč za holokaust, javlja Rojters.
"Možda to ne bi zaustavilo vozove smrti, ali bi poslalo signal, reč utehe, ljudske solidarnosti, prema onoj našoj braći koja su transportovana u peći Aušvica", istakao je on.
"Sveta stolica je sama obezbedila pomoć, često na skriven i diskretan način", istakao je papa u govoru u sinagogi.
Za papu Benedikta, rodom iz Nemačke, ovo je zapravo treća poseta jevrejskoj bogomolji. Otkako je postao papa 2005, on je posetio sinagoge u Kelnu i Njujorku.
Uoči posete rimskoj sinagogi, nedaleko od Vatikana, izrazio je nadu da će to biti kamen temeljac u katoličko-jevrejskim odnosima, uprkos besu Jevreja zbog njegove odluke da papu Pija približi tituli sveca.
Mnogi Jevreji kažu da Pije, koji je bio poglavar Rimokatoličke crkve od 1939. do 1958. godine, nije učinio dovoljno da spasi Jevreje od progona nacističke Nemačke.
Papu Benedikta danas su pozdravili rimski i međunarodni jevrejski lideri u sinagogi na obalama Tibra.
Ova dvočasovna poseta je duboko podelila italijansku jevrejsku zajednicu baš zbog kontroverznog pape Pija.
Pacifici je u govoru odao čast mnogim italijanskim katolicima, sveštenicima i časnim sestrama za vreme rata, istakavši da su njihovi napori doprineli da ćutanje Pija boli još više.
Vatikan, međutim, smatra da Pije nije ćutao tokom rata, već da je radio iza scene, misleći da bi javna intervencija pogoršala situaciju i za Jevreje i za katolike u Evropi u vreme Hitlera.
Pre nego što je ušao u jevrejski hram, papi su danas domaćini pokazali ploču na kojoj se podseća na deportaciju rimskih Jevreja koju su izveli Nemci 16. oktobra 1943. i još jednu postavljenu za dvogodišnjeg dečaka koji je poginuo u napadu na sinagogu 1982.
Papa Benedikt je posetio rimsku sinagogu 24 godine posle pape Jovana Pavla koji je prvi poglavar Rimokatoličke crkve za gotovo 2.000 godina koji je ušao u jevrejski hram i nazvao Jevreje "našom voljenom starijom braćom".
Poseta Benedikta je duboko podelila italijansku jevrejsku zajednicu i očekivalo se da će je najmanje jedan istaknuti rabin i jedan preživeli u holokaustu bojktovati. Jevrejske organizacije ljutito su reagovale kada je Bandikt, koji je kao dečak bio nakratko član Hitlerove omladine, prošsog meseca odobrio dekret u kome se priznaju "herojske vrline" pape Pija.
Do titule sveca preostala su još samo dva koraka, ali bi, ipak, mogle proći godine dok se i oni ne pređu.
Jevrejske organizacije traže da se pre toga otvore ratne arhive Vatikana.

Izvor: Blic

пред премијеру Србији.....27.1.2010.


Павел Тихомиров

ЦАР

          Када је дописник ''Комсомолске правде'' упитао носиоца главне улоге у лунгиновом филму Цар, Петра Мамонова ''Како се он односи према савременом руском кинематографу?'' уследио је отприлике овакав одговор:
''А да ли ви када идете на пијацу купујете покварено месо?'' Ја сам се својевремено доста најео. Можда међу бајатом трулежи има и неко парче које завређује пажњу, но ја га нећу тражити''.

(http://www.rusk.ru/monitoring_smi/2009/11/20/petr_mamonov_ispolnitel_roli_ivana_groznogo_v_fil_me_car_my_boga_prevratili_v_byuro_dobtyh_usl)

Играни филм Цар по замисли аутора је призван не само да предложи посетиоцу пијаце ''нетрулежно парче''. Лунгин и дружина су себи задали мало виши циљ. Својим стваралаштвом он жели да из свести руског човека истреби ''остатке самодржавне свести''.

 

ТРУЛО МЕСО У УЛОЗИ УСИЈАНОГ ГВОЖЂА

Појављивање псеудоисторијског спектакла ''Цар'' изазвао је на ''Руској Линији'' живахну дискусију. Веома плодотворну дискусију. Јер ''Руска линија'' је већ поодавно превазишла чисто информационе ресурсе и претворила се у терен на коме се оцртавају контуре савременог Руског Православног погледа на свет.

Те контуре се пројављују не као последица академског размишљања него као усклађени одговори на изазове епохе.

Лунгинов филм је један од таквих изазова. И није он уперен само против личности првог руског цара Ивана Васиљевича Грозног. Ствараоци и пропагатори филма су покушали уделити своју лепту у подривање самих темеља руског православног есхатолошког погледа на свет.

Последица такве подметачине може постати претварање руског православља у нешто друго, у нешто, о чему се доста говорило и о чему ће се и у будућности доста говорити.

У вези с тим, хтео бих вас упознати са једном занимљивом репликом која се појавила на форуму ''Руске линије'' поводом злогласног филма и оних процеса друштвеног живота савремене Русије чије је олицетворење и оваплоћење постао феномен ''усађивање лунгиновског ,,Цара,,''

   Али, идемо редом.

 ***

''Цар'' почиње гласом који изван кадра саопштава да ће бити речи о догађајима који почињу 1565 године по Рођењу Христовом. ''Избор датума наравно није случајан, те године је створена Опричнина. Истина, те исте године почиње штампање књига али то није смештено у кадар. У њему се ионако мало шта може наћи осим акцента на запуштеност и неуредност Руса, који су на голо тело навукли рашивене азијатске кафтане. Руски азијати су запањујуће сујетни. Жестоки покољ између плота са немарно отесаним брвнима и подрума за мучење. (Подли људи, Александар Горбунов, ''Руска Линија''). (http://www.rusk.ru/analitika/2009/12/19/podlye_lyudi_/)

И ево, на екрану се појављује Цар...

И најсуморније претпоставке су се обистиниле.

Бивши глумац и вођа шизофреничне рок групе ''Звуци МУ'', Петар Николајевич Мамонов, који је прешао тежак пут покајања од ђавоиманости до јуродивости, нашао се увучен у стварање још једне карикатуре.

У вези са тим подсећам, да се лик Ивана Грозног појављивао у совјетској кинематографији више пута. Много тога је већ речено о филмовима Ејзејштајна који су рађени директно по Стаљиновој наруџбини. Сећамо се и филмске комедије режисера Леонида Гајдаја. Но, док је Ејзејштајн предузео не баш неуспешан покушај стварања лика самодршца који извлачи Русију из каљуге свађа и интрига, а Гајдај једноставно направио веселу карикатуру која је потпуно у духу народних анегдота, дотле Лунгин наставља потпуно другачију традицију.

Та традиција излази из руске ''дворске'' историографије по чијим је канонима допетровска Московска Русија осликана најцрњим могућим бојама. Са неизбежним медведима који лутају по градским улицама. ''За време Екатерине II родила се ''Петровска'' легенда о мудром цару-преобразитељу који је отворио прозор у Европу и који је открио Русији утицај, једино вредне, западне културе и цивилизације. Та легендарна, измишљена верзија, која је крајем 18 века постала званична, официјелна верзија, на жалост није оповргнута ни у 19 ни у 20 веку. Пропагандна измишљотина руске царице немачког порекла, која је узурпирала трон, до дан данас се код огромне већине људи сматра за историјску стварност''. (Лав Гумиљев. Од Русије ка России).

О томе ћемо говорити посебно, али не овде и не сада.

Уметничко оваплоћење карикатуре коју су створили ''историчари дворске школе'' представља слика Иље Рјепина ''Иван Грозни убија свога сина''. То осликано платно добро је познато. Мање је познато то да се Рјепину после завршетка слике осушила рука а да је писац Всеволод Гаршин који је уметнику позирао полуделог Цара Грозног, ускоро сам полудео.

Мамонов, који је позирао Лунгину, уопште није грозан. Он је пре свега хистерично-злобан. Ни поступци му нису грозни и нису одлучни, него хистерични, малтене слабашни. Покајање је неискрено и као омађијано. Природно да је логичан резултат предложеног разматрања само један- историја Русије представља својеврсну свирепу тиранију, притом најбеднију и најварварскију...

Апотеоза фантастичних предрасуда на тему ''мрачног средњег века'' постаје сцена у којој опричници, као најјароснији бољшевици, убијају Филипа, спаљујући живе монахе који су штитили његово тело, заједно са црквом у којој су се они склонили. Међутим, у време Ивана Грозног, за паљење грађевине са људима била је прописана (као и за издају државе) смртна казна... Наравно да није било никаквог својевољног ''скидања са дужности'' митрополита од стране цара, као ни дивљачких сцена пребијања светитеља у храму. Митрополит је био расчињен у складу са важећим правним нормама свога времена, на Сабору, уз то по оптужби ''духовних лица'' која су га оклеветала''. (Подли људи. Александар Горбунов, Руска линија) 

***

Разуме се да није проблем у томе што је неко приказао Ивана Грозног као безумног и крезубог клошара. Карикирано је представљен унутрашњи свет противуречне цареве личности, растрзане између сталне претње издајом од стране бојара и са друге стране страха од Божије казне.

''Цар није био сујеверан и сујетно побожан као што је приказано у филму, већ је био дубоко религиозан. Потпуно поимање постојања Бога и Његовог суда, имало је, између осталог, за последицу његово свакодневно преживљавање духовних катастрофа, духовних мука погубних за његову душу. Општепознато је његово дубоко кајање због тих злочина који су се одиграли током суђења издајницима отаџбине. Истина, у таква стања су га доводиле више од свега, управо издаје... Решење да учврсти опричнину прелазећи на суровије мере, није дошло одједном, него услед непрекидног низа државних издаја''.

Говорећи о жестокости Грознога цара, хтео бих споменути да су ''добри европски краљеви'' у XVI веку погубили по десет пута више људи него што је било погубљено у време цара Ивана Васиљевића. На крају крајева, само за једну, вартоломејску ноћ, која је постала појам за злочин, било је погубљено онолико душа колико за све време постојања Опричнине.

О томе је већ много тога речено...

Али авај, русофобски митови се показују задивљујуће жилавим.

Међутим, и сам цар је ''крив'' због тога.

Јер, шта су радили ''цивилизовани европејци'' побивши своје противнике?

Тачно, организовали су ватромете и илуминације, прослављајући уништење јеретика-хугенота.

А шта је радио Иван Васиљевић после сваке наредне казне над противницима?

Горко се кајао, покушавајући да се помоли за намножене грехе, које је он узимао на своју душу.

И баш то, јавно покајање, на западу је примљено у својству ''необоривог доказа посебне суровости руског цара''.

***

Очигледна антиисторијска димензија филма је тема за посебан разговор.

Сада бих хтео нешто рећи не о могућем тумачењу прошлости, него о могућој будућности. Предлажем вашој пажњи горе наведену реплику:

''Да либерализам умире већ је јасно не само његовим противницима. И најпроницљивијим  присталицама које прате шта се дешава, то је такође јасно. Сви ти псеудоправославни Лунгинови филмови били су први симптоми надолазеће беде.

Због чега је он одједном почео снимати такве филмове?

Он је први побегао са њиховог брода.

И он је побегао на НАШ брод.

Они ће ''прећи'' у православље<.....> са циљем ПРЕПРАВЉАЊА православља по својој мери. Да би ишчупали из вероучења и створене праксе православља, оно што је за њих неприхватљиво.

Први циљеви су већ видљиви: оцрнити монархију илити симфонију Цркве и државе или оно што је Иван Иљин назвао ''православним мачем'', чији симбол може бити свети благоверни кнез Александар Невски.

За њих је такво православље једнако смрти.

Ми уопште нисмо спремни за такав развој догађаја.

Чак још ни претњу не схватамо''.

У таквом преправљеном ''православљу'' више нико не може забранити свештенику да игра у филму кревељећи се, дочаравајући демонске пошалице, и може да снима серије глумећи бандите! Нас уверавају да је то ''мисија'' о. Охлобистина међу кинематографима.

Сам сам гледао репортажу на телевизији: свештеник Охлобистин (који у филму игра дворску будалу-оп.П.Т) полунаг са тетоважама, у прекидима се заједно са Мамоновим кревељи Лунгину, а у следећим кадровима он је већ у свештеничкој одори и са кадионицом иде око крстионице вршећи Свету Тајну Крштења.

На такву антирелигиозну пропаганду никакав Јемељан Јарославски није могао ни помислити.

Двадесетих година, на антирелигиозним ноћним скуповима вештица, плесало се одевено у свештеничке одежде. И сви су знали ко су они и осећали шта ће се десити.

Свештеник може бити и камионџија и таксиста, као што су многи у емиграцији радили, били радници, учитељи, као што су се многе наше баћушке трудиле у годинама прогона да буду научници и тајни свештеници као отац Глеб Каледа који је био чак хирург, као и свети Лука Војно-Јасеницки. Руски сеоски свештеници су углавном сами обрађивали земљу.

Но није се смело бити притворан.

Руски човек је знао да свештеник може бити грешник у свом приватном животу, али је његова служба нешто друго. Он предстојава Божијем Престолу. То природно страхопоштовање, које ипак, упркос десетлећима, обновљенци из заједнице о.Георгија Кочеткова и њиховог тражења рушилачких реформи црквеног живота са почетка деведесетих година су дечија игра у поређењу са оним духом који уносе у Цркву многи ''нови мисионари'' (Време подвала, Виктор Саулкин, Руска линија).

***

Зато, да би ПРЕПРАВЉЕНО ''православље'' било прихватљиво за највећи број људи који се баш не разумеју у све појединости и замке на које иду ''нововерци'', ствара се фантомско ''православље са људским лицем'' и његов антипод ''мракобесје''. Ти фантоми су снабдевени одговарајућим атрибутима.

Тако ''фантом православља са људским лицем'' подсећа на некакву разноврсност ''респектабилног хипи покрета'' и непрекидне пропаганде пацифизма и политичког либерализма.

Изјашњавајући се поводом филма ''Цар'', председник синодалног Оделења за узајамне везе цркве и друштва, протојереј Всеволод Чаплин је изјавио да је лик митрополита Филипа, кога игра Олег Јанковски, нема ништа заједничко са прототипом:''Митрополит Филип у филму ''Цар'' није митрополит Филип већ Андреј Димитријевич Сахаров, човек кога ја поштујем''. (совјетски научник, јарки заступник либерализма-оп.преводиоца)

Протојереј Всеволод је приметио да ''светитељ Филип у филму није хришћанин него пацифиста који устаје против свега што предвиђа принуду човека у овим или оним ситуацијама, неизбежним у овом нашем исквареном грешном свету а посебно у држави. Она ионако мора принуђавати људе, на овај или онај начин, за једну или другу ствар, да би ограничила зло и подржала добро...

Хришћанство се припрема за идеологију ненасиља и одрицања од државности. Мислим да светитељ Филип није носилац те идеологије.''

По речима пастира, данас се често морамо сретати са полемиком, у току које покушавају да утврде да би ''Христос све одобрио, све подржао, у други план би ставио питања о религиозној истини а у први план би ставио питања о томе како да се уреди да свим људима буде комфорно, весело и пријатно да живе у овом свету, не бринући ни о чему осим о тим пријатним и за савременог човека природним стварима као што су благостање, духовно спокојство и тиха радост уз созерцање по телевизору каквих тв сапуница или рекламних спотова'',-рекао је отац Всеволод. Али све то -приметио је он- нема никакве везе са хришћанством..(http://www.rusk.ru/news_rl/2009/12/30/protoierej_vsevolod_chaplin_eto_ne_svyatitel_filipp_a_andrej_saharov/)

***

Антипод таквог ''православља'' у свести људи треба да постане лик ''незналице мрачњака-обредоверца'' ''криптодиомидовца''. Тај фантом оптерећује целом хрпом одбачених карактеристика, од којих ћемо ми, у вези са предметом данашњег разговора, поменути тзв.''царебожије''.

У почетку је термин ''царебожије'' значило ревносно, не по разуму, поштовање светог государа у својству ''човека који је принео искупитељску жртву за Руски народ''.

Но сада та реч у устима ''нововераца'' значи нешто сасвим друго.

''Узгред, ко су то ''царебожници'' којима нас они упорно плаше? Људе који поштују Цара уместо Христа Спаситеља ја нисам срео чак ни међу болесним. Испада да су ''јеретици царебожници'' сви они који поштују сећање на Свете Царске мученике или сви они који воле и поштују сећање на наше цареве? Или су то они који се придржавају православног учења о Богоустановљености Самодржавне Царске власти и о Помазанику Божијем?'' (Време подвала. Виктор Саулкин, Руска Линија).

   После укорењивања слика из филма ''Цар'' у масовну свест људи ''царебожци'' ће се третирати у својству оних ''који желе баш таквог цара и стреме баш таквој Русији''.

***

   ''Главна Лунгинова мисао је да покаже да је у Русији државна власт увек била и биће уперена против Цркве и да међу њима не може бити никакве сагласности''- изјавио је у интервјуу Руској Линији о.Александар Шумски. (http://www.rusk.ru/news_rl/2009/12/19/zadacha_filma_car_vbit_klin_mezhdu_cerkovyu_i_gosudarstvom/)

На отворено деструктиван карактер филма -у односу према руској државотворној идеји- указивао је и познати историчар Вјачеслав Мањагин у својим отвореним јавним обраћањима председнику Руске Федерације. У свом другом обраћању Димитрију Медведеву он упоређује Ивана Грозног са Џорџом Вашингтоном и предлаже да се размисли: да ли је таква ситуација могућа у САД? Да 4. јула, на велики амерички празник, буде организована премијера филма у коме се Отац Нације приказује као психички поремећен човек? (У Русији је премијера филма организована на празник -Дан националног јединства- оп.преводиоца).

''Ако су наш народ и наша власт сагласни са тим да се тај филм и даље приказује слободно у киносалама широм земље, онда цео свет може помислити да се ми слажемо са том клеветом на Руску Државу, која је садржана у том филму''.  (http://www.rusk.ru/news_rl/2009/11/27/vyacheslav_manyagin_fil_m-car_podryvaet_osnovy_rossijskoj_gosudarstvennosti/)

И на крају, јављају нам наша православна српска браћа, да ће филм ''Цар'', на жалост, бити приказан у Руском Дому у Београду, са преводом на српски језик, 27. јануара, 2010 г., на дан највећег српског празника Светитеља Саве! Српске патриоте, искрени пријатељи братске Русије, који читају Руску Линију, били су спремни да протествују ако нека српска телевизија или биоскоп почне са приказивањем тога антируског филма али на жалост, тај филм први у Србији приказују они који би требали да промовишу руску културу у Србији а не русофобију. Надамо се да још није касно да Руски Дом у Београду одустане од приказивања ове очевидне антируске провокације на велики српски празник, празник Светитеља Саве Српскога.

                                                                                                   (Са руског превео: Ранко Гојковић)

Пренето са...

Preminuo Mihailo Marković

U Beogradu je u 87-oj godini preminuo filozof Mihailo Marković, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Mihailo Marković, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i filozof, preminuo je u Beogradu u 87-oj godini.


Bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, dekan i upravnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, organizator Korčulanske letnje škole, član Saveta časopisa "Praksis" i mnogih drugih časopisa.

Predavao je i na više evropskih, američkih i kanadskih univerziteta, kao jedan od najuticajnijih srpskih filozofa dvadesetog veka. Do 1995. godine bio je potpredsednik Socijalističke partije Srbije.

Biografija Mihaila Markovića

Mihailo Marković rođen je 24. februara 1923. godine u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Filozofskom fakultetu. Doktorirao je u Londonu 1956. godine.

Bio je predratni komunistički aktivista, partizan i saborac Josipa Broza Tita, a iz Drugog svetskog rata je izašao kao kapetan prve klase. Nakon toga je postao glavni Titov kritičar, učesnik i strateg demonstracija na Univerzitetu, 1968. godine, i pripadnik grupe "Praksis" među kojima su bili istaknuti filozofi i dosledni protivnici Titove "teorije i prakse" iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i BiH.

Od osnivanja Instituta za filozofiju u Beogradu 1967. godine, pa narednih osam godina bio je upravnik tog instituta. Vodio je i jedno od odeljenja Instituta društvenih nauka u Beogradu, a od 1973. godine je član Međunarodnog filozofskog instituta u Parizu.

U januaru 1975. godine je iz političkih razloga suspendovan na Filozofskom fakultetu i potom postaje jedan od poznatijih disidenata, aktivan u SANU za čijeg je dopisnog člana izabran 1963. godine.

Član mnogih naučnih Akademija u svetu

Držao je predavanja na mnogim evropskim univerzitetima i akademijama nauka, kao i u SAD i Kanadi. Biran je za člana mnogih naučnih društava i akademija u svetu.

Marković je jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije (SPS) i autor programskih načela te partije. Na prvoj sednici Glavnog odbora SPS u julu 1990. godine izabran je za jednog od potpredsednika. Novembra 1995. godine isključen je iz SPS.

U junu 2002. godine prisustvovao je neuspelom vanrednom kongresu SPS-a, posle čega se više nije stranački angažovao.

U novembru 2004. godine svedočio je na suđenju Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu kao svedok odbrane.

Objavio je knjige: "Filozofski osnovi nauke". "Dijalektička teorija značenja", "Formalizam u savremenoj logici", "Determinizam i sloboda", "Kritička društvena nauka", "Humanistički smisao društvene teorije", "Osporavanje i angažovanje" i "Etika i politika". Mnoga dela su mu prevođena u inostranstvu.

Marković je bio član i Aristotelovskog društva u Londonu, Bertrand Raselove fondacije, Međunarodne humanističke i etičke unije, Svetske federacije za istraživanje budućnosti, Međunarodna akademija za mir, Jugoslovenskog udruženja za filozofiju, Srpskog filozofskog društvo, Međunarodnog filozofskog instituta u Parizu, Međunarodni centar za istraživanja samoupravljanja, Srpske književne zadruge i Nacionalne komisija UNESKO-a.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/486531/Preminuo+Mihailo+Markovi%C4%87.html

Ватерполиста Андрија Поповић: На Румији треба саградити џамију!
SUBOTA, 27 FEBRUAR 2010 15:13    ИН4С, МИНА   
Ватерполиста Андрија Поповић је одлучио да демонстрира креативност у рјешавању питања православне цркве на Румији.

Да подсјетимо, своју либералну ширину Андрија Поповић је до сада доказивао разним предлозима када су у питању православне цркве. Први од предлога који је заинтересовао јавност је био да се могу стварати невладине организација које могу на демократски начин улазити у цркве турпијањем браве на улазним вратима, да би се наставило са предлогом да се мултиетничким прегалаштвом одређене цркве требају рециклирати до темеља. Не налазивши разумјевање за такве либерне предлоге, господин Поповић је нашао нови мултиетнички принцип, да се поред цркве одмах гради џамија, чиме се доприноси мултиконфесионалности црногорских простора.

Наиме, као предсједник Либералне партије Андрија Поповић је данас предложио да "ако се црква, која је 2005. године постављена на Румији, не уклони, Либерална партија сматра да би се мултиетничост тог мјеста сачувала једино тако што би ту биле саграђене још најмање двије цркве и џамија". "Не видимо шта би се друго могло урадити, а мислимо да ова власт нема снаге да улони цркву, тако да би држава требало да крене у тај пројекат односно да се саграде још двије цркве и једна џамија", рекао је Поповић агенцији МИНА.

Треба очекивати да ће ускоро предсједник Либералне партије упутити честитку Анкари, која изазива искрено дивљење Либералне партије због тога што је њена државна претходница Отоманска империја рушењем не само цркве, већ и џамије која је била на тој планини, сачувала мултиетничност њеног врха. То што на врху Румије није никада било џамије, па самим тим није могла бити ни срушена, лако се рјешава замишљањем да је била, те да је срушена, јер би се у противном Андрија Поповић показао као незналица, што се свакако мора избјећи због развоја демократије у Црној Гори.

Нема сумње да је неприхватљиво да факт својевременог рушења само цркве поквари добар сан, апетит и расположење, као и став Поповића о вјековној мултиетичности тог мјеста, што би представљало удар на идеју црногорског либерализма уопште. Зато Андрија Поповић прије градње џамије, ипак преферира рјешење да се, у складу са политиком коју су Турци водили, врх те плание поново, као некад, очисти од постојеће цркве, јер је мултиетичност врха неоспорна када не њему нема ништа.

Либерални лидер се залаже за формирање мултиетничке бошњачко-муслиманске општине Петњица

Уједно, предсједник Либералне партије сматра да је позив на рушење православне цркве на Румији од стране Ранка Кривокапића политички маркетинг предсједника Социјалемократске партије.

“Исто као што је политички маркетинг и то што се његов партијски колега Рифат Растодер сад, пред изборе, укључио у иницијативу за оснивање општине Петњица, што апсолутно подржавају либерали", рекао је Поповић.

Подршком формирању општине Петњица први либерал Црне Горе, Брда, Старе Херцеговине, Боке и Санџака  још једном похвално демонстрира своју политичку ширину, и мултиетнички однос према свакој стопи демократске државе. Неодустајност његових стремљења могла би ускоро да доведе до стварања истиnски мултиетничке Петњице, у којој у миру и сагласју, љубави и уважавању вјековима живе два народа: Муслимани и Бошњаци.

Пренето са...

Пакистанац спаљен жив јер није хтео да се преобрати у ислам

Пакистанац Аршад Масих (38), који је спаљен жив јер није хтео да се преобрати у ислам, сахрањен је јуче у Равалпиндију, преноси сајт AsiaNews.

Сахрана, којој је присуствовало више стотина људи, укључујући и чланове невладиних организација, одржана је четири дана пошто је његова жена наводно била силована, а деца била присиљена да гледају како га спаљују.

Масих је у понедељак увече преминуо од последица опекотина, које су захватиле око 80 одсто његовог тела.

Пакистанска полиција до сада није ухапсила ниједну особу одговорну за његову смрт. Ни Федерална влада ни Министарство за заштиту мањинских права такође нису покренули истрагу против нападача.

Извор АсиаНеwс-а наводи да су полицајци запалили Аршада, и то на основу његових "инструкција". Локални медији, пак, наводе да је Масих запалио сам себе, у знак протеста против малтретирања његове супруге Марте. Он је оптужио полицију да је у више наврата у полицијској станици малтретирала Марту, коју је послодавац пријавио због крађе 500.000 рупија (6.000 америчких долара).

 Хришћанска заједница у Пакистану негирала је ове тврдње, наводећи да постоје докази који указују на сексуално узнемиравање и укидање оптужнице против послодавца и полицајаца.

Очевидац, који је био у болници док је Масих истражитељима испричао своју верзију приче, тврди да је он навео да су га запалили полицајци на основу наредбе поменутог послодавца, који је присуствовао том чину заједно са другим екстремистима.

Аршад Масих је био ожењен и отац три детета, старости између седам и 12 година.

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=17358:2010-03-27-11-42-58&catid=78:globus&Itemid=176

Век од смрти Лава Николајевича Толстоја



Дрво живота мудраца и јеретика


Међу неколико најзначајнијих трагичних догађаја протеклог века редовно се убраја и разлаз између Руске православне цркве (РПЦ) и Толстоја, озваничен 1901. Не спори се да је то било неминовно, неизбежно. РПЦ писца избегава да помиње, сем ако је неко упита. Тема јој је веома нелагодна јер зна да је због ње од себе у протеклих сто година одбила значајан број интелектуалаца.





Из руске престонице се лако стиже до две стотине километара удаљеног обласног средишта Туле, чувеном по вишевековној производњи оружја, али и самовара. У полумилионском граду на реци Упи томе су посвећена два музеја. Међутим, посетиоцима је ипак главни циљ пута, ходочашћа, одлазак у оближњу Јасну Пољану, где је 1828. рођен и највећи део свог живота провео гроф Лав Николајевич Толстој, кога његови сународници несмањено поштују, колико као писца, филозофа, толико и као мудраца. Отуда се Јасна Пољана, где је писац сахрањен, након смрти 20. новембра 1910, с правом означава „срцем сваког Руса”.

Годишњице смрти су повод  процене како данашња генерација, али и институције друштва, доживљавају стваралаштво и поруке неког великана. У случају Толстоја, ни после сто година ништа није изгубило на актуелности. Држава и црква су поново блиске, у симфонији, мада другачијој, као почетком 20. века. Обе Толстоја сматрају „великим писцем”, међутим његови погледи су им и данас, као и некада, недопустиви. Још пролетос, грађански суд у Екатеринбургу, пре тога и у Ростову, означио је понављање неких ставова писца о цркви   екстремизмом, кажњивим са две до четири године затвора, по  282. параграфу Кривичног закона.

У европској културној јавности запажено је да Кремљ стогодишњицу смрти Толстоја није уврстио у календар важних годишњица. На педесетогодишњицу смрти, 1960. године, било је нешто другачије. Директор државног музеја Толстоја В. Ремизов  ово поређење не сматра неумесним. Пишчеви ставови о православљу, држави, односу власти према народу и данас „звуче оштро и непријатно”. Европа се после великог интересовања за Достојевског поново враћа Толстоју. Директор помиње да ће у јесен бити одржан „велики симпосион” о писцу, са више стотина учесника, који ће почети у Тули и Јасној Пољани, а завршити у Москви.

Толстојев одговор

Руска православна црква (РПЦ) писца избегава да помиње, сем ако је неко упита. Тема јој је веома нелагодна јер зна да је због ње од себе у протеклих сто година одбила значајан број интелектуалаца. Међу неколико најзначајнијих трагичних догађаја протеклог века редовно се убраја и разлаз између РПЦ и Толстоја, озваничен 1901. Не спори се да је то било неминовно, неизбежно. Удаљавање је трајало 12 година, од изласка романа „Васкрсење” 1899, у коме је писац оспорио учење и праксу цркве – о троједином Богу, непогрешивости васељенских сабора, непорочном зачећу, божанству и искупитељству Христа, загробном животу, о свештенству, обредима.

У потоњим делима је ова критика проширена. Дела су му и поред забране цензуре налазила пут до читаоца. Црква је 24. фебруара 1901. констатовала и обавестила јавност да је писац „ревносни фанатик” који шири противхришћанско, лажно учење, саблазан, кривоверје, да је тиме самог себе искључио из њених редова. Синодална одлука садржи дванаест тешких оптужби. Као „отпалом” од ње, моли се Господ да му подари „покајање и разум истине”.

Толстој је цркви одговорио, понављајући, чак пооштравајући своје критичне ставове. Још тадашњој јавности познат је и садржај писама  грофове супруге Софије синоду, као  и одговор који је добила. За цркву и верујуће меродавни су и коментари двојице тадашњих клирика који су касније проглашени светим. Јован Кронштатски је 1902. осудио „гнусно клеветање Русије”. Толстој је за њега радикални безбожник, подобан Јуди, самољубив човек помраченог ума. Слично је говорио и Теофан Затворник. Савремени православни зилоти, такође и наши, сматрају га суманутим „претечом антихриста”, човечанству је, уместо рибе (којом је Христос нахранио народ), понудио змију, зато је, по виђењу валамских монаха, у бездану, у загрљају демона.

Црква је још 1905. донела одлуку да, кад писац умре, не може бити служено опело. То ни он сам није желео. На преклињање супруге један свештеник је, без дозволе јерархије, тајно, две године после смрти, над гробом одслужио помен.

Толстој је следио Христа на свој начин, проповедао несупротстављање злу насиљем, залагао се за просвећивање и живот без раскоши. Осуђивао је глупост, сујету, лицемерје, неправдољубље. Говорио је да је „царство Божје у нама”. Филозоф В. Зениковски је овај поглед на свет назвао „мистичним иманентизмом”, такође, „етичким максимализмом”, а Толстоја „мучеником сопствених идеја”.

Ко је крив за разлаз између цркве и Толстоја, питају се протеклих 109 година многи у Русији. Најлакше је, сматра се, окривити једну или другу страну, или обе. Да црква ревидира свој став, као што се Ватикан добрим делом дистанцирао од деловања инквизиције, у Русији се не очекује. Писац А. Варламов, на пример, држи да је црква ипак погрешила, исто није поступила са Тургењевом, Чеховом, или Горким, који су потпуно одбацивали веру у Бога. Међутим, Варламов, као и бројни други интелектуалци, мисли да се црква нашла у тада безизлазној ситуацији на коју је морала да реагује, на тај начин као што је и учинила.

Толстој је био бунтовник против државног поретка, црквених догми и устројства. Подршка писцу у народу и међу ствараоцима била је знак расцрковљења и дехристијанизације, тумачи теолог Георгије. Морало се одмах наслутити да у Русији нешто тиња, страшно незадовољство које наговештава катастрофу, предзнак преврата и револуције. Отуда је ово разилажење симбол руских подела. Према прогањању цркве, њеном уништавању, чини се,  већина је током много деценија била равнодушна. Такође и према ликвидацији миропомазаног цара и целе његове породице. Још 1901. године, створена је основа непомирљивости, немогућности приближавања и дијалога о питањима погледа на свет. Није се наслућивало да је дат сигнал за „тотални раскол у руском друштву”. Црква је и данас свесна да, након овога,  никада више не може да поврати интелигенцију у своје крило.




На хумци мудраца и јеретика у Јасној Пољани нема крста, нити другог симбола. Израстао је невидљиви крст


На крају живота, у манастир

Пре девет година  почивши патријарх Алексије је замољен од потомака да „рехабилитује” Толстоја. Он је то одбио, по многима с правом, накнадно враћање писца у редове верника РПЦ значило би атак на његова уверења. Није се радило о анатеми, нити о изопштењу, ни проклетству, како поједини већ деценијама тумаче, истичу клирици. Тих речи није било у синодалној одлуци. Руска црква остаје при ставу да се за писца може молити за спас његове душе „само приватно”, али не јавно и у храмовима.

Недавно, средином јуна, патријарх Кирил посетио је древни Оптински манастир у који је Толстој отишао само неколико дана пред смрт на разговор са старцима. До дијалога није дошло јер они нису имали благослов епископа. Патријарх је, упућујући поруку данашњој руској готово потпуно безбожној интелигенцији, самоуверено упитао: Где се то упутио Лав Толстој на крају живота? Не у академију наука у Петроград, нити у неки салон, или удружење писаца, него у манастир, у Оптину, мислећи да му је он потребан.

На хумци мудраца и јеретика у Јасној Пољани нема крста, нити другог симбола. Израстао је невидљиви крст, како осећа историчар литературе Валентин Курбатов, то је заправо дрво живота, Гетсимански врт и Голгота Лава Николајевича Толстоја.


Живица Туцић
[објављено: 03.07.2010.]



Извор: преузето са сајта Политике