JOHN DALTON (1766-1844), engleski hemičar

Daltonova atomska teorija transformisala je osnove hemije i fizike. Početkom devetnaestog veka Englez Dalton istraživao je rastvorljivost gasova u vodi. Smatrao je da se gasovi nalaze u obliku atoma, prema ideji koja je važila još od Demokrita (460-370 PNE). Dalton je, medjutim, dao objašnjenje ulaska elementarnih gasova u jedinjenja tokom hemijskih reakcija. Svoju teoriju saopštio je 1803, a knjigu “A New System of Chemical Phylosophy” publikovao je 1808. Njegovo objašnjenje glasi: atomi istih elemenata su identični, oni se ne stvaraju niti nestaju, sve je sačinjeno od atoma, hemijske promene su jednostavno premeštanje atoma i jedinjenja su sastavljena iz atoma odgovarajućih elemenata. U istoj knjizi sumirao je i do tada poznate elemente sa njihovim atomskim težinama, uporedjene sa vodonikom, čiju težinu je usvojio za jedinicu. Prema tome, ugljenik je imao atomsku težinu 12, kiseonik 16 itd. Dalton je, medjutim, pogrešno zaključio da elementi uvek reaguju u medjusobnim odnosima jedan prema jedan, prema kome je molekul vode bio HO a ne H2O. Pored ovoga, Dalton je izveo svoj zakon “parcijalnih pritisaka”, po kome se vazduh sastoji od mešanih gasova, a ne jedinjenja, i prvi je potvrdio jednako širenje svih gasova pri jednakom povećanju temperature. On je, takodje, prvi utvrdio i tačku rose.

ANDRE-MARIE AMPERE (1775-1836), francuski fizičar i matematičar

Hans Kristijan Ersted (Hans Christian Oersted, 1777-1851) je prvi primetio da se magnetna igla otklanja pri dotoku struje. Majkl Faradej (Michael Faraday, 1791-1867) je prvi primenio otkrića Ersteda, ali je ipak sve to ostalo ne objašnjeno do Amperovog tumačenja. On je u nauci osnovao granu elektromagnetizma. Amper je bio briljantan matematičar i predavao je matematiku u rodnom Lionu u Francuskoj. Od 1802. je profesor fizike i hemije, a Napoleon ga je proizveo u inspektora na univerzitetu. Baveci se elektromagnetizmom matematički ga je definisao i nazvao ga elektrodinamikom. Amper je uočio da jedna struja ima uticaja na drugu. Isto tako, utvrdio je da dva magneta utiču jedan na drugi. Otuda je počeo ove dve pojave da posmatra kao slična dogadjanja. Zatim je propustao struje kroz dva paralelna provodnika pa je utvrdio da ako su struje istoga smera provodnici se medjusobno privlače, a ako su struje suprotnih smerova, provodnici se odbijaju. Ovaj nalaz rezultirao je kao Amperov zakon, 1827, koji se suprostavlja Njutnovom zakonu univerzalne gravitacije. Dokazano je da je magnetna sila izmedju dva električna provodnika srazmerna proizvodu struja, a obrnuto srazmerna korenu njihovih rastojanja. Amper je inovirao solenoid, a u mernom sistemu SI data je jedinica jačine struje “amper”, u njegovu čast.

AMEDEO AVOGADRO (1776-1856), italijanski fizičar

Italijan Avogadro prvi je utvrdio teoriju o zapremini gasova 1811, ali je ona ostala zanemarena punih pola veka nakon toga. Avogadro je spojio dve nespojive hipoteze Jozefa Luisa Gej-Lisaka i Džona Daltona. Gej-Lisak je pretpostavio da se gasovi uvek medjusobno vezuju u odnosima celih brojeva (2:1 ili 2:3) a nikada u frakcijama, pri istim temperaturama i pritiscima. Dalton ovo tumačenje nije prihvatao, tvrdeći da gasovi reaguju samo u atomskim odnosima jedan prema jedan. U to vreme pojam molekula nije još bio jasan, a kiseonik i vodonik egzistiraju u prirodi baš u molekulskim oblicima (H2 i O2). Avogadro je uočio da pojam molekula objašnjava Gej-Lisakovu tvrdnju, prema kojoj četiri atoma vodonika vezuju dva atoma kiseonika, dajući dva molekula vode (2 H2 + O2 = 2 H2 O).
Prema Avogadrovom zakonu pri istom pritisku i temperaturi jednake zapremine svih gasova imaju isti broj molekula.
Tek 1860, kada je Stanislao Kanizaro (Stanislao Cannizzaro) otkrio Avogadrove neobjavljene rezultate rada saopštio ih je na skupu hemičara, kada je zakon i prihvaćen. Time su otklonjeni nesporazumi oko poimanja atoma i molekula i njihovih relativnih atomskih odnosno molekulskih težina. Avogadrov broj, kao konstanta koja pokazuje broj čestica kao molova
svake supstance iznosi 6.0221367(36) x 10²³ usvojen je posle toga.

HANS CHRISTIAN OERSTED (1777-1851), danski fizičar

Hans Kristian Ersted je prvi otkrio pojam elektromagnetizma. Završio je fiziku i farmaciju u Kopenhagenu, a kasnije je postao direktor Politehničkog instituta. Držao je javna popularna predavanja, a 1820. slučajno je otkrio da igla kompasa skreće kada se u blizini upali baterija. On je zatim utvrdio da električna struja proizvodi magnetno polje oko električnog provodnika. Ovo otkriće, uskoro zatim, postalo je ideja vodilja naučnicima Amperu i Faradeju.

JOSEPH GAY-LUSSAC (1778-1850), francuski hemičar i fizičar

Za Gej-Lisaka se u nauci čulo nakon publikovanja Čarlsovog i Bojlovog zakona (Alexandre Jacques--Cesar Charles & Robert Boyle). Prema ovome zakonu odredjena količina bilo koga gasa širi se za jednaku vrednost pri porastu temperature, pri konstantnom pritisku. Takodje, pri snižavanju temperature svim gasovima se smanjuje zapremina za isti odnos, sve do temperature apsolutne nule (-273.16°C), pri kojoj temperaturi zapremina im postaje ravna nuli. Otuda je Kelvinova temperaturna skala usvojila ovu vrednost za apsolutnu nulu, a to je teorijski najniža temperatura koja se može ostvariti. Ovaj zakon publikovan je istovremeno sa otkrićima Džona Daltona, pa je Dalton nameravao diskreditovati Gej-Lisaka zbog konflikta sa njegovom atomskom teorijom, ali je u medjuvremenu Avogadro 1811. objavio svoju teoriju o atomima i molekulima, što je objedinilo oba prednja zaključka.
Gej-Lisak je sa svojim zemljakom, Francuzom Tenarom otkrio elemente bor i jod, a 1815. otkrili su cijanid, čime su pobili Lavoazijevu tvrdnju da sve kiseline moraju sadržavati kiseonik. U svojim kasnijim istraživanjima Gej-Lisak se preusmerio na reaktivnost azota i sumpora, kao i procesa fermentacije.

VUK STEFANOVIĆ-KARADŽIĆ (1787-1864), reformator srpskog jezika

Vuk Stefanović-Karadžić rodjen je u Tršiću, školovao se u Karlovcima i Beogradu, a najveći deo života radio je u Beču. Za jezik je Vuk rekao da je on “hranitelj naroda, njim govorimo i pišemo”, a Djura Daničić je za Vuka rekao da je živeo za buduće vekove.
U Srbiji je Vuk doživeo tursku vlast, Obrenoviće i Karadjordjeviće (sultane i kraljeve). Kada se razboleo lečio se u Novom Sadu i Budimpešti. Bio je učitelj u Beogradu, carinski službenik u Kladovu, a 1813, ponovnim padom Srbije pod tursku vlast Vuk odlazi u Beč, gde izučava slovenske jezike, latinski i nemački i gde ostaje gotovo ceo svoj život, za čega je sam rekao da je tamo bio potrebniji Srbiji nego da je u Srbiji.
Vuk Karadžić je iza sebe ostavio brojna dela, koja predstavljaju najpotpuniji pregled života srpskoga naroda, njegovo verovanje, običaje, stvaralaštvo i istoriju. To su: "Srpski rečnik", "Srpska gramatika", "Prvi srpski bukvar", Prevod "Novog zavjeta", "Crna Gora i Crnogorci", "Kovčezić za istoriju", "Jezik i običaji u Srba", "Život i običaji naroda srpskoga", "Žitije Ajduk Veljka Petrovića", "Prva godina srpskog vojevanja na daije", "Miloš Obrenović", "Druga godina srpskog vojevanja na daije", "Praviteljstvujušći Sovjet", "Srpske narodne pesme", "Srpske narodne pripovetke", "Srpske narodne poslovice" i druga.
Vuk Karadžić bio je izuzetno darovitih stvaralačkih osobina, uporan i dosledan. Uz pomoć Jerneja Kopitara i Jakova Grima ušao je u naučni smisao onoga što je radio. Svojim radom obogatio je jugoslovensku kulturnu istoriju. Uvažavali su ga najveći svetski umovi. Bio je član Petrogradskog društva ljubitelja slovenske književnosti od 1819, Akademija nauka u Petrogradu dodelila mu je Srebrnu medalju za naučne zasluge 1820, Krakovsko učeno društvo izabralo ga je za svoga člana 1820. Bio je gost Grimu i Geteu 1823. i dobio počasnu doktorsku titulu Univerziteta u Jeni 1823. Član je Getingenskog učenog društva od 1825, dobitnik Zlatne medalje Ruske akademije nauka 1842, dopisni član Bečke akademije nauka od 1848, Berlinske od 1850. i Petrogradske od 1851.
Vuk Stefanović-Karadžić bio je lingvista, pisac, prevodilac, kritičar i polemičar, istoričar, geograf i rodonačelnik srpske etnografske nauke. Tvorac je najsavršenije azbuke na svetu, kojoj su se divili Bernard Šo i mnogi drugi. Prevazišao je prošlost i otvorio vidike budućnosti. Putovao je mnogo, upoznao kulture mnogih naroda i svetu otvorio lepotu i bogastvo usmenog narodnog stvaralaštva. UNESCO je godinu 1987. (dvestota godišnjica rodjenja V.S.K.) proglasio godinom Vuka Stefanovića Karadžića.

MICHAEL FARADAY (1791-1867), engleski naučnik

Faradej u nauci ostaje zapamćen po brojnim otkricima, medju kojima su prvi električni motor 1821, utečnjavanje hlora 1823, princip rada generatora, transformatora i dinamo mašine, zakon elektrolize, kao i Faradejev efekat”. Mnogi ga naučnici smatraju najuticajnijim istraživačem fizičkih nauka svih vremena.
Primenjujući postupak hladjenja i snižavanja pritiska za utečnjavanje gasova, slučajno je otkrio hlor, a došao je i do otkrića benzena 1825. Elektromotor je otkrio ispitujući elektromagnetnu rotaciju. Faradej je, takodje, praktično usavršio nalaze Kristiana Ersteda, o skretanju magnetne igle pod uticajem električne struje. Tako je došao do zaključka da rotiranjem magneta može proizvesti struju, što je i potvrdio 1831.
Pre Faradeja elektricitet se smatrao fluidom, što je on odbacio i došao do otkrića elektromagnetne indukcije. Kada je svoja istraživanja usmerio u pravcu svetlosti i gravitacije i njihovih odnosa na elektromagnetizam, došao je do otkrića tzv. “Faradejevog efekta” 1845, čime je potvrdio da se polarizovana svetlost može ostvariti pomoću magneta. Kasnije će Džejm Klerk Maksvel (Jame Clerk Maxwell) potvrditi da je zaista svetlost vrsta elektromagnetne radijacije i čak će izvesti matematički izraz za Faradejev zakon indukcije.
Faradej je u domenima hemije utvrdio prirodu hidrolize 1833, iznevši (1) da je u postupku elektrolize količina supstance na elektrodi srazmerna utrošenoj struji i (2) da su količine različitih supstanci na katodi i anodi, pri istoj količini struje, proporcionalne njihovim ekvivalentnim težinama.

SAMUEL MORSE (1791-1872), američki pronalazač

Širom sveta poznata je Morzeova azbuka, koja bazira na sistemu električnog signaliziranja. Semjuel Morz ju je stvorio 1832-1836. dok je radio na Univerzitetu Njujor, kao profesor. On je ubedio američku vladu da se postavi eksperimentalna telefonska linija od Vašingtona do Baltimora, a tokom 1844. Morz je uspešno poslao svoju prvu poruku pomoću kodiranih tačaka i linija. Ubrzo posle toga, Morzeov telegrafski sistem prihvaćen je širom sveta.

NIKOLAJ LOBAČEVSKI (1792-1856), ruski matematičar

Nikolaj Lobačevski je prvi uveo geometrijske teorije u matematici. Rodjen je u Nižnij Novgorodu, a sa 22 godine postao je profesor na Univerzitetu Kazan, gde je radio tokom celog svog života. Za svoja ostvarenja nije doživeo izuzetnija priznanja.

CHARLES DARWIN (1809-1881), engleski prirodnjak

Kao mladić, Darvin je uspeo da bude primljen u istraživački tim prirodnjaka botaničara na brodu “Beagle” u predelima Južne Amerike 1831. Za to vreme napustio je studije. Tokom ekspedicije, u trajanju od pet godina, na ostrvu Galapagos vršio je geološka i botanička ispitivanja. U datom regionu, deset ostrva medjusobno su relativno izolovana, pa je Darvin na njima vršio posmatranja poredjenjem. Primetio je da na nekim ostrvima postoji flora i fauna iste vrste ali sa izvesnim varijacijama, kod istih organizama. Ptice zebe imale su 14 različitih kljunova. Uočio je da su date razlike nastale usled prilagodjavanja uslovima ishrane (hvatanje ribe, insekata i slično). Ubrzo je zaključio da je to posledica razvoja (evolucije), što odmah nije bilo prihvaćeno. Čitajući rad Thomasa Malthusa iz 1798. shvatio je da preživljavaju samo one jedinke koje su bolje adaptirane datim uslovima. Promenom prirodnih uslova nastaju prilagodjavanja, što dovodi do stvaranja novih vrsta.
Darvinovi nalazi nailazili su na otpor religioznih gledišta, što su ovi kod ljudskih bića smatrali Božijom kreacijom, prema tumačenjima Biblije. Darvin je, medjutim, tvrdio da se i čovek tokom više hiljada godina razvijao i prilagodjavao sredini u kojoj je živeo. Svoje postavke čuvao je oko 20 godina, i iste publikovao tek 1858, zajedno sa svojim istomišljenikom Alfredom Raselom Valakom (Alfred Russell Wallac, 1823-1913). Sledeće godine 1859. Darvin je saopštio više detalja iz svoje kolekcije, koje je publikovao u radu “Poreklo vrsta usled prirodne selekcije” (The Origin of Species by Means of Natural Selection). U to vreme Darvin je već stekao mnogo pristalica, a svoju hipotezu objasnio je u radu “Poreklo čoveka” (The Descent of Man), koja je tretirala ljudsku evoluciju iz drugih vrsta.