PETAR PETROVIĆ-NJEGOŠ (1813-18510, srpski i crnogorski pesnik

Njegoš je rodjen u Njegušima, Crna Gora, kao princ po nasledstvu. Vladika Petar I Petrović uzeo ga je kod sebe 1825. da ga priprema za svog naslednika, a već sa 17 godina postao je upravitelj Crne Gore. Odmah je ustanovio Savet, osnovao Narodni sud, uvećao plaćanje poreza i započeo obrazovanje “Perjanika” (kraljeve garde) i policije. Uporedo je položio osnove moderne prosvete. Petar Petrović– Njegoš zapamćen je kao veliki pesnik i vladika crnogorski Rade. Za života je svojim grandioznim delom izgradio sopstveni pijedestal besmrtnika. U srpskoj literature važi za najvećeg pesnika, a u Crnoj Gori za njenog najvećeg sina. Svoja dela pisao je u stihu, neprelazne književne vrednosti. Najznačajnija dela su mu: "Gorski vjenac", "Luča Mikrokozma", "Posveta prahu oca Srbije", "Svobodijada" (prevod prvog pevanja "Ilijade"), "Pustinjak Cetinjski", "Pesma" i druga. Za sve Crnogorce Njegoš je bio i ostao mit i gotovo svaki Crnogorac zna "Gorski vjenac" napamet.

JOSIP PANČIĆ (1814-1888), srpski botaničar

Josip Pančić rodjen je u Ugrinama, a školovao se u Gospiću, Rijeci, Zagrebu i Pešti. Doktorirao je u Pešti 1842, a disertaciju je napisao na latinskom. U Srbiju je dosao 1846. i najpre radio u Negotinu, zatim u Jagodini i Kragujevcu. Dolaskom u Srbiju postao je pravoslavac i promenio ime u Josif, da bi izbegao austro-ugarsko gonjenje. Žena mu je bila Milka i imali su sedmoro dece.
Pančić je važio za uvaženog naučnika i pedagoga, a u Beogradu je postavljen za profesora 1853. Od 1878. predsednik je Srpskog naučnog društva, a sa ustanovljenjem Srpske kraljevske akademije, iste godine, izabran je za njenog prvog predsednika. Objavljivao je naučne radove o životinjama i biljkama, kao i o meteoritu u Sokobanji. Najveća Pančićeva ljubav bila je botanika, u kojoj je radio 42 godine. Godine 1871. objavio je rad o flori Srbije, kao i 1874, a 1884. rad o flori u Bugarskoj i 1883. rad o flori u ukolini Beograda. Mnogi Pančićevi radovi štampani su u inostranstvu, koje je zatim sam prevodio na srpski. Dopisivao se sa mnogim istaknutim botaničarima njegovog vremena (Roberto de Viziani). Tokom 42 godine rada otkrio je 121 vrstu, 50 varijeteta i 7 formi, za nauku novih u to doba. Od toga 64 vrste biljaka prihvaćene su u celom svetu, do dana današnjeg.
Kada je Pančić stigao u Bajinu Baštu 1855, čuo je od seljaka da kod njih raste omorika, koja ne raste nigde drugde u svetu. Godine 1865. utvrdio je i priznate su mu dve vrste omorike, koje zaista ne rastu nigde u svetu sem na Tari, u kraju oko Bajine Bašte. Te omorike, zaista, različite su od svih četinara. Pančić je objavio svoj rad na nemačkom 1876. o Pinus Omorici. Tu istu omoriku, kasnije je Purkyne svrstao u Genus of Pice (Spruce). Ta omorika, po imenu Pančićeva omorika, raste jedino u srednjem toku Drine, a ima bliske srodnike u Aziji. Karakteristična je po visokom stablu, uskih i retkih grana i obično raste na krajevima šuma. Nedavno je otkrivena i u okolini reke Mileševka.

GEORGE BOOLE (1815-1864), engleski matematičar

Džordž Bul je bio prvi matematičar koji je izrazio logičnost u formi algebre. Radio je kao profesor matematike u Irskoj, kada je izradio tezu u domenu diferencijalnih jednačina 1847. On je takodje uveo nove simbole u jednačinama logike. Bulova logika izražava se samo sa dve cifre (0 i 1), kao binarni brojevi, koji su postali osnova za moderni digitalni sistem, primenjen kod kompjutera. U stručnom svetu poznata je tzv.Bulova algebra.

JAMES JOULE (1818-1920), engleski fizicar

Džaul je autor Prvog zakona termodinamike od 1840, koji je takodje izveo prvi princip o konzervaciji energije. Džaul je ovaj princip opisao zajedno sa Vilijuamom Tomsonom (William Thomson - Lord Kelvin) kao Džaul-Tomsonov efekat.
Džems Džaul nije nikada studirao, radio je u očevoj pivari, a zainteresovao se za odnose struje, otpora i toplote koju proizvodi struja. Tako je 1840. utvrdio vezu struje i otpora u vidu stvarane toplote, čime je potvrdio mogućnost pretvaranja jedne vrste energije u drugu. On je, takodje, utvrdio da se toplota može dobiti i iz mehaničkog rada i uspešno je merio različite oblike energije. Rezultate rada sumirao je u delu “Mehanički ekvivalent toplote” (On the Mechanical Equivalent of Heat) 1849, koje mu je donelo svetsku slavu. U izučavanju toplote gasova utvrdio je računsku brzinu molekula, a to je osnov Džaul-Tomsonovog efekta. Našao je da se gasovi hlade pri širenju, što je dovelo do prve primene frižidera u industriji.
Prvi zakon termodinamike glasi da se energija može prevesti iz jednog oblika u drugi, što znači da u prirodi postoji uvek ista količina energije, koja niti nastaje niti nestaje, već samo menja oblike. Istovremeno, a nezavisno jedan od drugoga, do istih zaključaka došli su Džulijus Robert fon Majer (Julius Robert von Mayer, 1814-1878) i Herman Ludvig Ferndinand fon Hemolc (Herman Ludwig Ferdinand von Helmholtz, 1821-1894), zbog čega su takodje stekli naučnu slavu.

HERMANN HELMHOLTZ (1821-1894), nemački fizičar

Helmholc je rodjen u Postdamu, Pruska, a radio je kao profesor u Kenigsbergu, Bonu i Hajdelbergu (1849-1858). Od 1871. je profesor u Berlinu, istakao se u domenima fiziologije, fizike i matematike, kao i u domenima ljudskoga vida, sluha i nervnoga sistema. Izradio je prvi optalmoskop, instrument za pregled unutrašnjosti očiju. Prvi je u svetu objasnio sluh i izmerio brzinu nervnih impulsa. Takodje se istakao i u istraživanju spektra svetlosnih boja, kao i konzervacije energije u ljudskim mišićima. Radio je i u istraživanjima električne struje u galvanskim baterijama. O Helmholcu je najviše mišljenje iskazao naš naučnik Mihajlo Pupin u svom delu “Od emigranta do pronalazača” (From Immigrant to Inventor).

LOUIS PASTEUR (1822-1895), francuski hemičar i biolog

Ime Luja Pastera poznato je širom sveta, pre svega po postupku pasterizacije, nazvana po njegovom imenu. I mada je po obrazovanju bio hemičar, više se proslavio u medicini. Prvi je u svetu napravio vakcinu protiv besnila, kao i vakcinu protiv antraksa. Zna se da je Edward Jenner napravio prvu vakcinu protiv malih boginja, ali za dugo vremena posle tog’ pronalaska ništa značajno nije se činilo.
Paster je 1880. našao da bakterija živinske kolere, ostavljena duži vremenski period, ako se ubrizga živini ne izaziva koleru. Kada je, nakon toga, istu živinu vakcinisao svežom aktivnom kulturom bakterije, živina je preživela. Godine 1882. napravio je vakcinu protiv antraksa, koji se veoma retko javlja kod ljudi, a masovan je kod stoke, a 1885. napravio je vakcinu protiv besnila. Kada mu je doveden 9-godišnji dečak, koga je na više mesta ujeo besan pas, Paster mu je dao vakcinu i dečak je preživeo. Vest se proširila i već sledeće godine vakcinisano je oko 2500 pacijenata. Fatalnih slučajeva bilo je svega ispod 1%. To je bio najbolji povod da i drugi naučnici pohitaju u iznalaženju vakcina za razna druga obolenja. Postupkom pasterizacije Paster je u mnogome uspeo da spreči širenje tuberkuloze, a to je postupak do koga je on došao u tehnologijama mleka i alkohola. On je utvrdio da se tu radi o mikroorganizmima, koji se ubijaju pri temperaturama iznad 63°C u trajanju od oko 30 minuta. Paster je, takodje, zaključio da se sterilisani materijali, koji se ne izlažu vazduhu, ne kontaminiraju, dok se materijali izloženi vazduhu zagadjuju i kvare. On je svojim postupcima poboljšao proizvodnju vina i piva, a takodje značajno pomogao industriji svile u sprečavanju štetnog dejstva svilenog crva.
U Parizu je izgradjen Pasterov institut 1888, gde je Paster i sahranjen 1895. Kada su Nemci 1940. naredili Meister-u da im otvori Pasterov grob, radi ispitivanja, Meister je izvršio samoubistvo, ne želeći da im to učini.

JOHANN GREGOR MENDEL (1822-1884), austrijski botaničar

Otac genetike, Austrijanac Mendel imao je tokom školovanja najslabije ocene iz biologije. Kao naučnik publikovao je rad “Eksperimenti sa biljnim hibridima” (Experiments with Plant Hybrids) 1866. Bio je sveštenik, a služba mu je zabranjivala bavljenje biološkim eksperimentima, što je on ipak radio nezapaženo. Njegova laboratorija bila je manastirska bašta., a radovi su mu stekli priznanje tek posle 1900, nakon što su i brojni drugi istraživači izveli slične oglede.

JEAN-JOSEPH LENOIR (1822-1900), francuski pronalazač

Za ovog naučnika u nekim knjigama navodi se ime Etjen (Etienne), što ostavlja čitaocima mogućnost i jednog i drugog. Još kao dete, dok je živeo u Belgiji, rekao je: “Kad porastem napraviću mašinu koja će sama raditi”.
Zna se da prvi počeci rada na mašini sa unutrašnjim sagorevanjem datiraju još od 1680, od proslavljenog Danca Kristijana Higensa (Chrisiana Huygensa, 1629-1695). Njegov princip rada zasnovan je na paljenju baruta, mada isti nikada nije primenjen. Zatim, Švajcarac Fransoa Isak de Rivaz (Francois Isac de Rivaz) konstruiše prvi motor sa unutrašnjim sagorevanjem 1807, zasnovan na principu sagorevanja kiseonika i vodonika. Čak je konstruisao i vozilo za dati motor, ali je i ovaj pronalazak ostao komercijalno neuspešan. Tek 1860. Žan-Žozef Etjen Lenoar (Jean-Joseph Etienne Lenoir) patentirao je prvi motor sa unutrašnjim sagorevanjem, sa kojim nastaje revolucija u transportnoj industriji.
Sa 16 godina Lenoar se preselio u Pariz, gde je radeći u elektro struci, napravio više korisnih uredjaja. Jedan od uredjaja je motor sa električnom varnicom. On je u prvo vreme koristio komprimovani vazduh i ugljeni gas za dvotaktni motor, pošto petrolej još u to vreme nije bio u primeni. Tokom narednih pet godina prodao je oko 500 svojih motora, a već 1861. izradio je verziju motora za čamac i 1863. verziju za tricikl.
Sledi Francuz Alfons Ben de Roša (Alphonse Bean de Rochas), koji je patentirao prvi četvorotaktni motor 1862, pa tek Nemac Nikolau August Oto (Nikolaus August Otto, 1832-1891), koji je napravio mnogo uspešniji motor, na principu primene smese gasa i vazduha. Tek sa motorom Gotliba Dajmlera (Gottlieb Daimler, 1834-1900) primenjen je petrolej kao gorivo i od tada nastaje revolucija u razvoju motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Dajmler je inače radio kod Ota u njegovoj fabrici.

FRANCIS GALTON (1822-1911), engleski naučnik

Galton je nećak Čarlsa Darvina. Studirao je medicinu i radeći u Južnoj Africi publikovao više radova iz domena naslednih osobina. U nauci je ostao zabeležen kao prvi čovek koji je uveo identifikaciju ljudi po otiscima prstiju 1892.

GUSTAV KIRCHHOFF (1824-1887), nemački fizičar

Gustav Kirhof je prvi definisao termodinamiku radijacije. Još kao student utvrdio je zakon električnih struja, koji je po njemu nazvan Kirhofov zakon. Na univerzitetima u Heidelbergu i Berlinu specijalizirao je elektricitet i spektralne analize, što je dovelo do otkrića elemenata cezijuma i rubidijuma. Kirhof je, takodje, objasnio Fraunhoferove linije u sunčanom spektru, kao apsorpciju spektralnih talasa u sunčanoj atmosferi, primenom Kirhofovog zakona radijacije.