Slazem se s tobom. Medjutim, "ako postoji" ti je pod pitanjem? Tebi? (:  Doduse, i ja samo verujem da je svesnost nase duse smanjena u telu, sve sto imamo je samo gomila nepotrebnih misli, medjutim ta opcija da posle smrti nema svesti mi izgleda tako apsurdna...


Ima jedan lep tekst koji sam procitao u knjizi Ljudi lazi od Majkla Peka, knjigu sam izgubio pa cu pisati po pamcenju. Reci koje je rekao neki svestenik stavljajuci ih u usta Bogu, upucene coveku:

Ja te znam. Oduvek sam te znao. Još dok si bio u utrobi svoje majke. Jer si deo mene. I oduvek sam te voleo i uvek ću te voleti. Pratio sam te kroz život i davao ti snage da bežiš. Ali nikad ti nisam dao snage da potpuno pobegneš od mene, nikad i neću. Znam sve tvoje trikove kojima se trudis da sakrijes rugobu koju si ucinio od svog zivota. Ali ti si jednostavno prelep. Kad se jednom konačno budemo sreli, zajedno cemo raditi na tvom razvoju, koji neće biti ni na tvom, ni na mom načinu, nego cemo na njemu raditi zajednički.

Otprilike... (:

И ко је ово написао? Извини али ово је смешно.

Svestenik. Tekst nije bas tacan jer sam ga napisao po pamcenju al u sustini to je to. Zasto smesno? Bog nas je pustio da iskustvujemo ali nikad nam nece dozvoliti da pobegnemo, t.j. da se potpuno otudjimo, zaboravimo na njega. To je uteha za sve ljude.
Ah da, najverovatno je bio u pitanju protestantski svestenik, to si osetio. (:

Па, могао сам да предпоставим

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

БЕСЕДА О ВАСКРСЕЊУ МРТВИХ
Говорена многим застрашеним од смрти и неутешеним од овога живота.

Неће Те мртви хвалити, Господе,
нити они који сиђу онамо где се мучи.
Него ћемо ми благосиљати Господа од сад и до вијека.
Псалм 114, 17 - 18.

Кад је убеђење у бесмрће тако неопходно за биће човеково,
то свакако оно и јесте нормално стање човечанства,
а ако је тако, то и само бесмрће душе човечије постоји несумњиво.
Речју, идеја о бесмрћу то је сам живот, живи живот, његова крајња формула
и главни извор истине и правилног сазнања за човечанство.
Љубав к човечанству сасвим је немислива, непојмљива, и сасвим немогућа
без вере у бесмрће душе човекове.
Достојевски

Сви ваши погледи упрти у мене, драга браћо, изражавају данас само једно једино питање: Има ли васкрсења мртвих? То питање ставили сте ви много пута науци и философији, и уметности и историји, и спиритизму и хиромантији. С душом испуњеном разноликим несигурним и колебљивим одговорима ви се обраћате данас цркви с истим питањем:

- Има ли васкрсења мртвих?

Вама се жури с одговором, јер смрт жури у сусрет вама; јер смрт сваки дан тумара по овоме граду и одводи собом један замашан број малих и великих, које не враћа више. Ви сте сви као на лутрију стављени у овоме животу; смрт се шета по становима вашим и извучене згодитке своје купи. Њени згодици то су ваши родитељи, ваша деца, ваши пријатељи, и ви сами. Ваше најмилије и најдраже, пуне топлине и смисла, пуне слатке нежности и привлачности и колорита, претвара смрт на очи ваше у круте воштане фигуре. Вама је досадан данашњи дан и ви сте нестрпљиви да га што пре замените са даном сутрашњим, у забораву, да је са сваким даном лутријски точак смрти ближи вашој нумери. Изаћи ће најзад и ваша нумера, и смрт ће је погледати својим равнодушним очима, засићеним људима, погледаће је и однеће је. И ти ћеш, пријатељу мој, лежати пред пријатељима својим као воштана фигура. И пријатељи твоји ставиће ти у хладне руке свећу и стајаће у круг око твоје главе. Стајаће и туговаће:

- Гле, пријатеља нашег, који је био тако покретан, и разговоран, и светао, и топао, и мио! Гле, како сад лежи пред нама као једна минерална маса, непокретан и ћутљив! Његова светла душа нема више ни онолико светлости колико ова танка свећа у рукама његовим, нити његово топло срце има онолико топлине колико мајушни лелујави пламичак од свеће.

При виду мртваца ви се сви питате, браћо: има ли збиља васкрсења мртвих? Па и кад се удаљите од мртваца, и кад вам се хладан мртвачки зној осуши на челу и сузе у очима, кад одете за својим дневним пословима и бригама, кад ткате, или шијете, или читате или пишете, или зидате или земљом управљате, вама често упада у обичне мисли и необична мисао о смрти и васкрсењу мртвих.

Једна мајка ставила ми је недавно питање: Има ли васкрсења мртвих? Њен син се борио под Битољем и погинуо. Она је ходила и на бојном пољу откопавала гроб по гроб, да би нашла сина свога. Мртваци су већ дуго лежали под земљом и били су сви изједначени међу собом и изједначени са земљом. Мајка је познала свога сина по једном медаљону на грудима. По једној ствари познала је сирота онога, кога није могла познати више по лицу. Чак и одело изгледало је бесмртније од човека, који га је носио. Мајка није могла плакати: разорни ужас смрти остакленио је њене очи и замрзао њену душу. Пред њом је лежала једна језовита тајна. Један живот угљенисан и уиловачен. Од човечијег створа, који је некад био саставни део њеног тела и њене душе, од човека, који је њу мајком звао, који је оружје носио и битке био, указала се очима њеним једна земљана безоблична маса, која се мешала са земљом и у коју се увлачила земља. Једна пасивна земљана маса, која није више осећала сродство ни с ким изузев земље. Једва се усудила мајка да дохвати сина рукама. Хтела је бар помиловати ту грубу успомену на њеног лепог сина. Но тргла се као од ружног сна: прсти се нису могли задржати на површини, но упали су намах дубоко у гнило тело као у трулу дињу. Обузео је мајку страх. Она је осетила једну непреходну провалу између себе и свога сина. Ништа свога и ништа милога није она могла видети у том отвореном гробу, у тој мрачној, подземној хемијској лабораторији. Дошла је скрушена, и кад ми је испричала страшан призор, пoставила ми је питање:

Има ли васкрсења мртвих?

Пocтавила ми је ожалошћена мајка оно исто питање, које ми ви, браћо, данас погледима својим пoстављате.

Како да вам одговорим?

Ако биx вам говорио језиком песимиста и очајника, ја бих вам одговорио: не, васкрсења мртвих нема.

Ако бих вам говорио језиком близоруких резонера, ја бих вам одговорио: васкрсење је једна шарена бајка старих и нових времена.

Језиком робова и бедника, мучених и гоњених на правди у овоме животу, ја бих вам рекао: Васкрсење мртвих је неопходна потреба ради рестаурације правде.

Језиком Сократа и Платона, најмудријих људи старога доба, ја бих вам одговорио: Да, душа је беемртна, смрт је буђење из сна и прелаз у свет идеални.

Језиком Дантеа, највећег песника за тридесет минулих столећа, одговорио бих вам: Ја сам целог живота гледао и опевао тај други, смрћу преображени и Богом васкрсли свет мртвих.

Језиком Микеланђела и Рафаела ја бих одговорио: Највећи скулптор и сликар посветили су цео свој геније и живот служби цркве, тј. институције, која се заснивала сва на догми о васкрсењу.

Језиком Канта, највећег философа новога доба, ја бих вам рекао: Живот после гроба је једна неминовност, која се заснива на закону органском и моралном. Кад би се живот прекинуо смрћу, прекинула би се отпочета еволуција у овоме свету; кад би се живот уништио смрћу и најкатегоричнији закон, закон савести и морала, био би уништен.

Језиком садашњег председника академије наука у Лондону, Оливера Лоџа, који је недавно држао једно предавање о бесмрћу људске душе, језиком тога чувеног физичара, ја бих вам рекао: Над физичким светом постоји један свет духовни, чији свесни чланови постајемо ми после смрти.

Језиком недавно умрлог Ломброзе, славнога антрополога и психијатра, ја бих вам одговорио: Спиритизам је истинит; постоји духовни свет, који се меша са овим физичким светом и учествује у животу овога.

Хоћете ли да вам одговорим језиком индијских пагода, или египатских пирамида и мумија, или арабских џамија, - језиком Мухамеда и Ћабе, или језиком персијског пророка Заратустре, или језиком групе храмова на Акрополису, или оних на форуму римском, или језиком друидских олтара норвешко-британског ceвера, - одговорићу вам једно и исто: Ми ћемо бити живи и суђени после смрти.

Желите ли одговор на језику разума, он ће гласити: Мртви треба да васкрсну.

Или желите одговор на језику инстинкта, он гласи: Мртви морају васкрснути.

Или одговор на језику вере, он гласи: Мртви су већ васкрсли.

Но ја сам позван, да вам говорим једино у име Христове вере, и ја ћу вам дати одговор у име ове вере. Он гласи:

- мртви треба да васкрсну,

- мртви морају васкрснути, и

- мртви су већ васкрсли.

Мртви су већ васкрсли! То је важно. То су тврдили апостоли Христови у педесети дан после смрти свога Учитеља. О, кад би Бог дао и мени пламени језик као апостолима, да вас загрејем вером у васкрсење мртвих, да подигнем срца ваша из дубине сумње и очајања, и осветлим очи ваше, те да кроз хладне и мрачне облаке смрти видите вечиту светлост живота!

Пламени језик добили су апостоли онда, кад су очима видели свога Учитеља после смрти - то је њихов доказ. Они се не служе у доказивању ни математиком ни логиком, но најгрубљом емпиријом. Њихови су докази сасвим чулне природе. Да ли је то што су они чулима својим опазили нелогично и парадоксално, они неће да знају! Они знају само оно што и тврде, наиме, да су својим очима видели жива човека, који је као мртав пре тога у земљи био сахрањен. Ко тражи од њих да докажу да су видели, тај тражи да се најјачи доказ доказује доказима слабијим. Јер у овом случају и математика и логика слабији су као доказ од једног виђеног факта. За сваки виђен факт довољно је данас само два сведока на суду. Међутим овде нису два, но дванаест. Они не доказују тај виђени факт ничим, али они га потврђују целим својим животом и радом. Они посвећују цео свој живот проповедању онога, што су очи њихове виделе. Они због тога напуштају своје огњиште, своју породицу, и своју отаџбину, и излажу се због тога страшним поругањима и гоњењима и трпе најужасније муке, и због тога најзад мученички и умиру. Да су апостоли тврдили васкрсење Христа из мртвих, и зато тврђење добили мермерне палате поред Иродове у Јерусалиму, или звање сенатора у Риму, одмах би се њихово тврђење обелоданило као лажно и разумљиво. Но њихова проповед добија вид истине од онога часа, од кад они почињу тој својој проповеди жртвовати и своје имање, и време, и пријатеље, и здравље, и своју срећу, срећу малих и вредних људи, склоњених од зависти и све, све. Кад су први пут апостоли проговорили о васкрсломе Христу, људи су се смејали и називали су их пијаним. Кад су други пут проговорили, људи се нису смејали, али су их могли назвати потплаћеним. Кад су их људи ставили на муке и опет чули исте речи из њихових уста, тад су се замислили. И тек кад су их људи видели, да и крв своју не жале да пролију за речи о васкрсењу, поверовали су им. Не логика, но крв мученика доказала је васкрсење Христово.

Али не треба ниуком случају мислити, да су апостоли сматрали проповед своју о васкрсењу мртвих као неки фантастичан и зато привлачан декорум својој моралној проповеди, која би тобож за њих била главна. Не; напротив, они су свуда истицали факт Христовог васкрсења као главни факт, који они знају, као највећу новост, коју они доносе, и као најспасоноснију благовест, која треба да постане нов основ људској правди и срећи на земљи. Апостол Петар почиње сваку своју реч народу понављањем историје о Христу распетоме и из мртвих васкрсломе. Апостол Павле пише Коринћанима: Ако Христос није васкрсао из мртвих, онда је луда наша проповед, луда је такође и вера ваша (1 Кор. 15, 4). Исто тако и за нас вера у васкрсење мора бити главна ствар. Јер без тога сва остала вера наша је луда и излишна. Луда је без тога и проповед моја. Онда бих ја пред вама овде личио на воденицу, коју вода тера, а која ветар меље. Ја бих био најмизернији створ на земљи, кад бих вам проповедао васкрсење, а сам у њега не веровао. Ја бих био најнедоследнији човек на земљи, кад бих вас саветовао: Будите оптимисти, јер мртви су иловача и ништа више до иловача! И био бих човек у највећој заблуди, кад бих вас учио: Будите праведни, јер правди и неправди једнако бива у смрти, јер смрт не доноси ни награду ни казну нити ишта боље од вечитог мрака и вечитог сна без пробуђења.

Да ли је смрт донела Христу вечити мрак и вечити сан без пробуђења? Ако јесте, онда је смрт понор, у коме се сви људи губе, а живот само моментално и бесциљно тумарање и жалосно заигравање око тог понора.

Ако Христос није устао из мртвих, онда нико од мртвих није устао: онда је земљина кора једна велика надгробна плоча, на којој смо ми само бледи натпис над прахом наших предака.

Ако Христос, распети на Голготи у време Понтија Пилата, није у овом часу жив, онда је сва хришћанска вера једно лажно бајукање и једно дадиљско уљуљкивање човечанства у царство снова и призрака.

Онда нашто црква у сваком селу и граду Европе, нашто црква и молитва? О шта је онда нада, до дим, и љубав шта је онда до бесмислица. И цео живот шта је онда до дим и бесмислица? Шта је онда хришћанска уметност до овековечење лажи? И хришћанско благородство - до неосновано мекуштво?

И апостоли Христови шта су друго до занешењаци?

Данте - болесна сањалица?

Кант - незналица?

Оливер Лоџ - рђав логичар?

Ломброзо - обманути спиритист?

А ми сви, сви - наследници болесне сањарије и незнања и глупости и обмане?

Но покушајте да озбиљно замислите Христа мртвим за ових деветнаест векова: да ниједне молитве упућене њему он није чуо, и да ниједној литургији, на којој се име његово величало, он није присуствовао, и ниједан бол не саосетио, и да је за пуних деветнаест векова тај Христос, док смо му се молили, док смо пред њим клечали, док смо га обоготворавали, био глув и нем, као иловача.

Не, то није могуће замислити. Оволики живот, заснован на Христу, није се могао засновати на смрти, но на животу. Толико импулса, колико је дао Христос свету, није могао дати човек, који је живео 33 године и потом се претворио у једну прегршт пепела. Толико напредних револта и духовних преображаја у свету могао је произвести само онај, који је живео и живи заједно са својим делом кроз сву историју, до данас, који жив вечито бди и лебди над својим делом. Тако свемоћан владар људске историје и господар људских мисли и срца могао је постати само човек, који је се после смрти показао као жив и тиме утврдио убеђење код људи, да смрт не значи уништење живота но само прелаз из једног живота у други.

Живи Христос је гаранција наше вере. Христос, који је живео тридесетину година у Галилеји и Јудеји, није учинио ни милионити део оних чуда, која је учинио Христос, који се после смрти јавио својим ученицима. Овај други Христос управо и засновао је Хришћанство. Овај други Христос је главна гаранција наше вере у смисао живота и васкрсење мртвих.

Некима се пак чини ова гаранција сувише стара и сувише удаљена временом и простором, те траже нове гаранције. Ја велим, то је главна но не и једина гаранција.

Није се једини Христос видео жив после смрти. Спиритизам је постао у наше време религијом неколиких милиона душа у свету. А спиритизам се заснива не само на визијама прошлим, но и садашњим. Спиритизам је једним делом својим заблуда, но он се не држи и не шири због заблуде но због истине, која је у њему. Око сваке истине увек се нагомилавају многобројне заблуде, као лептири око пламена свеће. Основна истина спиритизма јесте да постоји један виши духовни свет, који стоји у непосредном додиру са овим физичким светом. Закључак од ове истине јесте, да ћемо и ми по смрти бити чланови тога вишег, спиритуалног света. Стотине и хиљаде и стотине хиљада примера појава духова, почев од појаве Самуила цару Саулу па до спиритистичких појава нашег времена, које су проучили и објавили научници и философи: Крукс, Фехнер, Ломброзо, Џемс и други, представљају једну јаку емпиричку и научну подлогу за веру у бесмрће. Спиритизам ништа друго није до покушај, да се опитом докаже главна истина вере хришћанске, и сваке вере, - бесмртност. То захтева модерно време. Модерни начин мишљења захтева да се све документује као истина опитним научним сазнањем. Модерни људи неће да верују док не виде и не чују и руке своје у ребра васкрслих не положе. То има и своју добру страну. Но то показује и огрубели смисао за један више идеолошки начин сазнања.

Људи су и пре Христа и пре организованог и раширеног спиритизма веровали у живот човека после смрти. Прости људи су долазили до те вере инстинктивном слутњом, а философи још и логиком ствари.

И у нашем срцу као и у срцу наше браће старих Египћана и Индијанаца, постоји та инстинктивна слутња, зажежена у нама од почетка као највеће пророштво највеће стварности, која има да дође. И у нашу памет, као и у памет наше браће старих философа свих народа, може се сместити та иста логика ствари, по којој смрт не значи прекраћење, но измену и продужење живота.

Инстинктом су прво људи наслућивали све велике ствари, које су доцније пронађене. Инстинктом вођен Коломбо је пронашао нову земљу, Стефенсон железницу, а трговац Шлиман стару Троју и Пријамово благо. Инстинктом су људи наслутили и подземну вожњу и ваздушну лађу. Бергсон, савремени француски философ, инстинктом доказује бесмрће човечије душе. Инстинкт нам каже, да смо ми бесмртни, а инстинкт не вара ни појединце, како да он превари цело човечанство? Цело човечанство се инстинктом нада новом животу после смрти. Немогуће је и замислити, да се тако свеопшти инстинкт може варати. Јер кроз инстинкт говори само Божанство, а Божанство не вара но говори вечито истину.

Инстинкт наш показује се још непогрешнији тиме, што га и логика ствари подржава и његово пророштво потврђује.

Да ли допушта логика ствари, да Бог може извршити самоубиство? То нико од вас не може рећи. Бог је вечити носилац живота целе васионе. Самоубиство Бога је, дакле, савршено немисливо. То је прва премиса.

А друга гласи: Сваки појединачни живот јесте живот Божији. И мој и твој живот, као и живот свију нас јесте живот Божији. Бог стоји према сваком појединачном животу или као целина према делу, или као портрет према минијатури. Свеједно. Главно је, Бог живи у сваком појединачном животу. Ако би смрт значила уништење једног појединачног живота, она би значила за Бога самоубиство. Јер уништавајући мој живот, Бог би уништио самим тим и свој. А пошто на крају крајева сва жива бића морају подлећи смрти, то би на крају крајева и Бог извршио дефинитивно самоубиство.

А из тога следује закључак: Смрт је немоћна над нашим животом, као и над Божијим.

Но нашто доказивати бесмрће живота? Гле, ниједан велики верски геније у историји света није доказивао две ствари: Бога и бесмрће. Ни Конфуције, ни Орфеј, ни Мојсеј, ни Мухамед, нити апостол Павле. За све њих живот после смрти био је тако очигледан, да га они нису могли доказивати. Јер онолико је исто тешко колико непотребно доказивати ствари очигледне. Они су сви говорили не као логичари и научници, него као cведоци једног другог света. И Христос није доказивао ни Бога ни живот после гроба. Он је био сведок и једног и другог. Он је гледао и опажао и сведочио оно, што је видео. Врата будућности пред њим су била отворена, и он је видео себе жива после смрти. Видео је себе где ходи на облацима, окружен вишим духовима, у светлости и слави. Видео је ангеле своје, где трубама буде мртве и сабирају их на суд са све четири стране света. Он је то видео и на то указивао, но ништа није доказивао. Ко је имао очи за духовни свет да види, тај је видео. Ко није имао, томе није могло бити доказано.

Највећи људи у историји били су и највидовитији. Највидовитији били су најрелигиознији. А најрелигиознији су давали облик људском животу. Ми морамо, браћо, поћи за највећим, највидовитијим и најрелигиознијим. Ми морамо корачати за њима с поверењем. Бог неће дати њима, да у пропаст отиду, а они неће дати нама, да залутамо.

Бог је најглавнији јемац нашег бесмрћа, нашег васкрсења после смрти. Наш живот је његов живот. Наш живот је њему мио и драг као његов сопствени. Као свој сопствени живот он га не само неће но и не може уништити. Бог није створио живот, да би имао шта уништавати. Бог воли да покаже своју творачку моћ, а не разорну, сазидајућу, а не рушећу. Све што је створио Он је створио да се развија и живи. Сви смо ми судови божанског живота, који се постепено шире тако да све више захватају у себе тога живота. Све више прелазимо ми у Бога и Бог у нас.

Смрт није ништа друго до подстрек животу. Смрт чини живот интензивнијим. Смрт није господар но слуга, слуга Бога и живота. Наша планета није царство смрти, но поље, на коме је смрт најомрзнутији аргатин. Толико ми верујемо у живот, да чак и смрт представљамо као живу. Сликари сликају смрт као једно скелетно биће, које иде с косом и коси по ливади живота. Или је представљају као мрачног ритера, који на коњу гази по људском мравињаку. Или као свирача с виолином, који мађијском свирком привлачи људе себи и одузима им живот. У сваком случају, дакле, наша машта представља смрт као живо биће. Како је то нелогично веровати да смрт живи, а ми умиремо! Како је нелогично сматрати смрт, која је противник живота, бесмртном, а нас, који смо носиоци живота, смртним!

Међутим логично је мислити, да је наш живот независан сасвим од те озлоглашене и уображене "мрачне" силе, која се смрћу назива, а зависан потпуно од Бога. И логично је мислити, да је за нас боље зависити од Бога него зависити од себе самих. Јер зависити од Бога значи зависити од бескрајног ума и доброте, од савршене љубави и хармоније, од очинског срца, од правде и светлости, од сталности и вечности. А зависити од себе самих за нас значи зависити од незнања и зла, од мржње и меланхолије, од гордости и несталности, од таме и колебљиве времености. Циљ, који је Бог поставио смрти извесно је бољи од свих циљева, који би јој ми могли поставити. Она треба да разложи, да би се сложило; да разгради, да би се саградило, да успава, да би се пробудило.

Ми смо од земље постали и опет у земљу одлазимо. Нека нас ништа не плаши то, што у земљу одлазимо. Земља је чиста и невина; гроб на њој није хладнији од колевке. Земља је једно сложеније тело од нашега и један сложенији дух од нашега. Земља је наш ангео хранитељ, наш добри, крилати архистратиг, који се у лету своме око Сунца купа непрестано у сунчаној светлости. Нa крилима својим носи он нас, децу своју, око великог светила васионског. Он лети заједно с нама, пун духа и љубави и радости животне, он живи сав, скроз. Земља је сва жива, скроз. Дух Божији је непрестано на њој и у њој. Дух Божији је непрестано оживљава. Разбацане кости по земљи плаше очи но не дух. Иструлело месо под земљом плаши човека но не и Бога. Јер од једног погледа Божијег све разбацано се сједињава и све иструлело оживљава.

Сетите се чувене визије пророка Језекиља, ког је рука Микеланђела бојом овековечилa. Бог показује пророку долину пуну мртвачких костију, и пита га:

"Сине човечији, хоће ли оживети кости ове? А ја (говори пророк) рекох: Господе, Господе, ти знаш.

Тада ми рече: Пророкуј за те кости и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу,

И пророкова како мy се заповеди, и уђе у њих дух, и оживеше, и стадоше на ноге, и беше војска врло велика (Јез. 37, 1 - 10)."

Признајмо, браћо, Бога за господара живота, Бога, а не смрт.

То признање одвешће нас поверењу према Оцу нашем небесном, које ће испунити нашу душу радошћу и молитвом:

- Боже ми смо прашина, коју си ти оживео духом твојим. Поставио си нас у једну долину препуну мртвачких костију и трулог меса. Дај нам снаге, да можемо издржати наказни вид мртвих, чији ћемо број и ми данас - сутра повећати.

- Ти ћеш васкрснути нас мртве, Боже, као што си васкрсао Твог најбољег сина, Христа, брата нашег. Ти ниси рађао децу своју, Оче, да она само за тренут погледају по раскошном дому твоме, па да их после бациш у таму, у велику тамницу. Ти их ниси рађао да их тама гута. Ти си их рађао, да ти они буду другови у вечности.

- Не питамо те, Оче, у какво ћеш нас тело обући у другом животу, нити каквом ћеш нас снагом оживети. Не; но ми те само молимо: појачај наше поверење према Теби и нашу веру у живот. Јер све што ти будеш учинио од нас биће несравњено мудрије од онога што би ми учинили од себе. Твоји планови бољи су од свих наших жеља. Твоја моћ надмашава све наше уображење. Ти који имаш моћ да створиш, имаш моћ и да умртвиш, и ти који имаш моћ да умртвиш, имаш моћ и да оживиш. Створитељу живих и васкрситељу мртвих, створи у нама живим веру у васкрсење, јер без те вере ми смо живи мртваци, и посети нас после смрти, и ми ћемо мртви оживети. Само Ти вазда буди с нама, у животу и смрти, и ми ћемо вазда имати све што желимо. Јер ти си живот и животодавац, од увек и до века. Амин.

"Ja te znam. Oduvek sam te znao. Još dok si bio u utrobi svoje majke. Jer si deo mene. I oduvek sam te voleo i uvek ću te voleti. Pratio sam te kroz život i davao ti snage da bežiš. Ali nikad ti nisam dao snage da potpuno pobegneš od mene, nikad i neću. Znam sve tvoje trikove kojima se trudis da sakrijes rugobu koju si ucinio od svog zivota. Ali ti si jednostavno prelep. Kad se jednom konačno budemo sreli, zajedno cemo raditi na tvom razvoju, koji neće biti ni na tvom, ni na mom načinu, nego cemo na njemu raditi zajednički."


Parafrazirano ali veoma lepa istina...


Ajde ovako - da upravu si Istina postoji u svakom od nas jer smo svi deo jednog izvora IStine. NAsa podvojenost nam je donela fizicko telo, ego i nesvest o sopstvenoj povezanosti u Bogu - zivimo zivot spavaca po sopstvenom izboru. Robujemo jednoj ideji - da smo odvojeni od ostatka sveta i Boga i zbog toga osecamo strah koji pokusavamo da utihnemo na raznorazne nacine koji uglavnom doprinose jos vecoj uspavanosti i jos vecem strahu. Zarko zelimo da se probudimo ali nam je to upravo i najveci strah. Svest ne postoji u ovakvom zivotu - postoje trunke svesti i bezgranicna Bozija ljubav koja cak i od tim malih trenutaka probudjenosti pokusava da pokrene sveukupno budjenje. Ljubav u kojoj zivimo ali koju svesno odbacujemo ne moze nasilno da nas probudi jer onda ne bi bila ljubav vec agresija koja je susta suprotnost ljubavi. Sve sto u zivotu radimo iz ljubavi doprinosi povecanju ljubavi i svesnosti i kao takvo postaje Istina. Sve sto je van ljubavi je van svesnosti a samim tim i van Istine i postojanja. Ono sto stvorimo iz ljubavi za zivota ostaje vecno jer smo i mi vecni - sve drugo u sta verujemo a nema kvalitete Istine umire sa nasim telom jer tada umire i fantomski ego koji je takvim stvarima davao dovoljno energije da bi postojale. Mi smo ljubav i ekstenzija ljubavi - medjutim da bi postali kreativna ljubav i Bog samo po sebi moramo da postanemo svesni o ovome za zivota - sve dok to odbacujemo bicemo uvek samo ono sto zelimo da budemo u okviru Bozijih zakona koji su i nasi zakoni - jer mi nikada nismo van Boga iako tako verujemo.

Odlicno! Istina postoji u svakom od nas a neki kao da nisu nimalo svesni nje, kao sto su retki oni koji zive sa velikom svescu o njoj. Vecina, rekao bih da ima bar malo trunke svesti, sto je Isus rekao -dovoljno je da imate veru kao makovo zrno, koja ce se probuditi kada dodje dan. Jer tako je tesko ziveti sa svesti o tom istinom medju ljudima, rekao bih da i najveci svetac postaje zarazen sveopstom zbrkom koja postoji u umovima ljudi. Zato ne uzalud oni jogiji i svi mistici zive usamljenicki zivot, ili mnogo poste, jer post takodje smiruje chula. S druge strane, neki kao da nisu nimalo svesni istine u sebi ali ih niko ne moze optuziti, suditi im da ce zbog toga biti pogubljeni, jer mozda ce se i oni u sudnjem danu osvestiti, kako pise -ono sto se ljudima cini nemoguce, Bogu nije nemoguce. Ali naravno, kako si rekao, ne treba cekati sudnji dan za to, nego probuditi se sada. Dovoljno je ponovicu, imati veru bar kao makovo zrno.
Nego, kad si napisao da "ako postoji svest" posle smrti, pomislio sam da ostavljas malo prostora i ateizmu, da posle smrti nema nicega.
Jednom si me pitao zasto mislim da "stanje Boga" koje sam doziveo (opisano na temi Bog ili placebo efekt) treba da se razlikuje od svakodnevnog stanja. Odgovor je ovde gore valjda. Mislio sam da svakodnevne misli i stvari ometaju to stanje ali to bi znacilo da bi i to stanje Boga smetalo tim stvarima. Ne, ne bi smetalo, nego bi im naprotiv dalo novi kvalitet, pronaci Boga u sitnicama i svakodnevnostima. Samo malo je tesko primeniti to na delo... a teze je ono sto cesce radim, nerviram se i zivciram zbog tih sitnica.


@Deki44, vrlo dobar tekst.

За Raven Claw3190900, а делимично и за Decky999

Оно на чему се темељи хришћанство је личност Господа Исуса Христа, личност Богочовека. Једна личност, а 2 природе, божанска и човечанска. Човек се састоји од материје, па је самим тим и део материјалног света, али носи у себи и слику бесмртнога, личнога Бога. Човек делом свога бића ураста у природу, као што сва бића у природи урастају једно у друго, али човек другом страном свог бића ураста у један други свет, у свет духа, свет слободе, свет натприроде. Хришћанство познаје дуализам и даје елементе за развијање учења о антагонизму ( о супростављености духа и тела), али ипак оно своја стремљења упућује ка Апсолуту, Богу и Његовој вољи, а та воља жели да се све спасе, не само човек, већ сав свет (космос, природа...), па зато о правом антагонизму између духа и тела не може ни бити речи.  Човек је у ствари мост- онај који уноси светлост натприроде у природу. Човек у природи зрачи просвећујући и он преображава стихије.
Хришћанство је стално говорило и говори о јединству света, јер је сав свет и материјални и духовни дело једнога Бога, Творца. А и материјални и духовни свет су једна целина. У самом свету као целини иманентно је садржано јединство свега постојећег. Зато се и види сродност човека и са Богом и са природом.
 Крајњи домет човековог дела може да буде: или сублимација, оплемењивање, претварање у нешто више, и себе и света око себе, а то постиже ако крене путем Христовим, путем Богочовека, ако смело ступи на стазу богочовештва или ће човек, као личност да крене путем профанације, оскврнућу и себе и света, извргавања руглу Истине, Добра, Љубави..., путем једног крајњег светогрђа, обешчашћења и себе и света, путем ђавочовештва.
А човек је способан и за једно и за друго: и да се најтешње сједини са Богом- где наравно настаје обожење (θεοσις), дакле настаје богочовештво, али може и да падне до у само подземље бића и да се сједињује са злом- ђавочовештво (ово помало подсећа на онај древни спис Дидахи)
Дакле, ако би на васкрсење тела гледали са чуђењем или одбојношћу, тиме би управо показали да се осећамо издвојени из овог света (али на један охол, арогантан начин, са презривим односом према свету...),а човек јесте мост између 2 света, света духа и света материје, са назнакама за оба света. Не би требало да правимо подвојеност или антагонизам међу њима, јер баш човек делује као микрокосмос (јединство духа и тела) и тиме указује на пут макрокосмоса, на пут преображења.
О дану свеопштег васкрсења, доћи ће до општег преображаја света (па зато се и спомињу ново небо и нова земља), и тада ће Бог бити све у свему. Све ће тада бити испуњено Богом, Љубављу.

@Silvanus

Sve si ti to lepo rekao ali toliko si duboko u svetu pojmova i forme da je svaka rec koju si napisao otvaraju potencijalna "vrata pakla" (da iskorostim tvoju terminologiju). Um je mocan alat - kao i telo - ako se koristi samo sa jednom svrhom. U svakom drugom slucaju postaju destruktivne sile. Pricas o Bozijoj  volji - i o tome kako ona sve odlucuje - Da slazem se - ali Bozija volja je i covecija volja i covek nema gde da ide da se razvija u bilo kom pravcu, on vec JESTE sve ono sto treba da bude i sto je uvek bio. Greha nema - kao sto nema ni kazne - jer ni jedno ni drugo ne dolaze od Boga nego su uobrazilje naseg "posrnulog" uma i kao takve nestvarne, fantomske i iluzorne. Odnosno stvarne su samo onoliko koliko  mi ulozimo vere u njih - i tu lezi opasnost koriscenja vaskolike terminologije. Ko sto rekoh pre par postova - mani pricu i budi to sto pricas - reci su nepotrebne Bogu je potreban svestan covek a ne prazne reci (ovde ubrajam i sve ono sto sam i ja sam napisao - da ne mislis kako mislim da sam na bilo koji nacin bolji od tebe).

@Luke

Ateizam - i to je kreacija ljudskog ega - drugim recima - pojam Boga nije dosao od Boga nego od ljudi - isto tako "njemu" je nevazno da li mi sebe zovemo ateistima, hriscanima ili satanistima - bitno je ono sto osecamo u srcu i ono sta radimo sa vremenom sto nam je dato. Ako svesnost ne postoji - da pojasnim - ona ne postoji (ne ulazim u verovatnoce ovoga niti merim koliko je svesnosti dovoljno) - ako covek izabere da ne bude svestan Bog tu ne moze nista da uradi - njegova volja je i nasa volja a ljubav ne poznaje agresiju i to je sutina svekreirajuce energije ovog univerzuma .

Не разумем?