Kad god bi me pitali koju pesmu od Djoleta najvise volim jednostavno nisam umela da izaberem samo jednu. Svaka njegova pesma za mene ima neko znacenje, za svaku pesmu me vezuju mnoge lepe uspomene, za neke pesme me vezuju i tuzni dogadjaji, ne znam, tesko je od toliko mnogo pesama izabrati samo jednu. Mozda bi ova tema trebala da se zove "Vase najomiljenijE Djoletove pesmE".

Jedna od tih pesama je i ova. Pesma koja me podseca na moje studentske dane u Novom Sadu, lutanja kejom, gledanje u Djavu dok je pun mesec, burne noci na Ribarcu uz cigane, pesma uz koju sam upoznala mog malog princa, pesma uz koju smo plakali, smejali se, jednostavno, predivna ljubavna pesma...

Volim provincijalku, valjda zato sto budi u meni snove, moj san...


PROVINCIJALKA
         
         
         Rekli su mi da je dosla iz provincije,
         strpavsi u kofer snove i ambicije.
         Drug je studirao sa njom,
         pa smo se najzad sreli ona i ja.
         Shvatih, Boze, ovo je sazvezdje za nju provincija.

         Srce stade kao dete da se otima,
         trazili smo se po prethodnim zivotima.
         Ostavih iza sebe sve,
         zablude, promasaje koji tiste,
         prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste.

         O, da mi je da se jos jednom zaljubim,  
         opet bih uzeo kostim vecnog decaka.
         I opet bih smislio kako da prodangubim
         dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

         Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
         Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
         Reci bi sve pokvarile,
         samo se cutke pokraj mene stisla.
         Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

         O, da mi je da se jos jednom zaljubim.
         Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
         I opet bih znao da se u oblak zadubim
         i cekao bih samo nju, nijednu drugu.
         
         Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.
         
         Reci  jesu  moje  igracke, cakle  mi se  u glavi  kao oni sareni  
         staklici  kaleidoskopa i svaki put mi je druga  slika u ocima kad
         zazmurim.
         
         Ali, postoje u nama neke  neprevodive dubine, postoje u nama neke
         stvari neprevodive u reci, ne znam...
         
         Napisi mi  pesmu, molila je, i nisam  znao da li cu umeti. Voleo
         sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.
         
         I onda, odjednom, na  rasporedu  mladeza  na njenim  ledjima, kao
         tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
         
         I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

U trenucima opustenosti:
Boza zvani Pub

Iskreno:
D moll
Zivot je more

Najbolja je Prica o Vasi Ladackom ali ima dosta ostalih...
Devedesete, Krivi smo mi, Mirka, Sugar rap, Neko to od gore vidi sve, Drago mi je zbog mog starog, Svirajte mi jesen stize, Ne lomite mi bagrenje i jos gomila...

Moje tri omiljene mozete videti na temi Najomiljenija pesma...

Jel mozemo i ovde da pisemo stihove?

Djoletove stihove pisite ovde

Vazi cim uhvatim malo vise slobodnog vremena...nadam se uskoro...

Hm..... Nisam baš ljubitelj cjelokupnog Balaševićevog opusa (npr bolja mi je prava Jesen stiže dunjo moja, nego li Svirajte mi jesen stiže), ali da ima dobrih, dapače vrsnih pjesama, nitko ne može poreći.
Najdraža? Devojka sa cardas nogama, Neki novi klinci, Pa dobro gde si ti, Slabo divanim mađarski. Al ova prva..... savršenstvo muzike.

NEDOSTAJE MI NASA LJUBAV

Na jastuku... Bdim na ponocnoj strazi kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesecev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha vecno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se zivot kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potrazim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minduša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapucem da te nocas ruski volim...
Šta su reci... Kremen što se izlize kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja cud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomracilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije znacilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko carobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni harlekin...
Ponekad još... Suza razmaze tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puze stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

Samo da rata ne bude


Pijani momci prolaze duz nase tihe ulice,
oni u vojsku polaze, prate ih tuzne curice,
brinu ih slutnje sulude - da rata ne bude!

Ne mogu da me ne sete suze na vrh tvog nosića
devetsto-osamdesete, ulice Brane Ćosića
i voza crnog k'o da s njim zauvek odlazim.

Znas sta, neka mora sve potope,
nek se glečeri rasture, večni snegovi otope.
Pa sta, neka kise ne prestaju,
neka gromovi polude, samo rata da ne bude!

Znas sta, nek se doba preokrenu,
nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu.
Pa sta, vetri nek pomahnitaju,
nek se vulkani probude, samo rata da ne bude!

K'o zlatni prah, oreol sna, oko malenih glavica
i tvoja ljubav nad njima čuva ih kao lavica.
Lose te vesti uzbude - da rata ne bude!

Znas sta, neka mora sve potope,
nek se glečeri razvale, večni snegovi otope.
Pa sta, kise neka ne prestaju,
neka gromovi polude, samo rata da ne bude!

Znas sta, nek se doba preokrenu,
nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu.
Pa sta, vetri nek pomahnitaju,
nek se vulkani probude, samo rata da ne bude!

Samo da rata ne bude, ludila među ljudima,
veliki nude zablude, plase nas raznim čudima
i svakoj bajci naude - da rata ne bude!

Prva ljubav


Tad jos nisam nista znao
i jos nisam verovao,
da na svetu tuge ima.

Jedino mi vazno bilo
da postanem levo krilo
il' centarfor skolskog tima.

Tad sam iznenada sreo
najtoplijeg leta deo,
to su njene oči bile.
Imala je kose plave
i u njima na vrh glave
belu masnicu od svile.

Prva je ljubav dosla tiho, nezvana, sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Kad je proslo đacko vreme,
padezi i teoreme
i stripovi ispod klupe,
nije vise bila klinka,
počela je da se sminka
i da zeli stvari skupe.

Tako mi je svakog dana
bivala sve vise strana,
slutio sam sta nas čeka.
Pa sam prestao da brinem
kako da joj zvezde skinem,
postala mi je daleka.

Prva je ljubav dosla tiho, nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Danas je na sedmom nebu,
kazu mi da čeka bebu.
Nasla je sigurnost, sreću, dom...
Ima muza inzinjera
pred kojim je karijera
i mesto u drustvu visokom.

Ja jos kradem dane bogu.
Ja jos umem, ja jos mogu
da sam sebi stvorim neki mir.
Jos sam sretan sto postojim,
pisem pesme, zvezde brojim.
Jos sam onaj isti vetropir.

Prva je ljubav dosla tiho, nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.