1) Tako ti je to kad te čitam ja, lajavi krelac! 

2) Ma neeemaaam  ja ego! Uopšte! 

3) A ko(nj) ti je rekao da nisam shvatio onomad? 

 

За Downloader-a

Vidi ovako ja i ti smo se jedan dan nasli i poceli nasu diskusiju.Mi imamo neke interese.Shvatili smo kako ovaj svet funkcionise.Losii smo ljudi ali posto smo jedini shvatili sta se desava u svetu zelimo da napravimo kontrulu nad ljudima.Kako bi upravljali sa njime.Ja i ti smisljamo nacin kako da ljudi budu poslusnu i kako da mnogo ne istrazuju i ne kopkaju tamo gde "ne treba" jer bi razmisljajuci svaki dan shvatili da i mi postojimo.Ali ja i ti se krijemo u senci i upravljamo celim drustvom.Kako bi ja i ti smislili nacin da kazem "zaglupimo ljude da ne razmisljaju a opet da budu poslusni".
   Evo kako, ja ti predlazem, Silvanus, hajde da vidimo cega se covek najvise plasi.Poceinjemo sa razmisljanjem jedan se plasi zmije,jedan oruzija ,jedan svadje jedan ovoga ili onoga.Ali svi se plase smrti.Hajde da im serviramo pricu kako postoji neko bice koje brine o njima i navodno ih cuva ali ako ih ne bude slusalo  ici ce u pakao.Itd..Medjutim ti mene pitas ej bre covece pa to ce jedan mozda poverovati ali sta ako dodje drugi koji nije procitao i koji u to ne veruje.Sta ce onda biti.Ali mi imamo i za to odgovor."Ne slusaj ga njega je djavo licno poslao na zemlju"."On iskusava tvoju veru""On se sluzi jezikom djavola bla bla bla" E vidis.I tako razmisljajuci malo po malo malo po malo.Nastade vera i religija....Odprilike (skracena verzija ,inace pisem roman o tome pa kada ga budem zavrsio da cu ti ako zelis da procitas ).


Ко о чему баба о уштипцима, а ја о твојим идејама и твојој оригиналности. Ја сам доста читао, а и сада имам исту особину, много волим књиге и то књиге најразноврснијих жанрова које ишчитавам са несмањеним жаром. Твоја теза о постанку религије је само једна у низу које су људи постављали. Она коју ти заступаш (ако сам је добро схватио из неколико твојих порука) је политичка хипотеза. А по њој вера и религија нису израз људске природе, него су у чувекову душу дошле споља. Веру су измислили људи да би живели на рачун других људи, да би их држали у покорности, експлоатисали, манипулисали њима...Ова хипотеза потиче још из античког доба од Критијаса (један од 30-орице атинских тирана). Ево како он то каже: У прастара времена људски живот беше без поретка и животињи сличан; владаше снага: нити добри добијаше своју награду, нити злочинац своју казну. Тек тада створени су казнени закони, да свуда влада једнако право. Ко је погрешио сада има да испашта, али пошто је закон задржавао људе да као и раније насиља чине отворено, људи су почели да злочин врше потајно. Тада је неки лукави, мудри човек измислио страх од Бога за смртне људе. Ако су потајни дело, реч и мисао, онда он уведе религију: Једно биће сија вечним животом, његов дух чује, види и пун је мудрости...Он чује сваку реч коју људи изговоре, и ниједно дело не остаје тајна његовом погледу. Чак када у тишини само замишљаш рђаво, богови то примећују, јер је свуда присутна њихова мудрост...Таквим страхом он зна да потресе душу човека...И безакоње уступи место законима, тако је мислим неки мудри човек најпре донео свету веру у богове...
Сличну тезу заступао је и Пол Холбах у Француској у 18-ом веку с тим што у његовој верзији творац религије није имао часне намере, да осигура ред у друштву, већ су религију измислиле варалице да би лакше управљале масама. Он каже да страх од непознатог тера човека да претпостави Бога, а како се буду развијале науке нестаће и овог страха. Занимљиво да је и Карл Маркс (сјајно је приметио значај рада у историји...) врло близак овом становиштву, с тим да у његовој теорији религија има корен у егоизму и фантазији човековој (о некоме јачем и бољем од њега, религија му пружа утеху...), а све је то измишљотина владајуће класе да би економски израбљивали људе. А од модерних мислилаца ту је Бертран Расел који мисли да се религија базира на страху, и то страху од смрти, страху од пораза, тајанственог ( а делимично и на жељи за неким јачим који ће помагати у невољама). Наука ће нам помоћи да превазиђемо ове страхове, а не да тражимо савезнике и помоћнике на небу. Наравно да је кроз историју људске мисли било још људи са оваквом идејом или неким сличним алтернативним објашњењима порекла религије (Фојербах, Ниче, Фројд...). Ја ћу се концентрисати на ову идеју о наметању вере са стране и на тези о страху.
 
Ако је религија једно осећање које је страно човеку ( а ја напротив мислим да је вера својствена човеку и да је једна свеопшта људска појава), како је онда морао бити вешт тај властодржац који је не само својим савременицима наметнуо нешто што је страно човеку, већ је то успео да наметне и далеким потомцима до дана данашњег. И то га је тако дубоко утиснуо да га се човек не ослобађа ни под ударцима атеизма( пример Русије, Србије, Пољске, Румуније...) и гоњења није избачен из човека. Ако је атеизам природно стање човека (а ја мислим управо обрнуто, да је религиозност природно човеково стање, што показује историја свих народа и култура света кроз историју), онда је та варалица н чудотворац већи од Коперфилда, јер је успео да по теби атеистичку природу да промени у религиозну. Друга мана ове теорије је психолошко-морална. Вера пружа човеку утеху и служи као одличан темељ морала. А ако је човек по пророди атеиста, а вера ставља на њега тешке обавезе (на пример: Ко тебе каменом ти њега хлебом; Будите савршени као Отац ваш небески; Љубите непријатеље своје...), онда је тим теже наметнути целом људском роду овакво неприродно осећање и овакве обавезе, а човек увек тежи да избегне обавезе и оно што му се намеће. При том ово иде и на штету оних који се намеће. Треће, ова теорија имплицира да су људи другима наметнули до тада непознати појам (а то значи да су једни били невероватно напредни у односу на друге, са таквом моћи апстрактног мишљења да је ово заиста фантастична претпоставка,,,), а сви други немају ни најмање религијске свести или потребе у души. Четврто, коси се са историјским чињеницама. Религија је постојала и пре државе или црквене организације. Постојала је и код пећинских људи (какву су тек они моћ апстракције имали...). Постоје и религије без свештеника...
Слажем се да код неких људи постоји страх од природе, смрти, непознатог, бекство од кривице..Неки мислиоци су корен религије тражили у неким аспектима људске душе-психе. Али ни ови мислиоци нису лишени својих предрасуда који им замагљују размишљање.
Сигурно си до сада приметио како питање Божијег постојања или непостојања изазива велике потресе, али и предрасуде.
Можда нека од њихових теорија објашњава порекло религије, али од претпоставке до доказа далек је пут (и нико га до сада није прешао). Вероватно зато што ово питање улази у подручје метафизике, а самим тим не оставља много простора за доказивање( претпостављам да знаш шта је предмет метафизике).
Мислим и да се слажемо да је емпиријским методама немогуће негирати Божије постојање (треба претражити цео космос, а када би то и било могуће, поставља се питање начина детекције оваквог бића- Бога).
Философи могу да поставе теорије, психолози да понуде разлоге зашто човек измишља религију(шта то душа пројектује...). Али, показати шта може да уради човек, не говори нам шта је човек стварно урадио. Све ове философско-психолошке теорије нуде алтернативу у односу на религиозни поглед на свет. Ја се слажем да човек може да измишља религиозна искуства из разноразних разлога, али то не доказује да сви људи тако чине (ово је једна опасна генарализација).

Е сада ћу да ти покажем да живимо у свету у коме важи и Еуклидови закони, односно да батина има 2 краја, да сечиво сече у оба правца.
Каква је психологија атеизма? Неверовање се не заснива толико на интелектуалној равни, колико на моралној и психолошкој. Није проблем у чињеницама за Божије постојање (има их, али си ти сада затворен за њих...), већ у непријатељском ставу према Богу. Јер жеља ових људи (који не верују у Бога)је да Бог не постоји. Бог није у центру њихових пројекција, тежњи, жеља...Занимљиво је и да се на овој основи заснива не само атеизам, већ и све религије које је сам човек направио (види стару веру Словена, Римљана, Египћана...)
Јер се открива гнев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди (Римљанима 1,18)
Не говори се о безразложном гневу, већ о безбожности и неправди. Безбожност и неправда су супротни вери и правди. А безбожност и неправда се се састоје у држању Истине, Бога у неправди. Истина о којој се говори је она која је у души сваког човека, а то је боголикост душе, и светитеља и безбожника. Када је душа у гресима и пороцима, онда се истина Божија држи у неправди (када неко зна да не треба вређати, а вређа, када зна да је крађа грех, а краде, тај држи истину у неправди ). Човек потискује ову истину Божију, о својој боголикости душе, јер се она противи самом начину његовог живота (греху...) Знање о Богу није скривено, већ откривено (у природи, у законима који у њој владају, у смислу живота, сврси свега створеног, у Божијем Откривењу...), оно је доступно свима.
А ако људи не могу да се осведоче у овим доказима и аргументима, није недостатак у аргументима, већ у дотичном човеку. Ово није никакав недостатак чула или интелекта, дакле није проблем у недостатку знања или проблему са сазнајним могућностима, проблем је у моралној мањкавости. Проблем није интелектуални, већ морални. Али он прераста у интелектуални проблем, онда када је ум под притиском етике и предрасуда против Бога.
А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму, неголи светлост; јер њихова дела беху зла. Јер, сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена. (Јован 3,19-21)
Јер, људи су познали Бога, али нису хтели да прихвате оно што су познали.
Није проблем у незнању, нико се не криви за оно што не зна, али Божије откривање је такво да човек нема изговора у незнању. Проблем је у одбијању да се користе доступни подаци.
Човек одбија да схвати ове податке из страха (од Бога, осећања кривице...), лажног поноса, антипатије, гордости...
Светлост је засијала, али људи затварају очи да је не виде, али као што сунце примећујемо и кроз затворене очи, тако и Истина Божија сија упркос нашем противљењу. Ако је неко у рату са чињеницама, одбија да их призна, његови закључци ће бити нетачни. Интелектуални проблем је изникао из моралног,
Говорећи да су мудри полудеше и заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца (Римљанима 1,22-23)
Пад морала је последица кварења погледа на свет. Па како су људи одбили да познају Бога и у мислима, не желе га ни у својим животима, не желе Бога Љубави, не желе Господа Исуса Христа, не желе Бога као заједницу три личности, Свету Тројицу...Не желе да буду у заједници са Богом, већ изван Бога, а овакав покушај га одводи у безбожништво. Занимљиво да бити луд може да има и интелектуално и теолошко значење. Луд може бити и човек са поремећеним интелектом, али и онај који прекида заједницу са Богом. Овде се мисли на лудост која је резултат прекида заједнице са Богом. У овом пасусу се говори да је мудрост плод побожности, а не академског образовања. (у Старом завету у 14-ом псaлму се каже: Рече безумник у срцу своме: нема Бога; неваљала су дела њихова...) Постоји разлика између стварне мудрости и човековог приказивања мудрим. Проблем је што се неко ко није мудар, прави мудрим. Па зато он одбацује Бога и замењује га идолима (како беше она песма: не веруј у идоле, у лице са филма и насловних страна ти можеш без њих, не слушај шта ти кажу, све је то лаж, све је реклама, све је то трик, не, не, не веруј у идоле...).
Сусрет са Богом Живим изазива страх и стрепњу код човека. Човек доживљава шок. Јер, овај сусрет је сусрет Светлости и таме (као што знамо, тама нема онтолошко постојање, нема се шта изучавати, проучавамо само светлост...), а људи су се привикли на таму. Када човек дуго времена проводи у замраченој просторији и изненада се упали светло...Ми просто обневидимо, прижељкујемо да се вратимо у таму, светлост нам смета...Грешни човек се суочава са Светим и Безгрешним Богом. А у том сусрету наша слика и представа о нама самима доживљава болан ударац, непријатно изненађење.
И рекох себи: јаох мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер цара Господа над војскама ( Господ Саваот) видех својим очима (Исаија 6,5)
У сусрету са Богом пророк Исаија осећа се ништавно, кука, јер ће страдати. Зашто? Суочио се са Божијом славом, а слика коју је до тада имао о себи се распршила када се упоредио са Светошћу Божијом. У овом сусрету Бога и пророка Исаије, видимо како се развија сазнање и Бога, али Исаија не сазнаје само о Богу, већ и о себи самом. Негов его је поражен и зато он мисли да умире, да нестаје. У сусрету са Богом, он себе спознаје прљавим, а прљави су и други људи када се упореде са Богом. А овде је присутан осећај нечистоће, који је везан за човекове грехе и за кривицу коју због њих осећа. А када се очисти, безакоња му се опросте, он се осећа очишћеним. Антагонизам је између Бога и Исаије, између Бога и људи. Бог не жели да Исаију остави у оваквом стању, стању опште поражености, већ му пружа оздрављење и очишћење. Сусрет са Богом који је апсолутно, тотално другачијим нас плаши, поражава...
Има један сличан догађај и у Новом завету, када апостоли хватају рибу целу ноћ и ништа не улове, а онда им Господ Исус каже да опет изађу на дубину и да баце мреже и ухвате мноштво риба, а мрежа поче да се кида. И после овог необичног улова Петар каже: Изиђи од мене, Господе, јер сам човек грешан (Лука 5, 1-9) У реду, запрепастио се због улова, али зашто моли Исуса да оде од њега? Зато, јер Петар схвата да се суочава са самим Богом, са нечим савршеним, а то га плаши, јер доживљава себе малим и лошим у поређењу са Господом Исусом. Петар је препознао светост у Исусу. А оно што је видео у поређењу са собом му се није допало и жели да се удаљи од тога, од извора Светости, од Бога. Жели да остане у тами.
По мом личном искуству, сви који се сусретну са Исусом, Његовим делима или речима, кажу да је он идеални човек, узор за људе, пут који треба следити и...један велики уздах што и они нису такви или што не могу и не желе да буду такви...
Господ Исус Христос је засијао јаче него сјај свих звезда заједно, продрмао је темеље света. Оно што Он представља, опасност је за човеков его (за онај лажни понос, ароганцију...), јер у сусрету са Њим, све се мења. У поређењу са Њим, Његовом љубављу, Његовом племенитошћу, милосрђем, сва наша људска дела постају патуљаста. Transit gloria mundi. Овако пролази слава света. Шта онда остаје? Остаје слава Божија.
Ми се трудимо да прикријемо своје мане, све оно што нам се на нама не допада, чега се стидимо, желимо да побегнемо, тражимо уточиште, али у исто време желимо да нас други прихвате, да нас упознају...Бекство од...и корак ка...Упознати се са Богом, открити себе до краја, изврнути душу наопачке је болно и непријатно, али у исто време ја желим тај сусрет (као што ни апостол Петар није отишао од Господа Исуса,  желео је заједницу са Њим). Ова жеља је амбивалентна, желим да се сакријем, а желим и да будем препознат. Човек жели да Бог склони поглед са његових греха, нечистоће, са његове срамоте, Поглед Божији је продоран, сече као ледени ваздух у Сибиру, као када се дах леди на бради док га испуштамо. Човек више ни сам не жели да гледа своја безакоња, а камоли Бог, долази до покајања, оног правог земљотреса душе...И у дубинама овог преумљења, човек се коренито мења и долази до опроштења.
Па као што у 51 покајном псалму Давид вапи:
Смилуј се на ме, Боже, по милости својој, и по великој доброти својој очисти безакоње моје...
Тако и после опроштаја он пева:
Господе! Ти ме кушаш и знаш...Ти знаш помисли моје издалека...Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега кида бих утекао? Да изађем на небо, ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си...Ни мрак ме неће замрачити од тебе, и ноћ је светла као дан; мрак је као видело (Псалам 139)
Где год да човек оде и тамо је Бог. Нема заклона од њега, јер је човек познат од Бога, а људи неће да познају Бога. Човек познат од Бога, који се покајао и очистио, не осећа страх пред погледом Божијим. Није то поглед странца, већ Вољеног. Као што се човек пред драгом-драгим не стиди, тако се ни покајани не стиди пред Господом. У љубави нема страха. Само тамо где нема љубави, постоји стид, страх...
Људи отуђени од Бога, покушавају да се сакрију од Њега, боје се, негирају Га, дрхте, стрепе, боје се да их Он не зароби и не поништи. Човек прави искривљене слике о Богу, јер мисли да му Он смера зло, човек пројектује на Бога своје најгоре и најгнусније мисли и намере. Боји се да буде разоткривен пред Њим. А Бог не жели ничију пропаст, већ да се човек обожи, да се спасе, да позна себе и друге и Њега. Сусрет са Богом може довести до покајања, до познања Истине, Истине која ће нас ослободити страха. Када греши, човек увек жели то да сакрије и од себе и од других (своја лоша дела човек врло успешно потискује, а туђа памти...). А онај други од кога се скрива ово злодело је управо Бог.
Бог за атеисту представља претњу његовим жељама, хтењима, амбицијама...Зато му је Он овако одбојан и зато је толико агресиван против Њега. Воља атеисте је у раскораку и сукобу са Божијом вољом, а овакав супротан смер воља, неминовно доводи до сукоба. То су они које је Милтон опевао у свом "Изгубљеном рају"-Боље је владати у паклу, него бити слуга на небесима и боље је успети по цену зла, него ли због врлина и спаса. Али ако се ослободе страха, прихвате да се сусретну са Богом, спознаће само Љубав, Слободу деце Божије, упознаће себе, покајаће се и променити...

Дакле да завршим, а завршићу са речима Оног, који је алфа и омега, први и последњи, са надом да ће сви људи доћи до спознаје...

                         И познаћете Истину и Истина ће вас ослободити (Јован 8,32)

Evo malo da se vratimo na temu.Danas je u Sabornoj crkvi svetu arijeresku sluzbu sluzio Vladika Atanasije rakita na kojoj su bili veroucitelji iz beogradske eparhije.Posle liturgije vladika je sa minustrom vera odrzao jednu kratku tribinu na kojoj su razmotrena pitanja sa kojima se susrecu veroucitelji u skolama.Naima veroucitelji nemaju ista prava kao i nastavnici drugih predmeta.Govor ministra i vladike je sniman tako da ce biti na ovom forumu za koji dan

A sad po koja slicica

      



Бесједа Његовог Преосвештенства Епископа Хвостанског Г. Атанасија (Раките) са Свете Архијерејске Литургије, коју је у недјељу 23. децембра служио у Саборној цркви у Београду. Након Свете службе Божије одржан је скуп вјеруочитеља Митрополије Београдско - карлобвачке.

Preuzmi

Ако је религија једно осећање које је страно човеку ( а ја напротив мислим да је вера својствена човеку и да је једна свеопшта људска појава), како је онда морао бити вешт тај властодржац који је не само својим савременицима наметнуо нешто што је страно човеку, већ је то успео да наметне и далеким потомцима до дана данашњег. И то га је тако дубоко утиснуо да га се човек не ослобађа ни под ударцима атеизма( пример Русије, Србије, Пољске, Румуније...) и гоњења није избачен из човека.

Kada budes upoznao strah, ce ti se kazati.Ili da probam da ti  prevedem.Strah i emocije su brze od tvojih misli ne daju ti da ih upoznas jer sve sto upoznas ti pojmis shvatis i razumes.Te se toga vise ne plasis.Da smo rodjeni bez straha od nepoznatog ,logicno ne bi danas bili zivi.Strah je nas najveci i najverniji prijatelj cuva nas od nepoznatog.A pak ako njega zelis da upoznas jer je i on sam nepoznato bice za tebe ,moraces da ga stignes mislima a on stalno bezi kao sapun iz ruke koji zelis da stisnes.Cini ti uslugu.Jer da i strah mozes da poimis ne bi vise bio strah ti bi bi super bice koje se nicega ne boji.Zato je taj ,ili ko vec ,(ljudi koji su dosli do granice razuma )granicu nazvali bog.Zato je taj "вешт тај властодржац " znao da ljudi nikada nemogu da se oslobode straha ,zapravo nikada ne mogu da ga upoznaju...

Да ли си можда читао Дину од Френка Херберта?
Види шта он каже: Страх сатире ум. Страх је мала смрт која доноси потпуно брисање. Спремно ћу се суочити са страхом. Допустићу му да прође преко мене и кроз мене. А када буде минуо, управићу своје унутрашње око да му осмотрим трагове које је оставио. Али тамо куда је страх прострујао неће остати ничега. Преостаћу само ја.

Мислим да ти је мој одговор јасан. 

Да ли си целу поруку прочитао? Ја се онолико расписао, а твој коментар...

Аријанска јерес?   

Cenzura! Vredjanje ucesnika foruma je strogo zabranjeno!

Protiv!

Šta je to krštenje Svetim Duhom?


Pitanje: Šta je to krštenje Svetim Duhom?

Odgovor: Krštenje Svetim Duhom se može definisati kao čin kojim Sveti Duh stavlja vernike u zajednicu sa Hristom i u zajednicu sa ostalim vernicima u telu Hristovom u trenutku spasenja. Prva Korinćanima 2:12-13 i Rimljanima 6:1-4 su centralni odeljci u Bibliji gde možemo naći ovu doktrinu. Prva Korinćanima 12:13 kaže:"Jer smo svi mi jednim Duhom kršteni za jedno telo, bili Judeji ili Grci, bili robovi ili slobodni. I svi smo jednim Duhom napojeni." Rimljanima 6:1-4 kaže: "Šta ćemo dakle, reći? Da ostanemo i dalje u grehu− da bi se blagodat umnožila? Daleko od toga! Kako ćemo mi, koji smo umrli grehu, i dalje u njemu živeti? Ili ne znate da smo svi mi, koji smo u kršteni u Hrista Isusa, u Njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno sa Njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih Očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom." Iako Rimljanima 6 specifično ne spominje Duha Božijega, ipak opisuje vernike i njihovo mesto pred Bogom a Prva Korinćanima nam kaže kako se to dešava.

Potrebno je pogledati tri činjenice koje će nam pomoći da usaglasimo naše razumevanje o krštenju Duhom. Prvo, Prva Korinćanima 12:13 jasno kaže da su svi bili kršteni baš kao što su svi bili napojeni (prebivanje Duha). Drugo, nigde u Pismu se vernici ne upućuju da se krste Svetim Duhom. Ovo ukazuje na to da su svi vernici već iskusili ovu službu. I poslednje, Efescima 4:5 izgleda da se odnose na krštenje Duhom. Ako je ovo slučaj, krštenje Duhom je realnost svakog vernika, baš kao što su “jedna vera” i “jedan Otac”.

Da zaključimo, kod krštenja Svetim Duhom, se dešavaju dve stvari, (1) ujedinjuje nas sa Telom Hristovim i (2) čini pravosnažnim naše raspeće se Hristom. Biti u Nejgovom telu znači da smo vaskrsnuti sa njim u nov život (Rimljanima 6:4). U tom slučaju treba da se staramo i održavamo to telo u funkciji kao što se navodi u kontekstu Prve Korinćanima 12:13. Prolaženje kroz krštenje jedinim Svetim Duhom služi kao osnova za održavanje jedinstva crkve, što je kontekst Efescima 4:5. Biti ujedinjen sa Hristom u Njegovoj smrti, sahrani i vaskrsenju kroz krštenje Duhom polaže osnovu za razumevanje naše odvojensti od sile prebivajućeg greha u odnosu na naš hod u novom životu (Rimljanima 6:1-10, Kološanima 2:12).


Šta se događa posle smrti?


Pitanje: Šta se događa posle smrti?

Odgovor: Pitanje šta se dešava posle smrti može da bude zbunjujuće. Biblija nam ne kaže sasvim jasno kada će osoba doći do večnog odredišta. Biblija nam kaže da odmah posle smrti, osoba ide u nebo ili pakao u zavisnosti od toga da li je primila Hrista kao svog Spasitelja. Za vernike, to znači da posle smrti napuštaju telo i idu u prisutnost Gospodnju (2 Korinćanima 5:6-8; Filipljni 1:23). Za neverne, to znači da posle smrti idu u večnu kaznu, u paklu (Luka 16:22-23).

Ovo je mesto gde može doći do zabune po pitanju toga šta se dešava posle smrti. Otkrivenje 20:11-15 opisuje sve koji su u paklu, da su bačeni u vatreno jezero. Otkrivenje, poglavlja 21-22 opisuju novo nebo i novu zemlju. Samim tim, izgleda da do poslednjeg vaskrsenja, osoba posle smrti prebiva u “privremenom“ nebu ili paklu. Večno odredište osobe neće biti promenjeno, ali tačno “mesto“ večnog odredišta će se promeniti. U nekom trenutku posle smrti, verni će biti poslani u novo nebo i novu zemlju (Otkrivenje 21:1). U nekom trenutku posle smrti, neverni će biti bačeni u vatreno jezero (Otkrivenje 20:11-15). Ovo su krajnja, večna odredišta svih ljudi – zasnovano isključivo na tome da li je osoba verovala samo u Isusa Hrista za spasenje od svojih greha.


Link

"Verska nastava da ne razdvaja"


Beograd -- Ministar prosvete Tomislav Jovanović kaže da je potrebno rešiti status veroučitelja u školi i da je država spremna da to učini i doprinese kvalitetu nastave.



"Potrebno je stvoriti odgovarajuće uslove i za donošenje novog nastavnog plana i programa, kao i udžbeničku literaturu. Zajednički treba da učinimo sve da se verskom nastavom deca ne razdvajaju", rekao je Jovanović na prvoj sednici Komisije Vlade Srbije za versku nastavu u školi, saopštilo je Ministarstvo prosvete.

Za predsednika komisije izabran je episkop bački Irinej.

Komisija je zaključila da je potrebno doneti stručno uputstvo koje će urediti izjašnjavanje učenika za obavezni izborni predmet versku nastavu ili građansko vaspitanje.

Izvor: B92